Bitno svojstvo kritičkog mišljenja je ispitivanje realnih mogućnosti promena, a ne puka negacija date stvarnosti; otuda je u središtu naših istraživanja pravo na život, i kada se ono poništava, i kada se obnavlja

Srbija: traganje za normalnim životom
Podsticaji, dometi, prepreke
(2000-2004)

Posmatrajući zbivanja nakon okončanja ratova, nameće se utisak da je sila promenila smer, iz ofanzive ka razaranju starih oblika države i društva prelazi u defanzivu - sprečavanje uspostavljanja novih i stabilnih oblika države i društva

Nebojša Popov

I ako je ovo ludilo, ipak u njemu ima metode.

Šekspir, Hamlet

Kada smo pri Republici započeli rad na projektu "Put Srbije k miru i demokratiji",1 računali smo s višegodišnjim težnjama građana Srbije da "žive kao sav normalan svet", kako je pisalo na golemom transparentu za kojim su godinama koračale desetine hiljada ljudi. Izgledalo je da je nastupio prelomni trenutak u ostvarivanju tih težnji kada je na izborima za predsednika SR Jugoslavije, 24. septembra 2000, poražen Slobodan Milošević, a pobedio kandidat Demokratske opozicije Srbije Vojislav Koštunica. Pokušaj režima da ne prizna rezultat izbora skršen je protestima širom zemlje, a 5. oktobra masovnim demonstracijama u Beogradu. Pod tim pritiskom i sam Milošević je ubrzo priznao pobedu opozicije. Ovaj preokret naišao je i na veoma pozitivno reagovanje međunarodne zajednice, koja dopušta zemlji izlazak iz izolacije, povratak u međunarodne organizacije i institucije i obećava finansijsku i drugu pomoć. Izgledalo je da je put ka miru i demokratiji napokon otvoren.
Pomenuti, vidljivi znaci promena razgorevali su nadu u brzinu i dubinu demokratskih promena. Posle kratkotrajnog "prelaznog razdoblja", kada su vlast u Srbiji vršili predstavnici stranaka stare i nove vlasti, DOS je na decembarskim parlamentarnim izborima ostvario ubedljivu pobedu, nakon koje je formirana nova Vlada Srbije s premijerom Zoranom Đinđićem. Započinje rušenje starog režima. Milošević je uhapšen u proleće (1. aprila) naredne godine, a početkom leta (28. juna) predat Haškom tribunalu. Pristalice Miloševića pružale su tome i javni otpor, ali on nije bio dovoljno snažan da spreči hapšenje. Otpori hapšenju i suđenju vinovnicima ratnih zločina izbili su na drugom, neočekivanom, mestu, u okviru pobedničke Demokratske opozicije Srbije.
Još u "prelaznom razdoblju" ocrtavala su se dva tabora u DOS-u. Jedan, okupljen oko Đinđića, nastojao je da se ubrza diskontinuitet sa starim režimom, pre svega smenjivanjem vrhova vojske (Nebojša Pavković) i tajne policije (Radomir Marković) ali je tabor oko Koštunice tome pružao otpor. Sukob se potom proširio i oko hapšenja i izručenja Hagu samoga Miloševića. Oni prvi insistirali su na ispunjenju međunarodnih obaveza SRJ koja je, kao član UN, dužna da poštuje Haški tribunal kao instituciju Saveta bezbednosti UN, dok su oni drugi smatrali da je Hag "deveta rupa na svirali" i zamajavali ili odlagali ispunjenje preuzetih obaveza. U tom sporu između "pragmatista" i "legalista", kako oni sami sebe nazivaju, zameće se trag bitnog problema: sâmo postojanje ratnih zločina i njihove kažnjivosti kao suštinskog problema državljana i države. Jer, ako ubijanje ljudi nije kažnjivo, onda nema države, kao legitimnog monopola na fizičku silu, već tom silom mogu raspolagati različite formacije, legalne i ilegalne, koje su se razmahale tokom ratova.
Sukob između pomenuta dva tabora unutar DOS-a razgorevao se potonjih godina kroz brojne afere i skandale. U jeku tih sukoba ubijen je premijer Đinđić, 12. marta 2003. godine. Vlast je proglasila vanredno stanje, uhapšeno je, u akciji "Sablja", preko 10 000 lica, raspisane su poternice za osumnjičenima za ubistvo Đinđića. Sudski proces počeo je skoro godinu dana docnije, ali ni do sredine 2004. nije se pomakao od početka (kao i procesi za masakr na Ibarskoj magistrali i zversko pogubljenje Ivana Stambolića). A za neka ubistva (Ćuruvija, Pantić, Bulatović i dr.) nisu podignute ni optužnice. U međuvremenu, promenila se vlast u Srbiji. Na parlamentarnim izborima 28. decembra 2003. godine najviše glasova dobila je Šešeljeva SRS, zatim Koštuničina DSS; ova potonja je formirala vladu, u koaliciji s G 17 plus, SPO i NS, uz podršku SPS.
U tom razdoblju, kada je izgledalo da se otvara luk značajnih promena, u tom luku kretalo se naše istraživanje. Istraženo je preko dvadeset tema, objavljeni su analitički ogledi. Pri kraju roka za završetak projekta izgledalo je da se krug ponovo zatvara. Naime, savez snaga starog režima i dela pobedničke opozicije iz 2000. obustavlja započete reforme i obnavlja stanje nalik na ono pre 2000. godine. Da li stvari stoje baš tako? Odgovor na ovo pitanje ne može zaobići ono što se dešavalo u protekle tri godine, čime se bave ogledi iz našeg projekta. Uz sažet prikaz njihovog sadržaja, biće govora i o rezultatima sličnih istraživanja, kao i o istraživačkim tekstovima iz tekuće produkcije Republike. Očekujemo da kritička refleksija o rezultatima dosadašnjih istraživanja može biti od koristi za dalja istraživanja.

I Bezdržavlje

Razmatranja o putu k normalnom životu ne mogu mimoići zatečene prizore nenormalnosti iz minulih ratova. Mada o žrtvama još nema pouzdanih podataka, procenjuje se da je ubijeno preko 200 000, osakaćeno više stotina hiljada, da je prognano i raseljeno nekoliko miliona ljudi a porušeno mnoštvo sela i gradova, crkava, manastira i džamija... Prizori sa ratišta i oko njih su preko medija obigrali čitav svet, namećući utisak erupcije mahnitosti i ludila.
Već u prvom ratu, u Sloveniji, ukazuju se prizori haosa, panike i spaljenih leševa. Razaranje Vukovara i bombardovanje Dubrovnika i masovni progoni stanovništva tokom rata u Hrvatskoj grozotom nadilaze one prve. A zamah rata u Bosni i Hercegovini, opsada i bombardovanje Sarajeva, divljanje snajperista, stradanje na hiljade civila i dece, razaranje Mostara, rasplamsavanje oružanih sukoba između oružanih formacija najbrojnijih etničkih zajednica, masakr Bošnjaka u Srebrenici, masovno proganjanje i raseljavanje, sakaćenje, čerečenje i silovanje, nepregledne kolone izbeglih Srba iz Krajine, kamenovanje izbegličkih kolona, jad i beda izbeglištva u zemlji i svetu - sve to umnožava stravu ratnog haosa. Masovni progoni i masakri Albanaca u ratu na Kosovu, NATO bombardovanje i njegove civilne žrtve upotpunjuju scenu sveopšteg uništavanja života. U toj krvavoj bujici razorne stihije nalaze se i stotine logora i raznih zatvora u kojima se primenjuju tortura i pogubljenje, "ručnim radom", umesto industrijske metode nacističkih konclogora. Haos prati i megainflaciju u SRJ. Buja očaj pauperizovanih slojeva i obest novih bogataša. Nižu se gangsterski obračuni. Putujuće hladnjače prepune leševa, masovne grobnice neidentifikovanih žrtava upotpunjuju prizore suprotne normalnosti.
Pomenuti prizori izazivaju toliko snažne emocije kadre da blokiraju razum; dočaravaju stanje kolektivnog ludila.
Postoji, ipak, i bezmalo nepregledna biblioteka knjiga, članaka i filmova koji svedoče o naporima mnogih da razumeju i da razjasne sumanuto uništavanje života i traže put k normalnom životu. Poznavaoci mitologije i političke teorije evociraju mitove o biblijskim čudovištima, Behemotu, koji proizvodi haos i stravu, i Levijatanu, koji nameće red praćen strahom. Spram haosa pomalja se težnja za redom, nad golemim traumama i - potreba za katarzom. A umnoženi i razgoropađeni ideološki i propagandni aparati blokiraju i sprečavaju katarzu proizvodeći - kataraktu, o čemu već godinama u svojoj kolumni na zadnjoj stranici Republike nadahnuto piše pesnik Miodrag Stanisavljević.2

Gola vlast

Posmatrači su mogli golim okom da primete a istraživači na temeljitiji način da uvide da se nova vlast našla pod golemim bremenom tragova ratova.
Jedan od glavnih rezultata naših istraživanja jeste da sila koja je pokrenula i vodila ratove nije razorila tek jedan oblik države - SFR Jugoslaviju - već je i samu državu "ubila u pojam". Reč je o civilizacijskom pojmu države kao tvorevine pomoću koje ljudski rod izlazi iz "prirodnog stanja" u kojem svako svakoga može nekažnjeno da ubije i opljačka, kako se to dešava naročito u vreme ratova, ne samo na frontovima nego i "u pozadini". Strada mahom civilno stanovništvo.
Nova vlast je nastupila realistično. Započela je s uspostavljanjem prelaznih institucija. Formirana je Komisija za istinu, odgovornost i pomirenje, pri predsedniku SRJ, te Savet za borbu protiv korupcije i Ekonomsko-socijalni savet pri Vladi Srbije. Prva je ubrzo nestala, a preostale dve s teškoćama opstaju.
Dalekosežniji značaj imaju ključne državne institucije - parlament, vlada i sudstvo. U Skupštini je DOS imao ubedljivu većinu (175 od 250 poslanika) koja je omogućavala donošenje zakona kojima bi se otvorio put k uspostavljanju normalnog poretka i, pre svega, ostvarilo načelo vladavine zakona. Međutim, eskalacija sukoba unutar DOS-a i opstrukcija poslanika iz stranaka starog režima (SRS, SPS i SSJ) dovode u pitanje kvalitet zakona i njihovo poštovanje. Nema konsenzusa oko bitne stvari: razjašnjavanja i sankcionisanja zločina. A, kako veli veteran istraživačkog novinarstva Dragoš Ivanović, u svom ogledu o promenama u Srbiji: "Bez suočavanja sa ratnim i drugim zločinima i energičnog istrajavanja na odgovornosti i krivici, nema ozdravljenja našeg političkog života".3 Ivanović sistematski prati i analizira zbivanja u političkoj sferi i objavljuje ih redovno u Republici.4 Autor takođe uočava da je strankama više stalo do svoje moći nego do autoriteta parlamenta, obnavljajući autokratsku matricu i rezervišući demokratiju za stranke a ne i za građane. I u Vladi dolazi do rascepa, iz nje istupaju predstavnici DSS, a ostaju samo predstavnici DS i njoj lojalni predstavnici drugih stranaka iz DOS-a. S državničkim iskustvom povremeno o istim temama piše i Mirko Tepavac.5 Ima i drugih priloga od koristi za istraživanje ove teme.6
Sudska vlast je, činilo se, bila blizu bitnih promena, kako piše u svom ogledu sudija Vrhovnog suda Srbije Zoran Ivošević, pre svega pod uticajem reformskih težnji Društva sudija, nastalog još u vreme protesta znatnog broja sudija protiv falsifikovanja izbora 1996. godine.7 Međutim, uloga sudija, pa i pomenutog Društva, bila je sve neprimetnija, svedena na povećanje plata, edukaciju, opremu i adaptaciju prostora. Status sudske vlasti prepušten je odnosu snaga u izvršnoj vlasti.8

Putevi samooslobađanja

U ogledu Olivije Rusovac, učesnice i analitičara procesa demokratskih promena,9 znalački se prate staze i bogaze traganja za alternativom Miloševićevom režimu, od referenduma 1990. na kojem je, uz podršku mnogih javnih ličnosti (od Dobrice Ćosića pa dalje), dobio plebiscitarnu podršku (98% glasača) da se najpre donese ustav, a tek potom raspišu izbori, kada je ipak 140 000 građana dalo prednost izborima, pa preko demonstracija opozicije 9. marta i protesta studenata 10-14. marta 1992. godine, mitinga DEPOS-a i protesta studenata 1992. i masovnih protesta građana od novembra 1996. do februara 1997. godine i opet paralelnih studentskih protesta u istom razdoblju. Neposredno pred preokret 2000. godine autorka uočava i prati više paralelnih tokova osporavanja režima 1999. i 2000. godine na kojima se, na različitim platformama, traži smena Miloševićevog režima. To su, prvo, spontani mitinzi još u vreme NATO bombardovanja (Čačak, Leskovac, Kruševac, Aleksandrovac); drugo, mitinzi koje organizuje Savez za promene (Zoran Đinđić, Vesna Pešić, Dragoslav Avramović i dr.); treće, mitinzi koje organizuje Vuk Drašković i njegov SPO, s parolom da su oni najjača i predvodnička snaga opozicije; četvrto, protesti nevladinih organizacija, kojima se priključio i sindikat Nezavisnost; peto, protesti vojnih rezervista u Kraljevu, Nišu, Kruševcu i Aleksandrovcu; peto, i vrh SPC traži odlazak Miloševića; šesto, grupa stručnjaka, od kojih će nastati G 17 a potom i G 17 plus, u saradnji s krugovima SPC organizuju svoje proteste (Preobraženski sabor, 19. avgusta 1999); sedmo, i seljaci, nezadovoljni otkupnom cenom žita, organizuju blokade puteva; osmo, nastaje i ubrzano raste pokret Otpor, mahom mladih. Iz većine tih tokova nastaje, u leto 2000, Demokratska opozicija Srbije kao koalicija 18 stranaka i udruženja. Pobedom početkom jeseni 2000. godine, zaključuje Rusovac, "zaokružen je desetogodišnji proces postepenog i teškog učenja demokratije i oslobađanja građana".
Izvesna iskustva opozicije, kako pokazuje analiza Olivije Rusovac, nisu prevladana. Naime, jedan od najkrupnijih rezultata opozicije, osvajanje lokalne vlasti u 40 najrazvijenijih opština i gradova Srbije, rastakao se više usled slabosti same opozicije, nego zbog snage režima. I nova lokalna vlast i Savez slobodnih gradova i opština u Srbiji "marginalizovani su i stranačkim diktatom koji je gušio inicijative odbornika svodeći ih na stranačke poslušnike". Razlazi prerastaju u obračune. SPO, uz saradnju SRS i SPS, svrgava Zorana Đinđića s mesta gradonačelnika Beograda.
"Nova vlast", zaključuje Rusovac, "i pored značajnih promena, nije uspostavila stabilne institucije demokratskog poretka - kompetentnu zakonodavnu vlast, odgovornu vladu i nezavisnu sudsku vlast".
Mantra o iznenadno probuđenoj energiji ne pomaže razumevanju zbivanja. Nešto svetla na taj fenomen baca ogled višegodišnjeg aktiviste nevladinih organizacija Ivana Zlatića.10 "Promene koje su podigle Srbiju septembra i oktobra 2000. godine", smatra Zlatić, "desile su se najpre kada je želja za životom nadjačala strah od smrti. Kada smo prelomili da će bežanje od zla doneti samo nove zločine, da će zlo doći i po nas ako mu se ne suprotstavimo". Iskustvo studenata i drugih grupa mladih, pretežno marginalizovanih grupa u raznim delovima potkulture, zgrušavalo se kroz antiratne akcije, koncerte, mahom u atmosferi spektakla. NATO bombardovanje izaziva nove oblike reagovanja. Režim i njegove pristalice oponašaju karnevale na trgovima i mostovima, a ponegde građani ustaju protiv nasilja, i spoljašnjeg i unutrašnjeg. "Nikada toliko ugroženi i nikada toliko sami, građani Čačka, Kruševca, Aleksandrovca, Leskovca i drugih gradova, sami su se organizovali i izašli iz skloništa da zaštite svoje pravo na život", piše Zlatić. Lelujava fizionomija sve borbenijeg Otpora biva sve primetnija. "Studentski pokret Otpor je", uočava autor, "od početka svog rada važio za organizaciju izrazito nedefinisanih ideja i ciljeva, osim borbe protiv režima Slobodana Miloševića i svega što on predstavlja". Prodor vitalizma prošaran je tragovima nekrofilije. "Nova večnost koja poslednjih meseci", zapaža autor ovog ogleda, "pomalja svoju ružnu glavu sastavljena od istog nacionalizma bez komunističkog elementa, ali sa značajno uvećanom ulogom crkve".

Nacija-institucija

Istražujući kapacitet DOS-a za demokratske promene, profesorka istorije Dubravka Stojanović, oslanjajući se i na rezultate svojih ranijih straživanja,11 na pitanje, koje postavlja u svom novom ogledu, "Kako je i da li je Srbija izašla iz ideološkog modela koji je doveo do najniže tačke u njenoj istoriji" odgovara da "otvaranje traumatičnog kruga nacionalizma nije još uvek suštinski započeto".12 Mada su pojedini stranački lideri i neki stručnjaci u novoj vlasti pokazivali volju da iziđu iz tog kruga, opstajala je, kao dominanta, nacionalistička matrica. "Teško je razviti kritička suočavanja u društvu u kojem prethodni projekat nije doživeo poraz, a predstavnici intelektualne i kulturne elite koji su ga stvorili nesmetano ostaju na pozicijama autoriteta i u istim, najuticajnijim medijima." Kao da su pod hipnozom, ukoče se i zamašniji emancipatorski trendovi. "I sada, kao i mnogo puta ranije u srpskoj istoriji", primećuje autorka, "i ta liberalna i reformska struja kao da zastaje pred nacionalnim pitanjem, nemajući snage da i njega čita u novom modernizacijskom ključu, da i njega reformiše". Akteri izgledaju kao omađijani nekom nevidljivom silom. Usled toga postaje vidljivo: "Suštinska nespremnost da se uvidi politička realnost i da se 'drugi' shvati kao ravnopravni partner dovela je do toga da je državno pitanje ponovo rešavala međunarodna zajednica".
"Mističan pristup istoriji", zaključuje svoj ogled Dubravka Stojanović, "koji podrazumeva da se ona neprestano okreće u istom, zatvorenom krugu osnova je svakog autoritarnog načina mišljenja koji natprirodnim silama daje moć koja potire ulogu pojedinca".
Iznova se pomalja podloga i rezultat populizma - poimanje nacije kao organske zajednice. Tako je bilo najpre u raznim kuloarima, potom na mitinzima, zatim u ratovima, a dalje na izborima, u raznim varijacijama ponavlja se geslo vox populi, vox Dei. Smatra se nevažnim kako se formira mnenje i politička volja građana-birača, jedino je važno da opstaje nacija kao "prirodna zajednica". A kada se nacija proglasi za najvažniju i najvišu instancu, sve institucije, pa i državne, izgledaju nevažne, čak i suvišne ("kontrabanda" sa Zapada). Tada izgleda nevažno postoji li kakav poredak ili vlada bezdržavlje.

Spasonosni tronožac

U ideološkoj slici vojske, najpre kao moćnog čuvara "klasnog bića" socijalističke Jugoslavije, a potom zaštitnika "vaskolikog srpstva", ona dobija novi format kao jedan od tri bitna oslonca "srpskog nacionalnog bića". Preostala dva oslonca su Crkva i Dinastija. U tom smislu su merodavna zapažanja autora o "ocrkovljenju" Vojske, zapravo o povezivanju određenih vojnih i crkvenih krugova, i učešću vojnih krugova u delovanju crkve, uz manje ili više otvorenu podršku predsednika SRJ Koštunice. Čak se, mimo i protiv Ustava i zakona, u vojne jedinice uvodi religijska služba (umesto nekadašnjih komesara nastupaju sveštenici).
		Jean Wateau, Arlequin et Pierrot

Nedovršena ili nedovršiva država

U dva ogleda profesor političkih nauka Milan Podunavac traga za dijagnozom stanja i mogućom terapijom. Oslanjajući se na ideje liberalne demokratije, a smatrajući da se 5. oktobra u Srbiji dogodila revolucija, profesor Podunavac ističe da je "odnos između revolucije i ustava središnje jezgro političkih promena u Srbiji".16 Budući da je stari režim ostavio za sobom "političku pustinju, razarajući ustanove političkog i građanskog društva i vezivno tkivo javne političke kulture", terapija bi bila "konstitucionalizacija revolucije", odnosno napuštanje "logike permanentne revolucije s učincima koje ona nosi (teror, strah, nesigurnost, urušavanje prava ljudi itd.)" preko donošenja ustava kojim bi se postavili institucionalni temelji i države i društva, a time i normalnog života. U projektu liberalne transformacije društva, smatra Podunavac, imperativi ustavne pravde imaju prednost spram imperativa korektivne pravde, prva se odnosi prema budućnosti a druga interveniše u prošlost. Naime, kako kaže autor, "dinamika procesa konstitucionalizacije revolucije poziva građane da zaborave prošlost i ujedine se oko vrednosti i normativnih poluga novoga poretka (ustava)".
U drugom ogledu profesor Podunavac produbljuje analizu "stanja neporetka".17 Za razliku od iracionalne strave koju generira "prirodno stanje" u kojem se može nekažnjeno ubijati i pljačkati, postoji i racionalan strah od takvog stanja. "Strah od neporetka", ističe Podunavac, "inspiriše ljude da tragaju za stanjem poretka i sigurnosti". Takvo traganje moguće je tek s onu stranu ideološke racionalizacije razaranja i haosa, najpre nacionalizmom a potom patriotizmom. "Kvazilegitimna vladavina je", piše Podunavac, "kako je to poredak u Srbiji pokazivao, ona vladavina koja principe sile, straha, nesigurnosti i nestabilnosti prikriva prividom slobode, prividom ustanova i prividom legitimnosti".
Teorijskim argumentima i iskustvenim nalazima profesor Podunavac je ukazao na konstitucionalnu šansu Srbije da izađe iz neporetka u poredak nakon oktobra 2000. i pokazao njeno neostvarenje, da bi uočio novu konstitutivnu šansu nakon ubistva premijera Đinđića. Dabome, u jednom ili više ogleda nije mogućno da se obuhvate svi aspekti zbivanja. Nekima od njih - patologiji permanentne revolucije - vratićemo se u daljem izlaganju.
Na osnovu rezultata dosadašnjih istraživanja izgleda realistično hipoteza da bez ustavne zaštite prava na život i razjašnjenja i sankcionisanja zločina nije mogućno ni započeti a kamoli dovršiti uspostavljanje normalne države. U takvim uslovima nije mogućno stvoriti ni "nedovršenu državu", niti ona može biti dovršiva barem dotle dok se ne postigne konsenzus o kažnjivosti zločina i načinu njihovog procesuiranja. To je zamašan posao, ne samo u politici već i u kulturi.

II Ideologizacija

Za razliku od onih posmatrača dramatičnih zbivanja koji se rado late stereotipa o Balkanu i naroda koji na njemu žive, kao vazda sklonih podelama, sukobima, zločinu i pljački, u našim istraživanjima glavna pažnja posvećena je konkretnim procesima i događajima. Posebna pažnja ukazana je militantnim ideologijama, u prvom redu nacionalizmu, kojim se ratovi pripremaju a potom opravdavaju. Pripremnim radovima ideologije bavili su se ogledi sabrani u zbornik Srpska strana rata, a u novim ogledima reč je o ulozi ideologije u naknadnim tumačenjima ratnih dešavanja. Istraživanja su pokazala širok i snažan zamah ideologizacije, od tumačenja tradicije, preko dirigovanja kulturom, do oblikovanja javnog mnenja.

Tradicija

U nametanoj tradiciji središnje mesto ima, najpre, opsesija nacijom-državom, čije jezgro čini mit o Kosovu. Drugi bitan sastojak ovako shvaćene tradicije je nacija-vera, pravoslavlje. U ime tako shvaćene tradicije kroje se i prekrajaju stranački programi, pišu udžbenici, stvara opšta klima u zemlji. Iz tako shvaćene tradicije nestaju oni tokovi i one ličnosti koji se ne uklapaju u vladajuću ideologiju. Nestaju i Dositej Obradović i Jovan Skerlić, a ne samo Svetozar Marković. Gubi se trag nastojanjima, još od sredine XIX veka, da Srbija stekne ne samo nacionalnu slobodu nego da se i u njoj samoj uspostavi unutarnja sloboda, sloboda individua, građanina. "Tek kada nacionalni kolektivitet prestane da bude vrednost po sebi a posebno kada prestane da predstavlja jedinu vrednost", stoji na kraju ovog ogleda, "tj. kada se nacionalizmu oduzme mesto

Bauk kritike i stvaralaštva

Oslanjajući se na bogato iskustvo iz višedecenijskog praćenja pozorišnog života, novinarka Slavica Vučković, sledeći bolji deo tradicije istraživačkog novinarstva, u svom ogledu je prikazala stvaralačke vibracije i ideološke lomove.21 Teorijski podsticaj svoje analize ona nalazi u poimanju tragedije u delu Valtera Kaufmana (Tragedija i filozofija) koji prati viševekovne preobražaje Aristotelovog poimanja katarze, pa kaže: "tragedija... poziva ljude da se poistovete čas s ovim, čas s onim likom, da jednu situaciju sagledavaju iz raznih uglova i da razmišljaju o vrednostima svake do njih. U tom procesu, naša ljudska saosećajnost obuhvata i najneverovatnije likove; navedeni smo da u pitanje dovodimo i ono što u običnom životu uzimamo zdravo za gotovo: postajemo kritičniji, skeptičniji i čovečniji..."22
Autorka paradigmu za katarzičnu atmosferu nalazi u pozorišnoj predstavi "Kad su cvetale tikve" koju je, prema istoimenom romanu Dragoslava Mihailovića, 1969. godine izvelo Jugoslovensko dramsko pozorište u Beogradu. Prema ocenama znalaca pozorišne umetnosti, ova predstava izrazila je vrhunske umetničke potencijale bezmalo čitavog ansambla renomiranog pozorišta. A "tema" je bila tada veoma aktuelna: nasilje, slojevito, u porodici, na ulici, u sportu, oko vlasti i u samoj vlasti. Po prvi put je jasno i snažno, na otvorenoj sceni, otvoren jedan od traumatičnih fenomena novije istorije - Goli otok i tortura na njemu i oko njega. Uprkos štedrih pohvala predstava je ubrzo "skinuta" s repertoara. Najpre ju je javno osudio sam predsednik SKJ i SFRJ Josip Broz Tito, da bi je, pod snažnim spoljnim pritiskom, "budniji" deo ovoga pozorišta - "ugasio" (tako se govorilo o delima koja nisu sudski zabranjivana nego su samo faktički nestajala iz javnosti).
Na udaru, međutim, nije samo jedna predstava i jedno delo i njegov autor već čitav jedan dugotrajan, širok i snažan talas duhovnog oslobađanja. Autorka predočava glavne konture toga procesa. Za početak se uzima pozorišna predstava Semjuela Beketa "Čekajući Godoa", 1954. godine. Samo godinu dana nakon pariske premijere, ovaj komad je najpre pripreman u Beogradskom dramskom pozorištu, ali zbog nekih sumnji u njegovu ideološku "ispravnost" nije uvršten u repertoar. Pozorišni entuzijasti, pak, na to nisu pristali, izveli su je u privatnom prostoru (atelje Miće Popovića), da bi se uskoro našla na repertoaru novoosnovanog pozorišta - Ateljea 212 - gde je postala kultna predstava, kao i samo to pozorište, sve do naših dana, uprkos raznim amplitudama u sada već podužoj istoriji ne samo pozorišta već i naše kulture. To je, dakako, tek jedan događaj koji ovlaš ukazuje na duži proces. U ovom ogledu su samo naznačene glavne konture toga procesa. Reč je o mnogim pozorišnim predstavama u skoro dvadesetogodišnjem razdoblju, o brojnim filmovima, mnogim književnim delima, slikarskim delima i izložbama, o zamahu kritičke misli, naročito u filozofiji i sociologiji, o prvim znacima slobode štampe, oslobađanju sistema obrazovanja i vaspitanja od ideoloških dogmi. U to vreme, 1968. godine, dosegao je svoj vrhunac i studentski pokret, naporedo sa sličnim pokretima u čitavom svetu. Kraj toga procesa označava opet jedan događaj iz 1973. godine, "bunkerisanje" filma "Plastični Isus" Lazara Stojanovića i njegova osuda na tri godine zatvora.
Posmatrano u okviru kulture, ovaj skoro dvadesetogodišnji proces duhovnog oslobađanja jačao je njenu autonomiju i kreativnost, ali baš to je smetalo vlastodršcima. Iz straha da ugrožavanje monopola vlasti potkopava svaku vlast, vlastodršci su se okomili na čitav taj proces označivši ga kao "crni talas" i svim sredstvima su nastojali da ga uguše i zatru: zabranama članaka i knjiga, pozorišnih predstava, filmova, novina, časopisa, javnih skupova i uvođenjem norme o "moralno-političkoj podobnosti" za obavljanje bilo kojeg posla u javnim ustanovama. Nešto više svetla na ta zbivanja baca razgovor svedoka i učesnika tih zbivanja, urednika časopisa Praxis i članova Upravnog odbora Korčulanske letnje škole, dva žarišta kritičkog mišljenja i stvaralaštva, koji je Republika inicirala, organizovala i objavila.23
Potom je nastupilo razdoblje u kojem se, podseća Slavica Vučković, "pozorište postepeno okretalo temama iz nacionalnog miljea, snishodljivo i oportunistički prilagođavajući repertoar 'duhu vremena'... Bilo je to utiranje puta tehno-turbo-folk mraku u koji je tonula srpska kultura". Ponekad se činilo da je nastupila apsolutna sloboda, da je sve dopušteno. U stvari, upozorava autorka, reč je o prividu slobode, na delu je bio "surogat katarze koji je imao za cilj samo da otupi čula".
Slavica Vučković pominje i izvesne pokušaje proboja kreativnosti i kritičke misli, naročito nakon prekida oružanih sukoba, ali je sistematsko istraživanje novijih zbivanja prepustila novim istraživačima.
Pokušavali smo da istražujemo i novija zbivanja u umetnosti, filozofiji i sociologiji, ali čini se da trenutno za tako nešto ne postoji veće interesovanje. U okviru projekta je, ipak, objavljen jedan ogled, književni, kako i dolikuje jednom književniku - Zlatku Pakoviću.24 Prema njegovoj proceni, "najveći broj književnih dela, koji je bio masovnije čitan, predstavlja u deceniji krvavih godina zapravo produžetak rata sredstvima jezika". Nada u nove stvaralačke uzlete povezana je s izazovom "sile krvi". "Preživeloj srpskoj literaturi, dakle", veli Paković, "traumatično iskustvo deset krvavih godina ostaje vlastiti izazov". Potreba za katarzom, uzleti mašte i kreativnosti zavise, dodaje on, i od rada na jeziku. "Jezik nadolazećeg pevanja", smatra Paković, "mora biti suprotan jeziku političkih parola i obećanja, jeziku neobavezujućem i neodgovornom, jeziku neodgovarajućem, jeziku na kom' se ne može pevati". Neophodno je i nešto što je van umetnosti ali ne i života: "Zločinci treba da budu suočeni sa zločinom, da se pokaju, priznaju krivicu, ponesu svoj teret savesti i promene se".

(Ne)prosvećenost

Promena u sistemu obrazovanja bila je nezaobilazna za naš projekat, pa je tako novinarka Lidija Jovetić, koja je više godina sistematski pratila zbivanja na univerzitetu, istraživala promene u tom važnom segmentu čitavog sistema obrazovanja.31 Imajući u vidu česte proteste studenata i profesora protiv Miloševićevog režima, moglo se očekivati da se tu kriju snažni potencijali preobražaja čitavog sistema obrazovanja, ne samo univerzitetskog. Međutim, kako je uočila Lidija Jovetić, "Univerzitet je, kao i druge institucije društva, propustio još jednu šansu da kroz javnu i otvorenu raspravu utvrdi sopstvenu odgovornost za ono što se dogodilo, kako njemu samom tako i društvu". Najavljena je, doduše, reforma, pre svega uklanjanje zakona koji je 1998. godine poništio i poslednje tragove autonomije univerziteta,
		Pablo Picasso, Pierrot

Mediji, mnenje i javnost

Za razliku od ranijih godina, kada je u Republici objavljivano puno tekstova o medijima i njihovoj ideološkoj funkciji u pripremi i usmeravanju ratova, u novije vreme više pažnje posvećuje se ulozi medija u proizvodnji mnenja i manipulaciji njime, s jedne strane, i, s druge strane, razvoju kritičke misli i nastajanju institucije javnosti. S takvim usmerenjem nastali su i novi ogledi u sklopu našeg projekta o novijim promenama u Srbiji.
U svom ogledu, doajen srpskog novinarstva Aleksandar Nenadović32 postavlja pitanje "Da li Srbija postaje demokratski uređena država" i zapaža da nova vlast nije ispunila predizborno obećanje da će odgovarajućim zakonima regulisati medijski prostor, pre svega zakonom o informisanju. "A dok političko-pravni nered traje", ističe Nenadović, "niko ne bi trebalo da se iznenadi rđavim posledicama koje se množe: mediji postaju skloni, ili prisiljeni, da se i u poretku koji slovi za demokratski, bore za opstanak prihvatajući ustupke i na uštrb profesionalnosti. Uvećava se rizik od zloupotreba po osnovu 'stečenih prava'; širi se prostor za svojinske, profiterske i politikantske konfrontacije. Kao da se, umesto demokratske regulative za javno informisanje, i sa vrha uneređene političko-državne uprave podjaruje 'bitka za medije'. Što će reći utrkivanje oko toga čija će partijska ili personalno-upravljačka moć biti jača u njima". Za tadašnje sporove karakterističan je duel između premijera Đinđića, koji kaže: "Ako je neko bio veoma hrabar za vreme Miloševića, daćemo mu orden, ali ne TV kanal", na šta uzvraća lider B 92 Matić: "Nećemo orden, već pravdu". A dok sporovi traju, opstaje startna prednost državne televizije i njen nehaj prema merilima novinarske profesije, pa se, tako, s ekrana državne televizije i dalje čuje govor mržnje, olako blaćenje ličnosti i bahato nastupanje raznih lidera, ideologa i propagandista, i onih koji su se proslavili u prethodnom razdoblju.
Održanje i uspon profesionalnosti primećuje se na strani onih medija koji nemaju povoljne uslove za rad. U tom pogledu izdvaja se Radio B 92, pre svega u istraživačkom novinarstvu, primerice "Peščaniku" Svetlane Lukić i Svetlane Vuković. Autor u istom kontekstu vidi i Vreme, Republiku i još neke medije. Za Politiku, čiji je urednik nekada bio i o njoj kritički pisao,33 može se reći da još nosi "teret poražavajućeg nasleđa", i sumnja da novi list mogu praviti stari kadrovi.
Oslanjajući se na savremenu teoriju o javnim komunikacijama, profesor Miroljub Radojković, u svom ogledu istražuje odnose između vlasti, medija i javnosti.34 "Urgentno pitanje za poboljšanje političke komunikacije u našoj sredini", ističe autor, "jeste: kako podržati jačanje jedne zrele, odgovorne građanske javnosti, a potom i slobodnih i ekonomski održivih medija, kao dva nedostajuća, odnosno slaba činioca u političkoj komunikaciji". Fokusirajući se na instituciju javnosti, Radojković uočava: "Zabrinjavajuća slabost političke komunikacije u Srbiji je derogiranje kolektiviteta političke javnosti, odnosno komunikaciona neaktivnost građana u njoj". Takvu procenu potkrepljuje obiljem podataka o tome da građani u velikom broju ne čitaju novine, i kada ih čitaju ne veruju im, da retko slušaju radio, da ni tu kredibilitet nije primetan. Dakle: "Televizija je glavno sredstvo informisanja i breša za pristup građana političkoj komunikaciji". U načelu, u razvijenim zemljama, mediji usmeravaju građane o čemu da misle, a ne šta da misle, dok je i ovo potonje ambicija domaćih manipulativnih medija. Umesto da utiču na izbor "teme dana", o kojoj treba samostalno da razmišljaju i debatuju, mediji im nameću i šta da misle i kako da osećaju.
Primetna je i osobena uravnilovka medija. "U principu, kada se građanima predstavi 'slika dana' u jednom TV ili radio dnevniku, ona se sutradan ponavlja u novinama; kada pročitate jedne novine, pročitali ste sve. Posmatrano po vlasništvu, osnivačima, nazivima kanala i naslovima - medijski pluralizam postoji; posmatrano po sadržini, medijskog pluralizma - nema. Informativne emisije i novine konstruisane su po istom modelu: izveštaji novinskih agencija, plus konferencije za štampu, plus izjave političara i portparola, plus razgovori s ekspertima, 'vođama javnog mnenja' na već zadate teme. U ovakvom proizvodnom obrascu tačke 'dnevnog reda' su zadali politički akteri, a mediji im samo javno i masovno sufliraju. Veoma retko se dešava da se u sastavljanje 'dnevnog reda' političke komunikacije mediji umešaju samostalno. Mnoga pitanja od životnog značaja za građane ostaju tako po strani, skrajnuta ili maskirana temama tzv. visoke politike. Javno mnenje se ispituje uglavnom povodom procenjivanja izborne podrške, popularnosti stranaka i/ili njihovih lidera. U ostalo vreme politički stavovi i nezadovoljstva, interesi i potrebe građana kolaju izvan javne scene. Zbog toga oni počesto pokušavaju da ih umetnu u 'dnevni red' za političko odlučivanje i komunikaciju koristeći se raznim oblicima protesta, blokadama saobraćajnica, štrajkovima itd. Tim oprobanim akcijama građanske neposlušnosti prisiljavaju i medije i političke aktere da svoju pažnju (pre)usmere i na probleme svakodnevnog života." Kada mediji nisu dovoljno samostalni i orijentisani na čitaoce i javnost, preostaju veze s političarima, a u tom su ovi potonji superiorni, ostaju dominantni na javnoj sceni: "Sami sebi daju reč, sami prozivaju i proizvode oponente, sami sebi veruju", tako opstaje "zadrta politička svest, sukob bez tolerancije, odsustvo dijaloga, rasprava 'ad hominem' a ne 'ad rem'". "Sa stanovišta naučnog promišljanja, i sa stanovišta empirijskih istraživanja koja su citirana", zaključuje svoj ogled profesor Radojković, "nije održiva teza da je politička javnost Srbije, ma koliko zaostala, politički nepismena i egzistencijalnim problemima dezorijentisana". Ignorisanje autonomnog rezonovanja građana i institucije javnosti ne ide u prilog demokratskim promenama.
Javnošću se u svom ogledu bavio i diplomirani filozof i politikolog Đorđe Pavićević.35 U pristupu temi Pavićević ističe da "politička teorija ne poznaje drugu krajnju instancu kontrole i kritike vlasti osim ustanove javnosti". I nastavlja: "Javnost je nezaobilazna pretpostavka zato što samo ljudi okupljeni u publiku koja pažljivo posmatra šta političari čine i adekvatno reaguje na to mogu da obuzdaju sklonost političke moći ka preziranju iskustva i poništavanju realnosti". Javnost kao autonomna i uticajna institucija, kako veli Pavićević, je "čudo" u Srbiji, ali ona realno nastaje, naročito u vreme delotvornih pokreta. Međutim, kada su najdelatnije razne vođe, partijski vrhovi i drugi moćnici, u javnoj sferi češće nastaje cirkus (primerice Šešeljevi nastupi) nego pristojna komunikacija. Ukoliko promene ne ustale instituciju javnosti, zaključuje svoj ogled Pavićević, "u Srbiji će vladati neprozirnost koju je iza sebe ostavio Slobodan Milošević i njegov režim. Kako u sferi politike tako i u sferi polujavnih međuljudskih odnosa i dobrom delu svakodnevnog života. Biće to i dalje siva zona, bez pravila, u kojoj će svako grabiti koliko može i koliko mu treba. Nasleđe pljačke i ratova nastaviće da vlada i bez njihovog uzročnika. U tom smislu, Srbiji je neophodan jedan veliki inventar i jedan realan početak. Uređenje polja javnosti je značajno mesto za to".
Za naše istraživanje puta Srbije ka normalnom životu značajne su i teme koje nisu obuhvaćene projektom. Tu svakako spadaju i zbivanja unutar same javnosti, onoliko koliko ona uopšte nastaje. U tom pogledu bi bilo korisno temeljito istražiti sve važnije uzroke i razloge jednog spora, sukoba i razlaza između samih neposrednih aktera javnosti na stranicama nedeljnika Vreme.36
Pored sporova između ideoloških pragmatista i fundamentalista, valja istražiti i izvesnu nivelaciju unutar nove vlasti. Naime, funkcioneri Građanskog saveza Srbije, stranke koja se godinama izdvajala svojom privrženošću humanističkim i političkim načelima, između ostalog, i vladavini zakona, kao visoki funkcioneri vlasti kršili su i vlastiti zakon, i to u veoma značajnoj i osetljivoj medijskoj sferi, glasajući za Savet radio-difuzije mimo i protiv tek donetog zakona. (Taj Savet, inače, nije ni "zaživeo".) A bez regulacije medijske sfere na jasnim i demokratskim načelima nema elementarne sigurnosti za delovanje zaista različitih medija, kao različitih izvora informisanja građana, čime je ugroženo njihovo pravo na objektivno informisanje i slobodno formiranje političke volje. Bez toga, stranački pluralizam i izbori više liče na ideološki folklor negoli na civilizovane dijaloge i borbu za različite političke projekte. U takvim okolnostima i parola o "transparentnosti" liči na podvalu, jer se u međusobnim obračunima zadaju i niski udarci, potežu "tajni dosijei", sve da bi se oblatio i uklonio politički protivnik, a ne da bi se rešavali problemi, recimo korupcije vlasti. Bez jasnih i principijelnih merila, stranačke "vrhuške" uzurpiraju funkcije države, sprečavajući stvaranje normalne države. One se ponašaju i kao tužioci i kao sudije u započetim procesima za zločine (ubistvo premijera Đinđića, na primer). Slično se ponašaju i razgoropađeni tabloidi, navodno radi povećanja tiraža (i gledanosti), kao imperativa tržišta, podilazeći tako najnižim ukusima i masovnoj psihologiji koja se sado-mazohistički zadovoljava valjanjem u blatu svih i svakoga, svega i svačega. A na tim osnovama opstaju stari medijski monopoli a pomaljaju se i novi "monopolčići" ("mali Karići").

III Prestrukturacija

Pod snažnim dojmom, kako bi rekli strukturalisti, "presne stvarnosti" ratnog razdoblja možemo ostati omađijani predodžbom o ludilu a da nam promakne njegova "metoda". Od temeljitih istraživanja, čemu teže i naši ogledi, očekuje se da zakorače i iza zaslepljujuće očiglednosti i uzburkanih emocija. Pouzdan oslonac u tome nudi onaj deo sociološke tradicije (Žorž Gurvič, na primer) koji analitički ponire od površinskih ka sve dubljim slojevima društva, zalazi u retrospektivu strukturnih promena i zanima se za moguću prospektivu ("procese dugog trajanja", Brodel).

Veliki zaokret

Promene kojima se bavimo tiču se svih "sfera" društva. Odgovarajuća pažnja posvećena je i promenama u privredi. Tu su, kao i u politici i kulturi, događanja tekla u različitim, ponekad i suprotnim tokovima. Sve snažnija su nastojanja ka velikom zaokretu, od socijalizma ka kapitalizmu.
Reforme u privredi računaju s afirmacijom novog, privatnog preduzetništva koje će ukloniti staro. "To što je u nas slovilo kao preduzetništvo", piše u svom ogledu profesor Ljubomir Madžar, "bilo je dobrim delom usmereno na parazitsko i na državnu prinudu naslonjeno prisvajanje vrednosti koje je već stvorio neko drugi, a tek delimično na stvaranje novih vrednosti".37 Polazeći od značaja individualnih i grupnih sloboda, autor očekuje da će ih nove, demokratske ustanove afirmisati i garantovati, pa nastavlja: "Nemoguće je graditi institucionalne uslove za razvijanje i očuvanje demokratije, a da se, po prirodi stvari i potpuno paralelno, ne stvaraju i analogni uslovi za bujanje društveno produktivnog preduzetništva". Gradnja demokratskih institucija predstavlja nov okvir u kojem se odvija i proces dubinskih strukturnih promena, i u privredi i društvu, i u politici. "Kad se umesto autoritarne vladavine pojedinca", naglašava profesor Madžar, "uspostavi vladavina prava i zakona, znatno će se proširiti front pa će u redove preduzetničke elite prilaziti novi sposobni članovi". Ciljevi promena, kao i merila na osnovu kojih se procenjuje njihova uspešnost, jasno su ocrtani. Pitanje je, pak, kako teku realni procesi.
Jednom drugom prilikom, u osvrtu na analitičke uvide ekonomista u procese prestrukturacije naše privrede, profesor Madžar ukazuje na dugoročne posledice prethodne, socijalističke revolucije, koja je izvršila "epohalni udar na instituciju vlasništva". A bez sigurnosti vlasništva nema ni sigurnosti preduzetništva, investicija i akumulacije. Afirmacije tržišne privrede, ističe profesor Madžar, nema bez uređene države - zakona, sudova, policije - a toga nema tamo gde postoji "atrofija države", "nesređena" ili "neizgrađena" država. Nije sve, međutim, posledica loših strana prošlosti, već i rđavih sklonosti vlasti da održavaju haos u kojem društvo nema zaštite od "stranačkih bezobzirnosti" i "pljačkaških manira". U takvim okolnostima, uprkos visokim aspiracijama i šansama koje nam pruža Evropska unija, otežane su dalekosežne prestrukturacije, ne samo privrede već i čitavog društva. U duhu liberalne tradicije, profesor Madžar smatra da je bitan uslov za racionalne i efikasne reforme "sređena, stabilna, neutralna i delotvorna država".38 Uspostavljanje normalne države, koja štiti i pravo na život, vlasništvo i imovinu, iziskuje, pak, napore više naraštaja.
Novinarka Zoja Jovanov, s obilnim iskustvom u istraživačkom novinarstvu u privredi, u svom ogledu prikazuje i analizira konkretna zbivanja u sklopu reformskih težnji.39 Na osnovu obilja iskustvene građe, ona se ograničava na razdoblje neposredno nakon oktobra 2000. i konstatuje: "Prva godina tranzicije uglavnom je protekla u pripremama za višegodišnje ekonomske reforme". Inače, optimističke prognoze o privrednim tokovima uglavnom nisu ostvarene. Primetni su izvesni trajniji činioci - pre svega glavni akteri promena, ali oni još nisu dovoljno strukturno profilisani. "Svi akteri ekonomskih promena", primećuje autorka, "grupisali su se oko vlasništva nad funkcijama u državi i društvu i nad kapitalom, sa promenljivim rasporedom i intenzitetom interesa i njihovim uplivom u svet rada, tržište kapitala i novca".
Pri kraju vremena na koje je ograničen naš projekat, kada su postajale sve izvesnije teškoće na koje nailaze reforme, u ogledu Milutina Mitrovića, doajena našeg privrednog novinarstva, razmatraju se uzroci i posledice izostanka krupnijih promena u Srbiji i zaostajanja za svetom, i za sličnim zemljama koje su takođe u tranziciji.40 "Nade stanovništva u bolji i razumniji život", zaključuje Mitrović, "pokopala je politička elita koja je došla na vlast posle 5. oktobra 2000. godine. Nije tačno da se ništa nije promenilo, ali su te promene merljive promilima onoga što se očekivalo". Uzrok neuspeha on vidi u tome što "država nema najelementarnije karakteristike organizovanog društva", što je blisko ranijim nalazima o bezdržavlju ili nedovršenoj državi. Uzrok tome valja tražiti u tome što je "nama oduvek nedostajala razboritost i dominantno evropsko shvatanje da je pojedinac, a ne grupa osnova modernog društva".

Društveni protagonisti

Društvenom položaju i usmerenjima radništva posvećen je ogled sociologa Srećka Mihailovića.43 Na obilju empirijske građe, Mihailović prati put radništva od ideoloških šablona klasnog i nacionalnog identiteta do okretanja k sebi. On nalazi da je onaj prvi uveliko iščilio a da nestaje i ovaj drugi. To ne važi samo za radnike već za svaku ozbiljniju individualizaciju egzistencije. "U susretu pojedinca (i njegove porodice) sa bukvalnim preživljavanjem", ističe Mihailović, "nacion je izgubio igru". U ovoj grupaciji je nataložen talog svih socijalnih i drugih lomova i propadanja privrede, društva i države. "Fizikalci", piše Mihailović, "apsolutno deprivirani ovih 10-15 godina, izgradili su subkulturu očaja i krajnje bede; opsednuti su

Bahatost, brutalnost i okrutnost

Budući da su strukturne promene procesi dugog trajanja, potrebni su uvidi u zbivanja uoči, tokom i nakon ratova a ne samo u savremenim događanjima. Neophodno je pratiti nastajanje populističkih pokreta, pre svega od tada najrazvijenijih - albanskog i hrvatskog (1968-71),49 pa do srpskog koji se pokazao najsnažnijim, najagresivnijim i najrazornijim.50
U svom ogledu bavio sam se jednim fenomenom - populističkom revolucijom - koji, pretpostavljam, osvetljava bitne tokove promena i traži veze između različitih istraživačkih nalaza.51
Revolucija se ogleda u rušenju zatečene države - SFR Jugoslavije - i uspostavljanju novih, suverenih država. Polazišta ovih revolucija su nacionalistička ideologija, populistički pokreti i njima odgovarajuća infrastruktura tadašnje države kao konfederacije republičkih i pokrajinskih "državnosti". Nacionalizam je dao svoju ekskluzivnu interpretaciju načela da nacije imaju ustavno pravo na "samoopredeljenje do otcepljenja" koje je, inače prihvatljivo u demokratskim uslovima, ovde ostalo skučeno okvirima boljševičke tradicije i infrastrukturom antidemokratske partijske države. Republičke i pokrajinske "državnosti" su bile kopije federalne partijske države. Svaka od njih je imala svoju, nacifikovanu, komunističku partiju, svoju policiju (i političku), svoje oružane snage (teritorijalnu odbranu), svoju privredu, svoju kulturu. Svaka od tih partijskih država, i sve skupa, lišene su kapaciteta za demokratski preobražaj a akumulirana agresivnost blokira i razara pokušaje demokratskih promena. Te "državnosti", oblikovane kroz duže vremensko razdoblje, revolucionarnim zahvatima pretvarane su u potpuno suverene države, upotrebom sve veće količine nasilja.
Cilj je jasan: stvaranje suverene nacionalne države na što većoj teritoriji koja će biti "etnički očišćena" od pripadnika "nepoćudnih" nacija. Radi ostvarivanja tog cilja pokrenuti su aparati sile, a nasilje su pratili zločini i pljačka.
Oružani sukobi nisu okončani voljom zaraćenih strana, nego spoljnom intervencijom, što ostavlja nerazgovetnom mogućnost obnavljanja ratnih žarišta i dovodi u pitanje postojanost uspostavljenog mira (u Dejtonu i Parizu). Istovremeno, internacionalizacija jugoslovenskih sukoba otvorila je različite mogućnosti spoljnih uticaja i nadmetanja spoljnih sila u razdoblju koje nije izgubilo sva obeležja "hladnog rata". Zbog svega toga nije izvesno ni kakvi su sve preostali potencijali novih zamaha populističke revolucije.
Revolucijama, i ratovima, mahom su ostvareni deklarisani ratni ciljevi. Uspostavljene su suverene nacionalne države Slovenija, Hrvatska, Makedonija i Bosna i Hercegovina (pod međunarodnim protektoratom). Pod protektoratom je i Kosovo. A budućnost Srbije i Crne Gore i njihove državne zajednice, stvorene da bi se zaustavilo dalje nasilno cepanje i sukobljavanje, nije sasvim izvesna. Ostvareni su i ciljevi koji nisu bili javno deklarisani pre ratova, a to je zamašna pljačka, na ratištima i "u pozadini". Reč je ne samo o pokretnim i nepokretnim dobrima, već i o zamašnim ratnim špekulacijama u trgovini oružjem, naftom, cigaretama, ljudima, kao i o prisvajanju proizvodnih pogona koji su se našli u rukama "struktura" koje su bile moćne i uoči ratova a tokom ratova su ojačale - cementirane su počinjenim zločinima; pojavile su se i nove "strukture". I među njima su bujali sukobi i obračuni, uključiv i ubistva, čime se dalje razara ne samo država već i društvo. Tako dospevamo do onog najdubljeg sloja predmeta našeg interesovanja, gde se oblikuju glavni akteri ratova i revolucija i "uvežbava" njihovo militantno delovanje u dužem vremenskom razdoblju.

Aparatura protiv nomenklature

republičke elite formirale su svoje političke policije, ojačale nacionalne komunističke partije i potražile nove znake lojalnosti ne samo članova partije već i čitavog "radnog naroda". Ostajući i dalje u ravni ideologije i politike, možemo primetiti da između stare i nove elite vlasti, iako rastu napetosti, ne dolazi odmah do širih i oštrijih javnih sukoba. Čak nastupaju kao saveznici, i sa krugovima tradicionalnog nacionalizma prema kojima su uvek pokazivali podozrenje i odbojnost, ali složno nastupaju kada kreću u obračune sa zajedničkim protivnicima, oglašenim za "neprijatelje". Tako su se, recimo, obračunavali i s "crnim talasom u kulturi" i intelektualnom levicom. Tek kada likvidiraju zajedničkog protivnika, sledi sukob između delova političke elite, u šta spada obračun s "maspokom" u Hrvatskoj i "liberalima"

IV (De)varvarizacija

Vratimo se prizorima s početka ovog teksta. Oni svedoče o varvarizaciji. O tome svedoče i razaranje države kao civilizacijske institucije i način rastakanja strukture društva. Iz prikazanih istraživanja ocrtavaju se obrisi realnih procesa. Umesto paušalnih predstava o ludilu - pojedinačnom i kolektivnom - nadolaze saznanja o stvarnim pokretačima i akterima istorijskih zbivanja.

Plovidba ili dugi marš

zločinima".56 Ovim ogledom odškrinuti su antropološki lavirinti u strukturi čovekove ličnosti i njenoj dinamici. Filipović se ne upušta u opšta razglabanja šta je "zlo" a šta "dobro" u čovekovoj prirodi, već ga najviše zanima potreba za oslobađanjem od teskobe koju donose zločini. On je podstaknut kazivanjima samih učesnika i neposrednih posmatrača zločina, konkretno na Kosovu, i njihove potrebe da se ispovedaju o njima, da se ratosiljaju móre koja remeti normalan život. "Momci, inače mirni Moravci i Šumadinci", piše Filipović o svojim sagovornicima, "bili su na ratištu i došli otuda sa strašnim pričama o stotinama ubijenih ljudi, o svinjama koje jedu ubijenu decu, o deci koju su gazili tenkovima, o strašnom i nepotrebnom ratu koji su zametnuli crveni

Ludilo od revolucije

Kada bi naše nevolje poticale od poremećene strukture ličnosti izvesnog broja pojedinaca, onda bi rešenje bilo u njihovom lečenju, i hospitalizaciji. Problem je, međutim, u haotizaciji i društva i države, a za tako nešto teže je naći lek. Da bismo ga našli valja istraživati one interese, ideologije i doktrine koje proizvode haos koji liči na ludilo.
Za naše prilike naročito je merodavna doktrina revolucije u kojoj je glavno "pitanje vlasti", kako su to svoje sledbenike podučavali Lenjin i još više Staljin. Surovi obračuni s političkim protivnicima a i s pripadnicima vlastite partije i širim slojevima stanovništva su poznata stvar. O zločinima u građanskom ratu, raznim "čistkama" i Gulagu postoje čitave biblioteke knjiga. Manje je, pak, poznato da nasilje i zločine u političkim obračunima prati i zamašnija pljačka. Na to je jasno i odlučno ukazao, brojnim tekstovima u časopisu Novi život, još Maksim Gorki, već na počecima boljševičke revolucije kada je geslo o "eksproprijaciji eksproprijatora" raskrinkao kao parolu "opljačkaj opljačkano" koja legalizuje pohare artistokratskih dvoraca i bogataških kuća.57 U literaturi, umetničkoj i naučnoj, ovoj strani zbivanja posvećuje se tek uzgredna pažnja. Možemo, stoga, nazreti samo konture socijalnih osnova stvaranja nomenklature i njenih sve obilnijih privilegija, od visokih plata, preko zasebnih lečilišta, letnjikovaca i dača, do obilja pokretnih dobara i skupocenih odlikovanja.
Ostali su, međutim, nedovoljno proučeni tokovi stvaranja nove strukture društva koja se formira oko vlasti kao svoga središta. Vlast je središte oko kojeg gravitiraju koncentrični krugovi zavisnog stanovništva. Još manje se uočavaju putevi formiranja sloja oligarhije u čijem su jezgru finansijski magnati koji staju uz rame najbogatijim i najmoćnijim bogatunima sveta.
Boljševička ideologija i praksa počiva na jednoj dugoj tradiciji a donosi i izvesne inovacije. Naime, u više hiljada godina dugoj tradiciji patrijarhalizma, pored ustrojstva autoritarne vlasti u porodici, državi i na nebu (svugde dominira figura moćnog "domaćina") postoji i prikladna ekonomska doktrina. Rat se shvata kao "ratna privreda", ratnici polažu pravo na ratni plen. Tu spada sve čega se ratnik dokopa - od novca i dragocenosti, preko pokretnih i nepokretnih dobara, do zarobljavanja muškaraca i žena s kojima se samovoljno postupa, od pretvaranja u roblje do sadističkog iživljavanja. Inertna tradicionalna društva u ratovima doživljavaju retku dinamiku koja se ogleda u krađi i prekrađi imovine. I sama vlast se poima kao deo ratnog plena. I sve tako u nedogled, u zavisnosti od "ratne sreće". Tako nastaje i osobena koalicija vlastodržaca i podanika između kojih postoji prećutni sporazum da podanici ne diraju u vlast ("ne mešaju se u politiku") a vlast se neće mešati u rad i nerad. Jednima je, tako, data sloboda vladanja a drugima sigurnost kakvog-takvog preživljavanja. Uz sve to, svako može da kraducka, krade ili pljačka u zavisnosti od moći kojom raspolaže.
Reč je, dakle, o osobenom poimanju i praktikovanju revolucije. U tom pogledu je za dalja istraživanja veoma podsticajno temeljito istraživanje jednog mlađeg beogradskog sociologa, Aleksandra Molnara, koji razlikuje građanske revolucije - otvorene za evoluciju individua, društva i države ka ustavnom demokratskom poretku - i cirkularnih revolucija koje izvode protagonisti totalitarnih ideologija (fašizma, nacizma i boljševizma), gde se sve beskrajno vrti u zatvorenom krugu vlasti i dominacije, bez sposobnosti za evoluciju i uspostavljanje stabilnog poretka.58
Vredelo bi u daljim istraživanjima ispitati koliko matrica cirkularne revolucije važi i za ovdašnje revolucije. Uočljive su, naime, već na prvi pogled izvesne sličnosti između poimanja boljševičke, nacionalističke i kapitalističke revolucije u zemljama bivšeg "realnog socijalizma". Boljševici su svoju revoluciju i čitav potonji poduhvat smatrali nužnim istorijskim sledom događaja, čime je i sva sila opravdana ("Sila boga ne moli"). Nužno je bilo i ubijati ljude, primenjivati torturu i teror. Nužno je bilo i razvlašćivanje svih političkih protivnika, ukidanje privatne svojine i tržišne privrede, uspostavljanje komandne ekonomije. Čak su i kandidati za pogubljenje ili dugotrajnu robiju na montiranim sudskim procesima priznavali svoju iskonstruisanu krivicu, jer je i to proglašavano nužnim za konačnu pobedu revolucije. Slična je i nacionalna revolucija. I ona se poziva na nužnost pobede nacije, opravdava upotrebu svih oblika nasilja koje posvećuju "viši ciljevi". Ako protivnik neće milom da se ukloni, ukloniće ga silom. Ko ne bude svojom voljom izbegao sili nacionalista, biće "etnički počišćen".Višim ciljevima opravdava se i žrtvovanje pripadnika vlastite nacije. Proklamovana obnova privatne svojine, tržišne privrede i političkog pluralizma sputani su novim vidom komandne ekonomije - ratnom privredom. U tom sklopu je i pljačka opravdana višim ciljevima i - legalizovana.
I nadolazeća kapitalistička revolucija izgleda kao nova karika u ostvarivanju istorijske nužnosti ("socijalizam je samo prelaz između kapitalizma i kapitalizma"). Nova revolucija izgleda kao "permanentna revolucija". Novi slojevi i klase uklanjaju stare, nove političke tvorevine zamenjuju zatečene. Odbacuju se sve tekovine socijalne države (besplatno zdravstvo, školstvo, socijalno i penzijsko osiguranje, običajni oblici tolerancije). Zatečeni oblici vlasništva - ne samo privatno već i državno i društveno - shvataju se kao rezultat ranije pljačke, pa je opet dozvoljena "pljačka opljačkanog". Tamo gde je nacionalna revolucija obavljena kroz krvave ratove, zločine i pljačku, novi oblici nasilja izgledaju čak operetski; posmatrači ovdašnjih zbivanja s dobrim razlozima ih vide kao "horor vodvilj".
Populizam je legalizovao rušenje zatečenog normativnog i institucionalnog okvira i omogućio toliko jačanje novih magnata, grupa i slojeva da oni sprečavaju uspostavljanje normalne države u kojoj ne bi bilo mogućno nekažnjeno ubijati i pljačkati. Nova elita vlasti, u koju ulaze i ojačali protagonisti populističke revolucije, produžava populističku ideologiju i revoluciju promenama mimo institucija, održavajući stanje bezdržavlja. Centri finansijske moći, ojačali tokom ratova, i vezama s domaćom i međunarodnom mafijom, blokiraju nastojanja da se uspostave institucije normalne države i otvori put k demokratiji. Poznato je, inače, da su "bratstva" nastala prolivanjem krvi, poput mafije, toliko čvrsta da se razvrgavaju i obnavljaju daljim prolivanjem krvi.
Haotično stanje, svi su izgledi, odgovara i interesima nastajuće nove srednje klase, zavisne od domaćih i stranih centara finansijske i političke moći. Donekle se ponavlja istorija. Na prilivu novca spolja raste moć onih koji kontrolišu tokove novca i usmeravaju ga prema vlastitim interesima, ne vodeći računa o racionalnim investicijama u obnovu privrede i društva. Tako je, videli smo, nastajala i posleratna elita vlasti i s njom povezana srednja klasa. Množe se i penju novom socijalnom hijerarhijom "instant kadrovi", s ogoljenim arivističkim porivima, čak i bez pozivanja na bilo kakve ideje, načela i norme. Za njih, kao i za najveće moćnike, svaka rasprava je suvišna, svaka složenija procedura traganja za konsenzusom suvišna, čist luksuz, puko zamajavanje. Ostali slojevi se tome uglavnom prilagođavaju, uz manji ili veći otpor.
Posmatrajući zbivanja nakon okončanja ratova, nameće se utisak da je sila promenila smer, iz ofanzive ka razaranju starih oblika države i društva prelazi u defanzivu - sprečavanje uspostavljanja novih i stabilnih oblika države i društva. Izgleda da je na delu neka nova "rđava beskonačnost" reprodukcije "prirodnog stanja", u kojem Behemot nadjačava Levijatana. U cirkularnoj revoluciji, po svemu sudeći, ništa bitno drukčije i ne može da se ostvari. Ideologija etnonacionalizma, kao i totalitarne ideologije svih vrsta, i nemaju bilo kakav stvaralački civilizacijski potencijal. Kreativna jalovost najmoćnijih aktera poratnih dešavanja samo dubi "crnu rupu" u koju se potiskuje čitavo društvo. Glavni protagonisti su samo donekle izmenjeni. Jezgro čine ratni dobitnici a oko njih gravitiraju moćne strukture prethodnog režima i arivisti u novim centrima političke i finansijske moći. U njima možemo videti izvesne obrise novih društvenih slojeva i klasa, ali još nema dovoljno iskustvenog osnova da ih tretiramo kao dovršene slojeve i klase. To zavisi od ishoda procesa privatizacije društvenog kapitala, ustavne i zakonske regulacije novog privatnog vlasništva i od uspostavljanja minimuma normalne države u kojoj više nije mogućno nekažnjeno ubijati i pljačkati.

V Pravo na život

Iz dosadašnjeg prikaza naših (i komplementarnih) istraživanja mogli smo da steknemo sliku, barem u glavnim crtama, o realnim zbivanjima, a i o samoj metodologiji istraživanja.
Izvesno je da su pobeda opozicije na izborima i masovne demonstracije 2000. godine otvorile put k raskidu sa "starim režimom" i za postavljanje temelja demokratskih promena ali nije izvesno kako, i kada, će se ta mogućnost i ostvariti. I sama izborna smena vlasti znači prihvatanje izborne smene vlasti kao tekovine demokratije modernog doba.59 Da osvajanje demokratije nije lagan put uverljivo pokazuju zbivanja kojima se još ne naziru ishodi. Zbivanja teku u različitim, i oprečnim, smerovima, pa ih nije lako ni spoznati a kamoli delatno prevladati. Da bismo tome iole pridoneli važna je metodologija istraživanja koja istraživača i analitičara ne uzdiže na poziciju gordog posmatrača koji neutralno a tobože objektivno, i bez kritičkog stava, gleda na protivrečne tokove ili samo ceni primenu "svetskih standarda" u nas i ne pitajući se o tome da li domaći akteri prihvataju i stvaraju one vrednosti i institucije koje zaista vode ka miru i demokratiji. Bitno svojstvo kritičkog mišljenja je ispitivanje realnih mogućnosti promena, a ne puka negacija date stvarnosti; otuda je u središtu naših istraživanja pravo na život, i kada se ono poništava, i kada se obnavlja.

"Metode" razaranja

Stravični ratni prizori, kako je rečeno na početku ovoga teksta, nameću utisak da je na delu ludilo. Jer, ko bi normalan počinio tolike zločine! Ima pokušaja da se pronikne u njegovu prirodu. Prilog tome je i pozorišna predstava "Ludilo udvoje" (Ežen Jonesko), premijerno izvedena 23. septembra 2000. godine, neposredno uoči izbora, u kojoj glavne likove iz samog vrha vlasti - On i Ona - tumače Ljubivoje i Anđelija Tadić; ova predstava je, uz diskusiju publike, izvedena u više gradova.60 O duševnom stanju nacije, i indikacijama ludila, objavljeno je puno tekstova, i u Republici.61 Predstave o rasprostranjenom ludilu zahvatile su i mase pristalica opozicije (DOS); one su na trgovima i ulicama klicale "Koštunice, spasi nas iz ludnice". Na raznim stranama kolaju razne priče o ludari, dilkarnici...
Ne upuštajući se u domen kliničke psihologije i psihijatrije, koje su merodavne za individualne duševne poremećaje, a još manje u nagađanja o kolektivnom ludilu, ograničićemo se na markiranje onih okolnosti koje pogoduju predstavama o ludilu, o kojima je inače već bilo reči. S rastom snage nacionalističke ideologije i populističkih pokreta nestajale su moralne, političke i zakonske zapreke izražavanja mržnje prema Drugome kao neprijatelju bez prava na život. Te razorne porive ohrabrivale su sve snažnije naoružane grupacije za "nacionalnu stvar". A kako je država sve efikasnije razarana, nestajale su i poslednje zapreke masovnog uništavanja života, ne samo pripadnika drugih vera i nacija već i pripadnika vlastite vere i nacije. Još odjekuju larme sa mitinga "događanja naroda" na kojima su mobilisane mase poganile najviše partijske i državne funkcionere kao "foteljaše", "jagnjeće brigade" i izdajnike nacionalnog interesa, pre svega Kosova. Tu viku dojučerašnjih ćutljivih podanika prenosili su i pojačavali mediji. Anomija je tek vrh zapaljivog brega.
Kako smo videli, ni moćna nomenklatura SFR Jugoslavije nije odolela navali vlastite aparature (partijske, policijske, vojne), udružene sa sve moćnijim poslovnim krugovima, raznim grupama ubica i lopova i lumpenskim slojevima koji su brutalno hrlili ka vrhovima vlasti; njihovo nadiranje kidalo je i poslednje niti inače atrofiranog socijalnog tkiva ne samo nomenklature već i svih klasa i slojeva, čitave strukture društva. U tom dešavanju se pokazuju stvarne "metode" razaranja, a ne samo u duševnom stanju razjarenih aktera. Tek kada se pokidaju civilizacijske, moralne, političke i socijalne niti kakve-takve političke zajednice i razore institucije države, pa makar ona bila i nedemokratska, nastaje stanje nalik na ono "prirodno", u kojem svako svakoga može nekažnjeno ubiti i opljačkati. A u takvim okolnostima su, opet, mogući prividi države, bez i minimalne garancije prava na život. Od toga mnogi beže u svet ili traže skrovitu nišu van dometa raznih silnika. Život izgleda zaštićen samo unutar ratničkih tabora, raznih oružanih formacija, zaštićenih centara ekonomske i političke moći, kriminalnih grupa i mafije. Najvidljiviji simboli takvoga stanja su pojedini moćnici, poput hodajućih državica, okruženi naoružanom pratnjom, u oklopnim vozilima i na ekskluzivnim lokacijama s takođe naoružanim posadama. Sukobi među njima, često surovi i okrutni, svedoče da ni njihov život nije trajno zaštićen, niti to može biti dokle god postoji - bezdržavlje. Dabome, ni tamo gde postoji država, čak i stabilna i snažna, nema apsolutnih garancija prava na život, ali tamo gde nema države nema nikakvih garancija; razlika je suštinska.

Legitimnost života

života zaista drže stotine hiljada učesnika štrajkova i demonstracija, čak i milioni državljana, ali ako njihove aspiracije nisu dovoljno artikulisane teško je dokučiti kakve su realne šanse da se one i ostvare. Nova vlast se, kao što smo videli, rascepila baš oko prava na život. Jedan njen deo, oko premijera Đinđića, latio se, makar i pod spoljnim pritiskom, sankcionisanja zločina kao najbrutalnijeg načina uništavanja života, a drugi deo, oko predsednika Koštunice, odupire se tome, držeći da je to znak patriotizma. Ni oni prvi se, doduše, nisu ozbiljnije potrudili da se u samoj zemlji jasnije i snažnije artikuliše potreba za razjašnjavanjem i sankcionisanjem zločina (i pljačke), kao suštinskom uslovu za uspostavljanje normalne države. Izgleda da su, zaneti osvojenom vlašću i vladalačkim pragmatizmom, verovali da će efikasnim reformama steći podršku ne samo u svetu već i u vlastitoj zemlji. Malo su truda uložili da ojačaju i prošire podršku koju su imali u

Legalizacija ratnog stanja

Da treba poštovati zakon, to je nešto sasvim obično, do trivijalnosti, u demokratski uređenim državama. U nas, pak, legalizam deluje cinično kada to čini antidemokratski režim, a čudno kada to radi stranka koja se poziva na demokratiju (DSS). Čudno, zbog toga što se time prihvataju zakoni "starog režima" a odbacuju norme međunarodnog prava, pre svega o Haškom tribunalu koji je osnovao Savet bezbednosti UN. I više od toga, u ime legalizma se vodi hajka protiv političkih rivala (DS) zbog sumnjičenja za krađe, a odgovornost za zločine se zabašuruje. Stvar je, međutim, još ozbiljnija kada se ima u vidu kontekst. U ime legalizma se ustaje protiv reformi Đinđićeve vlade, i to čine na isti ili sličan način i vladajuće stranke starog režima (SPS i SRS) i stranke DOS-a (DSS i G 17 plus). Ostavljajući po strani pitanje koliko oni sami poštuju zakone, i svoje, sudeći po konkretnoj politici koju vode, reč je o nastojanju da se legalizuju uzroci i posledice ratova, pre svega nacionalizam, kao i tekovine rata - stečene pozicije, u politici i vlasti, u privredi i društvu. Time se, uprkos pozivanju na legalizam, u stvari legalizuje stanje bezdržavlja kao plod ratnog stanja. To je zajedničko svim nacionalističkim strankama, mada i među nacionalistima ima izvesnih razlika, kao što ih je bilo i u vreme Drugog svetskog rata kada su se sukobljavali, čak i međusobno ubijali ljotićevci i četnici, nedićevci, Dražini i Pećančevi četnici. Ipak, oni su svoju ideološku i interesnu koaliciju održavali, nekada antikomunističku (na čemu istrajavaju i danas), ali i antimodernizacijsku, i nekad i sad.
Kao i pre ovih ratova, i sada se oslonac traži u mitu o "nebeskoj Srbiji". U jednoj knjizi, oko koje se još nisu stišale uskovitlane strasti, piše: "Opredeljenje za carstvo nebesko kao carstvo istine i pravde oduvek se doživljavalo u svesti srpskog čoveka kao realno i dohvatljivo, samo privremeno na zemlji neostvarljivo, do konačne izgradnje takvog carstva na zemlji".62 S tog pijedestala opominju se današnji Srbi da im preti opasnost da mogu "ući u istoriju kao generacija koja je dala 'veru za večeru', kao generacija koja je u zamenu za dolare napustila vlastito nacionalno biće, koja je, u znaku globalizacije, dozvolila da izgubi autentičnost svog nacionalnog postojanja, dozvolila da joj izbrišu vekovnu nacionalnu svest i samosvest".63 Takvi Srbi, uzorni patrioti u borbi protiv tuđinskih lanaca, naglašava autor, imaju i svetski značaj, kao "opasan virus nezavisnosti".64 Sledi poenta: Đinđić je izdao "nebesku Srbiju" okretanjem ka zemaljskoj Srbiji i traženjem oslonca na Zapadu. I, kao da to nije dovoljan greh, Đinđiću se pripisuje "pakt s đavolom", i to domaćim - kriminalcima i tajnom policijom, pre svega s nekadašnjim komandantom JSO ("crvenih beretki") Miloradom Ulemekom Legijom, inače prvooptuženim za atentat na Đinđića. Iz svega rečenog proizlazi da je nebeska pravda zadovoljena - "mafija se obračunala s jednim od svojih",65 koštao ga je života "satanski pragmatizam".66 Bilo bi zanimljivo razjasniti kako bi se mogla braniti teza da je baš mafija ruka pravde "nebeske Srbije".
Satanizacija Đinđića, razmahana još za njegova života, uzima maha i u vreme vlasti njegovih suparnika iz DOS-a, pa čak i u toku suđenja za ubistvo premijera, kada su se razgalamili razni partijski funkcioneri i mediji, na razne načine hvale optuženog Legiju a kude ubijenog Đinđića.
Zgražanje nad zamenom mesta žrtve i dželata, pak, ne može mimoići jednu delikatnu temu. Naime, ni sam Đinđić nije krio svoje kontakte s "ljudima iz pakla", kako je sam govorio (inače, veća su tajna razgovori Koštunice s Miloševićem i njegovim generalima). Ti kontakti su svojevremeno slavljeni kao izraz političke mudrosti i veštine da bi se izbeglo preteće krvoproliće 5. oktobra 2000. godine. A kako je vreme promicalo, nekadašnja vrlina je izvrgavana u sve veću manu, sve do svaljivanja glavne krivice na samog Đinđića, i za vlastitu smrt. Nije Đinđić krio ni svoje kontakte s raznim poslovnim ljudima koji su dobrano u sivoj ili crnoj zoni, pa i u neprozirnim predelima mafije. Ali, ako je to bila i ostala ovdašnja realnost, zar je jedan realističan političar mogao da ignoriše realnost? Možda je računao da će ih nadmudriti i pobediti (u prilog tome svedoči i činjenica da je ubijen u trenutku kada je dolazio na sednicu vladinog Saveta za borbu protiv korupcije). Đinđićevo obrazovanje, politička veština i hrabrost, kao i optimistički šarm kojim je zračio uzdižu ga visoko iznad ostalih političara. Mada ima preterivanja koja ga uzdižu među svetačke likove, daleko su gora i opakija ona preterivanja koja ga satanizuju.
Zbog nove provale nasilja - fizičkog i ideološkog - doveden je u pitanje "put Srbije k miru i demokratiji", što je osnovna tema naših istraživanja, i otvara se pitanje o merilima na kojima počiva razumevanje sadašnjih i budućih zbivanja.

Ravnoteža u oblikovanju života

Lična i društvena ravnoteža, kao znaci normalnosti, svakako, zavise od razvijenosti društva, ali i od stabilnosti date društvene strukture.
Prepreka na putu ka normalnom životu ne postoji samo na strani "snaga starog režima" već i na strani reformatora. Pored nesklonosti nove vlasti da javnim debatama o suštinskim problemima zemlje, pa i o pravu na život, traži konsenzus u političkoj i kulturnoj sferi, jedan deo reformatora podleže jednoj rigidnoj ideologiji ekonomskog liberalizma koja apsolutizuje proces privatizacije društvene imovine i moć tržišta, zapostavljajući važnost normativnog i institucionalnog okvira. A to je baš najpreči posao, da se obnove norme i vrednosti samog ljudskog života i konkretnih životnih projekata ljudi, nakon dugotrajnog ubijanja i sakaćenja, i da se uspostave pravne norme i institucije koje sankcionišu dosadašnju pljačku, sprečavaju njen produžetak i pružaju povoljne i stabilne uslove za privatno preduzetništvo, zaštitu svojine i ugovora, te stvaraju stabilne uslove za domaće i strane investicije, bez čega nema obnove privrede, društva i države. Doduše, i neki liberali izražavaju distancu prema paroli o "brzim i prekim putevima" zalažući se za paralelnu izgradnju normativnog i institucionalnog okvira za korenite reforme (umesto revolucije, "cirkularne"), ali je neizvesno koja će struja da prevagne.
Predstave o kapitalizmu kao fatalnoj nužnosti, poput elementarne nepogode, previđaju mnoge stvari. Naime, rezultati ekonomskih, istorijskih i antropoloških istraživanja, i to u krugu liberalne misli, odavno su ukazali, recimo u klasičnom delu Karla Polanjija,67 da apsolutizacija samoregulativne moći tržišta ugrožava civilizacijske domete svetske vladavine kapitalizma, i da tako shvaćeno tržište, poput pogubne utopije, nasilno ugrožava i razara bitne vrednosti civilizacije. Sličnog su usmerenja, takođe iz kruga liberalnih mislilaca, veoma kvalifikovana zapažanja nobelovca Džozefa Stiglica, zasnovana i na dugom i bogatom ličnom iskustvu u samim vrhovima svetskih finansijskih ustanova, da rigidna primena doktrine o neograničenoj moći tržišne samoregulacije ima porazne rezultate ne samo po svet siromašnih i zemlje u tranziciji, nego i na razvoj savremenog kapitalizma.68
Svaki sistem, i privredni, koji počiva samo na jednoj ideji i samo na jednom principu pretpostavlja redukciju, i nasilnu, ekonomskog, kulturnog i političkog pluralizma, i ne daje očekivano dobre rezultate. Zaista, uvođenje kapitalizma i u Srbiji - poput uvođenja komunizma i nacionalizma - može imati obeležja cirkularne revolucije, s takođe poraznim posledicama. Protagonisti takve revolucije stvaraju famu kako im se najviše odupiru poražene snage komunizma i socijalizma, koje drže za levicu, iako su one grobari levice. Zapravo, levice gotovo i nema, dok bujaju razni oblici desnice. A bez dijaloga, pre svega između različitih struja liberalizma i socijalizma, bez stručne, naučne i političke argumentacije u analizi složenih procesa i rešavanja više nego složenih problema ostaje se izvan savremene civilizacije. Kao da se računa da oni koji su nekako preživeli sve strahote minulih godina nemaju nikakvog izbora već da se prilagode, istrenirani u trpljenju, fatumu "divljeg kapitalizma", pa ko preživi!
Rigidno poimanje tržišta nalik je takođe rigidnom shvatanju suvereniteta nacije i države. U teoriji i praksi razvijenih zemalja odavno je prevaziđena, kao zastarela i pogubna, koncepcija nacije kao "zajednice krvi i tla", kao i apsolutno suverena država unutar koje vlast može da čini što god joj se prohte. U savremenom svetu, nakon iskustava s totalitarnim sistemima, veliku ulogu je imala međunarodna solidarnost, na primer u velikoj antifašističkoj koaliciji, uprkos svim razlikama i sukobima. I globalizam kao svetska ideologija pokazuje izvesne sklonosti k primeni nasilja i ignorisanju životnih potreba manje razvijenih i siromašnjih zemalja. Ali, u svetu, naročito u razvijenim zemljama, sve više uzima maha i alterglobalizam, koji afirmiše međuzavisnost ljudi, naroda i država, i nastoji da pronađe puteve i sredstva za razumniju, demokratičniju i humaniju politiku, umesto dominacije i monopola jedne ili nekoliko svetskih sila.
Mada i dalje postoje razne apokaliptičke ideje, koje se hrane pretnjama katastrofom od atomskog rata, ekoloških katastrofa i svetskog terorizma, nije nužno podleći katastrofičnim vizijama i vazda naricati nad vlastitom stradalničkom sudbinom. Iz pozicije žrtve bilo čijih i bilo kakvih nepravdi, bezbroj puta se pokazalo, naviru militantne ideologije resantimana, mržnje i osvete.
Spoznajom korena i oblika krize, čemu smo težili u našim istraživanjima, razaranje i smrt su samo jedan pravac mogućeg a ne neminovnog dešavanja, a moguće je i reafirmisati vrednosti života i preoblikovati aktere i procese ka stvaranju novih oblika života. Bitan uslov za to jeste izlazak iz začaranog kruga nekadašnjeg ubijanja i pljačkanja, kao i korumpirane vlasti, vlasti koja je instrumentalizovana samo u funkciji isključivih interesa moćnih i bogatih, a zapostavlja se da je vlast i javna služba u funkciji opštih interesa.
Upravo zamisao oblikovanja i preoblikovanja života svedoči o vitalnosti jedne niti u dugotrajnoj istoriji Evrope, od Sokrata do naših dana, na koju je ukazao, uverljivije od drugih, nedavno preminuli doajen kritičke misli u Evropi čitave druge polovine prošloga veka, Kornilios Kastoriadis,69 ukazujući na značaj mašte, kritike, slobode i autonomije ljudi i ljudskih zajednica u nalaženju i afirmaciji pojedinačnog i zajedničkog života.

Na kraju ovog iscrpnog (nadam se ne i iznurujućeg) osvrta na rezultate našeg projekta, neka mi bude dopušten i jedan opšti pogled na mogući ishod samoga projekta. Nameće se poređenje s javnosti najpoznatijim našim projektom čiji su rezultati objavljeni u zborniku Srpska strana rata. Uprkos dramatičnim okolnostima, taj projekat je bilo jednostavnije realizovati jer je put u rat bio vidljiviji od puta ka miru, što je glavna tema novog projekta. Kao da je nadiranje zla bilo lakše dokučiti od puteva ka dobru. Verovatno je posredi i složenost predmeta proučavanja. U prvom slučaju reč je o uzrocima i pokretačima rata, a u drugom o nagomilanim uzrocima, učesnicima i posledicama ratova, i o novim osnovama strukturiranja različitih grupa, slojeva i klasa. Biće da je sada potrebno više napora, pre svega intelektualnih, da se pronikne u sve tokove zbivanja, u to kuda oni streme i kakvi su mogući ishodi.
Ako je ranije izgledalo, kao najvažnije, odbraniti goli život, sada je izvesno da bez pouzdanih garancija nema prava na život - u fizičkom, ekonomskom, socijalnom, političkom i moralnom smislu - nema ni normalnog društva i države. Iako su proteklih godina, kako to pokazuju i rezultati naših istraživanja, mnogi akteri, prvenstveno snažni pokreti za demokratske promene, težili ka tom cilju, na tom putu postoje velike prepreke. Još nisu razjašnjeni i sankcionisani ratni zločini i pljačka, a dešavaju se i novi zločini, među kojima ubistvo premijera Đinđića ima bitno mesto. U raspravama o novom ustavu, povremeno bučnim i žučnim, još nema ni pomena o pravu na život kao suštinskom jezgru svih ostalih prava, i kao temelju normalnog društva i države. Pobednici na decembarskim parlamentarnim i junskim predsedničkim izborima tako nešto i ne pominju. A dokle god ne bude delotvornog konsenzusa oko prava na život, neće biti ni započeta ustavna konstitucionalizacija Srbije kao države.
Ohrabrujuća je činjenica da je na predsedničkim izborima, 27. juna, više od polovine glasova dobio Boris Tadić kao zastupnik proevropske platforme. Time je pobedila šansa za demokratske promene. Ali, mada je prekinut put radikala i njihovih saveznika ka dominaciji, oni su i dalje veoma snažni. Za Tomislava Nikolića glasalo je nešto manje od polovine birača. A više od polovine građana s biračkim pravom apstiniralo je od izbora. Pobeda šanse za demokratske promene, svakako, još ne znači da je ta šansa već pobedila.
Mada znamo šta je suštinski uslov normalnog života, ne znamo kada će i kako on biti ostvaren. Egzistencijalni a ne samo intelektualni interes podstiče nas da i dalje istražujemo i sarađujemo sa svima kojima je do toga stalo. Do sada smo imali podršku saradnika, čitalaca i pojedinih fondacija. Održavale su nas i poruke čitalaca da im je sâmo postojanje Republike oslonac za održavanje duševne i duhovne ravnoteže. Prilike se menjaju, pa nije izvesno koliko su pomenuta ravnoteža i potreba za temeljitom spoznajom tokova zbivanja stvarna potreba ljudi u konkurenciji s raznim veštinama snalaženja na tržištu novca, moći, ideja i - medija. Snažni trendovi, očigledno, ne idu u prilog opstanku našeg lista i projekata na kojima radimo.
Opstaćemo ukoliko imamo intelektualne i moralne snage za temeljitu kritičku autorefleksiju za otkrivanje i uklanjanje ne samo spoljnih već i unutarnjih ograničenja pojedinačne i zajedničke slobode u afirmaciji prava na život u svim njegovim aspektima. Verujemo da u tome imamo i odgovarajuću podršku. A ako je nemamo, nadamo se da će neko drugi raditi inače preko potrebne javne poslove.

1 Realizacija projekta, u saradnji s Fondacijom "Hajnrih Bel", trajala je, s izvesnim prekidima, oko tri godine, od kraja 2000. do početka 2004. godine.
2 Videti zbirku ovih kolumni u knjizi: Miodrag Stanisavljević, Katarza i katarakta, izd. Helsinški odbor za ljudska prava, Beograd 2001.
3 Dragoš Ivanović, Političke promene u Srbiji 2000. godine, Republika br. 274-275, Beograd, 1-31. 12. 2001.
4 O smerovima Ivanovićevih istraživanja rečito govore i sami naslovi njegovih članaka: Daleko je dosadna država, Republika br. 254, Beograd, 1-15. 02. 2001, Šta destabilizuje Srbiju, Republika br. 256-257, Beograd, 1-31. 03. 2001, Nadire zebnja, Republika br. 281, Beograd, 16-31. 03. 2002, Destrukcija države, Republika br. 288-289, Beograd, 1-31. 07. 200, Muke s državom, Republika br. 320-321, Beograd, 1-31. 11. 2003, Tamna strana vlasti, Republika br. 329, Beograd, 16-31. 03. 2004.
5 Videti: Mirko Tepavac, Vlast je zbilja 'čudo jedno', Republika br. 266-267, Beograd, 1-31. 08. 2001, Zlo se gorim suzbiti ne može, Republika br. 270-271, Beograd, 1-31. 10. 2001, Duplo dno naše tranzicije, Republika br. 279, Beograd, 16-28. 02. 2002, Povratak poraženih, Republika br. 286-287, Beograd, 1-30. 06. 2002, Veliki zastoj, Republika br. 298, Beograd, 1-15. 12. 2002.
Tepavčeve članke redovno prenosi dnevni list Danas.
6 Od svojih članaka izdvojio bih Izlaz iz bezdržavlja, Republika br. 304-305, Beograd, 1-31. 02. 2003, Sila vlast i vladavina sile, Republika br. 308-309, Beograd, 1-31. 05. 2003. i Žilavo bezdržavlje, Republika br. 314-315, Beograd, 1-31. 08. 2003.
7 Zoran Ivošević, Reforma sudstva u Srbiji, Republika br. 278, Beograd, 1-15. 02. 2002.
8 Videti članak sudinice Gordane Mihailović, Staze i bogaze reformi u pravosuđu, Republika br. 281, Beograd, 16-31. 03. 2002.
Objavljena je i serija tekstova Zlatoja Martinova, stalnog saradnika Republike, koji sistematski prati zbivanja u pravosuđu, Kako iz začaranog kruga?, Republika br. 266-267, Beograd, 1-31. 08. 2001, Nezavisno sudstvo mnogima nije u interesu, Republika br. 270-271, Beograd, 1-31. 10. 2001, Zašto tužioci ne tuže, a sudije ne sude?, Republika br. 282-283, Beograd, 1-30. 04. 2002, Uspostavljanje sudske vlasti - podsticaji i otpori, Republika br. 288-289, Beograd, 1-31. 06. 2002, Da li se Društvo sudija umorilo, Republika br. 290-291, Beograd, 1-31. 08. 2002, Hoće li zločin i pljačka biti sankcionisani, Republika br. 327, Beograd, 16-29. 02. 2004, Kazniti zločin - uspostaviti državu, Republika br. 334-335, Beograd, 1-30. 06. 2004.
9 Olivija Rusovac, Putevi građanskog samooslobađanja, Republika br. 292-293, Beograd, 1-30. 09. 2002.
Rusovac je inače sistematski pratila delovanje opozicije, naročito nakon pobede na lokalnim izborima 1996. i kroz promene u lokalnim zajednicama i rezultate analize objavila u knjizi Iskušavanje jedne nade, Republika, Beograd 2000.
10 Ivan Zlatić, Od večnosti ka prolaznosti, Republika br. 264-265, Beograd, 1-31. 07. 2001.
11 Dubravka Stojanović, Traumatični krug srpske opozicije, u zborniku Srpska strana rata, Republika, Beograd 1996, str. 501-530.
12 Dubravka Stojanović, DOS - otvaranje traumatičnog kruga?, Republika br. 286-287, Beograd, 1-30. 06. 2002.
13 Miroslav Hadžić, "Armijska upotreba trauma", u zborniku Srpska strana rata, Republika, Beograd 1996, str. 558-580.
14 Miroslav Hadžić, (P)lutajuća vojska, Republika br. 290-291, Beograd, 1-31. 08. 2002.
15 Mirko Đorđević, Ratni krst srpske Crkve, Republika br. 273, Beograd, 16-30. 11. 2001.
Videti i noviji ogled istog autora Sabornost - regeneracija totalitarizma, Republika br. 334-335, Beograd, 1-30. 06. 2004, kao i članke nastale u širem projektu Republike: Veronauka u sistemu spojenih sudova, Republika br. 262, Beograd, 1-15. 06. 2001, Crkveno-političke igre bez granica, Republika br. 290-291, Beograd, 1-31. 08. 2002, Strah od 'države božje', Republika br. 294-295, Beograd, 1-31. 10. 2002, Ofanzivni nacionalni program, Republika br. 329, Beograd, 16-31. 03. 2004.
16 Milan Podunavac, Samodržavlje, bezdržavlje i ustavni poredak, Republika br. 255, Beograd, 16-28. 02. 2001.
17 Milan Podunavac, Put Srbije ka normalnoj državi, Republika br. 318-319, Beograd, 1-31. 10. 2003. Videti i članak istog autora Egzistencijalni značaj države, Republika br. 302-303, Beograd, 1-28. 02. 2003.
Do sličnog nalaza, o Srbiji kao "nedovršenoj državi", dolazi i Nenad Dimitrijević u svom prilogu "Srbija kao nedovršena država", u zborniku Između autoritarizma i demokratije. Srbija, Crna Gora, Hrvatska, knj. II, ur. Dragica Vujadinović, izd. CEDET, Beograd 2004, str. 57-71.
18 Olga Zirojević, Alahovi hrišćani, Republika br. 282-283, Beograd, 1-30. 04. 2002.
19 Olivera Milosavljević, Izbor ili nametanje tradicije, Republika br. 281, Beograd, 16-31. 03. 2002.
20 Nenad Dimitrijević, Kritičko čitanje tradicija i poredak slobode, Republika br. 310-311, Beograd, 1-30. 06. 2003.
21 Slavica Vučković, Trauma i katarza u srpskom pozorištu, Republika br. 316-317, Beograd, 1-30. 09. 2003. Ovaj ogled su pozitivno ocenili brojni glumci i reditelji, u razgovoru u Bitef teatru.
22 O ovoj temi videti: Mirjana Miočinović, Sugestivna moć pozorišnih formi, Republika br. 322-323, Beograd, 1-31. 08. 2002.
23 Videti: Sloboda i nasilje. Razgovor i prilog Božidara Jakšića, "Praxis i Korčulanska ljetna škola. Kritike, osporavanja, napadi", Republika, Beograd 2003. Očekivan je nastavak razgovora, s novim refleksijama i kritičkim osvrtima, ali za tako nešto nisu obezbeđeni odgovarajući uslovi, pa se dalja istraživanja odlažu, izgleda, sve dotle dok se ne pokažu ozbiljnije potrebe za kritičkom rekonstrukcijom istorije kulture.
Da je razvoj umetnosti, i slikarstva, kroz duže razdoblje nadolazio kao plima, da bi naglo nastupila oseka, svedoči i memoarska knjiga slikara i istoričara umetnosti Miodraga Protića, Nojeva barka, I-II, SKZ, Beograd 1992/1996.
24 Zlatko Paković, Volja za pevanjem. Srpska književnost u nastajanju, Republika br. 298, Beograd, 1-15. 12. 2002.
25 Ivan Čolović, Kultura, nacija, teritorija, Republika br. 288-289, Beograd, 1-31. 07. 2002.
26 Đokica Jovanović, Kič peva na ruševinama, Republika br. 259, Beograd, 16-30. 04. 2001.
27 Miša Đurković, Pop-politika i pop-ideologija, Republika br. 266-267, Beograd, 1-31. 08. 2001.
28 Radovan Marjanović, Kakvi su izgledi za našu 'katarzu', Republika br. 269, Beograd, 16-30. 09. 2001.
29 Ivana Spasić, Svakodnevni život u Srbiji - od haosa ka ravnoteži?, Republika br. 276-277, Beograd, 1-31. 01. 2002.
30 Videti: Politika i svakodnevni život. Srbija 1999-2002. Priredili Zagorka Golubović, Ivana Spasić i Đorđe Pavićević, izd. Institut za filozofiju i društvenu teoriju, Beograd 2003.
31 Lidija Jovetić, Univerzitet na dugom putu k autonomiji, Republika br. 297, Beograd, 16-30. 11. 2002.
32 Aleksandar Nenadović, Mediji u Srbiji: šta se (ne) menja, Republika br. 280, Beograd, 1-15. 03. 2002.
33 Videti njegov ogled "'Politika' u nacionalističkoj oluji", u: Srpska strana rata, str. 583-609.
34 Miroljub Radojković, Politička komunikacija u Srbiji, Republika br. 304-305, 1-31. 03. 2003.
35 Đorđe Pavićević, Javnost - čudo u Srbiji, Republika br. 284-285, Beograd, 1-31. 05. 2002.
36 Videti: Tačka razlaza. Povodom polemike vođene na stranicama lista Vreme od 1. avgusta do 21. novembra 2002.
37 Ljubomir Madžar, Izvorišta preduzetništva u preobraženoj Srbiji, Republika br. 254, Beograd, 1-15. 02. 2001.
38 Ljubomir Madžar, "Rezultati reformi u svetlu prekomerno naraslih aspiracija", u zborniku radova Strategija i efekti reformi u Srbiji, priređenom za savetovanje koje su organizovali Naučno društvo ekonomista i Ekonomski fakultet u Beogradu, izd. "Ekonomski anali", Beograd, april 2004, str. 11-26.
39 Zoja Jovanov, Tranzicija u Srbiji, Republika br. 279, Beograd, 16-28. 02. 2002.
40 Milutin Mitrović, Koreni zaostajanja za svetom, Republika br. 328, Beograd, 1-15. 03. 2004.
41 Videti: Korupcija, vlast i država ("knjiga u novinama"), Republika br. 326, Beograd, 1-15. 02. 2004, a pod istim naslovom objavljena je i knjiga koju su priredili Verica Barać i Ivan Zlatić (Res Publica, Beograd 2004).
42 Jelena Stanić, Zdravstvo u vremenu tranzicije, Republika br. 296, Beograd, 1-15. 11. 2002.
Republika je sistematski pratila spor između lokalne vlasti u Čačku, koja je odlučila da postavi smetlište na plodnom i vodom bogatom zemljištu, i meštana osam sela koji su se tome odupirali. O tome je objavljena i knjiga - Pravo na život. Mojsinje (2000-2003), priredio Dragan Jovanović, Res Publica, Beograd 2004, a snimljen je i dokumentarni film "Mojsinje - stop zločinu", koji je prikazan na TV B 92 i na više festivala dokumentarnog filma u zemlji i svetu.
43 Srećko Mihailović, Radnici na putu od socijalizma i nacionalizma ka sebi, Republika br. 270-271, Beograd, 1-31. 10. 2001. Videti i ogled istoga autora Političke formule održanja i promene režima u Srbiji, Republika br. 258, Beograd, 1-15. 04. 2001.
Videti i razgovore s radnicima, Ko su i šta su radnici, Republika br. 269, Beograd, 16-30. 09. 2001. i Da li su radnici subjekt društvenih promena, Republika br. 297, Beograd, 16-30. 11. 2002.
44 Videti: Tim Maršal, Igra senki, Samizdat B 92, Beograd 2001.
45 Videti: Dragan Bujošević & Ivan Radovanović, 5. oktobar, Medija centar, Beograd 2000.
46 Videti: Živeti od rada, Res Publica, Beograd 2003.
47 Dragan Jovanović, Strategije i tehnike pljačke, Republika br. 320-321, Beograd, 1-30. 11. 2003.
48 Videti o tome članak višegodišnjeg direktora Centra za neprofitni sektor Žarka Paunovića, Iskušenja nevladinog sektora, Republika br. 272, Beograd, 1-15. 11. 2001.
49 Rezultate istraživanja ovih zbivanja objavljeni su u knjizi: Nebojša Popov, Društveni sukobi - izazov sociologiji, IFDT, Beograd 1990 (prvo izdanje, iz 1983. godine, sudski je zabranjeno - zbog mogućeg "uznemiravanja javnosti").
50 Videti o tome: Nebojša Popov, Srpski populizam. Od marginalne do dominantne pojave (prilog nedeljniku Vreme, maj 1993).
51 Nebojša Popov, Vrtlog populističkih revolucija, Republika br. 302-303, Beograd, 1-28. 02. 2003.
52 Videti: Početak kraja SFRJ. Stenogram i drugi prateći dokumenti proširene sednice Izvršnog komiteta CK SKJ održane od 14. do 16. marta 1962. godine. Priredio Miodrag Zečević, Arhiv Jugoslavije - Printer Komerc, Beograd 1998.
53 Pero Mužijević, O (de)varvarizaciji, Republika br. 294-295, Beograd, 1-31. 10. 2002.
54 O ovoj složenoj temi u Republici su objavljivani odlomci iz dela Imanuela Kanta, Aleksisa de Tokvila, Tomasa Mana, Karla Jaspersa, Franca Nojmana, H. M. Encensbergera, Adama Mihnjika, Vaclava Havela, Cvetana Todorova, Aleksandra Jakovljeva, Edvarda Saida, Pitirima Sorokina, Karla Polanjija, Imanuela Volerstina i drugih domaćih i stranih autora.
55 Pero Mužijević, Evropa: prolog - epilog, Republika br. 322-323, Beograd, 1-31. 12. 2003.
56 Republika br. 263, Beograd, 16-30. 06. 2001. Posle izvesnog vremena Filipović se vraća svojoj temi, Užasi življenja sa zlikovcima, Republika br. 300-301, Beograd, 1-31. 01. 2003.
Miroslav Filipović je, inače, već godinama kolumnista Republike.
57 Maksim Gorki, Neugodne misli, "Filip Višnjić", Beograd 1987.
58 Aleksandar Molnar, Rasprava o demokratskoj ustavnoj državi, I-IV, Samizdat B 92, Beograd 2001.
Pod naslovom Pravo na život, revolucija i demokratija objavljen je opširan i podroban razgovor s autorom, Republika br. 292-293, Beograd, 1-30. 09. 2002.
59 Videti o tome: Zlatoje Martinov, U podnožju demokratskih propileja, Republika, Beograd 2000.
60 Videti o tome: Svetlana Spero, Kradljivci biografija, Republika br. 252-253, Beograd, 1-31. 12. 2000.
61 Videti članke psihijatra Dragice Stanojlović: Eros i Tanatos, Republika br. 306-307, Beograd, 1-15. 04. 2003, Patološka ravnoteža, Republika br. 310-311, Beograd, 1-30. 06. 2003, Ubistvo vremena, Republika br. 318-319, Beograd, 1-31. 10. 2003, Apoteoza besmisla, Republika br. 327, Beograd, 16-29. 02. 2004.
62 Života Ivanović, Zoran Đinđić u mreži mafije, "Beletra", Beograd 2004, str. 4.
63 Isto, str. 7.
64 Isto, str. 137.
65 Isto, str. 121.
66 Isto, str. 178.
67 Kapitalno delo Karla Polanjija, The Great Transformation, objavljeno još 1944. godine, koje se nalazi u svim većim bibliotekama i u programima većih univerziteta, pojavilo se napokon i u ovdašnjim prevodima, najpre u Zagrebu (Velika preobrazba, Naklada Jesenski i Turk Zagreb 1999), a potom i u Beogradu (Velika transformacija, "Filip Višnjić", Beograd 2003).
68 Videti: Džofef Stiglic, Protivrečnosti globalizacije, SBM-x, Beograd 2002.
69 Pored nekoliko njegovih članaka, objavili smo i knjigu K. Kastoriadisa, Mašta, kritika i sloboda, Republika, Beograd 2001.