Opšta razmatranja

O kritici, opoziciji, alternativi

Latinka Perović

Sve je to istorija i niko ko istoriju razume kao proces neće poricati značaj, a pogotovo ne cenu ove "puke negacije stvarnosti". U isto vreme, niko takav neće moći da ignoriše činjenicu da se istorija ponavlja, i razloge za to nalaziće: u geostrateškom položaju Srbije, raznim zaverama, sukobu Istoka i Zapada. Kritika je, međutim, zaokupljena suštinom a ne njenim pojavnim oblicima. To su dva nivoa mišljenja. Oni imaju različite instrumentarije, pojmove i kriterije, ciljeve i sredstva. To je ono što razlikuje opoziciju, kao "puku negaciju stvarnosti" od alternative, kao stvaranja više mogućnosti izbora. U Srbiji gotovo da nikad nije bilo dovoljno prostora za oba načina mišljenja, odnosno za razlikovanje opozicije i alternative. Alternativno mišljenje predstavljalo je uvek opasnost za stabilnost kao cilj. Otkuda to?
		Latinka Perović

1. U analizama raspada državnog socijalizma, već polovinom šezdesetih godina 20. veka, dominirali su ekonomski činioci: iscrpljene mogućnosti centralizovanog planiranja i ekstenzivnog razvoja koji je doveo do masovne zaposlenosti, širokih socijalnih prava, ali i do niske produktivnosti, čak svojevrsnog parazitizma. Bitno su bili smanjeni izvori finansiranja socijalnog mira. Sve to, delom, i kao posledica trke u naoružanju, dovelo je do dramatičnog tehnološkog zaostajanja zemalja Istočne Evrope.
Reforme u Jugoslaviji 1962, a zatim 1964. i 1965. godine, bile su motivisane istim saznanjima. Tome treba dodati i produbljivanje razlika između razvijenih i nerazvijenih.
Sve, ali apsolutno sve reforme u istočnoevropskim zemljama zaustavljene su zbog straha od njihove dalekosežnosti, ali i nespremnosti da se plati cena prelaska na tržišnu privredu. Glavni generator otpora promenama bila je ideja socijalne jednakosti, socijalne pravde. Pokazalo se, međutim, da je cena odlaganja promena daleko veća od cene neposrednih promena. Sovjetolozi su još ranih osamdesetih godina 20. veka predviđali da će produbljivanje krize modela državnog socijalizma dovesti, devedesetih godina, i do ratova. Odlaganje ekonomske reforme u Srbiji osamdesetih godina imalo je logičan nastavak u ratovima koji su dobili nacionalnu legitimaciju. Danas se, međutim, u objašnjenju poraza koji je Srbija doživela na kraju 20. veka izostavlja upravo ekonomski činilac.
Srbija je, već početkom sedamdesetih godina, izgubila bitne pretpostavke za promene: tržišta, stručnjake, izraubovala je i potpuno uništila moderne tehnološke sisteme. To se desilo pre no što će ući u proces generalne involucije. Nebojša Popov je, s razlogom, insistirao na pljačkaškom karakteru privrede u ratu. U suštini, uništen je pojam modernog privređivanja, i to nije bilo slučajno. Nedavno se moglo pročitati da su se u Srbiji pojavili drumski razbojnici. Poslednji proces hajducima, kao paralelnom društvu - po načinu privređivanja, kodeksu ponašanja, povezanosti sa političkim strankama i egzekuciji političkih protivnika po njihovom nalogu - održan je u Čačku 1897-1898. godine.3 U rasponu od sto godina, Srbija se industrijalizovala, dobila obrazovane stručnjake, ušla u tržišnu utakmicu u Jugoslaviji i u svetu - i gde se našla?
Neću pominjati izolaciju zemlje, sankcije, inflaciju, intervenciju, sivu ekonomiju - to je sve došlo posle 1987. godine. Tek, Srbija se procesu koji se različito naziva (tranzicija, globalizacija, reforme, priključenje evropskim integracijama) vratila tek posle oktobra 2000. godine. Kakve su bile osnove sa kojih je tada krenula? Opisujući ekonomsko stanje koje je nasledila prva vlada posle uklanjanja Slobodana Miloševića, premijer Zoran Đinđić je rekao: "Imam mapu svih kritičnih tačaka u Srbiji i to nije minsko polje već tepih. Ne može da se napravi nijedan korak a da se ne naiđe na nešto što je trulo".4
Pre svega, enormno siromaštvo je konstanta, nasuprot mitu o bogatstvu Srbije. Zajedno sa profesorom Đorđem Stankovićem i ovde prisutnom dr Dubravkom Stojanović prošla sam kroz hiljade i hiljade stranica stenografskih beležaka Narodne skupštine Srbije u 19. i 20. veku. Moram reći da me nijedan istraživački projekat nije toliko promenio koliko ovaj. Brojne peticije, naročito posle ratova (za 115 godina na svakih 14 godina jedan rat, ako se ratovi 90-ih godina 20. veka računaju kao jedan rat) dovode istraživača do pitanja: da li se taj narod ikad hranio više do da utoli glad, odevao bolje nego što je potrebno da prikrije golotinju, znao da se bolesti mogu lečiti, a da se o školama, crkvama, putevima, a pogotovu o oruđima za proizvodnju i ne govori.
Siromaštvo je podloga totalitarne svesti, političkog monizma, shvatanja države kao distributera ograničenih materijalnih dobara. Nebojša Popov je tačno primetio da su ratovi 90-ih godina 20. veka uništili "ne samo jedan oblik države - SFRJ" nego i sâm pojam države. To je, kako on kaže, rezultiralo bezdržavljem. Ali, dominantno shvatanje države nije bilo pravna država već država socijalno i nacionalno homogenog naroda. Napisano je dosta o ustavnom razvitku Srbije da bi se mogla postaviti pitanja: otkud tako česte promene ustava uprkos žudnji za stabilnošću, zašto nijedna realna srpska država nije i dovršena država, zašto su njene institucije mnogo više ideološke konstrukcije nego forme realnih istorijskih procesa i opštevažećih pravnih normi.
U konfuziji, ili u ludilu s metodom, prepoznaje se, ipak, nepromenjen, to jest uvek ideološki metod mišljenja. Antikapitalistička i antiliberalna ideologija i danas su u podlozi širokog otpora koji Zapadu ne dâ "veru za večeru" i koja najvećim grehom Zorana Đinđića smatra to što je "zemaljsku Srbiju" pretpostavio "nebeskoj Srbiji".5 Tačno je: tu se krug još jednom zatvorio. Menjao se sadržaj kampanja protiv kapitalizma u Srbiji u 19. veku, u socijalističkoj Jugoslaviji i posle sloma državnog socijalizma u Istočnoj Evropi. Ali, metod, mentalitet, mišljenje ostajali su isti: kapitalizam će od srpskog naroda načiniti neki drugi narod, uništiće njegov jezik i njegove tradicije. Zato i dešifrovanje tog metoda i njegovih dugoročnih učinaka zahteva mnogo više od "puke negacije stvarnosti". To je zapravo kritika - i ona je, po definiciji, posao elita.

2. Iz toga je izvedeno i sve ostalo. Uzmimo samo, kako Nebojša Popov kaže, pravo na život. Neću govoriti o upotrebi naroda kao materijala za "nebesku Srbiju". O tome je rečeno dosta u memoarima, biografijama i dnevnicima koji su napisani u 19. i 20. veku, ali od kojih mnogi još uvek nisu objavljeni, s argumentacijom da "još nije vreme". Neću govoriti ni o Drugom svetskom ratu već samo o komunističkom razdoblju. Nema boljeg primera od onog da se sadržaj menja a metod ostaje isti. Bez istraživanja, ali otvorena su pitanja: političkih egzekucija 1945. godine, žrtava otkupa i kolektivizacije, Golog otoka, političkih procesa. Ali, umesto u proces pročišćenja, ušlo se u novi krug trauma. Formirani su logori, iskopane nove masovne grobnice, ubijani civili, stavljani u hladnjače ili u kese za smeće. U razvijanju tehnologije smrti zlo je pokazalo neverovatnu imaginaciju. Na istini o svemu ovome najbolje se ogleda razlika između kritike i "pune negacije stvarnosti". Cinično je prebacivati Zoranu Đinđiću da je trgovao optuženima za ratne zločine, a svakodnevno pružati dokaze nedostatka političke volje da se sa politikom koja je rezultirala zločinima napravi diskontinuitet.
Neprekidno dodavanje novih karika lancu hrani duh odmazde, pobuđuje sumnje u namere i čini budućnost neizvesnom. Jasenovac je, nema sumnje, trauma za srpski narod. Ali, tamo je, po projektu Bogdana Bogdanovića, jednog od najvećih srpskih arhitekata, podignut spomenik žrtvama. Nezavisno jedan od drugog, ali sa istim rezultatima, napisali su svoje studije Bogoljub Kočović i Vladimir Žerjavić. Na Kočovićevu studiju odgovorio je devedesetih godina u Beogradu Životije Đorđević i, za razliku od prva dva autora, dobio ogroman publicitet. Kočović je, zaprepašćen neukošću svog oponenta, dao dopunu drugom izdanju svoje knjige. Ivo Goldštajn je napisao temeljnu studiju o holokaustu u Zagrebu, u kojoj su čitava poglavlja posvećena genocidu NDH nad Srbima. Objavljena je knjiga Ilije Jakovljevićeva o logoru na Savi, o kojoj je pisao Igor Mandić. Nad građom o ustaškim zločinima Stanko Lasić je u Autobiografskim zapisima ispisao monumentalne stranice. Predsednik Stjepan Mesić je prošle godine održao istorijski govor u Jasenovcu...
Šta se o svemu ovome u Srbiji zna, i čemu onda podsećanje na Jasenovac ako za sve ovo još neće da se zna? Ako sve to, u krajnjoj liniji, ne služi promeni metoda. Tamo, ali i ovde.6

1 V. O. Ključevski, Neopublikovannye proizvedenija, Moskva, 1983, str. 309.
2 Latinka Perović, "Milan Piroćanac - zapadnjak u Srbiji 19. veka", u: Srbija u modernizacijskim procesima 19. i 20. veka. Uloga elita, 3, Beograd 2003, str. 11.
3 Videti odličnu knjigu o tom procesu: Pera Todorović, Hajdučija. Dodatak "Malim novinama", Beograd 1897, 1898.
4 Zoran Đinđić, Srbija u Evropi, Beograd 2004, str. 229.
5 Života Ivanović, Zoran Đinđić u mreži mafije, Beograd 2004, str. 4, 7.
6 Dr Bogoljub Kočović, Žrtve Drugog svetskog rata u Jugoslaviji, London 1985; Vladimir Žerjavić, Gubici stanovništva u Jugoslaviji u Drugom svetskom ratu, Zagreb 1989; dr Životije Đorđević, Gubici stanovništva Jugoslavije u Drugom svetskom ratu, Beograd 1997; dr Bogoljub Kočović, Nauka, nacionalizam i propaganda, Pariz 1999; Ivo Goldstein, Holokaust u Zagrebu, Zagreb 2001; Ilija Jakovljević, Konclogor na Savi, Zagreb 1999; Stanko Lasić, Autobiografski zapisi, Zagreb 2000.