|
Pred kapijama Evrope
Da i ne Alena Bezansona
Religijski i crkveni faktor ostaje
aktuelan i u savremenim raspravama u vezi s evropskim Ustavom
Akademik A. Bezanson, naravno, nije jedini među francuskim "besmrtnicima"
koji je zaokupljen Evropom i njenom sudbinom, ali mu malo ko spori glavno
mesto u novijim raspravama u kojima je on uistinu spiritus
movens. Svoje stavove izlaže tako da deluju kao "ulaznice"
za Evropu koje neki dobijaju a neki ne - mala rasprava u listu Figaro
- 25. 12. 2002. - o "istočnoj granici Evrope i zapadnoj granici Turske"
je tako i doživljena. Najnovija pak Granica Evrope
iz 2004. je ne samo nastavak polemike već i široka elaboracija i istorijskih
i aktuelnih pitanja nove Evrope. U njoj se jasno prepoznaju njegove ideje
iz pristupne besede u francuskoj akademiji nauka, izgovorene 1997. Istorija
je, po njemu, racionalna disciplina koja - izučena i vrednovana - obezbeđuje
sumu akademskih znanja koja neće vredeti mnogo ako ostane u sferi ideološkog
erosa a sasvim malo će vredeti ako ne postane "kultura življenja
u istoriji". Drugim rečima, istorija ima vrednosti ovde i sada jer
u suprotnom može da bude opterećenje ili žeđ za znanjem i saznanjem u smislu
večnog faustovskog kompleksa koji se lako ne razrešava. I otuda je i to
da svaka njegova rasprava podstiče nove rasprave, svako njegovo da i ne
dovodi do lanca drugih da i ne, i njegovih i tuđih - u najnovijim raspravama
o Ugovoru za Evropu to se posebno vidi na sasvim konkretnom političkom planu
i to ne samo u Francuskoj već bukvalno u evropskim razmerama. Odjeka ima
i kod nas - ali samo odjeka - iako oni stoje u znaku naših prilika.
U tom smislu je A. Bezanson - kako god se odnosili prema njegovim da i ne
- zaista autentični duh-pokretač.1
Njegovi su primeri uvek aktuelni u doslovnom smislu reči i uvek zasnovani
na metodologiji neke življene istorije. Postoji - po Bezansonu - spoljašnji
pristup Evropi koji se opaža u nekoj težnji svih da u Evropu uđu, i unutrašnji
koji se ogleda u težnji vekovnoj same Evrope da se proširi "i na ono
što nije Evropa". Bezansona zanima ovo drugo i on mnoge privlači ili
odbija upravo time. Najbolje se to vidi na primeru - L'Express
12. 12. 2002. - Turske oko koje rasprave ne prestaju ni u Evropi ni u Turskoj.
Istorija govori -
| kaže A. Bezanson - da Turska "nije
Evropa" bez obzira na to što je pod Ataturkom modernizovala neke
institucije budući da "promena institucija ne znači i promenu
modela civilizacije". Turska ne može dobiti ulaznicu za Evropu
jer u svojoj istoriji nema evropsko kulturno-civilizacijsko iskustvo,
odnosno nema "nasleđe Rima - rimsko pravo - latinsko hrišćanstvo,
otkrića srednjega veka i kasnije renesansu ili reformaciju, te doba
prosvećenosti i epohe romantizma". To ne je ovde utemeljeno na
jasnim činjenicama - koje inače istorijski nisu sporne - ali i još
na nečemu. Ako bi Turska postala član EU, to bi broju od 350 miliona
stanovnika dodalo novih 70 miliona muslimana. Problem više nije samo
istorijski već demografski jer su hrišćani danas u Turskoj manjina
i ima ih mnogo manje - uglavnom su proterani - nego što ima muslimana
"samo u jednom francuskom |
|
|
|
|
|
Halil Tikveša, Servus
Europa, 1995.
|
|
|
departmanu". Sve je, dakle, istorija ipak koja se "prelama"
u koordinatama našeg vremena i problem postaje složeniji. Bezanson ne odgovara
na pitanje kako drugačije neutralizovati narastajuću islamizaciju savremene
Turske koja je inače muslimanska zemlja sa laičkim političkim modelom. Da
ili ne Turskoj je problem izazova koji se nameće i toj zemlji i Evropi.
Ali to važi kod A. Bezansona i za druge zemlje koje su od davnih vremena
bile izvan "granica" Evrope kako je francuski akademik shvata.
On tu uvodi kao važan faktor neke činjenice iz evropske kulturno-religijske
istorije. Bilo kako bilo, bog nije "mrtav" ni u savremenoj Evropi
i nije slučajno što je oko toga mnogo šta zapelo - pa i sam Ustav za novu
Evropu koji treba da bude usvojen u doglednoj budućnosti. U tome je i smisao
Bezansonovih vraćanja - u dijalektici da i ne - "nazad i napred"
u razmatranju evropske istorije. Religijski činilac sve više dobija dominantno
mesto iako bi se reklo da u modernim vremenima to ne mora biti tako. Evropu
je Bezanson odredio ipak iz istorijsko-religijskog ugla, pa je prvi "model"
Evrope nađen u karolinškom carstvu, odnosno u ranom srednjem veku kada je
papa Lav III krunisao Karla Velikog kao vladara Zapada i kada je Rim bio
centar i Evrope i civilizovanog sveta. Sve izvan tog "karolinškog kruga"
je varvarska periferija uključujući tu i civilizovanu Vizantiju sa Slovenima
i Varjazima sve do Kijeva. Latinsko hrišćanstvo - a to je katolicizam u
širem smislu - je ona istorijska tačka koja "markira" evropski
krug, odnosno ono što se zvalo hrišćanski svet - la
chrétienté - i što se ne bi moglo uvek svoditi na katolicizam. Bezanson
to ovako "popravlja" - "Međutim, granice karolinške Evrope
- a to je prva EU petnaestorice - ne poklapaju se sa granicama istorijske
Evrope". Ipak, po Bezansonu, u srednjem veku Evropa je bila latinsko-katolička
a Crkva je bila "ono što je danas OUN ili Komisija EU našega vremena".
Ko je hteo u Evropu morao je to da prihvati jer su se tokom vekova obrazovala
dva različita civilizacijska kruga koja se mogu ne samo istorijski već i
danas čitati upravo u religijskom ključu. Od tog ključa Bezanson ne odustaje.
Tu se služi nečim u čemu se prepoznaju tipični dogmatski obrasci za koje
laici kažu da su stvar Crkve i da ne mogu biti bitni faktori - a oni to
ostaju sve do danas. To je vekovni spor oko beskvasnog hleba u liturgijskoj
praksi - azyme - na Zapadu i hleba umešenog
s kvascem koji se upotrebljava na pravoslavnom Istoku, te onog što sadrži
pojam filioque kao jabuka razdora u evropskom hrišćanstvu sve do danas.
U jednom je Bezanson tu u pravu - dogmatske formulacije ne "obavezuju"
samo vernike, one se prelamaju na kulturno-civilizacijskom planu i zaista
su nezaobilazne u određivanju granica Evrope. Koliko god to neobično delovalo,
ti su obrasci - filioque i beskvasni hleb - danas dobili kulturno-političku
konotaciju.2
Neke "ograde" koje A. Bezanson nudi na svoj način ostaju u krugu
koji je on odredio kao nepromenljivi evropski krug.
Danas - to je važna napomena A. Bezansona - "materijalni i društveni
elementi, većma nego religijski, određuju šta Evropa jeste a šta ona nije".
Tu je upotrebljen novi kriterijum - umetnički i verski spomenici u baštini
kontinenta. "Istočna granica Evrope vidi se na liniji koja povezuje
crkve - crkvene zvonike - gotskog stila, a ta linija započinje od Finske,
ide preko baltičkih zemalja, Poljske, Mađarske, Hrvatske i Slovenije, što
je tačno ona granica Evrope 25-orice koja će biti ozvaničena 2004. godine."
Tako je i bilo. Otuda sve nevolje - i sporovi - oko boga i hrišćanskog nasleđa
u evropskom Ustavu, odnosno kako ga pomenuti ili ne pomenuti.
Bilo kako bilo, religijski i crkveni faktor ostaje aktuelan i u savremenim
raspravama u vezi s evropskim Ustavom - A. Bezanson ih je samo podstakao.
Iskušenja V. Žiskara d'Estena
Pred sličnim se problemom našao i pisac evropskog Ustava V. Žiskar d'Esten
"hodočasnik koji sa štapom u ruci obilazi Evropu" - tako sebe
naziva u uvodnoj studiji - kako bi realizovao njeno realno jedinstvo u razmerama
kontinenta.3 I on Turskoj kaže svoje
ne i tu je blizak Bezansonu, ali on nije istoričar već pravnik i političar
među "arhitektima savremene Evrope". Teškoće sam priznaje iako
se - kako se čini - posao privodi kraju. Istina je da proces evropeizacije
napreduje, ali je on u većoj meri "efekat mondijalizacije nego realne
evropeizacije". U tom smislu, Evropa još uvek traži svoj model. Američki
model asimilacije po lingvističkom principu u Evropi nema mnogo izgleda
na uspeh, a to je slučaj i sa kineskim "modelom" jer u Kini je
etnički princip mnogo jednostavniji budući da 80 procenata čini narod Han.
Evropa se temelji na principu obaveznog "jedinstva u različitosti"
i veliki arhitekta Evrope je toga svestan - to je stanje i na kulturno-civilizacijskom
i na religijsko-konfesionalnom planu. Naravno, on ne iskoračuje iz starog
kruga evropocentrizma jer Evropa je i danas kontinent koji svima donosi
civilizacijski model - V. Žiskar d'Esten koristi izraz porteur
- i taj se model prepoznaje i u ravni mondijalizacije kako god taj pojam
da uzmemo. Stoga se on opredeljuje za francuski, republikanski model laičke
države i tu je sve i zapelo - naišao je na protivljenje koje se vidi u zahtevu
da se već u Preambuli pomene bog i "hrišćanski koreni Evrope".
On to ne prihvata već jednostavno pominje evropsko "kulturno, religijsko-humanističko
nasleđe u zajedničkoj baštini kontinenta". Oni koji mu se protive ističu
kako je bog "mrtav" u njegovom Ustavu, ali stvari su mnogo složenije.
Naime, laički model i model odnosa između Crkve i države - koliko god to
delovalo paradoksalno - sledi iz jedne i to hrišćanske religijske tradicije.
Na to je podsetio i Bugarin C. Todorov u svojim "razmišljanjima jednog
Evropljanina", ali to je dobro poznato iako se smeće s uma. Taj model
odnosa je na početku hrišćanske ere definisao sam Hristos - Matej 22.21
i Jovan 18.36 - "Tada reče im: podajte ćesarevo ćesaru, a Božije Bogu"
ili "Carstvo moje nije od ovoga svijeta". To je jasno, ali su
verski poglavari Evrope postavili tri zahteva - prvo, poštovanje statusa
crkava u evropskom Ustavu, drugo, podsticanje dijaloga između EU i religijskih
zajednica u cilju nalaženja najboljih rešenja i, treće, "da se pomene
hrišćanstvo u Ustavu". Prva dva zahteva je V. Žiskar d' Esten prihvatio
i to bez spora, ali je treći odbacio što se jasno vidi iz njegove uvodne
studije, iz Preambule i u paragrafima II-3 i II-10. Kada su se duhovi makar
primirili dobru je formulaciju ponudio Jirgen Habermas koja zaslužuje da
je navedemo - "Hrišćanstvo može da uživa ustavnu zaštitu samo onda
na pravno valjan način ako u Ustavu ne zauzima privilegovano mesto ni u
Preambuli". Znameniti arhitekta Evrope i njenog Ustava je tako i postupio
ali je, recimo, što se tiče Turske, ostao na pozicijama sličnim onim akademika
A. Bezansona.
Sada se problem opet svodi na relacije Istok-Zapad i opet je reč o granicama
Evrope i to konkretno i ovde i sada.
Bezanson je jasan - biće otvoreno pitanje svih koji ostaju izvan linije
koja je oivičena vršcima zvonika na crkvama u gotskom stilu. On navodi razloge
koji se mogu različito tumačiti ali im se nešto bitno ne može sporiti. Na
pravoslavnom Istoku istorija teče sporije
i nema duhovne
| obnove o kojoj se inače mnogo govori,
odnosno nema značajnijih iskoraka u modernizacijskom smeru. Na Istoku,
po Bezansonu, u Crkvi se podržava slovenofilska mitologija o nekom
posebno trećem putu koji nije ni Istok ni Zapad ili koji ide "iznad
Istoka i Zapada", koji je neki vanevropski put. Uz fiktivni "duhovni
preporod" ide i neskrivena mržnja prema Evropi i "trulom
Zapadu". Bezanson izvodi jedan zaključak u svome stilu - "Nikada
barijera filioque nije imala takve
kolosalne i separatističke tendencije" kao što je sada slučaj
na Istoku, a na Balkanu posebno. Kada je reč o Crkvi na Istoku, Bezanson
je još precizniji, ali to ne |
|
|
|
|
|
Honoré Daumier
|
|
|
znači - to ćemo kasnije videti - da je i sasvim u pravu. "Što se pravoslavne
Crkve tiče" - ističe on - "ona svoju moć koristi da bi pothranila
najekstremniji nacionalizam i ona je neprijateljski raspoložena prema svakom
zbližavanju sa latinima". Shvaćeno ovako ili onako, granica je oštro
povučena i to u kulturno-civilizacijskom smislu, ako ne i neispravno. Nije
jednostavno dokazati, odnosno nemoguće je dokazati da i pravoslavni Istok
sa nasleđem vizantijskog kruga nije deo Evrope i da to vekovima nije bio.
Sveta gora na Atosu i Sopoćani deo su evropske baštine, a Miroslavljevo
jevanđelje iz XII veka ni u čemu ne zaostaje za najvrednijim spomenicima
zapadnoevropske umetnosti i kulture. Da su freske manastira Sopoćani Đoto
pre Đota to nije fraza. To je kulturno-istorijska činjenica i činjenica
duhovne kulture. O tome govore Francuzi i to u okviru sporova koje nije
prvi pokrenuo A. Bezanson. U svom najnovijem delu Mémoires
d'esprérance - Desclée de Brouwer Paris 2003. - on ističe da je najvredniji
lik Hristov u Evropi tu u Sopoćanima sačuvan - "To je onaj srpski Hristos
sa freske u manastiru Sopoćani i on ne zaostaje za onim iz katedrale u Perpinjanu".
I za A. Bezansona i za V. Žiskara d'Estena ona "druga Evropa"
i dalje ostaje tamo gde je bila.
Za razliku od Bezansona, u Ustavu koji se stvara za Evropu postoje otvorena
vrata i pod određenim uslovima nije isključena mogućnost dobijanja "ulaznice".
Ne treba smetati s uma ono Bezansonovo razlikovanje spoljašnjeg i unutrašnjeg
pristupa jer u shemi jedinstva u različitosti stvari nisu tako proste -
nužno je da obe strane pođu u susret, ali to je već stvar budućnosti. Kada
se sve iz velike rasprave pažljivije čita biva jasno da u savremenoj Evropi
i Istoka i Zapada postoje evropetalne i evrofugalne tendencije i one se
ne mogu prosto locirati prema tradicionalnoj relaciji Istok-Zapad.
Balkan - predeo slikan istorijskom maglom
I u viziji A. Bezansona i u sasvim konkretnom ugovoru za Evropu Balkan
ostaje "druga Evropa" jer i nakon pada Berlinskog zida stvari
se nisu brzo menjale. Pokazalo se da ima istorijskih zidova - onih religijskih
i konfesionalnih - koji su dotrajali do novih vremena. Jedan od takvih
je onaj koji deli pravoslavne i katolike još od vremena velikog raskola
iz 1054. godine, koji je i Bezanson označio simbolima poznatih dogmatskih
obrazaca kakvi su upotreba beskvasnog hleba na Zapadu i filioque.
I ako bismo tim obrascima dali mesta samo u bogoslužbenoj praksi ostaje
činjenica na koju francuski akademik podseća - ona se manifestuje u složenom
sistemu savremenih istorijskih i političkih relacija. Drugim rečima, podele
se prepoznaju kao kulturni obrasci snažnog ideološkog naboja. Crkveno
nije samo crkveno i društveno nije samo to jer se mesta menjaju i tu ideološki
obrasci dobijaju dominantno mesto. Tu postoji neobična zbrka. Naime, u
javnosti se evropetalne i evrofugalne tendencije prepliću. Neko "čitanje"
te zbrke uvek je komplikovan posao i ove beleške i ne pretenduju da ga
u celini obave - mi smo bili Evropa kada Evrope nije ni bilo - raspoznaje
se takav obrazac - nama Evropa nije ni potrebna jer imamo svoju autohtonu
kulturu i civilizacijsko mesto. To se izvodi iz ustaljenih obrazaca -
uglavnom se oslanja na "slavnu prošlost" - koji su jednodimenzionalni.
Ta se situacija najbolje "čita" na primeru SPC i njene uloge
u modernom srpskom društvu, odnosno mesta u strukturama moći.
Istraživanja pokazuju da je u prvom planu ne evangelizacija već klerikalizacija.
Uticajna glasila SPC slede ne ekleziologiju Nikolaja Velimirovića i Justina
Popovića već njihovu ideologiju - Sveti knez
Lazar 9/1995. ili Srpske dveri
pružaju obilje materijala o tome. U svakom se pristupu podstiče antievropski
duh i zagovara se izolacionizam sve do ideološki ostrašćenih zahteva za
samoizolacijom. Pravoslavlje se određuje geopolitički i ta se "mera"
potkrepljuje na svaki način pa i takozvanim dogmatskim razlozima. Oslonjena
na RPC, SPC odbija Zapad, ali i sve druge pravoslavne koji se - otvaranjem
i zbližavanjem - klanjaju "idolima zapadne plutokratije". Primera
radi, vaseljenska patrijaršija se osuđuje jer je navodno zaražena zapadnim
"papističkim težnjama" i ostaje se i dalje u brazdi "fragmentacije
po nacionalnim, rasnim ili jezičkim odlikama". U ovom trenutku se
etnofiletizam oseća u SPC kao neka vrsta nepreležane bolesti - sa vidljivim
simptomima ekstremnog nacionalizma koji je, po učenju hrišćanske crkve,
"jeres i greh". Tako se vidi i Evropa. To je "germansko-romanska
i rimokatoličko-protestantska Evropa". Stav je sasvim jasan jer navodno
u takvoj Evropi "ima mesta samo za izvitopereno pravoslavlje i za
parodiju pravoslavlja". Takva Evropa postoji samo u viziji ljudi
opterećenih pomenutim etnofiletizmom. Sud o Zapadu je izveden iz suženog
ideološkog ugla - "Zapad nema celovitu ličnost, u njemu nema načelne
učenosti niti postupka, on nije siguran u sebe samoga, niti pak znade
za nepogrešivu praksu". Sud je neutemeljen u punom smislu reči. Zapad
"nije primer uspešnosti, on je naprotiv neuspeh, bolest, drama".
Ovakvi stavovi su karakteristični za dobar deo intelektualne elite u SPC
ili oko nje i iz njih se vidi jedno simplifikovano shvatanje zapadne civilizacije
u kojoj je - prvi put u istoriji - hrišćanstvo dobilo istinsku šansu da
bude religija ljubavi i dostojanstva ljudske ličnosti.4
Zatvorena u sebe, sigurna u svoje dogmatsko nasleđe - sa političkim pretenzijama
vodeće institucije u društvu - SPC rizikuje da ostane izvan civilizacijske
evropske brazde kojom idu modernizacijski procesi. U smislu uvodnih razmatranja
iz ovih zapisa navešćemo samo dva karakteristična stava odnosa prema Evropi,
drugima i drugačijima i posebno inoslavnima, odnosno hrišćanima druge
i drugačije veroispovedne tradicije. I u jednom i u drugom slučaju reč
je o ličnostima iz dela jerarhije SPC - prvi je uticajni publicista a
drugi episkop SPC. "Pokušaji da se suštinske razlike prevaziđu političkim
ekumenizmom" - kaže o. Sava Janjić - "pijetizmom ili zaboravom
nikada neće dovesti do istinskog prisajedinjenja rimokatolika Jednoj Svetoj
Apostolskoj i Katoličanskoj Crkvi Pravoslavnoj". Stav je uistinu
jasan - samo pravoslavna Crkva čuva nasleđe hrišćanskog univerzalizma
a ostali mogu samo da se "prisajedine". Stav nije dogmatski
obrazložen niti je ekleziološki utemeljen na nekim valjanim razlozima
- on je vapaj iz zatvorenog kruga svoje konfesije, sa naglašenim ideološko-političkim
nabojem. Osim toga - i to je jedna karakteristika - ovakav stav ne deli
veliki broj drugih pravoslavnih crkava. Ova provincijalna, sužena balkanska
"optika" je zapravo jedna crkvena ideologija koja se izvodi
iz nacionalizma koji se može propratiti epitetima "svetosavski",
"saborni" i sličnim, ali to ne menja suštinu smisla. Drugi je
primer u istom duhu - "Evropa se može ujedinjavati" - kaže preosvećeni
Artemije, episkop raško-prizrenski - "na ekonomskom, političkom i
svakom drugom, ali ne i na crkvenom planu. Može, ali samo u odustajanju
od zabluda koje je Rim promovisao u proteklih 950 godina. Ne može se govoriti
o ujedinjenju crkava, one se ne mogu ujediniti takve kakve su, nego o
prisajedinjenju Crkvi".
Takvi kakvi su, ovi iskazi su jasan "komentar" uz sve ono o
čemu govore A. Bezanson i V. Žiskar d'Esten - komentar je naš balkanski,
dakle iz predela u kojima se istorijski predeli još uvek slikaju maglom.
Mirko Đorđević
1 Tako je bilo
od početka sa njegovim knjigama i idejama - od rane knjige Les
origines intellectueles du léninisme iz daleke
1977, do one o komunizmu i nacizmu iz istorijsko-teološkog i političkog
ugla, koja postoji i na našem jeziku. Istorija se čita i "aktuelizuje"
na najozbiljniji način.
2 Da bi teze akademika A. Bezansona
bile razumljivije nužno je pogledati smisao pomenutih dogmatskih obrazaca.
Beskvasni hleb se koristi kod katolika u znak sećanja na izlazak Jevreja
iz Egipta, od njega se pravi hostija za pričešće prema Hristovoj zapovesti
da uzimamo njegovo telo i krv i da to činimo Njemu "u spomen".
Inače, istorija tog pojma je komplikovana - ni danas nisu razrešena sva
pitanja među katolicima i pravoslavnima, pored ogromnih napora koji se
ulažu.
Filioque
u doslovnom prevodu znači "i od Sina", a misli se na ishođenje
Duha svetoga, koje mi pravoslavni definišemo drugačije, odnosno "zajedno
sa Sinom". Inovacija je došla iz katoličke Španije i dodata je nikeo-carigradskom
Simvolu vere.
Pravoslavna Crkva to doživljava kao skandal i ne prihvata kao formulaciju
jer nju nije ustanovio neki sabor. Na osnovu toga se na Istoku još od
IX veka katolici označavaju kao jeretici. Pitanje nije rešeno ni u Lionu
1274, a ni u Firenci 1439. Danas na tome rade stručne komisije na najvišem
nivou ali još nema konačnog rešenja. U svakom slučaju, akademik A. Bezanson
nije jedini koji ove obrasce uzima kao znake civilizacijskog prepoznavanja
Istoka i Zapada. Ti se znaci danas raspoznaju sasvim konkretno u kulturno-političkom
smislu u svim raspravama o modernoj Evropi, pa i u raspravama o Ustavu
za Evropu u kojima se Bezansonu pridružuju i tehnokrate iz Brisela. Među
njima je i Valeri Žiskar d'Esten.
3 Varely Giscard d'Estaing, La
Constitution pour l' Europe, Fondation R.
Shuman, Albin Michel, Paris 2003.
4 To najbolje izražava K. Kastorijadis
u delu Uspon beznačajnosti,
"Gradac", Čačak 1999. - "Specifičnost zapadne civilizacije
jeste u toj sposobnosti da se dovede sama u pitanje i da se samo-kritizira".
"Zapad je stvorio", nastavlja grčki mislilac, "ovu sposobnost
unutarnjeg osporavanja, dovođenja u pitanje svojih vlastitih ustanova
i ideja u ime razumske rasprave među ljudskim bićima, koja ostaje u beskraj
otvorena i ne zna za krajnju dogmu".
|
