|
Godina XVI (2004)
|
1-31. avgust 2004.
|
 |
|
|
Republika
|
DIJALOG
|
|
|
|
||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
|
Teme i dileme Božidar Jakšić: Ja sam jedan od onih redovnih čitalaca, ali lijenih i ne baš čestih saradnika Republike, koji svaki novi broj očekuje sa radošću. U Republici uglavnom nalazim tekstove koji izražavaju mišljenja i stavove veoma bliske mojim. Kako su društva istomišljenika uvijek pomalo dosadna i starmala meni je na kraju pažljivog čitanja svakog broja pomalo dosadno. Ali, greška je u meni a ne u Republici.U prethodnom broju Republike Nebojša Popov nam je dao lepezu različitih istraživačkih napora koje je pokušao da sažme oko jednog stožera, prava na život. Njegov trud, kako po obuhvatu, tako i po objektivnosti prikaza zaslužuje svaku pohvalu. Volio bih da danas nešto više govorimo upravo o pravu na život, s nadom da građani Srbije mogu živjeti
Političke i kulturne elite ponudile su pripadnicima svoje nacije, u ime ostvarenja visoko postavljenih nacionalnih ciljeva i ostvarenja "istorijskih težnji za stvaranje nacionalne države", da mogu nekažnjeno činiti zla "drugima", u pravilu susjedima, da ih mogu ubijati i pljačkati. Pred takvom perspektivom pali su svi ljudski obziri. Daleko je lakše oteti susjedu automobil nego godinama otplaćivati kredit za kupljeni, daleko je lakše useliti u susjedov stan ili kuću, nego plaćati ili graditi vlastitu. Dovoljno je zastrašiti, otjerati, ubiti, a za svoja zlodjela ne odgovarati jer su počinjena u ime svetih nacionalnih ciljeva. Otuda danas tako rasprostranjen otpor međunarodnim nastojanjima da se optuženi za ratne zločine izvedu pred lice pravde. Svejedno da li se polazi od teze da "učesnici domovinskog rata eo ipso nisu mogli počiniti nikakve zločine" ili od teze da je riječ o "ratnim herojima koji su branili nejač". U tom inatu ima neke unutrašnje potrebe da se brani vlastito zlodjelo - bilo činjenjem ili nečinjenjem! U svakom slučaju, "treći balkanski rat" sa svim pljačkama i razbojništvima može se posmatrati i kao način organizovanja privrednog života, novi tip prvobitne akumulacije kapitala ili proces "redistribucije materijalnih i drugih dobara. Pljačka kao oblik organizacije privrednog života i rat kao glavna "privredna grana" stoje u osnovi procesa stvaranja novih nacionalnih država na Balkanu! Nije onda ni čudo što su zločinci i razbojnici svoju hrabrost ubijanja najmanje dokazivali na bojnom polju, a daleko češće zločinima nad civilnim stanovništvom, naročito sužnjima u improviziranim logorima, bilo da je riječ o Manjači, Dretelju ili Tarčinu... Bili su to visoko pozicionirani časnici i čelnici, oficiri vojske i policije, pojedinih ex-jugoslovenskih zemalja. Opšte osiromašenje stanovništva pratilo je enormno zgrtanje bogatstva u rukama najviđenijih nacionalnih boraca i vođa, novih bogataša, novih privrednika, biznismena, tajkuna, kako su se sve u pojedinim zemljama nekadašnje Jugoslavije zvali. Ta su bogatstva nastajala u sprezi mafioznih pljačkaških grupa i državne politike. Uništenu srednju klasu i radništvo bez zarada vodili su iz svojih dvoraca nacionalni lideri novonastalih država. Pored njihovih vila, odmah su stajale i vile tajkuna, novih bogataša. Nikakve bezdržavne formacije nisu uništavale Vukovar i Dubrovnik, nisu te formacije pljačkale Konavle, niti rušile stari most u Mostaru. "Oluju" nisu izvele nikakve bezdržavne formacije nego regularne formacije hrvatske vojske, uz snažnu logističku podršku zapadnog vojnog vrha i pojedinih zapadnih vlada. Paljenje i uništenje albanskih sela na Kosovu nisu počinile nikakve neorganizovane horde nego elitne državne vojne i policijske jedinice. Pogledajte samo sudbinu žene koja je opisala to stanje na Kosovu i šta se njoj danas dešava. Ubistva u Srbiji, kao što su ubistva Ivana Stambolića, Slavka Ćuruvije, Zorana Đinđića izvršili su pripadnici najelitnijih državnih formacija. Priča o klanovima i mafijaškim grupama, koju jedno nedoraslo novinarstvo maksimalno svakodnevno eksploatiše i servisira javnosti, samo je dio zločinačke strategije na kojoj počivaju novonastale države na Balkanu. Te države su imale svoje predsjednike koji su zaluđivali mase. Primjer su Milošević i Tuđman. Te države su imale svoju vojsku, policiju, parlamente, vlade, sudstvo, zatvore, međunarodne odnose, pa čak i izvjesni međunarodni prestiž. Zašto i to ne reći? Sjetimo se ko je sve sjedio na kanabetima zajedno sa Miloševićem, Tuđmanom, Izetbegovićem. Mnogi zapadni političari smatrali su sjedenje na Miloševićevom kanabetu dijelom nastojanja da pojačaju svoj prestiž. To su sve stvari koje kritičko istraživanje prošlosti ne bi smelo zanemariti. S dobrim razlozima se te države ne sviđaju Nebojši Popovu, ni velikom broju ljudi, a ako smijem da kažem - ne sviđaju se ni meni. Ali ne mogu da prihvatim tezu da je to stanje bezdržavlja. Milošević je, na primjer, gajio parlament kao sprdnju, s ciljem da građanima Srbije ogadi parlamentarnu demokratiju. To je bio jedan od strateških ciljeva Miloševićeve politike, ali se ne može sporiti da je parlament postojao. Postojali su predsednici parlamenta i poslanici, pripadnici različitih političkih partija. Kako su i opozicione partije bile dio Miloševićevog političkog sistema, po sebi se razume da, kada je došlo do promene partija na vlasti, ni prekidi s tim sistemom nisu mogli biti suviše oštri. To su na zločinu i korupciji utemeljene države, ali to nije stanje bezdržavlja. Ako se postavi i brani teza o bezdržavlju, bojim se da se na taj način pomalo zamračuju odgovornosti političkih i kulturnih elita. One se bar djelomično amnestiraju od istorijske, pa da kažem i krivične odgovornosti. Zabluda je u tome što se previđa činjenica da su neke od opozicionih partija u Srbiji osnovane bilo u kabinetima političke policije, bilo u "kuhinjama" političkih moćnika. Neke od tih partija su stalno ili povremeno, više ili manje otvoreno služile Miloševiću ili podržavale njegovu politiku. Opozicione partije bile su ophrvane iluzijom da je režim jedno, a one nešto drugo. Pred tim činjenicama istraživači ne bi smeli zatvarati oči ne bi trebali da zastanu, bar ako hoće i mogu da pomognu u kritičkom suočavanju sa neposrednom prošlošću. Rekao bih još i slijedeće. Nebojša Popov je mnoge priloge ovde ipak prikazao na jedan ravničarski način, kao što teku Tisa i Dunav. U nepreglednom moru materijala, u kojem se samo on mogao dobro snalaziti, trudio se da pronađe najsnažnije iskaze, što mu svakako služi na čast. U težnji da bude objektivan i pravedan prema saradnicima nije se upuštao u kritičke opservacije mada su neki stavovi to apsolutno zasluživali. Ilustrovaću to sa dva primjera. Nebojša Popov citira našeg uvaženog uvodničara, profesora Milana Podunavca, i posebno ističe njegove dvije teze: prva je da se petoga oktobra dogodila revolucija, a druga je da se u Srbiji otvorila nova konstitutivna šansa nakon ubistva premijera Đinđića. Priznajem da mi je drago da je danas profesor Podunavac prvu tezu ublažio pa je govorio o oktobarskim promjenama a ne o oktobarskoj revoluciji u Srbiji. Što se tiče druge teze reći ću samo ovo. Ako je u ubistvu premijera nova konstitutivna šansa Srbije onda se njenim građanima crno piše. Daleko je logičnije pretpostaviti da će poslije ubistva Đinđića ustav, koji će biti na ovaj ili onaj način usvojen, biti sigurno konzervativniji i lošiji nego ustav sa Đinđićem. Drugi primjer je nešto delikatniji. Da se ipak ne mogu stavovi pojedinih pisaca u Republici davati u istoj ravni bez kritičkih opservacija kao što to čini Nebojša Popov, pokazaću na jednom navodu iz teksta profesora Ljubomira Madžara i otvoriti pitanje kredibiliteta. Pri tom želim da naglasim da sam sa profesorom Madžarom uvijek bio u vrlo dinamičnim dijalozima, da smo se jedan prema drugom uvijek odnosili s poštovanjem, mada su razlike među nama bile i ostale velike. Nebojša Popov, naime, s razlogom citira liberalne stavove profesora Madžara o pljačkaškoj ekonomiji. Tako iz njegovog rada "Izvorišta poduzetništva u preobraženoj Srbiji" (Republika br. 254) citira sljedeće mesto: "To što je u nas slovilo kao poduzetništvo bilo je dobrim delom usmereno na parazitsko i na državnu prinudu naslonjeno prisvajanje vrednosti koje je stvorio neko drugi, a tek delimično na stvaranje novih vrednosti". To je profesor Madžar napisao i ušao u jedan od tih tokova kapitala koje karakteriše "na parazitsko i na državnu prinudu naslonjeno prisvajanje vrednosti koje je stvorio neko drugi". Koliko vidim, učinio je to s obje noge i to na vrlo visokom nivou. U pitanju je intelektualni kredibilitet iskaza, a ja ne bih želio da ovu primjedbu objavim a da je prethodno profesor Madžar lično nije čuo. Suzdržanost u kritičkim opservacijama ipak ne mora da bude velika mana, s obzirom na korektnost prikaza dosadašnjih istraživačkih napora u cjelini. Takođe je dragocjeno da je Nebojša Popov otvorio neka pitanja koja još nisu dospjela u žižu javnosti, a svakako će predstavljati velike istraživačke izazove. To se, na primjer, odnosi na njegov prijedlog da veća istraživačka pažnja bude posvećena nevladinom sektoru, prije svega nevladinim organizacijama i njihovim vrijednosnim sistemima i vrijednosnim orijentacijama. U dosadašnjim istraživanjima taj segment društva je ostao u tami i na taj problem Nebojša Popov opravdano skreće pažnju. U tom sektoru regrutuju se novi upravljači društvenih i državnih poslova. Iz tog sektora, bojim se, regrutuje se nova politička elita. Jedna od bitnih njenih karakteristika je da teži da ima moć bez odgovornosti. Lakoća s kojom ličnosti koje su stekle ime u nevladinom sektoru prelaze u vladine institucije, zadržavajući pri tom i svoja mesta u nevladinom sektoru, ponekad je zapanjujuća. Ona se jedino može meriti sa zapanjujućom brzinom kojom pojedinci masovno prelaze iz bivših vladajućih stranaka u sadašnje vladajuće stranke. Neke od tih stranaka mogu i trajno da se sapletu o "socijaliste" i "julovce" u vlastitim redovima. Tu se zaista otvara pitanje vrijednosnih orijentacija. Ako se ti trendovi nastave u svom vulgarnom obliku, stanje u Srbiji neće se normalizovati, a ta nova politička elita u Srbiji neće biti bolja od stare. Iz široke lepeze istraživačkih napora u Republici otvara se i pitanje da li Srbija uopšte ima građane? U budućim istraživanjima će to postati jedno od najvažnijih pitanja. Nije li u Srbiji dominantan jedan podanički mentalitet služenja vlastima koje se u načelu mrze i ogovaraju, ali se najčešće bespogovorno slušaju. Nisu li bljesci građanskih protesta, pa i građanske svijesti, koji se kroz tamu podaništva probiju u život svakih nekoliko godina ili desetljeća, samo "zvijezde repatice" koje za tren zgasnu u mamurluk opetovanog podaništva? Otuda i moj spor koji već dugi niz godina vodim sa Nebojšom Popovim oko pitanja katarze. Ja mislim da na ovom tlu katarze nema niti je može biti. Podanik je daleko od katarze, a koliko govori iskustvo nakon Drugog svjetskog rata - i građanin! O tome upečatljivo svjedoči stanje duha na tzv. zapadnom Balkanu. Ako se stanovnik tog dijela Evrope osvrne oko sebe zapaziće dva formalna protektorata - u Bosni i na Kosovu, jedan poluformalni - u Makedoniji, i dva neformalna - u Srbiji i Hrvatskoj. O kvalitetu i ciljevima tih protektorata može se beskonačno raspravljati, ali ostaje jedna nepobitna činjenica - da ih nema ljudi bi se opet uhvatili za vratove. Navešću samo jedan primjer: postoji inicijativa, koja se čak proglašava za legitimnu, da se Republika Srpska odvoji od Bosne i Hercegovine. Kako će to Bosna da se odvoji od Bosne, moram priznati da meni kao rođenom Bosancu nije jasno. I u moju tvrdu bosansku glavu to ne ulazi. Na kraju, svi mi koji smo u ovom oporom, tragičnom, "smutnom vremenu" pokušali da promišljamo zlu sudbinu balkanskog čovjeka i da se stalno ili povremeno oglašavamo kao kritički glas razuma ostali smo veoma dužni društvima u kojima živimo. O dnevnim "analitičarima" i "ekspertima" koji građane svakodnevno zasipaju svojim "mišljenjima" ne vredi ni govoriti. Jedini koji ne duguje ništa nije, nažalost, ni filozof, ni sociolog, ni ekonomista, ni politolog, ni pravnik, ni psiholog, nego je - karikaturista. Riječ je, naravno o Predragu Koraksiću-Koraksu, tom Domijeu savremene Srbije. Njegovo djelo govori više o savremenoj Srbiji nego svi naši radovi. U Koraksovim radovima daleko je bolje, nego u djelima koja pretenduju na naučni dignitet, pogođen "duh vremena", mentalni sklop glavnih protagonista moći, ljudske naravi i svakodnevni život. Ako naše vrijeme u bilo čemu bude po dobru zabilježeno i budućim generacijama inspirativno, biće to Koraksove "bilješke". Pokušajmo u budućim istraživanjima da dostignemo nivo i preciznost Koraksovih "uvida". I to je svakako jedan od načina afirmacije osnovnog ljudskog prava - prava na život. Đokica Jovanović: Neka mi bude dozvoljeno da se ne složim sa mojim prijateljem Božidarom Jakšićem, a povodom one njegove rečenice da i suviše ima istomišljenika. Ja polazim iz moje perspektive i kažem da sam se već umorio od rasprave sa neistomišljenicima. Ne verujem više u apsolutnu moć dijaloga u svakoj prilici i mislim da postoji jedna demarkaciona linija koja još uvek određuje ovo društvo i na kojoj nije moguć dijalog, a ta demarkaciona linija je ratni zločin. Zašto nije moguć dijalog? Dijalog je moguć na onoj tački koja je po mom mišljenju konstitutivna tačka i ako se držimo one teze da je svaki zločin u suštini banalan čin i da je sama suština zločina banalnost, takav razgovor nužno dobija karakteristike banalnog razgovora. Iz banalnog razgovora nema racionalne konsekvence. Iz banalnog razgovora ne proističe osećanje odgovornosti. S druge strane, ideologija ratnog zločina, unutar
Ljubomir Madžar: Da li se država urušila ili ne? Bile su dve suprotstavljene teze: teza o bezdržavlju s jedne, i teza o i te kako jakoj državi s druge strane. Ja mislim, sad ono kao Pašić, da su obe teze ispravne. Zaista. Država je patološki ojačala tamo gde nije trebalo i bila sposobna da napravi one štete o kojima se često govori u prilozima u Republici. S druge strane, tamo gde je potrebno,
Mladen Lazić: Mnogi pristupi su legitimni, neki osvetljavaju više a neki manje. Mislim da postoji više analitičkih, središnjih tačaka. Možda bi bilo plodnije koristiti pristup u kojem bi analizu proteklog i sadašnjeg perioda utemeljili na ideji stvaranja novog oblika klasnog društva u Srbiji. Mislim na jednu pre svega sociološku analizu, dok bi politikološku analizu izveli iz ove opšte, društvene analize. Rat je, naime, nesumnjivo izuzetno važna tačka koja je uticala na oblik formiranja društva, ali rat je u mnogim društvenim i istorijskim situacijama i verovatno retko kada bio ona odlučujuća društvena činjenica koja je dovela do formiranja nekog novog društva. Naravno, on može biti važno sredstvo za formiranje tog novog društva. Uopšte ne sporim da rat, kao jedna od formi pomoću koje se novo društvo konstituiše ima ogromne posledice za sam način konstituisanja društva. Rat je, dakle, jedno od sredstava koje je korišćeno u onome što ja nazivam procesom blokiranja transformacije procesa u Srbiji. A to blokiranje transformacije je jedan proces koji je doveo do toga da se u Srbiji kao praktički jedinoj zemlji celog ovog postsocijalističkog sveta, nekadašnja nomenklatura, nekadašnja vladajuća klasa instalira kao jezgro, središte nove vladajuće klase. Taj je proces posledica vrlo specifičnih istorijskih okolnosti, vrlo konkretnih mogućnosti koje su se pred tom klasom otvorile. Ona je znala da iskoristi te okolnosti, između ostalog služeći se i ratom. Ta je grupacija taj svoj proces novog konsolidovanja završila ne dvehiljadite godine, nego polovinom devedesetih. Činjenica, koja o tome svedoči, jeste
Lj. Madžar: Razgovoru nikad kraja, a pomenuću još ovu temu koja se odnosi na biznismene i bogate ljude. Tu nema empirijskih podataka, naročito o načinu na koji su se obogatili. Ja mislim da od poslovnih ljudi ne možemo da očekujemo da se ponašaju kao profesori univerziteta. Profesori univerziteta su slobodne duše i oni, sem članova svoje uže porodice nikoga nemaju na svom spisku. Voditi jednu kompaniju i voditi je uspešno u jednom autoritarnom sistemu nije bilo moguće a da se prihvati nekakav revolucionarni pristup. Te dve stvari su nespojive. Poslovni čovek maksimizira bogatstvo, profit i sve ono što je sa tim povezano. Ja bih pred vas klekao, kao što je starac Zosima klekao pred Dmitrija Karamazova, kad biste vi meni dali činjenice. Ali, nema činjenica. I mnogo toga što je napisano u Republici nema odgovarajuću argumentaciju. Jelka Kljajić Imširović: Šta je sa Fondom za razvoj Kosova, što je Kariću dato? Lj. Madžar: Ništa, skoro da ništa nije odatle uzeto. Ja sam to proučio. Ja sam bio u tom sistemu, vi niste. Vi ga onako šacujete sa astronomske daljine, a ja sam iznutra mogao da ga gledam. Ništa, a šta je i uzeo sve je bilo u skladu sa zakonom. Druga moja poenta je da poslovni ljudi, ako su uopšte poslovni ljudi u pravom smislu reči, moraju koristiti sve mogućnosti u okviru zakona, sve što nije protiv zakona da bi postigli svoj cilj. Kao što ja hoću da objavim što više knjiga i članaka, tako i poslovni čovek svoju kreativnost ispoljava kroz uvećavanje imovine, kroz maksimiziranje bogatstva, to je njegovo životno delo, to je njegovo stvaralaštvo. Tako ja to gledam, i zbog toga sam, kao i svako drugi, da se prljave stvari otkriju i kazne. Ali, pre toga, treba dokazati da su to prljave i nedozvoljene stvari. A, dokazati se može tako što će se dokazati kršenje nekih zakona. I to ne nekih retroaktivno donesenih zakona, kao što je bio apsolutno naopak Zakon o oporezivanju ekstraprofita i ekstraimovine. Ko je to pročitao nije mogao da me optuži da govorim o nekakvim pljačkama... Moj način mišljenja je upravo drugačiji od onoga što je Boža Jakšić rekao. Ja ih upravo branim, kao što sam branio i one tehnokrate i specijaliste koji su radili za vreme Miloševića, a koje je novi režim od 2000. naovamo počeo naglo da smenjuje, a oni bi isto tako dobro radili i za novi režim. Oni su ljudi koji rade u struci, koji se nisu venčali sa Miloševićem, i koji bi vrlo lako rešili problem lojalnosti prema novoj vlasti. A mi imamo mali broj sposobnih ljudi i ovo što je sada nova vlast učinila, takođe je loše. Gledao sam u Službenom glasniku, pa to vrvi od onih obaveštenja o smenama jednih i postavljanju drugih. Političari mogu da dolaze i odlaze, ali specijalisti, stručnjaci, eksperti treba da su stalno na svojim mestima.
J. Kljajić Imširović: Rat košta, ima li, po
vama, ijedan tzv. biznismen, kapitalista, nastao devedesetih godina, koji
je finansirao i pomagao Miloševiću u finansiranju ratnih napora i ostao
još uvek biznismen? M. Lazić: Referisao bih o rezultatima istraživanja koje smo obavili krajem 2003. i početkom 2004. godine. Zapravo, rezultate tog istraživanja elita završili smo pre par dana. Referisaću samo o vrednosnom supstratu današnjeg stanovništva u Srbiji i to u samo dve njegove dimenzije, da bi se jasno videlo i šta je ono što ograničava delovanje političke i društvene elite u Srbiji, kao i da bi se videlo koji su to zadaci koje ona za sada ne može i neće da reši. Ta dva vrednosna elementa su nacionalizam, o kojem je ovde dosta govoreno, i liberalizam. Rezultati koje smo dobili uporedivi su sa rezultatima koje smo dobili 1989. godine, dakle pre celokupnog ovog procesa. Oni su pokazali da je nacionalizam trajno konstitutivno obeležje vrednosnog sistema u Srbiji. Kad kažem trajno mislim na ovaj period od kraja osamdesetih do 2003-2004. godine. Nacionalizam koji se pre svega odnosi na institucionalnu osnovu funkcionisanja društva. Dakle, ideja države jeste nacionalistički utemeljena u svesti stanovništva u Srbiji. Nebojša Popov: Da li baš države ili etničke zajednice? M. Lazić: Oni tako shvataju, tako su bila formulisana pitanja. Dakle, država kao etnička zajednica. N. Popov: Izvinjavam se, ovo je mala tema za dijalog. Po mom mišljenju oni misle na etničku zajednicu umesto države. M. Lazić: Ne, ne, ne, oni misle baš na državu. Pitanja su upravo tako bila formulisana da govore o hijerarhijskim i institucionalnim odnosima. Sve što je institucionalno i hijerarhijsko mora biti nacionalno. Sve što je privatno, lično itd. može biti nenacionalno, to je ono što se pojavljuje kao konstanta. Taj nacionalizam je prisutan nejednakom snagom, čak je bio nešto jači 2003. godine nego 1989. godine. I ne samo to, to je jedina vrednosna osa prema kojoj je društvo u Srbiji nemoguće diferencirati. Nema nijedne društvene grupe u kojoj to pravilo ne važi. Dakle, ne samo niži i neobrazovani slojevi, ne samo seosko stanovništvo, nego u svim društvenim slojevima nacionalizam se pojavljuje kao konstitutivni element. I za Podunavca, ne samo za društvo u celini, nego u celom društvu. Među aktivistima civilnog društva, a oni se po svim obeležjima bitno razlikuju od društva u celini, jedino su neznačajne razlike kod rasprostranjenosti nacionalizma. Šta je sa liberalizmom? I on je nešto jedinstveno. To je, dakle, jedina vrednosna orijentacija koja se ne može faktorski utvrditi kod stanovništva u Srbiji. Ona ne postoji kao konzistentna vrednost ni u jednoj društvenoj grupi u Srbiji. Većina u svim društvenim grupama će prihvatiti privatno vlasništvo. Ali, ako ih pitate za odnose individue i kolektiviteta, ni u jednoj društvenoj grupi individuum neće biti vrednost. U svim grupama kolektivitet će biti vrednost. To je, dakle, stanje društva sa kojim mora da računa politička elita. I, kao što je to rekla i Zaga, glavni problem političke elite je što ona, zbog načina na koji se konstituisala, sledi to stanje u društvu. I nije spremna, sa jednim jedinim izuzetkom, a to je bio pokojni Đinđić, da preuzme odgovornost i rizik da ide protiv "većinske struje". Đinđićev problem je bio što je on bio spreman da ide protiv toga po svaku cenu. Pa i po cenu ukidanja demokratskih pretpostavki. To je onda projekat koji sam sebe ugrožava i takav je nužno samoporažavajući. Olivera Milosavljević: Mene zanima u kom smislu se koristi pojam građani, građansko društvo, građanska revolucija. Ako je to samo tehnički pojam ili samo naša želja da živimo među građanima, onda je to u redu. Ali, onda treba ići sa svešću o tome. Mislim da u Srbiji danas ne žive građani. Mislim da u Srbiji danas žive Srbi, nacionalne manjine i poneki zabludeli individualista. Da je drugačije, u Srbiji ne bi bilo otpora prema Evropi. Građani nemaju ni otpora prema suočavanju sa prošlošću, niti imaju otpor prema Evropi. Profesorka Golubović je verovatno u tehničkom smislu koristila taj
Ne bih se složila sa ocenom da je termin za inauguraciju predsednika Srbije bio samo "nesrećan izbor". Mislim da je to bio svestan izbor, jer postojao je raspon od 20 dana, i mogao je da se izabere bilo koji drugi datum. Utoliko gore. Zagorka Golubović: Kada sam upotrebila termin građanin nisam ga upotrebila samo u tehničkom smislu. Ukoliko ste videli knjigu Politika i svakodnevni život mogli ste zapaziti jedan zaključak koji je bio vrlo opravdan početkom 2002. Intervjuisano stanovništvo se u mnogo čemu afirmisalo na građanskoj opciji. Jedini izuzetak je bilo suočavanje sa ratnim zločinima. Pojam je mnogo kompleksniji, a teza o tome da u Srbiji ne postoje građani nego samo izuzetni pojedinci, zaista je prenaglašena teza. Alija Hodžić: Problemi koje Srbija ima jesu stalno i nanovo zaplitanje, a ne otplitanje i razjašnjavanje toga u čemu se država našla. To je i problem ovih vladajućih elita, koje djeluju iz uvjerenja da su na neki način uspješne, da su se formirale i da mogu na ovaj način kao dosad, kao što su 2000. Da mogu da ovladaju sistemom i da se nametnu kao pravi vladari Srbije. Mislim da oni to ne mogu, a reći ću i zašto.
Prvo krenuti u istraživanje, istraživanje elita, a kasnije se može u javnosti otvoriti ta tema. Ako se u javnosti otvara ta tema, za masu stanovništva, onda se ne može otvoriti bez privrednog rasta od najmanje 10%. Ukoliko se ona otvara u uvjetima stagnacije, pada, onda može proizvesti samo još gore kontraefekte. Kako se to pitanje otvara? Tako što se pitamo otkud loše procjene? Procjene situacije, prilika, procjene Evrope, svijeta, procjene iz čega i u šta ulaziš, procjene skore budućnosti, procjene onih drugih, bilo prijatelja ili neprijatelja... Dakle, sve loše procjene. To je serija loših procjena u roku od 1987. do dana današnjeg. Možemo reći da postoji nesposobnost političke i kulturne elite da prepozna vrijeme u kojem živi. Mi ne možemo reći da ako neko zauzima pozicije u Akademiji, na univerzitetima, udruženjima, da oni nisu kulturna elita. Oni su, dakle, raspoređeni na ta mjesta sa kojih oni proizvode vrijednosti. I oni su proizvođači vrijednosti za čitavu naciju. Kao i politička elita koja ipak upravlja nekakvim mehanizmima i upravlja nekakvim resursima. U knjizi Srpska strana rata ima puno toga gdje bi se moglo naći odgovor na to odakle te pogrešne procjene, nesposobnost da se razumije situacija. Ovdje isto ima toga. U Nebojšinom tekstu se govori o silama, o matricama, možemo govoriti o generativnim shemama koje stalno proizvode takvu jednu situaciju. To je, dakle, jedno od pitanja koje bi po mom mišljenju svakako trebalo istražiti. Ići, na primjer, na dubinske intervjue, kod tih tzv. elita. Namjetnuti to kao problem i vidjeti kako oni to procjenjuju. Drugo pitanje je vezano za nedavni strah u kojem je Srbija živjela očekujući rezultate izbora. Pitanje je: otkud strah? Opet procjena situacije. Svi osjećaju strah, a da taj strah još nije artikuliran. Za artikulaciju predlažem tezu da se Srbija zapravo nalazi najbliže, po sličnosti, Vajmarskoj republici. I strah koji u Srbiji postoji je strah od dinamike koju znamo iz studija o Vajmarskoj republici. Ovo što je Zaga govorila ulazi potpuno u ovaj okvir o kojem ja sada govorim. Vajmarska republika ima dinamiku koja ide upravo iz neartikuliranog poraza Njemačke 1918. godine. Srbija taj poraz nije artikulirala. Nije Srbija jedina zemlja koja je poražena; većina evropskih zemalja je imala te grozne, strašne poraze u svom iskustvu, i njih treba reflektirati, evidentirati i osvijestiti i tek onda se, mislim, može ući u izgradnju države, o kojoj Nebojša govori i može onda ova vladajuća klasa koja se, vidimo, tu situirala, može tek tada reći da je formirala okvir modernom vladanju. Evo to je okvir koji ja predlažem za diskusiju i buduće istraživanje. A da bi Srbija izbjegla strahove, ne više od poraza, nego od katastrofe koja bi uslijedila. Srbija nema snage da proizvede katastrofu koju je proizvela Njemačka, ona ne može uništiti druge, ali može ono što je dominantno u politici od 1987. naovamo, da nastavi sa autodestrukcijom na svakom polju, do katastrofe. Latinka Perović: Definisano je mnogo pitanja koja bi trebalo istraživati (formiranje novog oblika klasnog društva, opozicija i alternativa, dužina i stanje bezdržavlja, reformizam i legalizam). Ali, ja bih se vratila pitanju koje je formulisao Alija Hodžić: vojni, politički, ekonomski i moralni poraz Srbije i autodestrukcija kao reakcija na taj poraz, to je ključno pitanje. Međutim, i kad se podrazumeva, to se pitanje teško izgovara. Ako se analiziraju brojni listovi i časopisi - kulturni, politički, verski, vojni - koji danas
Dok sam slušala Aliju Hodžića, a i inače kad idem po raznim mestima u Srbiji, često mi pada na pamet ono što je Kurcio Malaparte rekao Evropi na kraju Prvog svetskog rata: Kaputt. Ružna nemačka reč, rekao je, ali adekvatna: "Slomljen, razbijen, propao, iznemogao, upropašćen". Svi indikatori (nacionalni dohodak; nivo zaposlenosti; stanje zdravlja i obrazovanja stanovništva; putevi i ljudska prava, među njima i ono koje Nebojša Popov definiše kao "pravo na život") govore o porazu Srbije. Zašto se o tome ne govori? Možda bi jedan projekt koji bi istraživao različite dimenzije toga poraza bio uporediv sa onim koji smo, izolovani i opstruirani sa raznih strana, radili usred rata sa jednim ciljem: da objasnimo šta se događa. Sve što je Republika radila posle toga na tragu je utvrđivanja razmera poraza, ali to nije isto što i fokusiranje poraza. Zašto se tako teško dijagnosticira poraz? Teško je zaobići fenomen Slobodana Miloševića. Ko je on: diktator sa patološkim karakteristikama koje su, najčešće, posthumno, pripisivane svim diktatorima. Koje, uostalom, proizlaze iz same prirode neograničene moći. Kad o tome razmišljam, uvek mi pada na pamet nekolicina onih stranica koje su u udžbenicima i enciklopedijama bile potrebne da bi se ispisale sve titule, na primer, ruskog imperatora. Da li je Slobodan Milošević samo jedan okoreli ubica, koji se vešto krio, iako je sejao na sve strane nesumnjive dokaze? Ili je on konsenzualni autokrata, koji se na grbaču naroda popeo uz njegovu široku podršku? Treba se setiti antibirokratske revolucije, izbornih pobeda, slike koja se stvara o njegovom držanju pred Haškim tribunalom: "Sam protiv svih"! To su neprijatna pitanja, ali su neizbežna. Koleginica iz Sarajeva je postavila pitanje da li je Srbiju u poraz vodio, možda, pogrešan izbor koji je napravljen krajem osamdesetih godina 20. veka? Nebojša Popov je, s razlogom, upozorio na potrebu preciziranja pojmova i kategorija da bismo mogli da uspostavimo red u haosu činjenica. Ni u Srbiji nije postojala samo jedna mogućnost izbora. U jednom svom radu koji je objavljen u zborniku Između autoritarizma i demokratije, Srbija, Crna Gora, Hrvatska, Beograd 2002, knjiga I, baš Alija Hodžić analizira "Strategije transformacije" u zemljama državnog socijalizma. Jednu od tih strategija, koja je, po mom mišljenju, karakteristična za Srbiju, on opisuje na sledeći način: "Četvrta strategija, koja je moguća kao posljedica sloma socijalizma mogla bi se nazvati odsustvom strategije ili, s obzirom na očekivanost promjene, blokadom promjene. Nju karakterizira pasivnost, odsustvo volje za prilagođavanjem novim okolnostima i parazitsko trošenje (i iscrpljivanje) zatečenih resursa". U Srbiji su osamdesetih godina odbijene ekonomske i političke reforme, kao i reforma federacije. Vrši se dogmatizacija jedne ideologije koja postaje platforma za rat. Mirko Đorđević je citirao Bezansona, koji je već tada rekao da će za Srbiju, dugoročno, ostati dva problema: "modernizacija" i "izdaja". Danas se to potvrđuje kao tačna prognoza i očituje se u nemogućnosti uspostavljanja odnosa prema neposrednoj prošlosti. Ako pokušate da uspostavite distancu, vi narušavate stabilnost. Vrlo je mala margina za kritičko mišljenje, odnosno alternativa. Opozicija kao konkurencija političkih grupa za vlast postoji, ali ne i alternativa - koja može da nastane samo na refleksiji i autorefleksiji pre svega o poslednjem razdoblju srpske istorije.
Lj. Madžar: Ja imam puno lepih reči i pozitivnih
ocena za ovo što je priredio Nebojša. On je to uradio kao dobar domaćin,
izložio je stavove onih koji su nastupali u Republici, često po njegovom
pozivu, i naravno da je na neki način tu bio obavezan da se kritički ne
ustremi na one koje je ljubazno pozvao, a oni se ljubazno odazvali njegovom
pozivu. I mislim da je to jako korisno, da je to prvi korak da se napravi
ta panorama, makar i vrlo široka, i možda je baš dobro da je tako široka,
panorama različitih gledišta, uvida i nalaza, a onda će sledeći korak
ipak morati da bude nekakva evaluacija tih nalaza i zauzimanje kritičkog
stava u odnosu na neke. To bi bio naredni korak, da se vidi šta izdržava
jedan kritički pristup. Mislim da je u prvom koraku trebalo baš ovako,
a ipak bih hteo da, u par tačaka, iskažem nešto drukčije mišljenje. Ali,
pre toga, mislim da u ovakvim stvarima nije uputno nastupati sa stanovišta
jeste-nije, jer je to jedna problemska situacija, sa strahovito mnogo
problemskih komponenti. To ja doživljavam kao, onako, veliki broj cepanica
koje su poslagane bez nekog reda, pa ako se čovek ustremi na neke cepanice
i njima dâ odgovarajući ponder onda će iz toga proisteći jedan zaključak,
a ako se ustremi na neke druge komponente u tako zamršenoj situaciji i
njima dâ odgovarajuću težinu, onda može sasvim ispravno i legitimno, logično
da dođe do sasvim suprotnih zaključaka. Dakle, tu istina nije tako lako
dokučiva i evo jedne tačke u kojoj bih došao do drugog zaključka. Lj. Madžar: Ja neću da se svađam i pokušaću više da provociram. Nebojša je rekao važnu stvar da treba potražiti uzroke tih nepodopština urađenih u procesu raspada naše države. To treba, ali mislim da tu i jedno prethodno pitanje... I tu očekujem jednu zaista burnu reakciju. Koliko je toga stvarno bilo? Nebojša kaže da je toga bilo jako mnogo. U izvesnom smislu i jeste, i jedan čovek nevin ako pogine to je mnogo, ali kontekst Nebojšine diskusije mislim da traži, kao što je sam rekao, neka merila, kriterijume. Šta je mnogo, a šta nije? Ta stvar mora da se gleda u nekom istorijskom kontekstu da bismo procenili njen stvarni obim i veličinu. Ovaj rat koji je vezan za raspad Jugoslavije trajao je s oscilacijama i prekidima četiri godine. Počeo je već negde oko '90. s oscilacijama, prekidima, a završio se Dejtonskim sporazumom. Bombardovanje je došlo kasnije, ali ono ne spada baš u taj rat. A, Kosovo? Pa dobro, to sve pojačava moju argumentaciju. Dakle, tu je još i Kosovo... Moja poenta je u tome da je taj rat trajao taman toliko koliko je na našim prostorima trajao Drugi svetski rat, odnosno NOB, kako smo to zvali, a kad poredite broj žrtava... I ovo sada iznosim zaista sa velikim ogradama, ali je broj žrtava u ovom ratu neuporedivo manji nego u svetskom ratu. A tu ocenu iznosim na osnovu broja. Podatak je sledeći, u onom ratu, u dve nezavisne procene Kočovića i Žerjavića, bilo je oko milion žrtava, a u ovom ratu nije bilo više od tri-četiri stotine hiljada. Znači kroz taj broj, ovo, Nebojša, i nije tako golemo kako si ga ti predstavio. Drugo, naravno da čestit čovek koji ima moralni instinkt mora da bude revoltiran povodom svakog zločina. Ali to je jedna stvar, ali ima i drugih stvari u tom konglomeratu. A izgleda da većina u našem narodu nije sklona da gleda na te stvari onako kako mi gledamo. Time što kritikujemo to što se dogodilo, mi implicitno, a ponekad i eksplicitno kritikujemo dobru većinu svoga naroda. Stari proroci su ceo svoj narod osuđivali i izgleda bili u pravu. Jutros sam pročitao kod Danojlića u knjizi Lične stvari: "Dugo mi je trebalo da shvatim, ali sam shvatio da jedan može da bude u pravu, nasuprot svih ostalih". Mirko Đorđević: Taj isti Danojlić piše da je Milošević stvar proviđenja, da su nam ga vekovi dosudili, da je on dar božji. On kaže: "Dunu život srpskoj duši". To je pesnik eksplicite izrazio, i to je nagrađeno. Lj. Madžar: Jeste Mirko, on je svašta pisao, ali to nema veze sa ovim što ja pričam. Sve što je pisao uglavnom je neprihvatljivo za mene, ali mnogo puta je nab'o nešto što je meni jako blisko, a to je da jedan može da bude u pravu nasuprot njih milion. M. Đorđević: Ne smemo smetnuti s uma da se ovde dogodilo nešto što mnogi ljudi valjano izučavaju, kolega Madžar. Pustimo mi kneza Lazara, ono njegovo iz 1389.
Zlatoje Martinov: Ja se potpuno slažem da je politička elita 1987. svesno ušla u taj rat i da ga je ona praktično konstruisala. O tome nema nikakvog spora... Kod nas je veliki problem što nasilje, zločin i pljačku nismo sankcionisali, ili je to bilo ad hoc, to nije dobro za jednu uređenu državu. I sada, posle četiri godine od oktobarskih promena, ponovo nam se javljaju teze o tome da ratni zločini ili nisu postojali ili su bili minorni. U Srbiji imamo samo tri ili četiri pokrenuta procesa za ratne zločine, i to je prosto neverovatno za državu koja je konstruisala i vodila rat, samim tim je odgovorna za te ratne zločine.
Mihajlo Mihajlov: Mi smo ovde čuli to da se
Jugoslavija raspala zato što je umro jedan čovek, što je apsolutno tačno.
Ali imamo suprotan primer, a o tome sam puno pisao, kada je Kemal Ataturk,
koji je bio nacionalista ali i modernizator i hteo je Tursku da uvede
u Evropu, dekretom uveo višepartijski sistem. I kakav-takav on još uvek
postoji u Turskoj. Ataturk se nije plašio da će time izgubiti vlast. Ja
lično mislim da ni Tito ne bi izgubio vlast da je dekretom uveo višepartijski
sistem. Slična situacija ovdašnjoj jugoslovenskoj bila je u Španiji posle
Franka. Da su tamo dozvolili da budu prvo regionalni izbori, bila bi ista
krvava priča kao ovde. Španci su zato išli na savezne izbore. Sigurno
se ni Titova Jugoslavija ne bi raspala da su prvo održani savezni izbori,
ali to su sprečile Srbija i Slovenija. A da je prvo stvorena jedna savezna
struktura tek bi posle nacionalističke strukture pobeđivale na republičkim
izborima, a to ne bi tako uticalo na razvoj događaja.
Lj. Madžar: Što se Srebrenice tiče ona je
zakonski definisana, postoje zakoni i običaji rata koji su tom prilikom
povređeni, a ja sam govorio o drugim stvarima koje nisu zakonom definisane. Druga stvar odnosi se na razlike kod raspada. Nezavisno koliko su te neodgovorne elite bile, kao Jeljcin u SSSR, koje su užasno bile neodgovorne i koje su upropastile ta društva, oni nisu išli sa razvojem ideja koje će aktivirati te strahove. Svi imaju različite strukture strahova, a pitanje je odgovornosti elita koje će one elemente povući da bi aktivirali te sile, te strahove, o kojima Nebojša govori u tekstu. Po mom mišljenju, 80-ih godina kada se prepoznala kriza i socijalizma i Jugoslavije, kulturna elita Srbije je mogla imati drugi izbor nego što ga je napravila. Kada je već kulturna elita napravila izbor, pa uzela Miloševića kao izvođača, a to znamo kako je bilo, bili smo u razgovorima gdje su čak i nama bliske kolege prebrojavale koliko koga ima u CK, i kako ćemo to
N. Popov: Mogao bih da uđem u jednu zamku, jer Ljuba kaže da ja precenjujem žrtve, a ja bih mogao da uzvratim da ih on potcenjuje. Od toga nema vajde, jedini rezultat bi bio da se posvađamo. Meni do toga nije stalo. Za mene je mnogo važnije, ono što je Miroslav rekao, da kad je i samo jedan zločin, dovoljno je za brigu. Ono što mi pokušavamo da odgonetnemo našim istraživanjima je zašto su neki ljudi izabrali da učestvuju u tome, ratu, zločinu i pljački, a neki su izabrali da ne učestvuju u tome. Mi smo manje ili više tu temu apsolvirali sa Srpskom stranom rata. Ali, nije reč samo o ratovima nego i onome što posle njih sledi. Zašto neko danas bira ratne stranke? A postoji i nešto što se tiče budućnosti. Da li je kapitalizam u našoj zemlji stvar rigidne nužnosti ili objektivne situacije da nikakvog izbora nema, izbora unutar kapitalizma? Ne može opstati uređena ni država ni društvo ni ekonomija ako počiva samo na jednom principu, samo na jednoj ideologiji. Tu neki dijalog i konsenzus mora postojati a on je razumljiv i moguć samo ako pođemo sa stanovišta da ljudi ono što čine čine po vlastitom izboru, čak i u najskučenijim uslovima. Uvek ima izbora. U tom pogledu smo i krenuli u ispitivanje interakcije i u prošlosti. Glavni akteri rasturanja SFRJ i početaka rata su oni koji su se pojavili u trenutku kada se otvorila mogućnost da oni kontrolišu tokove novca koji je stizao u Jugoslaviju za vreme hladnog rata, u Titovu Jugoslaviju. Upravo su ti krugovi u svim delovima Jugoslavije stalno prebrojavali koliko ima ambasadora, ministara, članova CK, zaposlenih u policiji, brinuli da nacionalni ključevi budu do kraja poštovani. Sve vreme su to radili. I Stipe Šuvar u svojoj poslednjoj knjizi Hrvatski karusel kaže da su nacionalisti lažovi kada tvrde da su oni izmislili nacionalne države, iako su sve vreme u Titovoj Jugoslaviji postojale nacionalne države. Da, ali nisu bile dovršene. Oni su hteli da ih dovrše, po svaku cenu, pa i kroz ratove. I to je ono što smo dobili, vrtlog populističkih revolucija. Naravno, mi našim istraživanjem fokusiramo probleme Srbije, ne možemo mnogo široko ići, vrlo rado bismo pravili i dijaloge ukoliko bi bilo moguće. L. Perović: Poštujem profesora Ljubomira Madžara. Zajedno smo dve godine radili na Srpskoj strani rata. U našim dugim raspravama, za koje žalim što nisu objavljene, on je uvek bio "đavolov avokat". Provocirao je naše rasprave i davao veliki doprinos njihovoj dinamici. Hoću da kažem da i u ovoj raspravi uvažavam njegovo upozoravanje na okolnosti. Ali, reč je o različitim reakcijama na okolnosti. Pomenuću jedan primer koji govori o različitom kvalitetu elita. Još u sovjetskom razdoblju, Sovjetska akademija nauka i umetnosti oformila je multidisciplinarni tim (demografi, statističari, ekonomisti, antropolozi, istoričari i dr.) koji se bavio gubicima ruskog naroda u 20. veku. Uzimajući u obzir rusko-japanski rat, Prvi svetski rat, građanski rat, kolektivizaciju, izgon inteligencije, logore, Drugi svetski rat - došli su do cifre od 100 miliona ljudi. U toj brojci, najvitalniji delovi naroda: za vojsku su mobilisani mladi i zdravi ljudi, u kolektivizaciji su stradali najproduktivniji seljaci, u emigraciju su oterani, a u logore poslati najveći stvaraoci. Rečju, promenjen je, kako je pomenuti tim zaključio, "genofond" ruskog naroda, za čiju će obnovu biti potrebno čitavo jedno stoleće. Dakako, stoleće mira. Ovaj tim, dakle, nije crtao karte, povlačio granice, planirao "humano" preseljenje stanovništva i asimilaciju manjina. U istom sovjetskom razdoblju, posle XX kongresa KPSS (1956), na inicijativu N. S. Hruščova, Čehoslovačka akademija nauka je formirala multidisciplinarne timove koji su, periodično, u Sovjetskom Savezu istraživali privredu, propagandu, socijalne odnose i dr. Izveštaji koje su podnosili bili su otvoreni i saopšteni, uz svu preciznost, sa mnogo duha. Sećam se jednog zaključka: "Ako želimo da kapitalistička privreda brzo propadne, poželimo joj da četiri godine posluje kao sovjetska". To je posao elita u svim društvima, a pogotovo u autoritarnim, gde je margina za alternativu uvek krajnje ograničena. Ništa ne dolazi nenadano, sve se dugo, spontano i planirano priprema. Zato je Alija Hodžić u pravu kad upozorava na različite načine raspada socijalističkih federacija: Sovjetskog Saveza i Čehoslovačke, s jedne strane, i Jugoslavije, s druge strane. Otuda i različita optika za žrtve, za "pravo na život". Ne znam šta je teže: činjenica da još nisu ustanovljeni ljudski i materijalni gubici u uslovima devedesetih godina ili neuzimanje u obzir podataka koji se ne smatraju definitivnim, ali su već ustanovljeni. Lj. Madžar: Evo, neka je ovo što je napisano deskripcija, ali daću svoju ocenu da ne može nešto da se proglasi za zločin ako se prethodno ne upiše u nekom zakonu. Nulum crimen sine lege. A da bi nešto moglo da bude ocenjeno kao zločin, posebno kada su u pitanju ove nove, sasvim nekonvencionalne vrste prestupa, kao onaj o komandnoj odgovornosti itd., to treba da bude upisano u zakone. A da bi bilo upisano, mora da postoji ustavna osnova, jer ako nema ustava, i ako u zakonodavnoj delatnosti leva ruka ne zna šta radi desna, tu je ustav kao okvir. I zato je važan taj legalistički pristup, i ako onaj ko insistira na legalizmu, ako se on ovde okvalifikuje kao strana koja tome pruža otpor, onda to može a ne mora da bude istina. Možda je baš on hteo da to uradi na jedan način koji je ispravan i dugoročno održiv. Jer, nekakva improvizacija u osuđivanju ljudi nije dobra. Zoran Ivošević: Svi znamo da je u Miloševićevo vreme pravni sistem u nas bio potpuno upropašćen, pravosuđe je ostalo u ritama, podjarmljeno, korumpirano i osramoćeno. A onda je došao 5. oktobar 2000. godine i započela je dosovska era. Ja lično a i moje kolege iz pravosuđa imali smo velika očekivanja da će Srbija dobiti nezavisno sudstvo,
Predsednici sudova bili su potpuno ekskomunicirani iz sudske vlasti, njima je zabranjeno da odu u sud. Oni su postali neka vrsta direktora, zabranjeno im je da sude, mada su oni samo prvi među jednakima. Visoki savet pravosuđa je potpuno izmenjen i počeo je da se bavi potpuno drugim poslovima. On više nije predlagao predsednike sudova, ni javne tužioce ni njihove zamenike, nego je njih predlagao skupštinski odbor. A kada je reč o javnim tužiocima, njih je predlagala vlada, a zamenike javnih tužilaca predlagao je ministar da bi ih vlada birala. Veliko personalno veće je prestalo da bude organ Vrhovnog suda Srbije, i postalo organ narodne Skupštine. Ministarska vlast je veoma uvećana, a naročito u postupku izbora i razrešenja predsednika sudova, odnosno razrešenja sudija. Ministarska vlast, naročito na čelu sa tim gospodinom, bila je u stalnoj opstrukciji prema tim novim zakonima i nije donela nijedan podzakonski akt kojim je trebalo da se sprovedu ti zakoni, niti je obezbedila uslove za uvođenje nove sudske organizacije. Tako da mi ni danas nemamo te sudove koji su uvedeni u naš pravni sistem. Junak svega je, naravno, taj naš, bivši ministar pravde. A zapamtio sam jednu njegovu čuvenu izjavu: "Nezavisno sudstvo je metafizička kategorija i o njoj se može govoriti samo na Marsu". Posle promena koje su usledile, i koje su bile iste kao Miloševićeve, već sutradan je govorio: "Mi imamo nezavisne sudove". Sud i pravosuđe bili su dva puta u kolapsu. Srbija je ostala bez sudova početkom 2003. dvadeset dana. Mi nismo imali sudove, a kada je trebalo ponovo da upadne u taj isti kolaps, usledila je spasonosna odluka Ustavnog suda Srbije, koji je jednom privremenom merom obezbedio da se to ipak ne dogodi. To je ta reforma "reformisanog" sudstva.
Mi smo doneli zakon o lustraciji a ne primenjujemo ga. Najodgovorniji čovek za izvršnu vlast je gospodin Koštunica, a on pre nekog vremena kaže, lako i veselo: "Mi imamo jedan zakon koji se ne primenjuje". Pa sada je on odgovoran za to što se zakon ne primenjuje. A sudovi odista moraju da budu pročišćeni. Ali, nama se približava vreme novog ustava. Biće to sjajna prilika za lustraciju i za sve drugo. Ako su novi sudovi, moraju doći i nove sudije i biće to divna prilika da u sudu ostanu oni koji zaslužuju da vrše sudsku vlast u demokratiji. Međutim, već sada se može primetiti da kada su menjali nove propise i vraćali pravosuđe u stanje iz 2000. godine, primenu novih propisa o organizaciji i nadležnosti sudova i javnih tužilaštava pomerili su za avgust 2007. godine. A od toga mi očekujemo da sudovi i tužioci budu efikasniji, brži i pravedniji. To je za mene znak da ni aktuelna vlast nije baš tako zainteresovana da sudovi rade bolje nego što su nekada radili. Priznajem da je i izbor samog ministra pod izvesnim znakom pitanja, a naročito kada je reč o njegovoj prošlosti u svojstvu sudije. Sve ovo govorim zato da bih ukazao da smo mi tek na početku reforme i da ta reforma može da bude uspešna tek ako bude prava. A prava će biti tek ukoliko bude mentalna a ne normativna.
Miroslav Filipović: Ja sam novinar koji je
verovatno najdalje otišao u izučavanju i pisanju o ratnom zločinu. Mislim
da i suviše uopšteno govorimo o zločinu. Mi u našem jeziku nemamo jasnu
predstavu šta tim pojmom sve obuhvatamo. Zločin je kada se promaši penal,
zločin je kada se izostavi Divac iz ekipe... Međutim, kada govorimo o
ratnom zločinu mislim da moramo biti precizniji, naročito mi, koji putem
medija, prenosimo informacije drugim ljudima. Mi smo se uvek u Republici
zalagali da se zločinu dâ prava dimenzija i pravo ime. Kada se govori
o ratnom zločinu, to je obično ubistvo drugog čoveka iz svirepih, najsvirepijih
mogućih pobuda i na najsvirepiji mogući način i pri tom uz jedno maksimalno
ponižavanje i porodice i ubijenih, čitavih naroda kojima taj objekt zločina
pripada. Kada se zločin ovako predstavi građanima Srbije onda se slika
menja. Kada tako predstavite zločin, kad je to ubistvo deteta, kad pronađete
u masovnoj grobnici dvogodišnji skelet sa flašicom punom mleka onda je
to nešto drugo. I onda se u našem narodu nešto probudi. Ja sam takođe
u jednom od svojih tekstova podsetio na onaj događaj u okolini Leskovca,
ako se ne varam, kada je jedan nesrećnik ubio celu svoju porodicu. Nije
bilo čoveka koji je to pročitao da mu se kosa na glavi nije podigla. Dok
su nekada ranije, pre deset, godinu ili dve kada su isti takvi neki Srbi
ubijali čitave porodice koje su pripadale drugoj naciji, drugoj veri,
taj mehanizam nije delovao. Zašto je to tako, to treba da odgovore stručnjaci,
a ja svojom dužnošću smatram da informacije do kojih ja u svojim novinarskim
istraživanjima dođem treba da "doturim" do svojih čitalaca,
publike, javnosti, očekujući da oni svojim autonomnim mehanizmima dalje
tu tezu razrađuju. Naravno, najbolje bi bilo kada bi to radila država.
I mi smo imali nekakvu nadu da će ovo što je trebalo da bude uspostavljeno
posle 5. oktobra, dakle neka bolja država, da bi ona mogla da se bavi
i ovim fenomenom. Nažalost, to se nije desilo i ne znam da li će se desiti.
Krećući se po zemlji znam da postoji "dobitna kombinacija".
Kad se ratni zločin ogoli i postavi u svoj svojoj brutalnosti, onda uglavnom,
ma koliko bili nacionalistički opredeljeni, Srbi reaguju, i spremni su
onog ko je taj zločin počinio da osude. Ali, naša krivica, nas koji se
bavimo javnim poslom, jeste to što to nedovoljno jasno i nedovoljno precizno
predstavljamo. U jednom trenutku izgledalo je da to nije obična maketa, nego da je to deo realnog života, jednog snažnog trenda, opet kako su neki magičari naši rekli "naglo probuđene energije" koja je srušila Miloševića. Jedni su pričali da su to sve uradili obaveštajci, kriminalci, špekulanti, a drugi su pričali "građani, snažno probuđena energija" srušili Miloševića. I, pošto je srušen, od tog trenutka ovde počinje normalan život. Mi u svakom pogledu kasnimo za Evropom. Pa naravno, šta tu ima da se dokazuje. Da se ovde ne poštuju ljudska prava. Pa ko kaže da se poštuju? Imate ogromnu produkciju knjiga, novina... Ili, ovde treba uvesti liberalnu ekonomiju. Pa, naravno da treba, ali kakvu liberalnu ekonomiju? Kako mi možemo prihvatiti međunarodne standarde ljudskih prava i to primeniti, na šta se osloniti? Da li samo ti seminari, gde se vežbaju lideri,
A sada da malo razmotrimo kriterijume za procenu poraza... Ja, recimo,
shvatam ozbiljnog nacionalistu kao čoveka koji drži do interesa svoje
nacije: da ne ginu, da ne budu sirotinja, da steknu neki imetak, da ne
izgube ugled... Međutim, ovi naši nacionalisti uopšte ne drže do toga.
A gde su onda ti nacionalisti koji bi držali do toga. I to bi onda bio
neki drugi nacionalizam, a ne ovaj koji je proizveo sve te užase. To je
ono što se kaže politički nacionalizam, a ne etnički, ne verski. I ako
te kriterijume mi jasno ne ustanovimo, kako oni empirijski funkcionišu,
i kako se teorijski mogu utemeljiti, bojim se da malo možemo postići.
Možemo stalno govoriti da kaskamo za svetom i nikako da primenimo evropske
standarde, ili da jednostavno kažemo, kao što je rekao Đokica: "Ovde
je definitivno sve potonulo, nema nikakve šanse".
I na kraju, nešto je Boža pokrenuo rekavši da su naše novine dosadne, jer tu nema dijaloga. Pa da vidimo ko bi tu bili partneri u dijalogu? Zar mi možemo da vodimo dijalog sa šešeljevcima, arkanovcima? Ne možemo čak da vodimo dijalog ni sa ovima koji su bliski Koštunici, pa ni Đinđiću, jer iz različitih razloga njih argumentacija za bilo šta uopšte ne interesuje. Ja još uvek verujem da postoje različiti liberali, različiti socijalisti, različiti humanisti, među kojima je moguć dijalog, jer ako njega nema nećemo se maknuti ni u jednom smeru, i to ne samo Republika. Dakle, nema ništa bez dijaloga među liberalima različitih orijentacija, među socijalistima, humanistima, jer nije to jedan autor, jedna škola. E, kada toga bude biće nešto i javnosti i različitih mišljenja... Priredila Lidija Jovetić |
||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
|
||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
|
Republika
|
|
Copyright © 1996-2004 Republika
|
