|
Godina XVI (2004)
|
1-31. avgust 2004.
|
 |
|
|
Republika
|
DIJALOG
|
|
|
|
|||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
|
Opšta razmatranja Bitka za civilizacijsku emancipaciju Raspored političke moći, uključujući onu koja načelno ne može biti sporna jer se meri glasačkom podrškom parlamentarnim strankama, kao da i dalje resko odvaja Srbiju (SCG) od Evrope koja se ubrzano integriše. Da li previše dramatizujemo? Neće biti. Jer, iako je Srbija posle Petog oktobra, blagodareći Đinđićevim smelim zahvatima, krenula ka evropskim standardima, došlo je do brutalnog, unutrašnjeg bumeranga. Zoran je svoj reski zalet platio životom a Srbija pometnjom i neizvesnošću koja, blago rečeno, nije otklonjena. Umesto odlučnijeg iskoraka ka Evropskoj uniji, to jest unutrašnjoj demokratskoj stabilizaciji, Srbija je, ako se tako može reći, još u političkoj nesvesti. Iako radikalno nacionalistička, antievropska krajnja desnica, oličena u nesmanjeno agresivnim Šešeljevim radikalima, dobila je i na skupštinskim i na predsedničkim izborima najviše glasova. Nedovoljno, doduše, da sama preuzme vlast, ali dovoljno da, blago rečeno, blokira ili dovodi u pitanje demokratsko razrešenje duboke krize u Srbiji, pa i oko nje. Od te grube realnosti ne možemo pobeći ma koliko bila utešna pobeda tzv. demokratskog, više načelnog nego programski usaglašenog bloka. Da pogledamo,
Pa ipak, nade u povratak petooktobarske demokratske energije u Srbiju porasle su, ako utisak ne vara, posle Tadićeve pobede na predsedničkim izborima. Uz ogradu da je to možda više početak željenog zaokreta nego dokaz da srpska politička većina prihvata obaveze koje podrazumeva proevropska reforma. Moglo bi se, štaviše, reći da je Tadićev impresivni izborni prodor samo prvi korak. Samo poruka koju su u Briselu i drugim evropsko-atlantskim centrima, od Brisela do Vašingtona, prihvatili i pozdravili kao nagoveštaj zaokreta ka budućnosti u evropskoj demokratskoj integraciji. Dakle, kao početak kraja predugog oklevanja postmiloševićevske, ne samo stranačke većine, da nacionalističko, autoritarno nasleđe odbaci kao sablast koja je zavlači u novi balkanski ćorsokak. Kao šef stranke kojoj su na minulim izborima ozbiljno skraćena politička krila, šef izvršne vlasti kao da izbegava da se "meša u svoj posao". Čak i kad se neki ministri, bez kojih bi se vlada mogla raspasti, ponašaju kao rogovi u vreći. Koliko taj raskorak može da traje, to kao da najmanje zavisi od premijera i njegove političke volje. Moraju se imati u vidu i neki dublji, dalekosežniji razlozi. Najpre oni koji su očigledni. Bitka za civilizacijsku emancipaciju Srbije možda nije izgubljena, iako ona ostaje izvan evropske integracije s malim izgledima da u nju zakorači pre isteka ove decenije. Ona je, delom protiv volje svoje retrogradne, političko-stranačke većine, krenula, ako utisak ne vara, na taj put bez povratka. Evropska integracija kao sudbinska civilizacijska odrednica sada se, bar u načelu, manje osporava. Kao da se, štaviše, i radikali trude da malo priguše svoje antievropske bojovnike. Da li je to puko taktičko maskiranje pred sledeće izborne trke, pokazaće vreme. U međuvremenu, srpsko društvo i njegova, da kažemo vladajuća elita, kao da više drži do vlasti po svaku cenu nego do reformi bez kojih nema razvoja i stabilnosti iako se množe znaci da se cena zaostajanja dramatično uvećava. Neizvesnost će, nema sumnje, potrajati sve dok Šešeljevi učenici i sledbenici u Srbiji ne budu suočeni s nekim novim realnostima i u sopstvenoj stranci. Njihova stranačka mreža i politički, gotovo boljševički disciplinovana "kadrovska" nomenklatura zasad je najjača - i u parlamentu i u pretežno frustriranom, više masovnom nego monolitnom biračkom telu. Ali ako je ta frustracija koju proizvode i dalje živi i aktivni gorljivi ostaci Miloševićeve antiistorijske samoubilačke utopije još aktivna to ne mora da znači da je otporna i održiva. Osobito ako se i celo okruženje postmiloševićevske Srbije uključuje ili se priprema za uključenje u evropske integrativne institucije i razvojne projekte. Ako je do logike, takva promena u okruženju ne može biti povoljna za srpsku, sada stranački većinsku, ali suštinski antievropsku alternativu. Naprotiv. To bi možda moglo da, uprkos Miloševićevim i Šešeljevim nalozima ili vapajima iz Ševeningena, natera njihove sledbenike u otadžbini da, u najmanju ruku, počnu da razmišljaju o budućnosti svoje stranke u Skupštini i izvan nje. Što će reći da biraju između zavodljivo blagoglagoljivog ali politički (i fizički) beznadežno izolovanog vođe iza haške brave i stvarnosti u Srbiji čija većina, razumno je pretpostaviti, nadasve želi da bolje živi; da se zaposli, da zaradi; da se uključi u razvoj koji i Srbiju vuče napred... Razume se da takav zaokret na sada većinskoj, srpskoj antireformskoj desnici prevashodno zavisi od toga šta će u međuvremenu želeti i moći da učini vladajuća antiradikalska koalicija, odnosno srpska Vlada. Sadanja, Koštuničina, manjinska i koaliciona, ili neka buduća. Sama ili usaglašavanjem s novim predsednikom Srbije Borisom Tadićem. Čini se da su te dve međuzavisnosti bitne i kritične: s jedne strane radikali koji u Skupštini imaju najviše poslanika a ne prestaju da se kunu u Šešelja kome je haška tamnica jedina perspektiva, a sa druge politički heterogena koaliciona vlada i Tadić kao šef države nezavisan i od Skupštine i od Vlade. To je zaista nova srpska vertikala od koje zavisi ko će jačati a ko slabiti. Od te neplanirane i nepredvidive međuzavisnosti, u krajnjoj liniji, zavisi i sudbina rastuće medijske (ne)moći u Srbiji. Pri čemu, dakako, valja imati u vidu da ovde i u medijskom prostoru prednost ima ono što je drugde na sporednom koloseku: u rastućoj sprezi boraca za vlast i tiraž profesionalnost može da gubi važnost a dezinformisanje da stekne "legitimitet"... |
|||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
|
|||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
|
Republika
|
|
Copyright © 1996-2004 Republika
|
