|
Godina XVI (2004)
|
1-31. avgust 2004.
|
 |
|
|
Republika
|
DIJALOG
|
|
|
|
|||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
|
Opšta razmatranja Prepreke uspostavljanju normalne države Kada smo pre tri godine, odmah posle svrgavanja Miloševića s vlasti, a na početku realizacije ovog projekta, procenjivali demokratske šanse Srbije imali smo više vere u mogućnost promena, mada smo i tada prema novoj vlasti zadržavali kritički stav. Iskustvo proteklog perioda je pokazalo da smo imali više razloga za skepsu nego za nadu: izvesne promene su zaista i postignute, naročito u otvaranju prema svetu i u ograničenoj meri u privrednoj reformi, ali najporazniji podatak je svakako činjenica da su demokratske snage - taj osnovni nosilac demokratskih promena - sve ovo vreme bile u krizi koja se sve više produbljivala stalnim i pretećim usponom snaga restauracije u Srbiji. Zašto su nam demokratski izgledi ispali ovako nesigurni i kolebljivi svakako zahteva kompleksniji odgovor, a ja bih se ovde ograničio samo na odgovornost političkih stranaka za ovako nepovoljan razvoj događaja. Govoriću o četiri razloga zbog kojih, po mom mišljenju, pobedničke stranke iz 2000. nisu bitno doprinele traganju za normalnom državom. 1. Politička podeljenost uobičajena je u svetu, ali je naša specifičnost u tome što su stranke sa demokratskim predznakom kod nas stalno odlagale ili bolje reći bežale od odlučujućeg raščišćavanja sa ekstremnim nacionalistima - SPS i SRS. Kada govorim o raščišćavanju mislim pre svega na sudski progon vrhova ovih stranaka za očiglednu
2. Nezrelost i nekompetentnost naših demokratskih stranaka ima i druge aspekte. Većina njihovih čelnika su ljudi bez stvarne ambicije za promene ili, tačnije rečeno, njihove su ambicije tako tanke da padaju pred prvim političkim iskušenjima. Oni se ponašaju uplašeno i nesigurno pred izazovima svoga vremena. Tipičan primer za to su njihova tvrđenja, skoro svakodnevno ponavljana, da bi izručenje četiri generala Haškom tribunalu destabilizovalo Srbiju. Ako je verovati anketama, većinsko protivljenje Hagu zaista i postoji, ali je činjenica i to da su ova konzervativna raspoloženja, kada se uporede sa prethodnim periodima, u očiglednom povlačenju. Tu se upravo vidi koliko su stranke i njihovi lideri malo u stanju da izdrže probu svoga vremena. Umesto da kao pravi političari državničkog tipa pođu u susret tim novim raspoloženjima, da ih artikulišu, da podstiču zainteresovanost za primenu zakona, da aktivno bude i podržavaju novu pravnu i političku svest, oni se radije odlučuju da se pasivno vuku na repu događaja i da se kukavički vajkaju na nepravde koje nam drugi nanose, čime se u stvari udvaraju najzaostalijem delu društva. Oni nisu u stanju da predvode nego da povlađuju, ovde gotovo i da nema vizionara. Zbog takvih političara ova zemlja još nema ustav, nema socijalni dijalog, nema strategiju razvoja, nema političku stabilnost, još muca kada razgovara sa svetom. Uostalom, u celoj našoj modernoj političkoj istoriji vizionarstvo i ambicije za promene uvek su skupo plaćene, pa je i to u najvećoj meri uticalo na formiranje profila našeg političara. Zoran Đinđić koji je imao snage i sposobnosti da se uzdigne iznad ove matrice glavom je platio svoju reformsku opredeljenost. Tu je upravo i ona tačka gde se lome naše demokratske perspektive - političari malog formata i uskih vidika direktno sprečavaju ustanovljavanje javnosti bez čije podrške i nema stvarnih promena. 3. Dok nam tako demokratske promene, sređivanje države i razračunavanje sa zločincima tapka u mestu, stranke su nam, tu mislim i na one takozvane demokratske, i za vreme Miloševića i posle njega, cvetale kao pečurke posle kiše. Pred nedavne parlamentarne izbore bilo ih je blizu tri stotine. Baviti se politikom kod nas je ponajmanje javni i odgovorni čin - politika je postala jedna autonomna sfera odvojena od društva i često suprotstavljena društvu. U zemlji koja bi trebalo da teži vaspostavljanju institucija i zakonitosti to je i dalje sfera, rekao bih, nekontrolisane moći i apsolutne neodgovornosti. Lideri ovih stranaka i ljudi iz njihove neposredne okoline vuku iz ovakve situacije razne privilegije i prednosti, i političke, i moralne, i materijalne. Recimo, čelnici stranaka, samo ako su vešti da se na vreme uključe u neku konjunkturnu koaliciju, mogu lako da se domognu i poslaničkih i ministarskih mesta, uprkos tome što je njihova pozicija u biračkom telu krajnje minorna. Ovo predstavlja ne samo ruganje narodnoj volji već ima i značajne materijalne konsekvence - kada neko olako i bez stvarne zasluge stiče veliku moć obično za jednu političku sezonu, taj je sklon i korupciji, koja je i zbog toga veoma raširena u našem društvu. A što se tiče političke odgovornosti, treba samo pogledati političku karijeru mnogih lidera, punu raznih neprincipijelnih obrta i verolomstava. Kod nas gotovo i da nije zapamćen slučaj da je neki lider smenjen zato što je stranku, svojim pogrešnim procenama i delovanjem, doveo do krupnih neuspeha, pa čak i do sloma. Uporno održavanje ove nedemokratske prakse u unutarnjem partijskom životu još je jedan dokaz koliko smo daleko od poštovanja verifikovanih vrednosti u državama stabilne demokratije. Kakvu preporuku ti ljudi mogu da imaju za uspešno vođenje naroda i države? 4. Ako imamo takvu situaciju da se javna delatnost razume kao mogućnost brzog sticanja probitka, onda nije ništa neobično što naše stranke najveći problem imaju u tome kako da svoju politiku podignu na načelni nivo. Teško je sada odrediti šta u svemu tome dolazi od ličnog karaktera uticajnih pojedinaca, šta od iskvarenih društvenih običaja, a šta od tradicionalnog mentalnog sklopa. Međutim, neka istorijska poređenja su zaista ilustrativna. Još je Jovan Skerlić pre sto godina zapazio "potpunu beznačelnost u našem političkom životu": "Na taj način mi smo u Srbiji došli u jedinstven položaj da imamo stranke sa imenima koja imaju stranke na zapadu, ali bez duhovne srodnosti i idejnih veza sa njima". O nedostatku smisla za kritičko samoispitivanje govori i Slobodan Jovanović kada tretira prirodu individualizma naših javnih delatnika: "Ambicija ga pokreće više na javne poduhvate i podvige, nego na prisna razmišljanja o sebi samome". Srbiji, dakle, što se njenih političkih stranaka tiče, tek predstoji da izađe iz ove vekovne zone fatalizma i da se podigne na viši civilizacijski i kulturni nivo. |
|||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
|
|||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
|
Republika
|
|
Copyright © 1996-2004 Republika
|
