|
Godina XVI (2004)
|
1-31. avgust 2004.
|
 |
|
|
Republika
|
DIJALOG
|
|
|
|
|||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
|
Opšta razmatranja Zašto nam je potrebno suočavanje sa prošlošću Da bismo odredili relevantne parametre za suočavanje sa našom neposrednom prošlošću pretpostavlja se razumevanje svojevrsnog karaktera bivšeg režima u Srbiji u poslednjoj deceniji 20. veka, jer to nije bio samo autoritarni poredak već režim zasnovan na autoritarno-ratnim obeležjima, koja su devalvirala ne samo društvene institucije već i pravo na život i moralne vrednosti uopšte. Stoga je na putu ka miru i demokratiji jedno od ključnih pitanja: kako se suočavamo sa posledicama autoritarno-ratne prošlosti, a posebno sa ratnim zločinima kao suštinskim i svojevrsnim fenomenom te prošlosti, budući da je to bila država na zločinima utemeljena. Kada razmatramo politiku suočavanja sa prošlošću i ratnim zločinima u Srbiji danas, treba uočiti da se radi o zameni teze u objašnjenju potreba za takvim suočavanjem: navode se, pre svega, ako ne i isključivo, spoljašnji razlozi, a izbegavaju unutrašnji, iako su oni presudniji za dalju sudbinu demokratije na ovom prostoru. Ja polazim od dve teze: prvo, ne postoji građanska spremnost ni politička volja za suočavanje sa autoritarno-ratnom prošlošću; i drugo, u politici suočavanja dominiraju spoljašnje nad unutrašnjim potrebama kao objašnjenje. Da bih ponudila argumente navešću rezultate jednog istraživanja sprovedenog u Institutu za filozofiju i društvenu teoriju,1 koji su pokazali da su građani bili najuzdržaniji u pogledu priznavanja i osude posledica ratne politike Slobodana Miloševića, iako su bili dosta kritični prema režimu u celini. Najteže su pristajali na to da je to bio zločinački režim, koji je iznedrio "etničko čišćenje" i ratne zločine u međuetničkim ratovima 1990-ih godina i nisu se lako mirili sa tim da su Srbi mogli vršiti ratne zločine (odgovori srpske populacije). Uopšten odgovor koji su davali glasio je: "Bio je rat i svi su vršili zločine". Izražavali su spremnost da se to više ne pominje i da se zaboravi, a kao razlog su navodili: da nas svet ne bi i dalje demonizovao. A sa povećanjem
S druge strane, kada je u pitanju politička volja koju je kreirala vladajuća politička elita, posle ubistva premijera Đinđića potreba za suočavanjem sa neposrednom prošlošću i ratnim zločinima sve je manje artikulisana, a konfuzija se pojačava sa dolaskom na vlast manjinske Vlade koja opstaje uz podršku SPS-a, kojem mora da čini ustupke. Ali ni demokratske partije izvan Vlade, sa retkim izuzecima, ne nude jasna i prava objašnjenja. Objašnjenje za neuspeh demokratskih snaga da se izbore sa demagogijom pseudo-patriotizma radikalske opozicije i da ubede građanstvo u to zašto je potrebno suočiti se sa ratnom prošlošću i zločinima, treba tražiti u:
Sadašnja politička elita uhvaćena je u ralje takvog rezonovanja, jer prećutno povlađuje nazovi-patriotizmu, dok se javno i verbalno zalaže za "ispunjenje obaveza prema Haškom tribunalu". Na taj način se prikriva osnovni razlog suočavanja sa prošlošću: sprečavanje da se zločinačka prošlost ponovi.2 Sledeći citat na to ukazuje: "Suočavanje sa prošlošću predstavlja ne samo prekid sa tom prošlošću, već afirmiše i nove demokratske vrednosti, jer ono povlači jasnu liniju između neslobode prošlosti i demokratske budućnosti. Taj proces takođe umanjuje šanse za povratak starog režima na vlast", tj. "Oni koji zaborave prošlost osuđeni su da je ponovo proživljavaju".3 Aktuelnost tog upozorenja je očita: prošlost nam se sve evidentnije i silovitije vraća: partije bivšeg režima, pre svega SRS, su u usponu; infiltriranje SPS-a i JUL-a u državne i ekonomske strukture, inkorporacija ratnih bogataša i "tajkuna" u novu kapitalističku klasu ("biznismena"), ponovno jačanje nacionalističke ideologije. Ambivalentna politika koja u suočavanju sa ratnom prošlošću i zločinima oscilira između "za" i "protiv" (sa mnogo prisutnijim ovim poslednjim), ne može da dovede naciju do ozdravljenja i izbavi je od uloge taoca počinilaca ratnih zločina. Demokratska opozicija i sama nije presekla taj čvor: i ona uglavnom koristi EU kao racionalno objašnjenje za suočavanje sa prošlošću, a samo retki pojedinci upozoravaju da je to u našem sopstvenom interesu. Ne postoji politička spremnost da se ukaže na odgovornost populacije za izbegavanje da se prošlost realno proceni, iako mračna prošlost sve više kuca na naša vrata. Mnogo vremena smo propustili da stupimo na normalnije staze i ne smemo propustiti sadašnji povoljniji trenutak posle pobede demokratskog predsednika na nedavnim izborima. Mislim da će se prelomni momenat ocrtati upravo na spremnosti za suočavanje sa zločinima prošlog režima, jer će to otvoriti vrata i do sada neostvarenom diskontinuitetu sa prethodnim sistemom. Svaka neodlučnost u tom pogledu koštaće nas novih neuspeha demokratske tranzicije i Srbija ne sme više rizikovati kretanje po involutivnoj trasi. Ali to pretpostavlja i podsticanje razvoja građanske svesti putem edukacije, da bi se prekinula nit radikalske manipulacije lažnim patriotizmom, koji briše razlike između žrtvi i zločina. Treba misliti o tome kako će nas osuditi nove generacije za upropašćenu budućnost, ako sada propustimo da raščistimo ovu konfuziju. Stoga ću da završim citatom jednog francuskog autora4 o tome šta će nas pitati (naša) deca: "Vi ste spavali, a ako niste spavali, vi ste poznavali neprijatelja i ništa niste rekli, ništa niste učinili". 1 U IFDT sproveden je interview metodom
dubinskog istraživanja sa 300 građana u 20 gradova u Srbiji krajem 2001.
i početkom 2002. godine sa ciljem da se utvrde stavovi populacije prema
bivšem režimu i poretku koji je nastajao posle oktobarskog prevrata 2000.
godine. Između brojnih pitanja bilo je i suočavanje sa prošlošću. Rezultati
su publikovani u knjizi Politika i svakodnevni
život, 2003. |
|||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
|
|||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
|
Republika
|
|
Copyright © 1996-2004 Republika
|
