Opšta razmatranja

Zbivanja u lokalnim zajednicama

Olivija Rusovac

gradova. Aktivnosti Saveza jenjavaju, tako da kao posrednik prema inostranstvu sve veći značaj dobija G 17 i agilni Miroljub Labus. Sporovi zbog kontrole novca ostaju trajno obeležje političkog života teško opterećujući demokratske promene. A kada je posle samo nekoliko meseci SPO uz pomoć SPS i SRS svrgnuo Zorana Đinđića sa mesta gradonačelnika Beograda, razdor u koaliciji preneo se u potpunosti na lokalni nivo. Uprkos tome, slobodni gradovi čuvaju se od upada socijalista i radikala, i u tome, sem u nekoliko slučajeva, uspevaju. Na Drugom kongresu Saveza slobodnih gradova, 1997. godine, usvojena je povelja u kojoj nova vlast, mada ograničena na lokalni nivo... "polaže
		Olivija Rusovac

Ka 2000. godini

Sve do 2000. godine protesti u Srbiji ne prestaju. U naizgled haotičnoj situaciji uočavaju se ipak glavni tokovi: to su protesti građana i njihovih parlamenata, zatim mitinzi Saveza za promene, mitinzi Vuka Draškovića koji opet zahteva lidersku poziciju za sebe, ali kasnije biva izviždan, protesti nevladinih organizacija i vojnih rezervista. Pojavljuje se i grupa eksperata i anonimnih intelektualaca koji, u savezu sa crkvom, organizuju Preobraženjski sabor na koji dolazi 100 hiljada ljudi. Građani su i dalje nezadovoljni i vrše pritisak na opoziciju da se ujedini. Tako nastaje DOS, a ubrzo i mobilni i neuhvatljivi pokret Otpor. Sva ova reka pobunjenih slila se u rudnik "Kolubara", čiji su radnici stupili u štrajk jer režim ponovo nije hteo da prizna rezultate predsedničkih izbora i pobedu Koštunice. Talas koji se tu podigao proširio se na Srbiju i gnev građana, koji su sa svih strana došli u Beograd, više ništa nije moglo da zaustavi. Osvojena je Savezna skupština, a televizija zapaljena, dok je Milošević priznao poraz. Na lokalnim izborima 24. septembra DOS i druge koalicije osvojile su vlast u 90 gradova, nenačelna opozicija, SPO i SRS, je zbrisana, a SPS je zadržao vlast u marginalnim sredinama. I sami odbornici SPS, kada su videli u kom se pravcu kreću stvari, vraćali su mandate, tako da se vlast urušila u 18 opština. U novembru 2001. godine, na dopunskim lokalnim izborima, socijalisti i JUL gube 16 opština. Ti izbori, međutim, zaokupljaju veliku pažnju javnosti jer na njima po prvi put DOS i DSS izlaze u dve kolone. Mada su demokratske stranke pobedile, dobile su ipak 12 odsto glasova manje nego na prethodnim izborima.

Neprozirnost

O lokalnoj samoupravi država uglavnom ne vodi sistematsku brigu, uprkos tome što u vladi postoje nadležni resori. Oni čak ne znaju ni ko je u kojoj opštini na vlasti, tako da su novinari prinuđeni da sami istražuju. Politika je došla do podatka da od 161 opštine (bez Kosova) DS ima predsednike u 55 opština, a predsednika vlade u 48 opština. Socijalisti imaju 30 predsednika opština i 25 predsednika vlade, a DSS 20 predsednika opština i 25 predsednika vlade. Savez vojvođanskih Mađara, SPO, Liga socijaldemokrata Vojvodine i Nova Srbija drže po nekoliko čelnih mesta, a SRS ima samo jednog predsednika opštinske vlade, i to u Leskovcu, koji će ostati upamćen po najvećim građanskim protestima. Kasnije će taj grad postati poznat po neprestanoj blokadi opštinske vlasti zbog svađa u lokalnoj Demokratskoj stranci i prelaženja odbornika u nove stranke, inače koalicionih partnera u DOS-u. Odbornici nemaju autonomiju i njima je važnije kakve poruke stižu iz centrale, nego od građana koji su ih birali. Tako je u Negotinu odbornik DSS-a, svakako ohrabren stavom te stranke o "nostalgiji za JSO", na sednicu Skupštine došao u majici sa simbolima te jedinice, kakvu su nosili policajci na suđenju Miloradu Ulemeku Legiji.
Ostvarujući projekat "Na dnevnom redu javnosti" tokom 2003. godine u desetak gradova Srbije, uočila sam da su lokalne vlasti često nedorasle zadacima i da je stoga ugled funkcionera problematičan. Javnost je nerazvijena, a mediji su pod kontrolom vladajuće stranke. Zanimljivo je da su u gradovima, za vreme Miloševića, građani branili svoje radio i TV stanice koje su nezavisno izveštavale, dok danas građani medije ravnodušno prepuštaju stranačkim manipulacijama ili umiranju naočigled svih, kao što je to slučaj u Smederevu, sa lokalnom televizijom.
Građanska osetljivost kao da nije izdržala najteži ispit, a to je suočavanje sa ratom i zločinima. Test za tu vrstu građanske hrabrosti bila je izložba fotografija Rona Haviva. U Čačku je izložba zatvorena, a aktivista Ivan Zlatić pretučen, nevladine organizacije "hrabro" su izdale mlako saopštenje. A u Kragujevcu se na otvaranje izložbe, koju je morala da obezbeđuje policija, niko od stranačkih uglednika nije ni pojavio, čak ni iz Građanskog saveza Srbije. Dok je u Vojvodini nasilje pritajeno, u Vranju, kojim još vladaju socijalisti, ono je neprikriveno. Upereno je poglavito protiv novina Vranjskih i glavnog urednika Vukašina Obradovića, i naročito je pojačano posle otkrivanja seksualne afere vladike Pahomija sa maloletnicima. Otpori nasilju su mali, nevladine organizacije i ljudi od kulture žive u nekoj vrsti geta, i sve to neodoljivo podseća na atmosferu 90-ih u Beogradu. Stekla sam takođe utisak da ljudi potiskuju u zaborav upravo najgrađanskije manifestacije i da se ćutke vraćaju tradicionalnim mitovima. Na primer u Kruševcu, u kojem se dogodio najpotresniji antiratni protest, u koji su svakodnevno stizali kovčezi sa telima poginulih vojnika, ni sami akteri događaja se nisu setili ni da pomenu a kamoli valorizuju te burne događaje. Nevladine organizacije su u zategnutim odnosima, a sami učesnici razgovora izjavili su da se ceo kulturni život svodi na sedenje u kafićima. Nešto više živosti pokazuju gradovi u Vojvodini čija je kultura otpornija prema najezdi novog primitivizma i depresije, kao što su Sombor, Kikinda, Vršac, i u njima postoji izvestan kritički odnos prema pojavama u vlasti i pokušajima razaranja kulture. Ali u toj pokrajini ima i stvari koje mogu da zaprepaste, kao što je žilavost zatvorene sredine. Apatin, na severu Bačke, bogato mesto naseljeno ličkim kolonistima pre 50 godina, posle prinudnog iseljenja lokalnih Nemaca, tek je 2000. godine saznao za nezavisne medije. Prema izjavama predsednika opštinske vlade i saradnika, svi su iz DS-a i uglavnom potomci kolonista, rukovodstvo uči ljude da prihvataju Mađare, odnosno "onog drugog" tako što dovode horove i folklor iz Mađarske da bi meštani videli da su i to obični ljudi. Odnedavno, demokrate su izgubile većinu u opštinskom parlamentu, i ona je pripala socijalistima. Počele su smene opštinskih čelnika, a direktorka lokalnog radija, koja je otvorila etar nad Apatinom, sada je izložena napadima socijalista. Na predsedničkim izborima u samom gradu, čiji su stanovnici među najbogatijima, ali i najstarijima u Vojvodini, pobedio je Tomislav Nikolić, ali je na nivou cele opštine pobeda pripala Borisu Tadiću, i to zahvaljujući trima selima u kojima žive Mađari, Slovaci i Hrvati.
Kikinda je drugačiji slučaj. Grad poseduje političku i kulturnu živost, a na predsedničkim izborima pobedio je demokratski kandidat Tadić. Sela su, međutim, glasala za radikala Nikolića, tako da je na opštinskom nivou pobeda pripala njemu, a ne Tadiću. Izbori, i to ne po prvi put, pokazuju da su naši gradovi taoci sela. Pitanje, međutim, nije toliko šta je sa selima, nego kakvi su to gradovi kad sela mogu da ih nadjačaju na svakim izborima. S druge strane, i sela se otimaju kada za to imaju dobar razlog, tako da su sposobna za najgrađanskije akcije. Primer za to je malo selo Mojsinje kraj Čačka, čiji su se seljaci skoro tri godine borili protiv namere gradonačelnika Čačka Velimira Ilića, sada ministra za kapitalne investicije u Koštuničinoj vladi, da im, posle pronevere novca za samodoprinos, smesti deponiju smeća usred plodnih njiva. Ti isti seljaci opet glasaju "za Velja", ali i čuvaju svoju pobedu koju su izvojevali zahvaljujući jedinstvenoj upornosti za naše prilike, ali i podršci medija.

Ništa nije nepovratno

Više od jedne decenije Srbija mukotrpno osvaja komad po komad slobode, ali ni to nije ireverzibilno. Ubistvo Zorana Đinđića veoma je unazadilo prilike u lokalnim sredinama, opterećenim intrigama, lošim iskustvima sa privatizacijom, nemaštinom, besposlenošću i nekulturom. Iznad svega, tu je i demografsko opadanje, starost i gubitak mladalačke energije spremne za promene. Opštinski kadrovi su u raljama partijskih centrala i objektivnih teškoća, pre svega siromaštva. Najzad, i sami su često nesposobni i nevični upravljanju javnim poslovima. Mnogi su se pokazali egoističnima, kao da su na vlasti prvi i poslednji put. Takvima na sledećim izborima neće pomoći, kako bi rekla Vesna Pešić, ni metafizičari ni pragmatičari. Iako je dobila demokratskog predsednika države Srbija nije postala transparentnija. Ne samo zbog predsednika, nego zbog one većine koja ili nije spremna da ponese teret reformi i sopstvene evropeizacije, ili tako grca pod njim da mora da ga ispusti. Makar i zakratko.