Kakve su strategije i tehnike pljačke bile za vreme Milosevića, a kakve su danas? Da li ima razlika i nekih "pozitivnih pomaka" i da li je u nekim sektorima društvene produkcije proces otimačine i pljačke zaustavljen, odnosno da li su neki izvori za pljačku i nelegalno sticanje novca stavljeni pod kontrolu države u odnosu na vreme vlasti Slobodana Milosevića, a otvoreni neki drugi, manje transparentni, "ekspertskiji" izvori i modeli otimačine koji su manje vidljivi građanima?

Dragan Jovanov

Prema indeksu percepcije korupcije Transparency International iz 2000. godine Jugoslavija je imala najvisi nivo korupcije od svih evropskih zemalja. U to vreme Srbija je bila tipican primer devijantne tranzicije, a tokom 90-ih godina bila je na delu ocigledna simbioza izmedju drzavnog aparata i organizovanog kriminala. Strukturalna kriminalizacija Srbije za vreme prethodnog rezima uzrokovala je kriminalizaciju svih transakcija u koje su bili ukljuceni pripadnici politicke elite. Nakon pobede demokratske opozicije na izborima 2000. godine, nove vlasti nasledile su postojeci drzavni aparat sa svim nedostacima.

Sta se dogodilo u medjuvremenu...

Danas, tri godine nakon 5. oktobra 2000, mediji u Srbiji prepuni su tekstova o kriminalu, korupciji, kradjama i pljacki. Konferencije politickih stranaka, politicara ili vladinih sluzbenika svode se na - ili demantije o vlastitoj umesanosti u neku korupcionasku aferu ili optuzbe na racun drugih da su ucestvovali u finansijskim malverzacijama, pranju novca, neplacanju poreza, utaji, namestenim konkursima (tenderima). Finansijski lobiji, razni poslovni sistemi, politicari, politicke partije, eksperti, menadzeri, sudije i bankari, stalni su predmet pisanja tabloida i dnevnih i nedeljnih novina i TV stanica sa jednom temom: korupcija, kriminal i finansijske malverzacije. Vecina medija prenosi samo nastupe politicara i njihove izjave ne ulazeci u istrazivanje i dokazivanje samih afera. Osim retkih i relativno povrsnih napisa i izvestaja sve se zavrsava novom aferom, novim optuzbama, dok se "stare" afere zaboravljaju. Politicka opozicija, sada na vlasti, deset godina je optuzivala rezim Milosevica za pljacke, devastaciju privrede, sverc i kriminal. Tri godine nakon dolaska na vlast demokratske opozicije nema nijednog ozbiljnijeg sudskog procesa. Naime, niko od celnika i trgovaca nacionalnim resursima iz Milosevicevog rezima nije u zatvoru pravnosnaznom presudom. Prosledjeno je tridesetak krivicnih prijava sudovima, neke su odbacene zbog nedostatka dokaza ili zamrznute, vodi se i nekoliko istraznih postupaka, cak je bilo i nekoliko hapsenja, ali sve je vrlo brzo utonulo u zaborav ili nestalo u lavirintu srpskog pravosudja. Tipican je primer bivseg direktora EPS-a Beograd, koga su nezavisni sindikalci EPS-a optuzili za nelegalnu izgradnju cak 13 kuca u Beogradu za vreme njegove uprave. Taj, kako izvestavaju mediji, Urosevic trenutno se nalazi u inostranstvu. Sta se to dogodilo? Da li su, u medjuvremenu, osumnjiceni "privrednici" legalizovani, abolirani, da li je srpsko pravosudje nesposobno da izadje na kraj sa takvim procesima? Mnoga su pitanja a odgovori se guraju pod tepih; stare otimace i pljackase, sudeci po medijskim aferama, smenjuju novi. Konflikti interesa, nove afere, insinuacije i dokazi (Janjusevic, Kolesar, Telekom, Raseta) ukazuju da se strategije pljacki i otimacine kao i tehnike bitno menjaju, u nekim sektorima, na svu srecu, smanjuju, ali i dalje traju.
Kakve su te strategije i tehnike pljacke bile za vreme Milosevica, a kakve su danas? Da li ima nekih pozitivnih pomaka i da li je makar u nekim sektorima drustvene produkcije proces otimacine i pljacke zaustavljen, odnosno da li su neki izvori za pljacku i nelegalno sticanje novca stavljeni pod kontrolu drzave u odnosu na vreme vlasti kartela Slobodana Milosevica, a otvoreni neki drugi, manje transparentni, sofisticiraniji, "ekspertskiji" modeli otimacine ne toliko vidljivi bas svim gradjanima? Odnosno, da li je makar zapocet proces zaustavljanja prakse pojedinaca i grupa u vlasti koji onemogucava neogranicenu pljacku nacionalnih resursa i uspostavljena kontrola pravne drzave i odgovorne vlade?

Strategija kriminalizacije: kad svi kradu niko nije kriv

Vrh Milosevicevog kartela u ovim segmentima nije se upustao u otvorenu licnu pljacku ne samo iz preventivno-demagoskih (socijalistickih) razloga (najbogatiji izvori, pljacke pre svega u kesu, bili su na drugoj strani) ali je zato uzimao-otimao deo profita od nekih uspesnijih ili monopolski pozicioniranih delova privrede (npr. energetski kompleks, NIS, Posta) i koristio ga za finansiranje i servisiranje "opstih", uglavnom vlastitih partijskih rezijskih troskova i simuliranih partijsko-pluralistickih "javnih radova" (kongresi, propagandne izborne kampanje, razne politicko-patriotsko-referendumske manifestacije itd.). Menadzment srpske privrede rado je placao i finansijski "hranio i pojio" ideolosko-partijskog Moloha, mada je predstavljao najiscrpljeniji deo "sve impotentnijeg Tela sa Ogromnom Glavom", obezbedjujuci tako sebi patriotsko-politicki background i alibi za licnu kradju "na terenu". Unutar ovog prostora primenjivana je i opsta strategija pljacke kroz obnovljenu
		Lojze Susmelj, Prosjakinja sa Kobanskog, 1937-38.

• pljacku novcanih rezervi prethodne drzave;
• pljacku novcane rezerve stanovnistva u Srbiji (kroz devalvaciju nacionalne valute i stednju);
• pljacku prihoda od igara na srecu (lutrije, kockarnice, kladionice);
• pljacku stambenog i poslovnog prostora i gradjevinskog zemljista;
• pljacku prihoda od trgovine oruzjem i strateskim sirovinama (drvo, ugalj, olovo, bakar, zlato itd.);
• pljacku imovine i resursa bivsih republika SFRJ i njihovih teritorija i licne imovine gradjana (izbeglica) koje ce kasnije napustiti (Krajina, Slavonija, Kosovo, delovi Bosne);
• pljacku kroz kontrolu i naplatu provizije u preprodaji narkotika, sex-traffiking i trgovinu ljudima;
• opstu pljacku javnih dobara i intelektualne svojine (na primer, ustupanjem de facto besplatno prava na mobilnu telefoniju ili medijskih frekvencija, kao javnog dobra, licima i privatnim grupama koja ih potom preprodaju oglasivacima i piraterijom autorskih prava).

Institucije koriscene za operativni deo pljacke bile su: Carina i finansijske sluzbe, Narodna banka, bankarski podsistemi (sa piramidalnim bankama), a neposrednu operativnu logistiku pruzala je policija i njene sluzbe.
Tehnike pljacke po sektorima bile su sledece:
o "uvoz" ogromnih kolicina cigareta i nafte. Drzavni organi (carina, finansijske sluzbe) nisu registrovali ulaz niti je na robu placan porez na promet. Pojedinci i grupe koje su pripadale vrhu kartela (porodica, policija, vojska, vlada) organizovali su logistiku, a tehnicke ekipe koje su "vrsile" posao prolazile su drzavnu Carinu bez evidencije, preprodavale robu, uzimale novac, predavale ga "gazdama", a ovi ga ulagali u nove kolicine robe, druge "poslove", kupovinu nekretnina ili transportovali na racune u off-shore banke;

• pljacka kroz davanje prava stranim akterima sverca, odnosno ustupanje trzista Srbije i Crne Gore za plasman njihovih proizvoda uz ogromne provizije (privatizacija nacionalnog trzista kao drzavnog resursa);
• pljacka imovine bivsih republika SFRJ, ekspozitura banaka, novcanih depozita, saveznih fondova, privrednih postrojenja, transportnih sredstava, roba, nekretnina, intelektualne svojine itd. preprodajom ili preregistracijom na nove vlasnike;
• pljacka novca preko piramidalnih banaka Dafiment, Jugoskandik i stotine manjih banaka i stedionica;
• pljacka kroz devalvaciju nacionalne valute, inflacijom i ulicnim otkupom deviznih rezervi stanovnistva preko neformalnih grupa "dilera" i privatnih banaka (slucaj ASTRA banke koja je samo na privilegiji otkupa deviza, odnosno kursnih razlika zaradila 60 miliona evra);
• pljacka teritorija i privrednih resursa u podrucju ratnih dejstava, Bosna i Hercegovina, Hrvatska, Kosovo i Metohija;
• pljacka nekretnina bivsih organizacija SSRN, Saveza komunista, Omladinske organizacije i slicnih organizacija, pripadajuce tehnicke opreme, umetnickih predmeta, kolekcija itd. Njihovo pretvaranje i integrisanje u nove poslovno-privatne sisteme sa novim vlasnicima;
• pljacka stanovnistva preko organizacije "rata i otpora" na ratom zahvacenim podrucjima obaveznom kupovinom naoruzanja od strane stanovnistva za odbranu, odnosno pljackom magacina vojske SFRJ i preprodajom oruzja od strane "aktivista" i organizatora rata;
• pljacka kroz monopole na izvoz strateskih proizvoda (drvo, bakar, oruzje itd.) kroz niske cene, preko privatnih kompanija na Kipru formiranih od predstavnika kartela S. M.;
• pljackanje stanovnistva preko naduvavanja cena na relaciji drzavno-drustvene firme-privatne firme, odnosno preplacivanjem roba i usluga privatnim firmama od strane "partnera" iz drustvenog sektora i pljackom razlike u ceni koju je realno placalo stanovnistvo, odnosno potrosaci;
• naplacivanje usluga, tacnije "reketa" u preprodaji narkotika, cak i preuzimanje tog posla od strane kriminalaca, kao i trgovina ljudima (transport) i sex-traffiking (javne kuce i eskort klubovi). Prema istrazivanjima medjunarodnih organizacija, novac iz trgovine ljudima ima vece prihode od preprodaje narkotika;
• pljacka javnog dobra (gradskog zemljista, voda ili medijskih frekvencija i telefonskog saobracaja) besplatnim ustupanjem ili minimalnom nadoknadom privatnim licima. Primer ustupanja medijskih nacionalnih frekvencija za TV operatere je najocigledniji primer pljacke javnih dobara u kojem privatne televizije pokrecu programe i ubiraju novac od oglasivaca.

Procenjuje se da je ukupan (legalan) promet na televizijama u Srbiji od marketinskih kampanja oko 65 miliona evra. Procena za sivu zonu (pranje novca od nelegalnih poslova preko fiktivnih reklama) je dupla.
Ustupanjem prava za mobilnu telefoniju privatnoj kompaniji (BK) cak sa pravom monopola bez ikakve nadoknade drzavi u isto vreme (1994-95. godine) kada operateri mobilne telefonije u susednim zemljama placaju to pravo na javno dobro maticnim drzavama prosecno oko 250 miliona evra na rok od 10-20 godina.
Ukupnu kolicinu opljackanog tesko je preciznije proceniti ali pretpostavke se krecu na oko 50 milijardi dolara.

Da li je i opozicija ucestvovala u pljacki?

Urbanisticki haos po gradovima (kiosci, nelegalne stambene nadgradnje, manipulacije gradskim zemljistem, javne nabavke i odrzavanje, javni transport, upravljanje budzetima i komunalnim resursima, lokalna "kontrola" trzista roba i usluga itd.) bili su izvor pljacke i nelegalnog sticanja novca dela ljudi iz vrhova opozicionih politickih partija. Pored ovih izvora pljacke, vazno je napomenuti donacije iz inostranstva (mada nisu domaci resurs) namenjene borbi protiv Milosevicevog rezima. Politicke stranke opozicije i njihove koalicije primale su ogromna sredstva kroz donacije za razvoj partijske infrastrukture, propagandu i izbore, a narocito kroz programske donacije usmerene prema gradjanima, koje je opet kontrolisala upravo opoziciona (lokalna) vlast. Novac od programa "Asfalt za demokratiju", "Nafta za demokratiju" itd. distribuirale su upravo stranke opozicije.
		Milenko Djuric, Iz ciklusa RAD - Lucki radnik, 1926.

Obecanje o kraju kriminala i vrsenju pravde

Opoziciona grmljavina, "buka i bes" sa trgova i predizbornih skupova pre 5. oktobra i pretnje pljackasima, stetocinama i kriminalcima koji su vladali Srbijom deset godina, nakon smene vlasti i nekih pokusaja krivicnih gonjenja zavrsila je projektom legalizacije kroz "legalisticku" racionalizaciju zakona o ekstraprofiterima, precutnom abolicijom, strategijom "normalizacije", izbegavanjem prakse takozvanog revansizma, pokusajem pacifikacije kriminalnih "elita", "brbljanjem" o lustraciji i legalizmu da bi se, paradoksalno, zavrsilo optuzbama nikog drugog do Novih Vlasti za pljacku, kriminal i korupciju i to upravo od delova te iste demokratske opozicije koji su u medjuvremenu ispali iz nove vlasti. Ubijeni predsednik vlade Djindjic, koji je trebalo da bude frontmen borbe za konacno razotkrivanje decenijske pljacke, proglasen je najvecim kriminalcem i evidentno ubijen (kada je konacno doneo odluku o akciji rasciscavanja i to neposredno pred sastanak Saveta za borbu protiv korupcije 12. marta) upravo od delova tog sistema koji je ucestvovao u decenijskim pljackama i opstoj kriminalizaciji Srbije. Tako se 12. marta 2003. stari a sada potencijalni Partner srpskog new deala pojavio kao Grobar Reformi i vlade, prvi put. Policijska akcija nakon Djindjicevog ubistva zaustavila se na hapsenju notornih kriminalaca i profesionalnih ubica, "servisera" kartela S. M., ali je piramida pljackasa i korupcionasa vlasnika "poslovnih sistema" ostala netaknuta. Umesto najavljivanog "Skalpela" koji ce ocistiti finansijsku kanalizaciju S. M. rezima usledio je time-out i javna slika Nove Vlasti ogrezle u korupciji, pljackama, kriminalu i konfliktu interesa, koju po porukama i tonovima cak treba rusiti - kao i prethodnu - na ulici silom. Da li su nove vlasti nastavile pljacku starom strategijom, preuzimajuci bivse podsisteme, tj. prodajuci dusu djavolu pa se i same nasle u klopci korupcijske hidre ili se nesto promenilo nabolje upravo zahvaljujuci novim vlastima i njihovoj strategiji?

Ako ne mozes da ih pobedis, pridruzi im se!

Nakon 5. oktobra vlast u Srbiji se umesto kaznjavanja i zakonskog procesuiranja pljackasa iz Milosevicevog perioda, odnosno nadoknade stete, konfiskacije i javnog prezentiranja podataka, opredelila za kontroverznu strategiju da, s jedne strane, presece, odnosno stavi pod kontrolu deo izvora za licnu i grupnu pljacku, koji su bili popriste pljacke Milosevicevih elita, a s druge strane te iste aktere koji su koristili te izvore za pljacku vlast je odlucila da amnestira i legalizuje (podvlacenje crte) i to kroz:

• legalizaciju dela opljackane imovine kroz nadoknadu drzavi (ekstraprofit) ili poresku prijavu bez naknadnog dokazivanja odakle pojedincu imovina (nekretnine) preko 300 000 evra;
• legalizaciju pranja novca kroz eurizaciju (zamenu raznih valuta za evro krajem prosle godine po principu "na vidjeno" bez ogranicenja, zamenjeno oko 4 milijarde evra bez dolara, svajcarskog franka i funte);
• legalizaciju kroz procese privatizacije ne samo unutrasnjeg vec i (prethodnih godina) iznetog kapitala;
• legalizaciju notornih kriminalnih "elita" davanjem drzavnih poslova sa velikim profitima kao zamenu za napustanje trzista narkotika i sverca automobilima (primer: "surcinski klan" i asfaltiranje puteva).

Ali treba najpre podsetiti sta su to vlada i vlasti uradili dobro, odnosno sta su ucinili zakonima, obnovom sluzbi i nekih institucija drzave za sprecavanje tehnika pljacki iz doba S. M. Vlast je evidentno presekla budzetsku pljacku preko nelegalnog i neregistrovanog uvoza nafte i naftnih derivata, znacajno smanjila sverc cigareta, stavila pod kontrolu uvoz akciznih i drugih proizvoda i osujetila nekontrolisane export-import monopoliste S. M. Pljacka kroz rat i ekonomske sankcije je prestala jer nema ratnih dejstava ni sankcija. Zakonom o javnim nabavkama vlast je smanjila mogucnost kradja u raznim oblastima i naduvavanje cena na svim nivoima vlasti.
		Arpad Balaz, Kopanje, 1934.

Nove (stare) tehnike

Vlastima i njenim cinovnicima (politickim elitama, ciji je broj manji u odnosu na Milosevicevu infrastrukturu jer su zamenjeni samo vrhovi podsistema), pored privilegija preko funkcija (besplatni telefoni, automobili, poslovna reprezentacija, vise radnih mesta istovremeno), prostor za pljacku "viseg intenziteta" i nelegalno sticanje imovine ostao je u sferama koje se najlakse mogu identifikovati preko navoda iz javnih optuznica vladinih cinovnika i pojedinih ministara. Njihov slucaj je pokazao da se tehnike pljacke sofisticiraju i da su manje transparentne za gradjane navikle na brutalnu otimacinu i pljacku. U najkracim crtama prostori za malverzacije su:

• stecajevi - privatizacije - legalizacije (provizije za prodaju poslovnih informacija, usluge spustanja i obaranja cene, navijacku procenu kupaca itd. - Kolesar);
• provizije za zastitu Milosevicevih poslovno-finansijskih-medijskih sistema i njihova legalizacija (Mobtel, Pink, Dibek, Difens itd.);
• provizije za proteziranje tih istih sistema kod dobijanja monopolskih poslova;
• provizije za proteziranje stranackih donatora (skidanje poreza za odredjene proizvode - Krmivo produkt; ustupanje atraktivnih gradjevinskih lokacija - zgrada CK; prodaja secerana bez tendera - MK Komerc);
• ostavljanje u sivoj zoni prihoda od igara na srecu i kladionica (bez zakonske regulative) ali njihovo stavljanje pod neformalnu kontrolu vlasti (crni fondovi);
• naplacivanje ogromnih honorara za ekspertske analize kroz projekte rekonstrukcije, razvoja, prilagodjavanja, restrukturiranja itd. (papreno naplacivane a cesto lose uradjene studije oko navedenih projekata i namestanje tih elaborata svojim "ekspertskim timovima");
• provizije za stetne ugovore drzavnih preduzeca sa inostranim partnerima (EPS-EFT, Novakovic);
• privilegije za dobijanje povoljnih kredita za fiktivne delatnosti (ogroman kredit za porodicu ministarke Raseta);
• dalja pljacka poslovnog i stambenog prostora i industrijskih gradjevinskih objekata (Janjusevic, Kolesar, Raseta);
• provizije za privilegije u nabavci razne opreme i opremanju drzavnih sluzbi (MUP-Motorola-Janjusevic).

Pored novih politickih elita, kandidata za pljacku ima i danas ali njihov prostor je dosta suzen pa se od mnogih koji imaju apetita broj potencijalnih "glodara" sveo uglavnom na one koji su vec postali "nova srpska elita" pljackajuci metodom kriminalnih transakcija u Milosevicevo vreme. Oni sada imaju pocetni kapital i njihov prostor je - privatizacija. Medjutim, njihove "poslovne sposobnosti" su notorno niske jer oni nisu navikli niti znaju da rade i upravljaju razvojem u okruzenju pravne drzave i kapitalisticke privrede pa ih zato i nema na tenderima i aukcijama osim ako nije nekakva notorna prevara u pitanju ili cisto cerupanje kakvog "privrednog subjekta" u kojem se na brzinu nesto moze zaraditi rasprodajom i likvidacijom. I upravo se u takvom okruzenju moze naslutiti propast "makijavelisticke" strategije legalizacije milosevicevske kriminalne elite i njenog ukljucenja u preporod Srbije (jer drugog kapitala usled nedostatka pravne drzave nema na vidiku, makar ne u onim kolicinama u kojima je to ocekivano od strane nove vlasti) jer oni nemaju kapacitet reformske poslovne elite. I ne samo propast "strategije" nego i gubitak mogucnosti za elementarnu artikulaciju reformi - u svesti gradjana - kao diskontinuiteta sa prethodnim vremenom zlocina i pljacke i njenim akterima, sto ovim "partnerstvom" postaje teg za bilo kakvu ozbiljniju reformu iznutra i masovnu podrsku tom procesu bez koje i nema uspeha reformi. S druge strane, takav savez samu vlast i njene protagoniste, bez obzira na pozitivne pomake, cini neautenticnim klonovima prethodne, sto povecava kolektivnu rezignaciju, gubitak neophodne reformske energije i guranje osiromasenog stanovnistva prema prezivelim populistima spremnim da ponude "nove" geopoliticke, nacionalne i metafizicke ciljeve. Kao u onoj prici o ljudima koji su hteli da prevare Sablast simulirajuci da je podrzavaju - da bi u nuzdi ucinili neku opravdanu korist i sebi i drugima - a nisu ni primetili da su u medjuvremenu i sami postali Sablast.

Autor je diplomirani profesor filozofije

Objavljivanje ovog ogleda je prema projektu "Put Srbije k miru i demokratiji" koji Republika realizuje u saradnji s Fondacijom "Hajnrih Bel"