Jugoslavija je važila za zemlju koja je, po mnogim merilima, od svih zemalja "realnog socijalizma", najbliža zapadnom načinu života i demokratiji, a baš u njoj su se odigrale promene uz najviše nasilja, zločina i pljačke. Zašto? Kako?

Vrtlog populističkih revolucija

Politika identiteta i fin de siecle nacionalizam nisu toliko program
za izlaženje na kraj s problemima poznog dvadesetog veka,
već su pre emotivne reakcije na te probleme.
Erik Hobsbaum, Doba extrema

Nebojša Popov

Poput mnogih drugih, i ja sam bio iznenađen jednom pojavom - "događanjem naroda", kako su je sami učesnici nazivali - pa sam nastojao da je temeljnije istražim.1 Tada, pre deset godina, više sam slutio nego što sam mogao pouzdano znati svu složenost događanja i kuda ono vodi, a još manje sam mogao da nazrem rasplet drame koja se onda tek zaplitala. Sada, nakon rušenja režima nastalog iz pomenutih događanja, na izborima i demonstracijama 2000. godine, pomerena je tačka posmatranja, s nastajanja na nestajanje jedne složene pojave. A da bismo bolje razumeli mogućnosti raspleta neophodno je više znati o nastajanju samog zapleta. Za tako nešto potrebno je ispitati izvesne procese i aktere koji su ostali izvan vidokruga ranijeg istraživanja. Naime, za uvid u perspektivu raspleta nužna je retrospektiva zapleta. Nezaobilazno je, takođe, iznova ispitati teorijska određenja ključnih pojmova. Budući da na ovdašnja zbivanja ne gledam kao na izdanak nekog atavizma (ili balkanskog sindroma), kako se to često čini, već ih posmatram kao rezultat međudejstva različitih činilaca u bližem i daljem okruženju, neophodna je i komparativna perspektiva. Da bi se jedna složena pojava što bolje razumela neophodno je ispitivanje i razmišljanje usmeravati nazad i napred, levo i desno, gore i dole, k površini i dubini, poput kretanja raka.2
Na osnovu vlastitih istraživanja, i uvidom u mnoga druga, čini mi se osnovanim nalaz da je na delu proces varvarizacije - nastajanje osobenog "prirodnog stanja" u kojem se teško razaznaje ko koga, i zašto, ubija, pljačka i rasteruje - a da iz otpora takvom stanju izviru težnje za vaspostavljanjem civilizacije i demokratskim promenama. Varvarizacija i civilizovanje su, pojednostavljeno rečeno, dve strane istorijskih zbivanja koje su predmet ovog razmatranja.

Neobična pojava

Masovni pokret u Srbiji tokom poslednje dve decenije prošloga veka za mnoge učesnike izgledao je kao nešto veoma privlačno, čak čudesno. Čari pripadnosti jednoj rastućoj sili zajedništva - naciji kao etničkoj zajednici - bile su snažno izražene bezmalo na svakom koraku njegovog nastajanja i borbenog nastupanja. Posmatranjem masovnih okupljanja, od više hiljada do milion ljudi, svako je mogao da zapazi radost pripadanja etničkoj zajednici - "srpstvu vaskolikom" - kao zajednici "krvi i tla" koja, kao da se prenula iz tame i sna, buja i jača. Primetno je, takođe, masovno osećanje, podsticano iz svih oruđa propagande, da je vlastita nacija ugrožena od drugih, od unutarnjih izdajnika ("komunističke elite", protiv koje se diže "antibirokratska revolucija"), od spoljnih neprijatelja (drugih nacija u istoj državi) čija je stvarna ili potencijalna žrtva (pa je stoga nužno "čišćenje"), od raznih zavera (Vatikana, Kominterne, masona i sl.), čak i od čitavog sveta, prvenstveno Zapada. Sva osećanja ugroženosti slivaju se u masovnu borbenost, spremnost za odlučan boj, do "konačnog rešenja".
Čudno je, barem na prvi pogled, da nekada marginalna pojava "narodnjaštva" iznenada postaje dominantna. Još čudnije izgleda i to što se nekada antagonističke struje, kao što su boljševizam ("komunizam" ili staljinizam) i razni oblici nacionalizma (ljotićevstvo, nedićevstvo, ravnogorstvo - koji su bili i u uzajamnom antagonizmu) stapaju u jedinstven pokret, a potom i u "monolitni" politički režim. Naporedo s ujedinjavanjem, mahom na platformi mutnih predstava o nacionalnom interesu, trajni su sukobi među različitim strujama, uključiv i surove oblike nasilja, sve do ubijanja dojučerašnjih partnera-suparnika. Trajnije ih, pak, ujedinjava osećanje vlastitog naroda kao žrtve drugih (raznih neprijatelja) i tim osećanjima nadahnuta spremnost na borbu svim sredstvima - i ratom - za ostvarenje "nacionalnog interesa", u širokom rasponu, od očuvanja vlastite biološke supstance kojoj preti nestanak do trijumfalne pobede na što većoj teritoriji u što jačoj - i etnički "čistijoj" - državi. Osećanja snage i veličine vlastite nacije podstiču i raspiruju propaganda o zlodelima drugih, mitologizacija vlastite prošlosti (primerice, Dušanovog carstva) i stereotipi o vlastitoj naciji kao nevinoj i naivnoj žrtvi drugih, u bližoj i daljoj prošlosti.
Ništa manje neobično nije ni pozivanje protagonista ideologije i prakse ovog pokreta (i režima) na vrednosti hrišćanstva, pre svega na etiku čovekoljublja,3 uz praktikovanje etnofilije (svetosavlja), koja je, inače, u službenim pravoslavnim krugovima, krajem XIX veka, osuđena kao jeres. Čudno je, takođe, da se naporedo s pozivanjem na ideje liberalizma, pre svega na tržišnu privredi i parlamentarizam, gorljivo zastupaju ideje o sabornosti ("teodemokratiji"), suštinski suprotne pluralizmu i parlamentarnoj demokratiji. Čak se i praktikuju neki oblici parlamentarizma, skučeni na njegov privid, kao što su demokratizacija javnog mnenja i izbori, dok se sputava kritička javnost i uvažavanje načelne opozicije, bez čega nema stvarne izborne smenljivosti vlasti.
Cudovišne su, pak, posledice takve ideologije, pokreta i režima. Ponešto je bilo vidljivo i pre desetak godina, dok je sada sve bezmalo prozirno. Razaranje zajedničke države - Jugoslavije - zahvatilo je i same temelje države kao civilizacijske tvorevine koja je izlaz iz "prirodnog stanja" ("rata svih protiv sviju"). SFR Jugoslavija, mada partijska (nedemokratska) država problematične legitimnosti, ipak je bila država u elementarnom značenju toga pojma, ako ni po čemu drugom a ono barem time što je kontrolisala aparate nasilja. Razaranjem takve države, aparati sile - vojska i policija - gube legitimni i legalni okvir, izmiču javnoj kontroli, rastu i udvajaju se, naporedo s nastajanjem raznih paravojski i parapolicija, bandi i mafije.
Čudovišni su i prizori razaranja strukture društva. Stara "elita vlasti", za koju se dugo verovalo da je bezmalo večna, naglo i spektakularno nestaje već tokom "antibirokratske revolucije". Pompezno nastupa "nova elita", ratnička i ratoborna u svim oblastima života/smrti. Ona nadolazi iz aparata stare vlasti (kaplari postaju generali), vrhova nadzemlja i podzemlja moći, iz borbenih masa. Nestaje i stara srednja klasa, zavisna od ondašnje vlasti. Nastaje nova srednja klasa, još zavisnija od nove vlasti. Rastaču se čitave klase i slojevi. Nekada uzdizana, sve do ustavne kategorije kao vladajuća klasa, radnička klasa deli sudbinu propadanja i razaranja privrede; mnogi proizvodni pogoni prestaju da rade, radnici ostaju bez zaposlenja, bačeni na ulicu. Ostaci industrije i poljoprivreda postaju ratna komora, podređena potrebama rata i pod neposrednom upravom njegovih gospodara i korisnika. U makazama vlasti i mafije nalaze se kako ostaci privrede tako i bujajuća siva i crna zona privrede. Naočigled svima odvija se spektakularna pljačka, na ratištima i oko njih; megainflacija je tek jedan od njenih oblika. Ratne špekulacije uzimaju maha ne samo među "ajkulama" nego i "sitnom ribom". Masa "malih ljudi" ne odoleva sudelovanju u deobi ratnog plena, ne samo na ratištu, već i u "pozadini", sklapajući milione ugovora o "štednji", pod visokim kamatama, s "piramidalnim štedionicama". Naličje uspona monolitnog masovnog pokreta je ubrzana atomizacija društva. Opstanak, uspon ili pad pojedinaca i grupa zavisi od njihove faktičke moći, mimo države (razorene) i izvan bilo kakve stabilnije strukture društva.
Najčudovišnije su posledice ideologije i prakse stihije "događanja naroda". Nižu se ratovi - od Slovenije, preko Hrvatske i Bosne i Hercegovine, do Kosova i Srbije. Prizori iz tih ratova su, bukvalno, obigrali svet i - sablaznili ga brutalnostima. Pomenimo samo razaranje Vukovara, višegodišnju opsadu i bombardovanje Sarajeva, zverstva snajperista, masakr u Srebrenici, progone i ubijanja na Kosovu, NATO bombardovanje. Mada su oružani sukobi prekinuti, ne voljom zaraćenih strana već nametanjem mira od strane međunarodnih organizacija (UN, EU, NATO), još uvek se ne zna broj ubijenih, osakaćenih, silovanih, kamenovanih... Procenjuje se da ih je nekoliko stotina hiljada. Potresni su i prizori prognanih i izbeglica. Ni njihov broj nije pouzdano utvrđen; procenjuje se da ih je više miliona. Stravični su i prizori otkopavanja masovnih grobnica i lutajućih hladnjača s leševima. Zastrašujuće su i priče iz brojnih konclogora i privatnih zatvora, gde se gubi trag mnogih "nestalih".4 Mada su informacije o konclogorima šture i tek delom dokumentovane, one su više nego grozne jer govore o najbrutalnijim metodama ponižavanja i uništavanja zarobljenika, mahom civila. Nižu se prizori mučenja, sakaćenja, silovanja, masakriranja, obično "ručnim radom", a ne industrijski, kao u nacističkim logorima, ili iznurujućim radom, kao u staljinskim logorima.
Slicni ratni prizori mogli bi se naći ne samo u davno minulim verskim i građanskim ratovima, niti u nedavnim svetskim ratovima, već i u oko stotinu ratova - u Aziji, Africi i Latinskoj Americi - nakon Drugog svetskog rata, u kojima je pobijeno oko dvadeset miliona ljudi.5 Ali, ovdašnji prizori su primetniji jer se dešavaju u Evropi, a i nas više zanimaju jer se tiču našeg života (i smrti). Istovremeno, reč je i o korenitim promenama društva i države, karakterističnim za revolucije modernog doba. Reč je o neobičnim revolucijama, u kojima, kako piše Hobsbaum, atrofira etablirana revolucionarna tradicija a mase dobijaju naglašenu ulogu.6 Kako ćemo dalje videti, usred živopisne retorike revolucije, kojom dominira figura "revolucije koja teče", više godina je nadolazila, da ostanemo u istom žargonu, puzajuća populistička revolucija da bi, u jednom momentu, postala galopirajuća, poput prirodne stihije.
Postoji još jedan razlog za istraživanje ovdašnjih zbivanja. Naime, SFR Jugoslavija je važila za zemlju koja je, po mnogim merilima, od svih zemalja "realnog socijalizma", najbliža zapadnom načinu života i demokratiji, a baš u njoj su se odigrale promene uz najviše nasilja, zločina i pljačke. Zašto? Kako? Pokušajmo da pronađemo odgovore.

Teorijski pristup

Varijacije o čudesnom, čudnom i čudovišnom upućuju na snažne i protivrečne emotivne naboje koje prate populizam i suočavaju nas s rizikom njegove sakralizacije ili demonizacije koja bi ugrozila racionalnu analizu, kakvoj ovde težimo. Populizam kao mitski spoj kontradiktornih elemenata, istovremeno, nagoveštava i teškoće u poimanju suštine populizma.
Teorijskom poimanju populizma posvećivani su i čitavi međunarodni naučni skupovi (pre pojave novijeg populizma). Na jednom od njih je, ne samo po mojoj proceni, najprimereniju definiciju populizma dala Margaret Kanovan.7 Ona je, analizom raznih konkretnih oblika populizma, ustanovila da postoji sedam tipova populizma (radikalizam zakupaca, seljački pokreti, agrarni socijalizam intelektualaca, populistička diktatura, populistička demokratija, reakcionarni populizam i populizam političara). Pojmovno jezgro različitih tipova populizma je mutno, ali se ipak razaznaje njihovo zajedničko jezgro - apel na narod kao monolitnu zajednicu.
I potonja teorijska istraživanja ukazuju na teškoće ne samo definisanja već i opisa pojave.8 U prikazu istraženosti populizma Pol Tagart nastoji da sistematizuje rezultate ranijih i novijih istraživanja.9 Tu su prikazani različiti oblici populizma u Rusiji, Zapadnoj Evropi, Severnoj i Južnoj Americi, kao i pokušaji nalaženja njihovog zajedničkog teorijskog jezgra. Najprimetnija je relacija prema krizi, zatim da je reč o difuznom sistemu verovanja u čijem je središtu idealizovana slika zajednice (naroda), te potenciranje jednostavnosti i neposrednosti (nasuprot složenih oblika posredovanja i procedura u demokratskom poretku), te višestruko "antijevstvo" (antiintelektualizam, antielitizam, antikapitalizam itd.). Uočeno je, takođe, da je populizam, istovremeno, "i sila promene i sila protiv promene". Oslanjajući se na nalaze jednog od klasika sociološke teorije Edvarda Šilsa koji u populizmu vidi, između ostalog, "ideologiju narodne ozlojeđenosti",10 Tagart izdvaja jednu zajedničku osobenost različitih konkretnih oblika populizma, a to je "koncept duše", gde mogu da se nađu veoma raznorodni elementi. "Koncept duše" izgleda mi prihvatljiv, jer, kako smo već videli, u pojavi populizma kojom se ovde bavimo veoma snažno su izražena emotivna stanja, duševna uzbuđenja, bilo da je reč o pozitivnim emocijama pripadnosti (etničkoj zajednici), bilo da je na delu erupcija emocija (negativnih) prema drugima.
Citirani elementi pojma populizma primetni su i u njegovoj jugoslovenskoj varijanti, kojom se drugi autori nisu bavili, a ja sam ih u svojim istraživanjima uočio. Reč je, pre svega, o snažno izraženoj patrijarhalnoj komponenti, od figure "domaćina" (u porodici, državi i na nebu), preko uloge ratničkih družina, do "ratne privrede" (pljačke, pod parolom "opljačkaj opljačkano"). I vlast je ratni plen. Tu su i neki elementi "antijevstva" koji nisu primećeni u drugim oblicima populizma, kao što su antifeminizam i, za naš populizam veoma upadljiv - antikomunizam.
Novija istraživanja, recimo Sabrine Ramet, izdvajaju jednu savremeniju komponentu populizma - doktrinu kolektivnih prava, koju proučava u srednjoj i istočnoj Evropi, nakon 1989. godine, kada i tu, kao i u čitavom svetu, postaju veoma uticajne ideje o ljudskim pravima. Za nju nema dvojbe da su na delu revolucije koje menjaju strukturu društva i države. Težište njenog istraživanja je na lokalnim problemima Poljske, Slovačke, Mađarske, Češke, Rumunije, kao i delova bivše Jugoslavije - Hrvatske, Srbije, Bosne i Hercegovine i Kosova. Od spoljnih uticaja, zapažen je upliv Zapada, pre svega Britanije i Francuske. Rametova ističe da su "teritorijalni sporovi na ovom području bez iznimke rezultat umiješanosti zapadnjačke diplomatije a ne spontani ishod samo lokalnih problema. No, Zapad je pokušao sakriti svoje tragove te je izmislio i proširio mit o 'drevnim etničkim rivalitetima' kojima je istočna Evropa tobože opterećena, a zapravo su zapadnjački planovi za ovo područje pridonijeli poticanju zle krvi među narodima, a te su nesuglasice pojačale primamljivost kolektivnih identiteta". Gotovo isti problemi, smatra Ramet, pojavili su se prilikom "preuređenja" ovoga prostora, i posle 1918, i posle 1989. godine. Drugi spoljni uticaj ona vidi u nasleđu komunizma koji je razorio staru strukturu društva i proizveo "gotovo potpunu atomizaciju društva".11
Pod doktrinom kolektivnih prava Sabrina Ramet podrazumeva "tvrdnju da nečija grupa posjeduje stanovita prava koja pretežu nad onima drugih grupa, a koja su vjerojatno i transcendentalna, te da nečija grupa ima pravo odrediti pravila kojih bi se članovi drugih grupa trebali pridržavati na određenom teritoriju, ili da ima pravo nametnuti teritorijalnu autonomiju u okviru određenih granica".12 Takvom doktrinom su se rukovodili, kada je reč o delovima bivše Jugoslavije, hegemonistički pokreti Srbije i Hrvatske, te pokreti Srba u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini, kao i Albanaca na Kosovu i u Albaniji. Jedno od sredstava za ostvarivanje ove doktrine je i "etničko čišćenje". Podrobno ispitivanje "bolne tranzicije" obuhvata privredne, političke i kulturne probleme koji se sažimaju u bujanju etničke mržnje, ekonomske nejednakosti, verske zadrtosti i kriminala.13
Doktrina kolektivnih prava (ili, kako se to u žargonu marksizma-lenjinizma nazivalo, "prava na samoopredeljenje do otcepljenja"), ističe Ramet, pretpostavlja i iziskuje "eroziju moralnog univerzalizma" kao suštinske legitimacije moderne ustavne demokratske države.14"Današnja istočna Europa", stoji u zaključku ove knjige, "nije razriješila dvjestagodišnju borbu između zagovornika socijetalnih prava, kolektivnih prava i individualnih prava. A to nije učinio nijedan drugi dio svijeta. Ne samo što povijest nije stigla do nekakva 'svršetka', nego ona i ne priznaje teleološki svršetak, već se sastoji od spiralne evolucije u kojoj se isti sukobi i bojevi iznova vode, premda s nekim primjetljivim pomacima... ova borba je igrala - i nastavit će igrati - središnju ulogu u političkoj evoluciji istočne Europe i cijelog svijeta".15
Kakvi će biti tokovi i ishodi populizma na tlu bivše Jugoslavije to je tema kasnijih razmatranja, a sada bismo ukazali na sličnosti i razlike populizma spram pojava i pojmova tiranije, despotizma, diktature, autoritarizma i totalitarizma.
U odgovarajućoj literaturi više nema spora da su tiranija i despotija pojave i pojmovi staroga doba, pre razdoblja industrijske revolucije, demokratije i masovnog društva. Diktatura je, pak, preuzak pojam, povezan s oblikom političkog režima i ne obuhvata one elemente populizma koji se tiču privrede, kulture, društva. Slično je i s autoritarnošću i autoritarizmom. Kada je reč o autoritarnom obliku vlasti, znatni delovi populizma ostaju van analitičkog domašaja, a kada je reč o autoritarnosti individualne i socijalne psihologije, onda je polje preširoko za utvrđivanje osobenosti populizma. Totalitarizam je, opet, nedovoljno precizan pojam da bi pridoneo poimanju osobenosti populizma; to pogotovo važi za klasične oblike totalitarizma kakvi su bili fašizam, nacizam i staljinizam, u koje se savremeni oblici populizma mogu samo nasilno uklapati. Međutim, izvesni elementi svih pomenutih graničnih pojava i pojmova su od koristi za razumevanje populizma, pod uslovom da ih pažljivo ispitujemo, upoređujemo i razlikujemo.
Pojam totalitarizma, koji s vremena na vreme ulazi u modu praćen burnim sporovima, može biti od koristi za identifikovanje izvesnih intencija populizma, ali ne kao pojam koji bi pokrio celinu pojave. To pogotovo važi za poimanje totalitarizma u klasičnim delima Karla Fridriha, Hane Arent i Rejmonda Arona. Ono što je u svim ovim pojmovima podsticajno za istraživanje savremenog populizma jeste ranije već pomenuto odbacivanje institucija i procedura parlamentarne demokratije, zatim težnja za uspostavljanjem dominacije (sveobuhvatne vlasti) nad društvom, te status vladajuće ideologije i uklanjanje - terorom - "suvišnih ljudi", suvišnih sa stanovišta ideoloških predodžbi o naciji, rasi ili klasi.
Smatrajući da je "totalitarizam dovršen samo u svijetu koji je zamislio Orwell",16 Bernar Brineto težište istraživanja stavlja na glavne trendove najizraženijih oblika totalitarizma u Italiji, Nemačkoj, Rusiji, Kini i Kambodži.17 U tom smeru on, na obilju iskustvene građe, ispituje sličnosti i razlike između desnog i levog totalitarizma, kao i unutar njih, da bi u središnjem delu knjige izložio empirijske karakteristike fašističke Italije (potpuno osvajanje države-stranke, permanentna ideološka razrada te zbiljnosti i granice terorističke prakse), rasističke Nemačke (politika prisilne zajednice, fascinantnost modernističko-reakcionarne ideologije i organizacija genocidnog terora) i staljinističkog Sovjetskog Saveza (partija-država u ratu protiv društva, trijumf ideološke nadrealnosti i ekonomija terora).
Kao što je za poimanje totalitarizma, a rekao bih i populizma, bitan odnos prema slobodi pojedinca i demokratiji, tako je i istraživanje raznih vidova njihovog poricanja i zatiranja podsticaj za ispitivanje mogućnosti revitalizacije individualnih sloboda i demokratije. O tome nedvosmisleno govori i krah najrazvijenijih oblika totalitarizma - u čemu je važnu ulogu imao i jedan od njih, staljinizam, u savezu sa zapadnim demokratijama - a i inovacije u slobodama i demokratiji koje su proistekle iz suočavanja s dramatičnim iskušenjima totalitarizma. Tako možemo razumeti i zaključak temeljitog istraživanja čije je rezultate u svojoj knjizi izložio Bernar Brineto: "Totalitarni 'model', čak i kad bi bio obnovljen u mnogim nijansama i pojedinačnostima svojih povijesnih utjelovljenja, prijeko je potreban da nas uvjeri u poželjan karakter demokracije. Proces 'decivilizacije' - crni, smeđi ili crveni - uistinu nije malo pridonio da se ova posljednja, uprkos svojoj dvoznačnosti i nesavršenostima, upiše u bit čovječanstva".18
Povezivanje elemenata klasičnog totalitarizma sa savremenim oblicima populizma, pored analitičkih koristi, može biti od pomoći i u sublimaciji njihovog skandaloznog ukrštanja. Nije reč samo o tragikomičnom podražavanju velikih uzora u totalitarnim trendovima "malih naroda", nego i o realnoj konstituciji najmoćnijih aktera jednog, u osnovi, zločinačkog dešavanja. To verovatno najbolje možemo da zapazimo u karikaturama Predraga Koraksića Coraxa, u satiričnim tekstovima pesnika Miodraga Stanisavljevića ili u prepoznatljivom maniru splitskog Ferala, gde su junaci populističke scene podjednako zastrašujući, poput poznatih totalitarnih originala, ali i smešni, kao njihove manje ili više uspele imitacije, domaći "oriđinali".

Retrospektiva

Iz malobrojnih knjiga, obilja publicističkih i preobilja novinskih tekstova, po težnji k naučnoj, u prvom redu sociološkoj analizi, izdvaja se knjiga Slobodana Antonića. Izbegavajući krajnosti strukturalizma i akcionizma, Antonić nastoji da poveže analizu strukture i aktera preko "realističkog pristupa", kako sam naziva svoj analitički postupak.19 On pod strukturom podrazumeva "sve delove društvenog prostora koje je neki naraštaj zatekao, ili koje su učinak njihovih ranijih delovanja", a "to nisu samo nasleđena privredna razvijenost, politička kultura ili društveni obrasci ponašanja, nego i zajednička iskustva određenog naraštaja".20 Akteri su, pak, pored već pomenutih naraštaja (kojima se ne bavi posebno), elite, političke stranke i koalicije, te uticajni i moćni pojedinci (vođe).
Iz "postoktobarske" perspektive, Antonić daje podrobnu retrospektivu Miloševićeve vladavine kroz sedam kriza režima, šest stabilizacija i jedan pad režima. To su, prema najvažnijim događajima, sledom: (1) nestanak komunističke legitimacije 1990. godine; (2) devetomartovska pobuna 1991; (3) međunarodno izopštenje i Vidovdan 1992; (4) nastanak autoritarne opozicije i privredni slom 1993; (5) izborna krađa i građanska pobuna 1996/97; (6) napad NATO snaga i gubitak Kosova 1999; i (7) izborni poraz septembra 2000. godine.21 Iz svake krize režim je uspeo da se iskobelja i stabilizuje, dok je sedma kriza ishodila njegovim padom i "petooktobarskim prevratom" koji je, po Antoniću, "politička revolucija" i to "srećna politička revolucija", bez većih žrtava.22 Tada je Srbija, veli Antonić, "dobila demokratiju. A žitelji Srbije su konačno, i valjda zauvek, postali građani".23 Antonić pominje i uticaj populizma na posmatrana zbivanja; iako drži da je koban, "markira" ga kao fasadu, kulisu ili priču, iza koje je "u stvarnom istorijskom sklopu često stajao određeni deo društvene elite".24
Analiza elita nije dovoljna za razumevanje populizma, pogotovo ako se odsečno podeli na etatističku, nacionalpopulističku i liberalnu.25 Ovakva podela, ma koliko bila podrobno opisana svaka od njih, više je izvedena iz "modelskog pristupa" nego iz analize samih zbivanja u strukturi društva i državi. Naime, prva elita ne bi zauzela ključne pozicije bez populističke ideologije i pokreta, pa i odgovarajuće revolucije, niti je nacionalpopulistička elita ograničena samo na radikalsko jezgro, a i u liberalnoj se mogu naći elementi populizma.
Savremena zbivanja biće nešto razumljivija ako, barem najsažetije, prikažemo prethodne promene i u strukturi društva i u glavnim akterima.
Još u toku Drugog svetskog rata (i građanskog), u društvu je došlo do polarizacije između onih koji su se vezivali za okupatorske sile i delili njihovu sudbinu i onih koji su svoje aspiracije vezivali za antifašistički blok, pobednički, i u oslobodilačkom i u građanskom ratu. Prvi su bili marginalizovani i uništavani, a drugi su krenuli uz vertikalu nove strukturacije. Stare elite su nestajale, a nove nastajale. I to ne samo u personalnom pogledu, već i na izmenjenim osnovama strukturacije. Ukidanjem privatnog vlasništva, sem na marginama društva (uglavnom u poljoprivredi i zanatstvu), nestajala je i osnova svojinske nezavisnosti pojedinaca, grupa i slojeva od vlasti. Partijska hijerarhija čini okosnicu kanala socijalne pokretljivosti. Izvan nje su "ostaci starog društva", kao "neprijatelji", i "prijateljske klase" (lojalne novoj vlasti ali ne i njen deo), dok se unutar nje formira nova elita (vojno-partijska, privredna i kulturna). Kretanje po novoj hijerarhiji vlasti (partije-države) determiniše i socijalnu pokretljivost grupa i slojeva, gore-dole, unutra i izvan.
Na vrhu te hijerarhije, ili bolje rečeno u njenom jezgru (figura glavice luka je primerenija od merdevina), nalaze se najzaslužniji kadrovi za njeno nastajanje na putu k dominaciji, među kojima su najznačajniji kadrovi od poverenja Kominterne. Potom slede najzaslužniji za ratnu pobedu i oni koji su pridoneli učvršćenju nove vlasti. Merila za uspon i napredovanje oslanjaju se na autoritarnu i militarističku patrijarhalnu tradiciju, a neposredan izvor i uzor je staljinistički "model", u čijem se središtu nalazi Vođa kao stožer "uže partije".26 Od svih se očekuje lojalnost, a Vođa je ne duguje nikome.27 Brutalnost je karakteristika eliminacije suparnika (pre rata, preko Kominterne), manje tokom rata, i sve izraženije posle rata, s pozicije vlasti, kroz eliminaciju članova Politbiroa (jednog po jednog) a nižih funkcionera i običnih članova hrpimice, i kroz sistem jugoslovenskog Gulaga u kojem Goli otok ima centralno mesto.
Meritokratska merila socijalne pokretljivosti (partijski i borački staž) izvor su sporova i sukoba ne samo među pojedincima i grupama (generacijama, na primer), nego i među nacijama. Naime, sticajem okolnosti, usled izloženosti ustaškom teroru u NDH, najbrojniji među prvoborcima bili su Srbi (već početkom juna dižu ustanak u Hercegovini), što im je donelo prednost pri napredovanju u hijerarhiji. Oni, pak, koji nisu bili favorizovani novom partijsko-državnom hijerarhijom bili su više upućeni na privredne delatnosti, u zemlji i inostranstvu.
Otvaranje državnih granica, kakvog nema drugde u "realnom socijalizmu", ubrzava strukturne promene. Rastuća masa "gastarbajtera" menja sastav domaćeg stanovništva, stvara novu socijalnu grupaciju koja izdašno pomaže rodbinu u zemlji i time dodatno smanjuje socijalne tenzije. Istovremeno, otvaranje prema "trećem svetu" omogućuje stvaranje sve snažnijeg dela srednje klase stručnjaka i višeg sloja radništva koji ostvaruju značajne prihode iz rada u tim zemljama. Time je podstaknut i zamah izvesnih delova domaće industrije čiji proizvodi nemaju prođu na tržištima razvijenih zemalja, a raste i domaća "namenska industrije", pre svega oružja za taj deo sveta, što dalje jača inače sve snažniji "vojno-policijski kompleks" u zemlji.
Kako je struktura društva bivala sve složenija, naročito usled ubrzane industrijalizacije i započete modernizacije, meritokratska (i klijentelistička) merila socijalnog uspona - karakteristična za statično, patrijarhalno i staleško društvo - bila su sve ugroženija od rastućeg aparata vlasti i iskrsavanja novih merila uspešnosti. Iako je privreda bila daleko od tržišne, uspeh na tržištu (mahom u podeli stranih donacija i distribuciji centralnih fondova) potkopavao je stara merila za procenu zasluga. Mada nema sistematskih analiza, "računa se da je Jugoslavija u periodu između 1949-1965. dobila preko 30 milijardi dolara, pretežno od SAD",28 što je otvorilo širok prostor za proizvoljno, neracionalno raspolaganje velikim kapitalom, a time i za sve veću moć raznih njegovih korisnika. Priliv novca i razne robe iz sveta znatno je pridoneo i rastu životnog standarda "širokih narodnih masa", koje time ne stiču veću autonomiju spram vlasti (paternalističke), već postaju njena pasivna i mahom poslušna podloga (sve šira socijalna osnova datog političkog režima). Dotok stranih sredstava je i kasnije bio veliki, ali od toga "radni narod" ima sve manje koristi, dok time raste moć onih koji u svojim rukama drže tokove novca i robe, i sve više su izvan javne kontrole. Kako je zabeleženo u istoriografiji: "Krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih nastala je provala neekonomskog zaduživanja u inostranstvu i krajnje neekonomska upotreba tih sredstava".29 Naporedo sa slabljenjem federalne kontrole jačala je republička. Sve jasnije se ocrtavaju granice sve zatvorenijih nacionalnih privreda. Glavnim mešetarima novčanih tokova, obiljem novca, dobijenog a ne i zarađenog, činilo se da je bezmalo "sve moguće", što je samo jedan od podsticaja inače rasprostranjenog političkog voluntarizma.
Razgranavanje mreže samoupravljanja (bez stvarne samouprave), i van privrede, umnožavalo je sve skuplji činovnički i funkcionerski aparat koji je, istovremeno, bio i pouzdan oslonac vlasti, ali i njegov remetilački činilac, jer se u tim krugovima razgorevaju ambicije za sve veću moć a time se zaoštrava i gloženje između zatečenih i dolazećih (arivističkih) delova "gornjih slojeva", pa i elite. U tome sve primetniju važnost dobijaju "nacionalni ključevi", odnosno zastupljenost pripadnika pojedinih etničkih zajednica u diplomatiji, rukovodstvima partije i države, vojsci, pa i samih fabrika.
Za prekomponovanje "vladajuće elite" značajni su još neki činioci koji obično izmiču pažnji istraživača. Naime, produžavanjem građanskog rata i van zemlje, u obračunima s emigrantskim krugovima, uz snažnu finansijsku potporu iz zemlje, nastajale su moćne grupe oko funkcionera tajne policije i sve uspešnjih emigranata iz Jugoslavije u svetskom kriminalnom podzemlju, koje će u potonjim zbivanjima imati značajnu ulogu u raznim zakulisnim događajima. Uz to, i jedan fenomen, takođe nedovoljno istražen, tzv. korisne malverzacije, imao je važan udeo u prestrukturaciji elite. Naime, "ljudi od poverenja" dobijali su znatan deo društvenog kapitala na privatno raspolaganje, kroz privatne firme ("tetke"), preko kojih su poslovali, mimo bilo kakve javne kontrole, ubirajući profit na svetskim tržištima, a bez rizika od neuspeha, pa i eventualnog bankrota.
Promene u osnovama strukturisanja elite uznemirile su i samo jezgro vladajuće elite. Tome su doprineli sve primetniji neuspesi u privredi, kao i prvi radnički štrajkovi (počev od 1958. godine) koji su dovodili u pitanje ideološku legitimaciju poretka. Bilo je za mnoge neshvatljivo kako je uopšte moguće da se bune radnici kada je radnička klasa, po Ustavu, vladajuća klasa. U takvim okolnostima, kao i u ranijim trenucima krize (u vreme početka sukoba sa Staljinom, 1948), Tito je pribegavao vaninstitucionalnim poduhvatima (slično je bilo i u vreme "studentske bune" 1968, "maspoka" u Hrvatskoj 1971. i prilikom svrgavanja "liberala" u Srbiji 1972. godine). Paradigmu intervencije partijskog i državnog vođe, Tita, predstavlja sastanak s probranim funkcionerima, mimo partijskih i državnih institucija, marta 1962. godine.30 Mada su učesnici sastanka, i Tito, pominjali krizu, o njoj se ne govori racionalno, nego u partijskom žargonu, kao o problemu partijske discipline. Uprkos tome što su neki od učesnika, recimo Rato Dugonjić, govorili o vidljivim znacima raspadanja zajedničke partije i države na šest partija i šest država,31 težište razgovora pomeralo se sa stanja u privredi, društvu i državi na stanje u partiji. Pominjali su zabrinjavajuće činjenice - da proizvodnja opada a potrošnja raste i da se neracionalno investiraju sredstva (mahom strana), u čemu sve veću ulogu imaju novi kadrovi izvan kontrole starih. Poljuljanu partijsku disciplinu najslikovitije je dočarao jedan od najviših funkcionera političke policije, Svetislav Stefanović, metaforom "đavo je ušao u nas"; lek je u drugoj metafori, u obnovi discipline "vojnika revolucije".32 Obnova partijske discipline, pak, ne može mimoići status Vođe. Svi su isticali presudnu ulogu Tita, izražavali mu ličnu lojalnost, a i on je podsticao takav smer razgovora, fingiranjem spremnosti i da "ode", ali je ipak svima stavljao do znanja da nema nameru da "baci koplje u trnje".33 U tome ga je najodlučnije podržao "prvi čovek" vojne hijerarhije.34
A Vladimir Bakarić, koji je u neformalnim razgovorima tvrdio za sebe da je treći čovek u vlasti (drugo mesto dele Ranković i Kardelj), označio je pravac upotrebe vrhovnog autoriteta, od populizma k totalitarizmu, potencirajući bezmalo neograničenu vlast Vođe. Podsećajući okupljenu svitu da je "prelomnu tačku u liniji uvek određivao drug Tito", Bakarić nazire dalji tok zbivanja: "da se kao rukovodstvo raspustimo i da Savez komunista, koji je zdrava organizacija, da drugu Titu mandat da postavi novo rukovodstvo. Ne zato što se mi ne slažemo, nego zato što nismo u stanju da nađemo put za izlazak"; zbog svega toga, neka "drug Tito uzme inicijativu".35 A sam Tito, kao da se nećka na ovu ponudu, relativizuje svoju ulogu - "ozdravljenje mora doći odozdo, a ne samo odozgo" - dramatizujući do krajnosti mogući ishod krize; ako se ne poboljša standard radnika, veli on, "onda će nas jednoga dana najuriti, zaslužili smo da nas najure".36
I pored neskrivenog zazora prema nastajućoj novoj eliti, u privredi i u republikama, agresivnost nije toliko usmerena prema njima koliko prema kulturnoj eliti koja se, budući da se doživljava kao najopasnija po trenutni poredak, mora "imati na oku".37 I sam Tito je podešavao "nišanske sprave" protiv pojedinih "neprijatelja" među intelektualcima, recimo, protiv Branka Ćopića, "Tikava" ili "krivaca za kvarenje omladine".
Tito je zaista "uzeo inicijativu", "očistio partiju" i kooptirao u vođstvo
nove kadrove. Prethodno je uklonio svog najvernijeg saradnika, Aleksandra Rankovića (Svetislava Stefanovića i dr.), na Brionskom plenumu CK SKJ, koji je, 1. jula 1966. godine, održan u najvećoj tajnosti i pod budnim okom vojnog aparata. Tome su, već u tradiciji autoritarne i totalitarne vlasti, prethodile dvorske intrige u kojima je Ranković označen kao pretendent na Titovo mesto. Ranković je kažnjen, ne kao šef tajne policije, nego zato što mu je pripisano prisluškivanje samog Tita; ozloglašen je kao unitarista i srpski nacionalista.
U senci intrigantnih sukoba u samom vrhu vlasti ostala je činjenica koja će u daljim zbivanjima biti izuzetno važna. Naime, politička policija ne samo da nije dovedena u pitanje, nego je multiplikovana; pored saveznog nivoa, ona je bivala sve snažnija u okviru rastućih republičkih i pokrajinskih "državnosti". Slično se dešava i 1968. godine kada se oružane snage udvajaju; pored stalnog sastava, sve jače su formacije republičke i pokrajinske teritorijalne odbrane. Izlaz iz krize tražen je, po logici autoritarnih i totalitarnih struktura, u jačanju aparata vlasti koji se udvajaju, međusobno nadziru, glože i obračunavaju, uz arbitriranje vrhovnog Vođe (dok je živ).38 Uzimaju maha i ciklične kampanje protiv raznih "neprijatelja", nižu se vojne i policijske vežbe pod geslom "Ništa nas ne može iznenaditi". Nastaje i razvija se sveobuhvatni sistem Opštenarodne odbrane (ONO) i Društvene samozaštite (DSZ). Grade se ratna skloništa,39 vojna utvrđenja, podzemni aerodromi, kao da se priprema sveopšti rat. Uz sve to širi se propaganda o JNA kao jednoj od najmoćnijih armija sveta.
Paralelne policijske i vojne strukture su okosnica nastajućih "nacionalnih državnosti", u čijem su središtu sve više osamostaljene pokrajinske i republičke organizacije vladajuće partije, Saveza komunista. Kasnije, legalizacijom pluralizma, razmahalo se stvaranje paralelnih struktura do neviđenih razmera, od više stotina stranaka do više hiljada nevladinih organizacija; paralelizam SPS i JUL je samo egzotična epizoda u ovoj haotizaciji političkih i socijalnih aktera. Iz razgranavanja paralelnih struktura vlasti izrastaju nove elite koje se nadgornjavaju sa starom elitom. Međusobno se glože, nadmeću u bahatosti i bivaju sve brutalnije. Za razliku od stare elite, koja je verovala u svoju trajnost, gotovo večnost, pa je bila donekle obazrivija u korišćenju privilegija, nova elita, verovatno svesna prolaznih čari trenutka, bivala je sve oblapornija i bezobzirnija. A kada se u ratnim godinama sasvim razmahala, izgledalo im je, i ne samo njima, ne samo da je "sve moguće", nego i da je "sve dopušteno".
Reagovanje na krizu može biti i racionalno, a ne samo iracionalno.40 Na izvore krize ukazivali su već pomenuti radnički štrajkovi, počev od Slovenije 1958. godine, koji su potom zahvatili čitavu zemlju; o njima je bilo zabranjeno javno govoriti, upravo da bi se sprečili javni uvidi u njihove uzroke i moguća rešenja - i demokratska - od kojih je postojao paničan strah u vrhovima vlasti.
Za racionalne uvide u uzroke krize i njene moguće rasplete daleko su važnija, snažnija i artikulisanija kretanja u kulturi. Tu su primetni prvi plodovi razlaza s SSSR-om. Duhovno stvaralaštvo u umetnosti, filozofiji i sociologiji uzimalo je maha. I obrazovanje je prožeto novom, slobodnijom klimom. Tome pomažu i sve brojniji prevodi i otvaranje prema svetu, Zapadu pogotovo.
Od Beketovog "Čekajući Godoa" (svetska premijera je bila u Parizu 1953. godine), koji je najpre "skinut" s repertoara zvaničnog pozorišta da bi ubrzo potom, 1955, baš to delo utemeljilo novo pozorište (Atelje 212), pa do Mihajlovićevog dela "Kad su cvetale tikve", koje su igrane i "skinute" 1969. godine, nižu se književna dela, pozorišne predstave, filmovi, slikarske izložbe kojima se delotvorno napuštaju svi ideološki kanoni, ne samo već prezreni "socrealizam" već i "socijalistički estetizam". Rastuću slobodu duhovnog stvaralaštva prati i otvaranje traumatičnih tema iz novije istorije (rata i nakon rata, uključujući i torturu na Golom otoku). Nekontrolisana sloboda i nagoveštaji katarze nad istorijskim traumama toliko su uznemirile vlast (i njihove ideološke i propagandne aparate) da je pokrenuta žestoka višegodišnja kampanja (1969-1973); slede brutalni obračuni, kako su oni sami govorili, s "crnim talasom" u umetnosti. Umetnička dela su zabranjivana a autori izbacivani s posla i sudski kažnjavani (na primer, mladi režiser Lazar Stojanović je, zbog filma "Plastični Isus", osuđen na tri godine zatvora).
Zamah kritičke misli naročito je primetan u filozofiji i sociologiji. Uz odbacivanje doktrine marksizma-lenjinizma od dalekosežne važnosti je obnova kategorije slobode kao temeljnog pojma filozofije, sociologije i antropologije. Politički značaj ovoga pojma nije manji od intelektualnog. Naime, nasuprot lenjinističko-staljinističkoj doktrini da je vlast temeljni pojam revolucije, a masa osnova poretka, postulira se sloboda pojedinca kao njeno središte i kao osnova društvenog sistema. Pozivanje na Marksa (naročitog "mladog" i njegove "rane radove"), pribavljalo je izvesnu legitimnost ovom zaokretu, ali je uzdrmalo ideološku legitimaciju vladajućeg poretka koji se, uprkos izvesnim promenama, nije odrekao svoga uzora (staljinizma). Posle prvih prodora pedesetih godina, početkom šezdesetih pokreću se brojni časopisi koji izmiču kontroli vlasti i razvijaju kritičku misao. U tom pogledu središnje mesto ima časopis Praxis (1964-1974) i Korčulanska letnja škola, oboje s izrazitim međunarodnim referencama.
Novi senzibilitet je nastajao i širio se kroz sve snažniji studentski pokret. Posle prvih studentskih demonstracija, 1954. i 1959, studentski pokret postaje sve organizovaniji i snažniji, od 1963. do 1974. godine, s vrhuncem 1968. godine, naporedo s "bumom" studentskih pokreta u čitavom svetu. Kao i u ostalim pokretima toga vremena, i u pokretima u Jugoslaviji bile su snažno izražene raznolike ideje "nove levice" i "kontrakulture", pre svega kroz mnoge studentske listove i časopise, koji su se suprotstavljali raznim oblicima nasilja, čija je tadašnja paradigma bio rat u Vijetnamu, i težili su javnom, kritičkom razmatranju uzroka krize i njenim mogućim, demokratskim raspletima.
Vlastima je najviše smetala pojava autonomnog pokreta, pa je represija usmerena prvenstveno protiv njega, potom su uklonjena samostalna glasila, da bi i same slobodarske ideje, oglašene za pokretače "nemira", bile kažnjene. U ime demetropolizacije nauke i kulture bujaju novi univerziteti i sve brojniji magistri, doktori i profesori. U suzbijanju kritičke misli naročito važno i efikasno mesto ima zvanično uvođenje "moralno-političke podobnosti" pre svega za obavljanje obrazovnih i vaspitnih funkcija, potom i svih javnih poslova, da bi se proteglo i na sve zaposlene. To je bila jedna od najvećih "čistki" od svega što nije lojalno režimu. Umesto nekadašnje kontrakulture, pod pokroviteljstvom režima i "budnim okom" nalazi se, i neguje, zabavna potkultura mladih. Cveta pop-kultura kao dominantni oblik masovne kulture. Uzeo je maha širok talas antiintelektualizma u kojem posebno važno mesto ima ukidanje gimnazija i uvođenje "šuvarica". Svaki javni govor o krizi, koja je bila sve dublja i dramatičnija, gušen je ideološkim kampanjama protiv "krizologa", kako su posprdno nazivani. Bezmalo svaki proplamsaj slobode, recimo povremene peticije zbog kršenja ljudskih prava, žigosan je kao skandal. Po klasifikacijama političke policije, doskora neprijateljska levica naprosto je preimenovana u - građansku desnicu. Deo novog ideološkog ambijenta su i sistematske denuncijacije da je pokret kritičkog osporavanja, zapravo, hteo više komunizma i da je baš on onemogućio reformu sistema.
Razboritost nalaže da se izbegne pomisao da je tada mogla da prevagne slobodarska i demokratska struja. Što smo dalje od tadašnjih zbivanja sve je izvesnije da nije bila mogućna pobeda slobode i demokratije, da čak nije bila realno mogućna ni iole značajnija reforma tadašnjeg poretka. Dabome, pokret osporavanja poretka nije nedužan za produbljavanje njegove krize, ali ne može biti ni glavni krivac za krizu, a još manje za katastrofu koja će kasnije slediti. Ovde je, pak, bitno primetiti da je samo postojanje pokreta osporavanja i javne kritičke misli ipak ograničavalo (sve)moć vlastodržaca koji su se, pred ipak prezentnim protivnikom, ustručavali krajnje brutalnosti, strahujući i od međunarodnih skandala.
U tom obračunu s "neprijateljima" sinhronizovano sudeluju stara, staljinistička, i nova, nacionalistička desnica, da bi nakon obračuna sa zajedničkim "neprijateljem" razgoreo sukob, i sve suroviji obračun, i unutar pobedničkog tabora. Nekada bahati vlastodršci, koji su svoje protivnike uglavnom prezirali, sada su ih sve primetnije mrzeli i sve brutalnije se s njima obračunavali. U sve češćim obračunima "vežbala" je svoju brutalnost i "nova elita" koja će se razmahati kada je stara već oronula, istrošena sukobima, pogotovo nakon Titove smrti (1980). O odsustvu merila za izbor saboraca u obračunima rečito svedoče reči jednog partijskog lidera, inače sveučilišnog profesora koji, u jeku bitke protiv "praksisovaca", veli: "Ići ćemo i s poluidiotima, ali ćemo pobjediti!" Na udaru su se našli "neprijatelji svih boja". Nisu zaobiđena ni deca. Poznatu ruralnu zavist koja nalazi zadovoljenje u tome da "Milojici crkne krava", proširena je na smaknuće i samog Milojice. Razornih strasti nisu lišene ni urbane sredine. Tu uzima maha ubitačno "osvetoljubivo poricanje" svega i svakoga što štrči iznad ideologizovanog "naroda"; "um je ponovo potisnut ideologijom".41 Omiljeno geslo sve brojnijih i surovijih goniča "neprijatelja" je "dotući već poražene snage". Takve progonitelje nije izbegao ni pesnik Duško Radović koji se godinama, mimo svih ideologija, svojim sumornim govorom ali vrcavim duhom s vrha Beograđanke preko radija obraćao sugrađanima s "Dobro jutro, Beograde".
Novi akteri, pre svega nove elite, nastupaju oslanjajući se na slabljenje moći stare elite, smrtno ranjene Titovom smrću, ojačalim središtima moći u policijskim, vojnim i privrednim strukturama republika i pokrajina, sve širim i jačim vezama vlasti i kriminalnog podzemlja i usponom novih "podobnih kadrova" u kulturi, privredi, čitavom društvu. Na tim osnovama rastu i ambicije da se nacionalne "državnosti", etablirane Ustavom iz 1974. godine, pretvore u suverene države. Pored izvesnog kontinuiteta sa starom partijskom državom, sve primetniji je diskontinuitet kojem glavni pečat daje nova kompozicija sve brutalnijih vladajućih elita.
Konfiguracija novih aktera stvara vrtloge u zajedničkoj državi, i to sve jače, počev od Kosova 1968. godine, kada masovne nacionalističke demonstracije bivaju silom (i vojnom) ugušene, preko uspona nacionalnih elita u svim delovima Jugoslavije, do zamaha i nasilnog gušenja hrvatskog "maspoka" (1968-71). U tom vrtlogu jača etnička homogenizacija i konfrontacija s drugim nacijama. Razlike se preoblikuju u suprotnosti, sporovi u sukobe. Raste osećanje, podsticano iz moćnih ideoloških i propagandnih aparata, da je život u zajedničkoj državi nepodnošljiv, čak i nemoguć, da je izlaz u stvaranju novih, suverenih nacionalnih država. U masovnoj mobilizaciji populističkih pokreta dolazi do spajanja bezmalo svih trauma iz bliže i dalje prošlosti - od onoga rata, preko kolektivizacije i raznih "čistki", do gubljenja posla - u jedinstvenu nacionalnu traumu.42 To su oni fenomeni - kriza identiteta i pojava nacionalizma - koje pominje Hobsbaum, a koje smo uzeli za motto ovoga teksta. Razmahalo se, naime, traganje za etničkim korenima, kroz sve popularnija etnogeneze, u kojima se traže dokazi izuzetnosti svoga etnosa i poriče svaka srodnost i bliskost s drugim etnosima. Kafanski crtači državnih mapa postaju sve glasniji i prisutniji u nacionalnim sporovima i sukobima.
Glavna karika u populističkim revolucijama, srpski populizam, uliva ostalim oblicima populizma novu i neobuzdanu razornu moć.
Uspon i zamah srpskog populizma počiva na eliminaciji otpora kritičkog mišljenja i raznih pokreta u samom središtu, Beogradu, zatim u sve glasnijim uzbunama zbog ugroženosti Srba na Kosovu i van Srbije, u delovima antidemokratske tradicije, formiranju nove partijsko-državne elite na čelu s novim Vođom, Slobodanom Miloševićem, te, najzad i pre svega, na raspolaganju najmoćnijim aparatima sile (vojske i policije). Na tako raznorodnoj osnovi jača masovni pokret, kroz "antibirokratsku revoluciju" (rušenje starih kadrova) i etničku homogenizaciju kroz "događanje naroda", o čemu postoji obilje literature.Da populistički pokret i njemu primeren politički režim nisu nastali spontano svedoči i retko viđena, zaglušujuća ideološka propaganda, iz svih oruđa, štampanih i elektronskih, u kojima prednjače najuticajnije nacionalne institucije: Crkva, SANU, Univerzitet, Društvo književnika, čak i sportsko društvo "Crvena Zvezda", kao i najuticajniji mediji, list Politika, radio i televizija.43 Strasti su uspešno raspirivane vešto smišljenim sloganima, poput onog o Srbima kao "ostatku zaklanog naroda" koji je lansirao pesnik i akademik Matija Bećković, jedna od glavnih figura među "najumnijim srpskim glavama".Otpori razornoj stihiji bili su nedovoljni da je zaustave. Stari otpori su skršeni, a iz običajnog jugoslovenskog zajedništva ("jugoslovenstva"), u labilnoj strukturi društva koje je tek zakoračilo k modernizaciji, nije nastao snažniji otpor. Ni tadašnja reformistička vlada Ante Markovića, samouverena u dostatnost privrednih reformi, u ponečemu i uspešnih, a ignorisanjem važnosti političkih reformi i saveznih izbora, nije bila stvarna alternativa bujajućoj snazi populizma. Ni međunarodni činioci, i pored više pokušaja da zaustave stihiju raspadanja, nisu uspeli da spreče sve oštrije sukobe i varvarizaciju zemlje.
Time što smo srpski populizam označili za prelomni događaj u vrtlogu populističkih revolucija ukazali smo i gde leži najveća odgovornost (i krivica) za sve ono što se dešavalo proteklih godina. Ali, za temeljito ispitivanje svih tih dešavanja, i prethodnih i potonjih, ne može se izbeći analiza "spojenih sudova" i lančanih reakcija svih populizama, nacionalizama idrugih antidemokratskih ideologija; to je i najteži deo istraživanja, na čije ćemo valjane rezultate dugo čekati. S tim u vezi je i neophodnost komparativnih istraživanja.44 Retko se dešava ne samo ovakav val varvarizacije nego i brojnost sukobljenih strana; čim je više od dve, već to komplikuje analizu, pogotovo ako ih je znatno više od dve.

Prospektiva

Iz današnje perspektive, dve godine nakon oktobarskog preokreta 2000, izvesno je da je vrtlog populističkih revolucija izgubio nekadašnju snagu, ali njegove posledice su ostale, kao prepreka demokratskim promenama.
Ciljevi revolucija, i ratova, mahom su ostvareni: razorena je zajednička država umesto koje nastaju nove države, s novim granicama, unutar njih je sprovedeno "etničko čišćenje" i nastaje nova vlast. Nove državne tvorevine nisu ostvarile punu suverenost, osim Slovenije; Bosna i Hercegovina je pod međunarodnim protektoratom, Hrvatska i Makedonija su pod naglašenom međunarodnom kontrolom, kao i SR Jugoslavija koja se tegobno izbavlja iz dugotrajne izopštenosti iz međunarodne zajednice (sankcije i sl.), Kosovo je pod međunarodnim protektoratom, a odnosi između Srbije i Crne Gore nisu stabilno uređeni. Međunarodna zajednica pokazuje volju da se okonča stvaranje novih država, ali neizvesnost u tom pogledu i dalje postoji, naročito zbog težnji pojedinih populističkih pokreta, najizrazitije albanskog pokreta na Kosovu i u Makedoniji, da se produže populističke revolucije daljim prekrajanjem državnih granica i stvaranjem novih država.
Rezultati dosadašnjih populističkih revolucija nisu temeljito proučeni, ali su vidljive glavne konture, barem kada je o Srbiji reč.
Mada populističke revolucije nisu proizvele ni izbliza stabilne strukture, njeni glavni protagonisti zauzeli su strateška mesta u hijerarhiji moći. Protagonisti "starog režima" su i dalje legalno na javnoj sceni, i u skupštinama i u javnosti. Vođa doskora vladajuće partije, iako se nalazi u zatvoru Haškog tribunala, i dalje upravlja svojom partijom. A i njegovi glavni partneri (radikali, na primer) veoma su glasni, najavljujući skori povratak na vlast. Pokretači i plodouživaoci populističke revolucije nemaju ni onoliko skrupula koliko su imali nekadašnji vlastodršci. Bahato se razmeću svojom moći i bogatstvom. Navlače odore nekadašnje srpske vojske i srpskih vojvoda. U takvoj odori godinama se šepurio i jedan od najslikovitijih likova s kriminalnih poternica Željko Ražnatović Arkan, koji je promovisan u komandanta jedne od paravojnih formacija, razmećući se pokroviteljstvom patrijarha i drugih crkvenih velikodostojnika; osnovao je i svoju partiju (SSJ) i postao narodni poslanik; od vođe fudbalskih navijača ("Delija") postao je vlasnik fudbalskog kluba ("Obilić"); ceremonija njegovog venčanja s jednom od heroina "folk-scene" punila je medije i razgaljivala duše masa. Ipak, među "crnim biserima" bilo je i takvih koji su, držeći do izvesne etike, smatrali da i nije baš pristojno da učestvuju u borbi za vlast.45
Za razliku od ranije elite vlasti, koja se pozivala na zasluge u revoluciji, ova nova se ne poziva na svoje revolucionarne zasluge, već na trajnu "službu narodu" i "nacionalnim interesima". Poput stare, i nova krije svoje faktičko vlasništvo i, obično, zazire od njegove legalizacije. Drže da je sama uspešnost najbolji dokaz njene legalnosti i legitimnosti. U tom pogledu, paradigma je "vladajuća familija" koja se nije libila razmetanja rastućom moći, kao i sve većim bogatstvom, "krunisanim" i baškarenjem po Belom dvoru. Od trajnije važnosti za posmatranje smerova strukturnih promena je primer "Braće Karić". Oni su od nekadašnje lokalne radionice (u Peći), za desetak godina, postali finansijski magnati čija moć i bogatstvo prelaze granice zemlje. Učestvuju i neposredno u vlasti a osnivaju i opozicionu stranku (Socijaldemokratiju generala Vuka Obradovića). Finansiraju promociju, i po svetu, nekadašnjih ideologa (Miru Marković, pre svega), a šire i novu arivističku ideologiju (tačnije, masovnu psihologiju), dnevnim delovanjem vlastite televizije, rastućom moći svog univerziteta i preko sopstvenog medijskog koncerna, u kojem luksuzni časopisi Profil, Dama, Jefimija i Porodica imaju šljašteće mesto. Nameću se i kao trajna norma kulturnih vrednosti, kao "srpski Nobel" (prilikom dodele medalja činodejstvuje čak i predsednik SANU). O bezgraničnim ambicijama ovih "junaka našeg doba" svedoči i neskriveno priželjkivanje da jedan od njihovih potomaka, Janićije Treći, jednoga dana postane - predsednik SAD.
Vrtlog populističke revolucije pomeo je čitave delove stare strukture i doneo na površinu nove.
Docaravaju se razni vihori promena. Popularišu se razni scenariji spasavanja, među koje spadaju oni koji se dešavaju pod dirigentskom palicom tajnih centara moći. O tajnim razgovorima i dogovorima predvodnika nove revolucije s moćnicima starog režima ima već obilje tekstova.46 Jedna knjiga, takođe iz novinarskog pera, dosegla je sam vrh senzacionalizma, prikazujući oktobarski prevrat kao, pre svega, delo stranih obaveštajnih službi, čiji svemoćni šefovi dobijaju inspiracije o podvizima i iz pogleda u "prepone" pevačice.47 Nove varijacije na temu zavera mogu se dobro "primiti" na podlogu dugo negovanog zavereničkog poimanja istorije, pa tako i ovakvo štivo dobija ogroman publicitet. Inače, o tajnim kanalima moći teško se išta pouzdano može znati, sem da postoje i da su delotvorni, ali nikako se ne može uzeti zdravo za gotovo da su to jedini, čak ni najmoćniji delotvorni činioci.
Ima očekivanja i drukčijih spasilaca. U tom smislu najslikovitija je figura kralja-izbavitelja. Uz veliku pompu kako malobrojnih pristalica monarhije tako i nove vlasti, princ Aleksandar Karađorđević dolazi u zemlju, dobija na raspolaganje Beli dvor i sve zapaženiji publicitet, i to kao prestolonaslednik, iako prestola - nema. Čak se i nad spasiocem traži spasilac, i to u liku Radovana Karadžića, kao regenta Srbije.48 Imajući u vidu sve surovosti minulih godina, ne iznenađuje cinizam protagonista izbaviteljske ideologije koji podrazumeva i neki novi haos, i novu katastrofu, iz koje bi nas neko izbavljao.
Nova vlast ohrabruje uspon klerikalnih krugova koji ne pokazuju bilo kakvu spremnost za kritičko preispitivanja svoje uloge u dosadašnjem metežu ratova, zločina i pljački49 već su obuzeti penetracijom u javne poslove, od prosvete - uvođenjem veronauke u redovne škole, preko državnih medija, do vojske u kojoj na mesto nekadašnjih komesara dolaze vojni sveštenici.50
Ocrtava se tradicionalni savez Oltara, Krune i Sablje, kao izbaviteljska formula za "jadni i napaćeni srpski narod".
Na mesto nekadašnje ideološke ikone Edvarda Kardelja, koga je malo ko čitao ali su se na njega mnogi pozivali, nameće se nova ikona, vladike Nikolaja Velimirovića, takođe zamašnog spisateljskog dela, na koje se, opet, mnogi pozivaju mada nije izvesno koliko su ga zaista čitali.
Pred šokom budućnosti, kako je dočaravano stvaranje moderne privrede i demokratskog poretka, doživeli smo šok prošlosti, put u varvarizaciju. Kriza je poprimila obeležja prirodne katastrofe. Ali, za razliku od prirodne katastrofe, koja dođe pa prođe, istorijska katastrofa duže traje, lakše dođe nego što prođe. Oživele su traume ranijih nacionalnih sukoba. Umesto izostale katarze, u ime raščišćavanja "starih računa", buja osvetoljublje, nasilje, zločin i pljačka.
Ključno pitanje, na koje još nema valjanog odgovora u našoj javnosti, jeste da li je zločin kažnjiv. Iako će retko ko poricati samo postojanje zločina u toku minulih ratova, u javnosti još nije preovladalo gledište da je zločin kažnjiv. Izgovori su različiti, od toga da se u ratovima obično "svašta dešava", preko osporavanja Haškog tribunala (osnovanog od strane UN za zločine u Ruandi i Jugoslaviji), pa do uspostavljanja simetrije - "svi su činili zločine" i zašto bi za njih odgovarali samo "naši", recimo Srbi.
Poput davnašnjih religijskih vrenja prilikom nastanka čistilišta,51 umesto rasprava u crkvama, koje i sada kao i nakon ranijih ratova izbegavaju konkretne rasprave o vlastitom udelu u odgovornosti za zločine, u laičkoj javnosti se, ipak, razgorevaju sporovi oko zločina. Vreme i mesto čistilišta dočarava se s primesama pseudoreligioznosti, kao vatra očišćenja ili oganj večne kazne. Probijaju se u javnost i trezvene analize i razumni zahtevi za rasvetljavanje i sankcionisanje zločina, mimo špekulisanja oko simetrija i bez ustručavanja od suočavanja sa zločinima koji su počinjeni u ime vlastite nacije. Upravo suočavanje sa zločinima počinjenim u ime vlastite nacije jedini je put oslobađanja od kolektivne krivice i pribavljanja ugleda vlastitoj naciji. Nije reč samo o ugledu već i o iskoraku iz varvarizacije, k civilizaciji,52 kroz uspostavljanje minimalno normalne države, u kojoj će umesto vladavine "prirodnog stanja" započeti vladavina zakona koji garantuje pravo na život svim državljanima, pa se tek s osloncem na ovo, elementarno pravo mogu dograđivati ostala prava, individualna i kolektivna.
Vrednost "normalnog života" je, sećamo se i toga a ne samo razornih trendova, postajala sve prisutnija i glasnija, usred, kako se to obično govori, rasula svih vrednosti, naročito u vreme sve odlučnijeg i masovnijeg otpora starom režimu i kroz borbu za demokratske promene, kako 1996/97. tako i 1999. godine.53 Vapaj za normalnim životom čuo se još u vreme NATO bombardovanja, na protestnim mitinzima u Čačku, Leskovcu, Kruševcu, a još više na mitinzima opozicije 2000. godine, nakon kojih je stari režim i krahirao. Jedan od prelomnih trenutaka, pre beogradskog 5. oktobra, bio je štrajk (29. septembra-5. oktobra 2000) više hiljada radnika "Kolubare" i solidarisanje s njima na desetine hiljada građana Srbije.54
Na talasu ovih promena nastale su i nove institucije - za socijalno-ekonomski dijalog, borbu protiv korupcije i za istinu, odgovornost i pomirenje - ali one nisu ispunile očekivanja.55 Od delotvornosti tih institucija zavisi nalaženje prave mere u rešavanju zaista golemih konkretnih problema "tranzicije" kojom bi se sprečila provala preteće socijalne demagogije. Takvim institucijama se otvara i put za postavljanje temelja normalnoj državi, pre svega kroz pripremu i donošenje novog ustava, kao pouzdanog znaka iskoraka iz varvarizacije k civilizaciji.56 Natezanja i sporovi oko donošenja Ustavne povelje koja bi postavila osnove za nove odnose između Srbije i Crne Gore, kao i za temelje ustavnog poretka u njima, dovode u ozbiljnu sumnju državotvornu sposobnost sadašnje vlasti i otvaraju pitanje o daljoj sudbini procesa demokratskih promena u našoj zemlji. Kosovo, koje je pod pokroviteljstvom UN, i dalje je izvor povremenih potresa, kao pretnja nastavka populističkih revolucija i stvaranja novih država, ali i kao šansa za trajni mir i nove odnose među ljudima i narodima. Ključno je pitanje ne samo da li je sadašnja vlast kadra da prihvati svoja ograničenja demokratskim institucijama i procedurama, nego i da li su građani spremni i sposobni da stvore i nametnu takve institucije i time zaista okončaju populističke revolucije.
Ozbiljnu senku na državotvornu sposobnost sadašnje vlasti baca ne samo deo njene prošlosti nego i ponašanje nakon osvajanja vlasti.57 Naime, najmoćnije među sadašnjim strankama na vlasti imaju svoj populistički bagaž, još iz vremena formiranja prvih stranaka kao sveobuhvatnih formacija iz kojih su potom nastajale nove stranke cepanjem starih (na primer, iz prvobitne Demokratske stranke nastala je i Koštuničina DSS i sadašnja Đinđićeva DS). Tragovi populizma primetni su i kod novih aktera. G 17 plus je startovao kao grupa eksperata-reformatora, a njen lider Miroljub Labus prilikom kandidovanja za predsednika Srbije najpre je tražio "veze" s "Čičom" i Crkvom, kao da narod baš to priželjkuje, ali propada na izborima. I kada su postali stranka zadržali su natruhe populizma.58
Već pomenuti šok prošlosti, ako se temeljito promisli, može biti podsticaj za razvoj kritičkog mišljenja bez kojeg nema ni tačne dijagnoze stanja niti primerene terapije. Tu ne mogu biti od pomoći, kao što nisu bile ni ranije, nametljive priče o fatalnoj istorijskoj nužnosti. Naime, starije generacije se toga sećaju, popularna je bila priča o nužnosti socijalizma i dugog, ne baš lagodnog, prelaznog perioda, a sada svi možemo da pratimo priče o neumitnosti kapitalizma i, opet, tegobnog prelaznog razdoblja "tranzicije". Kao da su svi užasi minulih godina trebali da nas pripreme za mirno podnošenje nekog novog fatalizma.
Razborit odnos prema istorijskim zbivanjima, međutim, isključuje svaki fatalizam, i nekadašnji socijalizam i nadolazeći kapitalizam. Larma koju dižu, i danas, protagonisti različitih antidemokratskih ideologija - patrijarhalnih, nacionalističkih, klerikalnih, staljinističkih i dr. - zaklanja uvid u stvarne potencijale promena. Talog bahatosti, brutalnosti i prostakluka uskomešavaju novi prodori agresivnosti. Kao da su naboji iracionalnosti, nekada uglavnom upereni van svog etnosa, sada rasuti u njemu samom. Nižu se rasistički i seksistički ispadi, i "po kućama", i u naseljima, malim i velikim, i po Beogradu. Nižu se i ubistva i sakaćenja ljudi. Izostaje odgovarajuća intervencija države koje, u stvari, još i nema, a biće je tek kada se pokaže sposobnom da uspostavi legitimni monopol na fizičku silu, rastrojen upravo populističkom revolucijom. Pokušaji javnog reagovanja protiv razornih ideologija, koje se predstavljaju kao glavni izdanci pluralizma, kulturnog i političkog, nailaze na snažan otpor, larmu59 i kontraudare - od inaćenja kroz proglašavanje za junake osumnjičenih za ratne zločine (Miloševića, Karadžića, Mladića, Šljivančanina i dr.) do pretnji nasiljem prema svakome ko im se suprotstavi. U jezgru kulture, u umetnosti, još se ne nazire, kako bi rekao Zlatko Paković, "volja za pevanjem" koja bi stvarala neophodan ambijent za istinsku katarzu nad nagomilanim traumama bliže i dalje prošlosti, pa i savremenosti.60
Za razvoj kritičkog mišljenja i vizije budućnosti može biti podsticajna misao jednog od najplodnijih istoričara modernog doba, već citiranog Hobsbauma, koji svoja istraživanja završava nalazom: "Ne znamo kuda idemo... Ako čovečanstvo ima budućnost koja se ne može spoznati, ona ne može biti produžavanje prošlosti ili sadašnjosti... Alternativa promeni društva je tama".61
Bitna je, dakle, promena društva, o tome je sve vreme reč i u ovom tekstu. A za promenu su od suštinske važnosti ne samo vizije normalnog života nego i oslonci na izvesne iskustvene repere koji svedoče o realnim mogućnostima promena. U takve repere, svakako, spada i iskustvo demokratskih promena, naročito onih koje smo već pominjali - 1996/97. i 2000. godine, kao i oslonci na izvesne delove srpske kulturne tradicije, na koje uverljivo ukazuje profesorka Olivera Milosavljević.62 Svakako, u srpskoj kulturnoj tradiciji postoje i kreativni trendovi, a ne samo destruktivni. Već na samom početku istorije Srbije modernog doba zapodela se velika debata o odnosu između individualne i kolektivne, unutarnje i spoljne slobode, i u njoj su učestvovali umni predstavnici prosvetiteljstva, liberalizma i socijalizma. Ova podsticajna i kreativna debata je trajala sve do početka XX veka i nema razloga da se ne obnovi i danas. Kroz sporove i sukobe nastajale su kulturne i političke institucije koje su otvarale put k savremenoj civilizaciji, u samoj Srbiji, i svrstavale su je među savremena društva i države. Nije, dakle, jedina tradicija, kako se to često nameće, patrijarhalna, militaristička, klerikalna i - populistička. Ni danas nije nužno podleći prividnom pluralizmu razornih ideologija a zapostaviti kreativne ideje i trendove ne samo u prošlosti nego i u savremenosti. I nije reč samo o raznim školama mišljenja u okviru liberalizma, nego i u okvirima socijalizma.63 Dabome, značajne su i druge ideje, laičke pa i religijske, ukoliko su lišene ideološke isključivosti i pretenzija za dominacijom.
Zar uspostavljanje normalne države u Srbiji ne bi moglo biti podsticaj nove - sada pozitivne - "lančane reakcije"?
Stvar je izbora. Tako je bilo i u daleko skučenijim okolnostima kada je vrtlog populističkih revolucija uzimao maha, a tako je, još više, danas, kada su odlučni koraci k normalnom životu već iskustvom potvrđeni i okrepljeni nadom u otvaranje novih horizonata čovečnosti.

Autor je diplomirani pravnik, doktor sociologije i naučni savetnik u Institutu za filozofiju i društvenu teoriju Univerziteta u Beogradu

Ovaj ogled je deo projekta "Put Srbije k miru i demokratiji" koji Republika realizuje u saradnji s Fondacijom "Hajnrih Bel

1 Prve rezultate istraživanja objavio sam u knjižici Srpski populizam. Od marginalne do dominantne pojave, kao dodatak beogradskog nedeljnika Vreme (uz br. 135 od 24. 05. 1993. godine). Ovaj tekst je u celosti preveden na poljski i grčki jezik a veći delovi i na francuski i engleski jezik.
2 Jedan noviji roman Gintera Grasa, Hodom raka ("Narodna knjiga", Beograd 2002), pored estetske ravni, podstiče i razmišljanje o raznolikoj metodologiji proučavanja života pojedinca i zbivanja u društvu i istoriji.
3 U tom pogledu vrlo je podsticajna, mada mimo preovlađujućih struja, studija o jednoj "toploj struji" u hrišćanstvu, i pravoslavlju i katoličanstvu, koju je napisao profesor Mirko Đorđević, jedan od najboljih poznavalaca istorije religije u nas. Videti: Mirko Đorđević, Sloboda i spas. Hrišćanski personalizam, "Republika", Beograd 1999.
4 Jedna od najpoznatijih ličnosti "nestalih" je Ivan Stambolić, nekadašnji predsednik CK i Predsedništva Srbije, koji je, nadomak svog stana u Beogradu, kidnapovan 25. avgusta 2000. godine da bi mu se izgubio svaki trag, sve do naših dana, uprkos nastojanjima porodice, jednog odbora i nekih medija. Šta bi se tek moglo reći o manje poznatim ili nepoznatim ličnostima "nestalih"?
5 Videti: Erik Hobsbaum, Doba extrema. Istorija kratkog dvadesetog veka 1914-1991, "Dereta", Beograd 2002, str. 328.
6 Isto, str. 344.
7 Tu definiciju sam, pored drugih izvora, koristio u već pomenutoj knjižici Srpski populizam, str. 3.
8 Videti o tome priloge Majkla Kazina, Karlosa de la Torea, Marine Kaloni i Nađe Urbinati u časopisu Constellations, Vol. 5, No. 1, mart 1998.
9 Paul Taggart, Populism, Open University Press, Buckingham-Philadelphia, 2000, pp. 10-11.
10 Isto, str. 11.
11 Sabrina P. Ramet, Čija demokracija? Nacionalizam, religija i doktrina kolektivnih prava u srednjoj i jugoistočnoj Europi nakon 1989. godine. Prevod Ružica Jakovljev, "Alinea", Zagreb 2001, str. 16.
12 Isto, str. 19.
13 Isto, str. 55-76.
14 Isto, str. 81.
15 Isto, str. 220.
16 Bernard Bruneteau, Totalitarizmi. Prevela Jagoda Milinković, "Politička kultura", Zagreb 2002, str. 45.
17 Isto, str. 122-198.
18 Isto, str. 199.
19 Slobodan Antonić, Zarobljena zemlja. Srbija za vlade Slobodana Miloševića, "Otkrovenja", Beograd 2002, str. 12. Svoju istraživačku zamisao Antonić je izložio i ranije, u odeljku "Demokratija u Srbiji - stvarno i moguće", u zborniku Srbija između populizma i demokratije. Politički procesi u Srbiji 1990-1993, Institut za političke studije, Beograd 1993, str. 153-211. O akterima, ali bez analize strukture, videti: Dušan Pavlović, Akteri i modeli. Ogledi o politici u Srbiji pod Miloševićem, Samizdat B 92, Beograd 2001.
20 Isto, str. 19.
21 Isto, str. 85-351.
22 Isto, str. 348.
23 Isto, str. 350.
24 Isto, str. 361.
25 Isto, str. 364-398.
26 Strateško mesto vođe u totalitarnom tipu organizacije pregnantno fiksira Hana Arent: "Najviši sloj u organizaciji totalitarnih pokreta je onaj uski krug ljudi oko Vođe. To može da bude institucija, kao boljševički Politbiro, ili promenljiva grupa ljudi koji ne moraju da imaju neku određenu funkciju, kao Hitlerova orbita" (Hana Arent, Izvori totalitarizma. Prevele Slavica Stojanović i Aleksandra Bajazetov-Vučen, izd. Feministička izdavačka kuća, Beograd 1998, str. 393).
27 Očekujući lojalnost od drugih, ni Staljin ni Hitler je nisu pokazivali prema bilo kome. Naprotiv, pokazivali su "monstruoznu nelojalnost" kako bi sprečili formiranje trajnih grupa (klika, frakcija). Isto, str. 415.
28 Miodrag Zečević, Jugoslavija 1918-1992. Jugoslovenski državni san i java, "Prosveta", Beograd 1994, str. 157.
29 Isto, str. 170.
30 Videti: Početak kraja SFRJ. Stenogram i drugi prateći dokumenti proširene sednice Izvršnog komiteta CK SKJ održane od 14. do 16. marta 1962. godine. Priredio Miodrag Zečević, Arhiv Jugoslavije - Printer Komerc, Beograd 1998.
Inače, neki od zaključaka ovog tajnog sastanka u formi tajnog pisma prezentirani su "široj partiji", a neke stavove je Tito izgovorio na mitingu u Splitu, maja iste godine, tražeći, na populistički način, podršku "radnog naroda" za svoju akciju. A samo pismo je objavljeno u štampi juna iste godine.
31 Isto, str. 81.
32 Isto, str. 181, 256.
33 Isto, str. 254.
34 U napetoj atmosferi, general Ivan Gošnjak je poentirao: "Ja mislim da na jednoj političkoj, principijelnoj platformi, mi svi skupa ne stojimo. Ne stojimo, šta da se zavaravamo. Ja bih čak tvrdio da drug Tito nema iza sebe - na toj principijelnoj liniji - Centralni komitet". A pošto je Tito dobacio: "I ja tako mislim", general Gošnjak nastavlja, u populističkom maniru: "Drug Tito ima iza sebe Partiju, radničku klasu..." Isto, str. 230.
35 Isto, str. 239, 243.
36 Isto, str. 258, 260.
37 Kako kaže jedan od najstarijih partijskih funkcionera, Đuro Pucar, razni sumnjivi i neprijateljski elementi izmiču budnom oku vlasti u gradovima, naročito velikim, Zagrebu i još više Beogradu. "Hoću da kažem", reče on, "da mi često, ako i poteramo nekog ovakvog štakora koji nam smeta, on će u prvom redu naći svoje uhljebljenje u Beogradu. To su razni Ćopići, Kiševi, razni ovi i oni. Oni se tu lepo smeste, oni imaju svoj krug, svoje ljude, svoje društvo; oni odatle mogu daleko komotnije da rade nego što bi to mogli iz jedne palanke, iz nekog manjeg grada ili negde gde su više na oku itd. Mislim da bi u cilju suzbijanja tih pojava i onemogućavanja tih elemenata, morali preduzimati u ovim centrima neke oštrije mere i više ih držati na oku". Isto, str. 161.
Ironičan je obrt da je Univerzitet u Banjaluci, desetak godina docnije, dobio naziv "Đuro Pucar-Stari".
38 "Ova nestalna hijerarhija", piše Arent, "sa stalnim dodavanjem novih slojeva i pomeranjem centara moći, dobro je poznata iz tajnih nadzornih organa, tajne policije ili špijunskih službi, gde je uvek potrebna nova kontrola da bi se kontrolisali kontrolori" (isto, str. 377). Udvajanje ima protivrečan rezultat: "Umnožavanje instanci uništava svaki osećaj odgovornosti i svu kompetentnost; takvo neproduktivno povećanje administracije predstavlja stravičan teret i bitno umanjuje produktivnost zato što protivrečne naredbe stalno usporavaju pravi rad, sve dok Vođa ne presudi" (isto, str. 416).
39 Baš u vreme priprema ovog teksta za štampu u medijima se pojavio podatak da inače sve snažnija svetska potera za Sadamom Huseinom proučava, između ostalog, i bunker koji je svojevremeno građen za Tita, tvrdi se, po istom nacrtu i autoru kao i za danas najozloglašenijeg diktatora.
40 Rezultate desetogodišnjeg istraživanja previranja u Jugoslaviji toga vremena izložio sam u knjizi Društveni sukobi - izazov sociologiji, Beograd 1983. Ova knjiga je sudski zabranjena, navodno zbog opasnosti od "uznemirenja javnosti". Ponovo je izdata 1990. godine, u vreme kada je javnost više negoli uznemirena drugim stvarima. Glavni rezultati tih istraživanja izloženi su na stranicama koje slede.
41 Videti o tome: Miodrag B. Protić, Nojeva barka, II, SKZ, Beograd 1996, str. 550, 630.
42 Videti o tome: Nebojša Popov, "Traumatologija partijske države", u zborniku Srpska strana rata, Trauma i katarza u istorijskom pamćenju, "Republika", Beograd 1996, str. 89-116.
43 Videti o tome analitičke oglede Vesne Pešić, Olivere Milosavljević, Latinke Perović, Sretena Vujovića, Olge Zirojević, Radmile Radić, Drinke Gojković, Mirka Đorđevića, Ivana Čolovića, Dubravke Stojanović, Miroslava Hadžića, Aleksandra Nenadovića, Radeta Veljanovskog, Zorana Markovića, Snježane Milivojević i drugih autora u zborniku Srpska strana rata, "Republika", Beograd 1996.
44 O sličnostima i razlikama, kao i o trajnijim vezama zbivanja u Srbiji i Rusiji, videti: Pavle Rak, Nacionalistička internacionala, Forum pisaca, Beograd 2002.
45 Zabeleženo je, na primer, da je jedan od najpopularnijih "crnih bisera" Đorđe Božović-Giška, inače komandant Srpske garde (u tom svojstvu je i poginuo, u Lici), kada je masa demonstranata 9. marta 1991. pohrlila na vrata Skupštine Srbije, on im se isprečio i, kako je zapisano, "gromovito poručio": "Otkud ljudi nama pravo, sa našom prošlošću, kakvu imamo, da uzimamo istorijsku odgovornost u svoje ruke..." (Radoš Mićković - Aćim Višnjić, Giška, izd. Književna zajednica Herceg Novi, bez god. izdanja, str. 114-115.
46 Videti knjigu-reportažu Dragana Bujoševića i Ivana Radovanovića, 5. oktobar. Dvadeset četiri sata prevrata, Medija centar, Beograd 2000.
47 Pišući o tajnim sastancima američkih, britanskih i jugoslovenskih obaveštajaca koji su organizovali prevrat, i obezbedili dotok, za naše prilike, ogromne količine novca (pominje se više desetina miliona dolara), ovako je jedan junak ove misteriozne operacije opisao kako mu je "sinula ideja": "Ideja mi je sinula kad sam bio u Zlatnom krugu, striptiz baru u Dupontu... kada mi je jedna igračica pokazala svoje prepone na samo nekoliko centimetara od mog lica i upravo u tom trenutku mi je palo na pamet šta treba da uradimo". Tim Maršal, Igra senki. Petooktobarska smena vlasti u Srbiji. Prevele Slavica Miletić i Slobodanka Glišić, Samizdat B 92, Beograd 2002, str. 193.
48 Srpski monarhistički pokret, sa sedištem u Beranama, odlučio je da proglasi R. Karadžića za regenta Srbije, 21. novembra 2001, i o tome je obavestio i princa Aleksandra Karađorđevića. Videti list Srbobran, Berane, 6/2002, str. 7.
49 Videti o tome ogled Mirka Đorđevića, Ratni krst srpske Crkve, Republika br. 273, Beograd, 16-30. novembar 2001.
50 Videti o tome ogled Miroslava Hadžića, (P)lutajuća vojska, Republika br. 290-291, Beograd, 1-31. avgust 2002.
51 Videti o tome studiju Žaka Le Gofa, Nastanak čistilišta. Prevela Ivanka Pavlović. Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića, Sremski Karlovci - Novi Sad 1992.
52 O novovekovnim i savremenim aspektima ove teme, videti ogled Pere Mužijevića, O (de)varvarizaciji, Republika br. 294-295, Beograd, 1-31. oktobar 2002.
53 Videti o tome ogled Olivije Rusovac, Putevi građanskog samooslobađanja, Republika br. 292-293, Beograd, 1-30. septembar 2002.
54 O tome uverljivo svedoče učesnici tadašnjih događaja u razgovoru objavljenom u Republici br. 297, Beograd, 16-30. novembar. Videti o tome i svedočenje Verice Barać, Otimanje slobode u Tamnavi, Republika br. 266-267, Beograd, 1-31. avgust 2001.
55 Videti o tome članke Zagorke Golubović, Čedomira Čupića i Miroslava Filipovića u Republici br. 300-301 (1-31. januar 2003).
56 O pristupu ustavnim promenama videti izlaganja Marijane Pajvančić, Vesne Rakić-Vodinelić, Đorđa Pavićevića i Ilije Vujačića u istom broju Republike.
57 Videti o tome oglede Dragoša Ivanovića, Političke promene u Srbiji 2000. godine, Republika br. 274-275, Beograd, 1-31. decembar 2001. i Dubravke Stojanović, DOS - otvaranje traumatičnog kruga?, Republika br. 286-287, Beograd, 1-30. jun 2002.
58 O tome novinar Ivan Torov piše u Politici (22. decembra 2002): "Partiji G 17 plus, koja se još valjano nije programski profilisala i za koju mnogi misle da će biti frontovska simbioza prosvećenog nacionalizma, radikalnog liberalizma (kapitalizma) i reformizma, stidljivog republikanizma i probuđenog monarhizma, predstoji mukotrpan put da najpre samu sebe definiše kako bi 'čistog obraza' ušla u uzavreli srpski politički (bokserski) ring".
59 O teškoćama da se održi jedna javna tribina - u Narodnom pozorištu u Beogradu - videti: Olivija Rusovac, Stvarni i prividni pluralizam u kulturi Srbije, Republika br. 298, Beograd, 1-15. decembar 2002. SANU uporno odbija kritičko preispitivanje vlastitog ideološkog i propagandnog delovanja, recimo s "vizijama" Velike Srbije, o čemu dokumentovano svedoči Stevan Dedijer u tekstu Velika Srbija i mali glupi akademici, Republika br. 299, Beograd, 16-31. decembar 2002.
60 Videti: Zlatko Paković, Volja za pevanjem, Republika br. 298, Beograd, 1-15. decembar 2002.
61 E. Hobsbaum, op. cit., str. 438.
62 Videti ogled Olivere Milosavljević, Izbor ili nametanje tradicije, Republika br. 281, Beograd, 16-31. mart 2002.
63 Videti o tome: Zagorka Golubović, Nova levica, socijalizam i personalizam, Republika br. 272, Beograd, 1-15. novembar 2001.

Copyright © 1996-2004 Republika & Yurope