Razmišljanja jednog inženjera
(nezaposlenog)

Razgovor sa Draganom Brankovićem, diplomiranim inženjerom šumarstva (oženjen, dvoje dece), iz Valjeva, vodio Željko Krstić, oktobra 2001. godine, u okviru projekta "Politika i svakodnevni život" Instituta za filozofiju i društvenu teoriju iz Beograda.
Ovim tekstom nastavljamo objavljivanje kazivanja "običnih" ljudi o svom životu, vremenu, društvu i svetu, nadajući se reagovanju naših saradnika i čitalaca.
Tekst je neznatno skraćen i minimalno redigovan. Oprema redakcijska.

Kako se živi

Kažete da ne radite u struci, kako zarađujete za život?
Za život zarađujem vrlo teško, kada sam ostao bez posla radio sam privatan biznis, imao sam neku trafiku. Držao sam to dve i po godine. Radio sam sa cigaretama, švercovao sam po vozovima. To je za mene bilo jedno veliko iskustvo. To, kada čovek radi tako nešto nelegalno, to je vrlo nezgodno za čovekovu psihu i za sve. Dok sam švercovao cigarete bio sam svestan da je ta roba nelegalna, ali ta roba i nije mogla da bude legalna. Sistem je bio takav da mi koji smo bili vlasnici trafika bili smo odgovorni, ni krivi ni dužni što prodajemo uopšte tu vrstu robe. Tako da sam često išao u Crnu Goru, nabavljao robu za moju trafiku, upoznao ljude od najviših do najnižih slojeva. Jednostavno, u tom vozu i nije bilo normalnih putnika, to su sve bili ljudi koji su na neki način spašavali svoje porodice, nosili razne vrste roba, najčešće cigarete, da bi preživljavali i kasnije ih prodavali i tako izdržavali svoje porodice kao i ja.

Stavljali su glavu u torbu?
Imao sam ekscesa na tim vozovima i jednom sam stvarno stavio glavu u torbu. Nisam se mogao pomiriti sa sudbinom da mi neka carina u Prijepolju oduzima cigarete koje sam ja platio u ovoj istoj državi, u magacinu koji je verovatno registrovan od neke crnogorske vlade. Čak su u jednom trenutku i pucali na mene kada sam iskočio iz voza bežeći od toga, jer sam bio svestan da sam ja u cigarete uložio skoro celu zaradu koju sam imao u kući, mada to niko nije ni znao, normalno. Tu se radilo o nekih 1000 DEM, tada sam uspeo i da spasim cigarete, ali život mi je tada prvi put bio u opasnosti. Kada sam došao u grad svojoj porodici nisam mogao da ispričam šta se dogodilo jer mi niko ne bi verovao. Smatram da je tada svaki čovek trebalo to da vidi, da vidi šta se to događa, kako ljudi preživljavaju, šta radi milicija, carinici, kako oduzimaju. Da ne kažem da su svi ti carinici imali isto svoje porodice, čak je cela njihova porodica švercovala cigarete, radila isto što i mi samo su oni mogli da prođu, a mi ne.

Šta mislite, kom društvenom sloju pripadate?
Pa znate šta, ja nemam predstavu kojem sloju pripadam, mogu samo letimično da pogledam okolinu oko mene. Mogu da kažem da pripadam srednjem sloju i to onom koji ima neku viziju da nešto u budućnosti može da bude, još uvek, na sreću, nisam izgubio neku viziju budućnosti, ali smatram da su kod nas klase već izdvojene i da smo postali klasno društvo i to u periodu kada smatram da niko ne bi mogao da ostvari da bude neka viša klasa, pojedinci su to ostvarili. Da li preko politike, da li preko nekih svojih sposobnosti, u šta ne verujem, uglavnom je bilo oslonjeno na političke stvari, uzimanje kredita, otvaranje firmi, tako da se jedan sloj ljudi tu izdvojio, na štetu nekih drugih. Neke vrednosti su poremećene. Ne možete vi očekivati od nekog da za 10 godina stvori milione i milione maraka na legalan način. To je nemoguće. Postoji taj sloj koji se izdvojio koji je bio naslonjen na neku politiku, dobijanjem kredita, neki su uložili u neku proizvodnju, neki su imali pravo na neki uvoz nekih roba. Imali su neku privilegiju i mi smo im praktično tu privilegiju poklonili, jer nismo imali pravo na neki izbor.

Rekli ste da radite više poslova, da li radite neke poslove koje ne bi radili da ne morate?
Radim dosta poslova koje ne moram, ali silom prilika radim. Evo i sada ispred kuće imam malu tezgicu, prodajem jabuke i kruške koje donesem iz sela jer stanujem u gradu pa računam da je ulica prometna. Imam tu neku trafiku, pa izdajem, ali čovek se u principu snalazi. Smatram da nijedan posao, to nije nešto nelegalno, nego je to sitno, da čovek može da ima za neke svoje svakodnevne potrebe.

Da li možete adekvatno da naplatite taj svoj rad?
U principu ne mogu. Evo, neki dan sam bio u selu, išao sam da snabdem sebe i svoju porodicu drvetom, planiram da se grejem na struju i nešto drvetom. U principu dosta stvari sam radio koje nisu adekvatno nagrađene, pa čak i ono što sam malopre napomenuo, kada sam švercovao, to nije bila nikakva nagrada, to je više bila borba za egzistenciju, tu čovek i dosta toga izgubi od svog identiteta, to je nešto strašno.

Šta ste sve spremni da radite da biste zaradili za život?
U godinama sam kada u principu smatram da od ovih godina, od neke 35 koliko ja sada imam, 36, pa do 50-te, tih 15 godina su ključne za moj život i egzistenciju mene i moje porodice. To su godine u kojima čovek razmišlja o nekoj budućnosti, da nešto mora da stvori. Tu ne postoji izbor, ne postoji ni biranje posla, ništa. U ovih 15 godina smatram da ono što napravim u narednom periodu, to sam napravio, a posle je sve neko održavanje toga šta je čovek napravio.

Šta biste najviše voleli da radite kada biste mogli?
Naravno da bih najviše voleo da radim u struci. Da se vratim onom mestu na kojem sam radio ili da dobijem neko novo mesto prikladno mojoj struci i sposobnostima za koje sam smatrao da sam ih imao i da ih imam još uvek, iako u struci nisam dugo.

Hoće li za vas uskoro da bude bolje, ima li optimizma?
Taj optimizam je uvek bio opterećen i on je opterećen svakim danom. Kada čovek pogleda na televiziji, kada uđe u neke društvene institucije, zatraži neku pomoć, to su neke konkretne stvari gde vi vidite da ništa u stvari nije promenjeno.

Da li smatrate da su se u ovom prethodnom periodu obogatili samo ljudi koji nisu imali obzira?
Pa ne smatram sada principijelno da su se samo oni obogatili. Smatram da je tu bilo i nekih sposobnih ljudi, ali radi se o nekim enormnim zaradama. Radi se o nekim stvarima koje čak i neki ljudi koji su se obogatili manje, iako su sposobni, mislim i oni spadaju u ceo taj isti krug. Ne vidim sada više ni razlike.

Šta vam se sviđa u Valjevu?
To što mi se sviđalo to je izgubljeno. Sviđao mi se taj duh, zato što sam ovde rođen. Poznajem dosta ljudi, tu su moji školski drugovi, mada se, naravno, manje viđamo. Uglavnom, okružen sam ljudima koje poznajem i koji su mi dragi. Naravno, ima i onih koje ne želite da sretnete na ulici, ali to je moj grad, tu sam rođen, možda sam ga i zbog toga zavoleo. Nemam nameru da menjam sredinu, osim ukoliko mi ta sredina ne pruži nešto više od onoga što sada imam.

Kako izgleda jedan vaš dan?
Jedan moj dan je tipično neradnički dan, a težak. Težak po nekim psihičkim opterećenjima. Ustajem oko pola osam ili osam. Odlazim na pijacu. Konsultujem se sa ženom šta uzeti na pijaci za doručak za ručak ili večeru, to je svakodnevno. Često dolazi i do prepirki, svi želimo da novac uštedimo i mogu vam reći da se to većinom radi na hrani. Znači, odlazim na pijacu, uzimam preko potrebne namirnice, dogovorim se sa ženom za ručak, za večeru i tako uglavnom.

Da li obavljate neke sitne poslove sa prijateljima i rođacima?
Pa, ako može da se nazove neki kućni biznis, mislim vezan sam za moju familiju. Idem na selo često, sa njima nešto kontaktiram, pokušavam. Imam na selu neke rođake, stričeve, tetke. Sa njima pokušavam da gajim neke ovce, ostalo mi je od mog oca neko malo stado pa pokušavam da to obnovim i proširim.

Šta za vas znači slobodno vreme?
Za mene ono lično i ne znači mnogo. Ja ga imam dosta tako da mi to više i smeta. Za mene to znači da ne želim da imam slobodno vreme. Ja to vreme koristim da idem u kafane, da se vidim s prijateljima, često uveče odlazim u grad da se vidim s prijateljima. Ja ga i ne cenim više i postalo mi je opterećenje.

Da li vam ti prijatelji s kojima se družite pomažu kada zatreba?
Čovek se sretne s onim prijateljima i ljudima s kojima ga vezuju ili isti porodični problemi ili iste teme. Mi smo svi uglavnom na istoj lestvici mišljenja. Tražiti pomoć od njih, ili oni od mene, mislim da se suviše dobro poznajemo, bilo je pokušaja da jedni drugima pomognemo, ali se uglavnom sve svodilo na neke savete. Bilo je i razočarenja. Imam prijatelje koji su i politički angažovani, oni su zadovoljni sobom i mestima gde se nalaze, tako da se na neki način svi moji prijatelji promene. Smatraju sebe uspešnim i ne žele da imaju prijatelja koji bi trebalo takođe da bude uspešan, sličan njima. To je vezano za ljude koji su sujetni i probijali su se na neki lakši način i ne žele da vide mene na nekom mestu ili poziciji.

Da li se sa prijateljima svađate oko politike?
Pa, vrlo često, naročito u ovom sada periodu. Moram reći da se družim sa ljudima različitih političkih opredeljenja. Bili su to prijatelji koji su bili članovi JUL-a, SPS-a, oni su i sada moji prijatelji zato što sam ja kao čovek takav, iako su me kada sam šetao u onoj predizbornoj kampanji izbegavali, da bi sada, smatrajući da sam ja sada u nekoj boljoj poziciji, postali više privrženi meni. Ja to smatram ljudskom slabošću i ja kada primetim da je čovek slab ne idem na to da ga uništim, nego mogu samo da se šalim sa njim, ne idem da bi mu zamerao. Ja sam takav čovek da volim da pomognem svakome, jer računam da će i meni neko sutra pomoći.

Da li vršite popravke po kući?
Dosta stvari znam da uradim, nužda me naterala. Baš sam prošle godine krečio kuću tako da često nešto popravim, zamenim gumice na slavinama, to su sitne popravke uglavnom.

Kako se hranite?
Vrlo loše. Većinom je to vezano za neko povrće. Mesa ima, ali u manjim količinama. To je više neka sposobnost moje supruge i našeg dogovora. Ne mogu da kažem da se hranim ekstra, ali ni mnogo loše. Uglavnom kao većina.

Deca ne idu još u školu. Da li im čitate bajke kada oni to zažele?
Da, uveče pročitam. Volim sa kćerkom da vežbamo slova, da čita, da piše i mogu vam reći da sam srećan zbog toga.

Da li uspevate sve da obavite u toku dana?
Zahvaljujući mom slobodnom vremenu kojeg imam dosta uspevam sve da obavim u toku dana.

Da li osećate umor?
Pa, ne osećam neku vrstu fizičkog umora, jer smatram sebe još uvek mladim. Uvek sam bio u nekoj fizičkoj kondiciji zavidnoj, tako da ne osećam neki fizički umor, ali osećam neku vrstu psihičkog umora. Razmišljajući svaki dan šta uzeti za ručak, za večeru. Često tu dođe do nekih konflikata, struja, telefon, voda, sve su to neke stvari koje čovek mora da odvoji da mu ne idu kamate. Sve se svodi na to, na neke sitne stvari, a to bi sada trebalo da mu bude vrlo bitno i ja kao porodičan čovek treba da budem opterećen tim.

O promenama, 5. oktobru...

Da li se u vašem svakodnevnom životu promenilo nešto posle 5. oktobra?
Lično, što se tiče mene, nije se mnogo promenilo mada ima indicija da se nešto promenilo. Sačekaću još pa ćemo videti, ali u globalu smatram da se nije mnogo promenilo.

Šta vam najviše smeta u sadašnjoj situaciji?
Pa, ne smatram da će se ono što je obećano uraditi vrlo brzo, radilo se dosta sporo. Te neke promene koje su najavljivane išle su dosta sporo. Čak u nekim sferama uopšte nije ništa ni urađeno. Vi možete da odete konkretno u opštinu i kada budete došli do šaltera i vama će biti jasno da u opštini kao opštini ništa nije promenjeno. Kada odete u neke društvene ustanove koje su bile bitne i bile su vam ranije bitne vi tu sada doživljavate promene, a te promene se ne osećaju.

Da li su poskupljenja nužna?
Pa, pretpostavljam da su nužna iako vlada, ono što je možda, nešto, što je meni neshvatljivo da marka još uvek stoji, ne znam, videćemo.

Da li je teret promena ravnomerno raspoređen?
Ne smatram da je teret ravnomerno raspoređen. Nekima koji su se egzistencijalno obezbedili njima je to lakše, oni i promene doživljavaju lakše, oni koji imaju novca njih to i ne pogađa. Ja od ovih promena očekujem nešto bolje u mom životu, pa sad, videćemo.

Da li ste ostavili neki posao? Malopre ste pominjali šverc cigareta. Da li se još time bavite?
Ne, ne bavim se. Taj posao sam ostavio i drago mi je što sam ga ostavio. Prvo, radeći to bio sam tako ponižavan i, normalno, sam za sebe nisam bio zadovoljan, iako me je nužda naterala da to radim, često mi je bilo muka od samog sebe.

Da li vi planirate da nešto menjate u svom ličnom životu?
Pa planiram da nešto menjam u ličnom životu, ali još uvek ne znam konkretno šta bih trebalo da promenim.

Da li promene u društvu zahtevaju da se menjaju stare navike i koje?
Pa, verovatno. Neke navike mi sami moramo da promenimo, a smatram da će promene u društvu verovatno uticati da se ljudi sami promene, da promene nešto. Najteže je da se promeni mentalitet jednog naroda, to je najgore od svega. Tu mislim da ne postoji nijedna vlast, ni prošla ni buduća, koja tu nešto može da promeni. Vlast sama po sebi ne može promeniti mentalitet ljudi, može promeniti neki zakon jer, vidite, nije Nemac kao Nemac čovek bolji od nas Srba, njega je zakon, da ne kažem vlast, naterao da on bude bolji.

Koliko se trudite da saznate šta se dešava u vašoj okolini i društvu?
Nekad sam se izuzetno trudio, voleo sam da budem informisan, nekad i više od običnog sveta. Čitao sam novine, gledao TV, razgovarao sa ljudima. Volim da budem informisan. U poslednje vreme i ne želim da budem informisan, možda zato što sam malo više razočaran jer čekajući neko rešenje za moju ličnu egzistenciju i bolju budućnost, čovek u tom trenutku beži od istine. Ja stvarno više ne čitam često novine, da se ne bih razočarao.

Komunikacija

Da li mislite da su lokalni listovi i TV stanice ovde u Valjevu bolji od beogradskih?
Ne smatram da su lokalni listovi bolji od beogradskih. Što se tiče TV stanica, po Beogradu neke stanice, pošto smo blizu Beograda, nešto možemo da uhvatimo od tih programa a nešto ne, ali smatram da je glavni grad kao glavni više informisan neko lokalni, nego mi koji živimo u drugim mestima i gradovima, ali to je baš izrazito.

Kada se nešto zaista važno dogodi, kako se informišete šta se zaista dogodilo?
Pa, ja sam imao sreće da supruga i ja uštedimo nešto para, pa smo kupili kompjuter, pa se informišem preko Interneta. On mi pomaže da čitam novine često preko Interneta, ima na Internetu novina, pa snimam, pa ih onda čitam. Tako da sam i sa te strane informisan.

Kako znate, što se tiče medija i šire, ko laže?
Teško pitanje. Ja ne znam ni kada moja žena laže. Pogotovo kada je to vezano za žene, a da ne govorim o nekim sferama uopšte u društvu, ustanovama, pojedincima, vlasti i šta ja znam, ja sam čovek koji je mnogo toga i lošeg doživeo u životu i kod mene je nepoverenje izuzetno visoko u mojoj psihi, ja mnogo ne verujem, meni je žao zbog toga. Često ne verujem ljudima i često ne mogu da prepoznam istinu u nekim rečima. Uvek sam se pitao i kada mi izgovori predstavnik neke vlasti, ili bilo ko, uvek sam se pitao da li je to tako.

Učešće u promenama

Kako ste vi lično doživeli 5. oktobar, šta mislite zbog čega je pao Milošević?
Pa 5. oktobar je bio posledica opšteg stanja koje je bilo u društvu. Znamo da su pre toga bili izbori, ali bilo je i ranije krađa na izborima. Na ovim poslednjim izborima bila je neka kulminacija u narodu. To sam osetio što nije bilo euforije, pre izbora u narodu nije bilo deranja, uzvikivanja, kao pre, kad je SPO '91. ili ne znam koje godine, nije se osećala ta euforija. Narod je bio toliko razočaran da nije hteo da gubi snagu na viku i dernjavu, nego jednostavno je to rekao na izborima.

Vraćamo se Miloševiću. Zašto je pao i da li je to dobro ili loše?
On je pao zbog više stvari, ali smatram da je to i zaslužio. Mislim da je bio i totalno pogrešno informisan, on je bio proizvod desetogodišnje politike, bio je toliko osion u svojoj vlasti da je to preteralo sve moguće mere. Da ne govorimo o nekim drugim stvarima vezanim za samu državu, oko granica, Kosovo i to. Nije uzrok njegovog pada bilo samo Kosovo, što mnogi smatraju. U onoj drugoj polovini naroda koja mu je bila verna, nije ona mogla više, ona nije mogla da podnese taj njegov teret. Taj njegov lični stav koji je provejavan 10 godina, na kraju i mislim da je ta druga polovina, koja je nama uvek falila da bi dobili izbore protiv njega, ta druga polovina je odlučila da mu okrene leđa.

Da li ste učestvovali u protestima pre tih izbora i oko njih?
Da, učestvovao sam u protestima još dok sam bio student '91. godine i u svakom većem i masovnijem protestu. Znači, bio sam na svim protestima, dok je SPO bio perjanica nekih opozicionih stranaka bio sam učesnik. Naravno, i sada, 5. oktobra.

Koji je to generator bio koji vas je vukao da se pojavite na Terazijama i na svim kasnijim protestima protiv tadašnjeg režima?
Pa, ja im jednostavno nisam verovao. Nisam verovao zbog toga što su to ljudi, hteo sam i kao student da me niko ne pita u kojoj sam partiji, jer nisam bio ni u jednoj. Sećam se kada su komunisti bili na vlasti, kada sam odlazio u vojsku, moj otac koji je bio član SK rekao mi je pogledaj tamo da postaneš član SK. Kada sam pitao zašto, rekao mi je pa lakše je sutra za život i lakše je za posao. Tu rečenicu nisam nikada zaboravio i smatram da je uticala na mene, ali ne u boljem smislu, nego u lošem smislu. Ona pokazuje koliko se ništa nije promenilo, ni sada. Vi morate da budete član neke organizacije, neke partije, tu se stručnost ne postavlja kao neki izrazit uslov.

Znači, učestvovali ste u protestima od početka. Kako ste se uključili, da li vas je neko pozvao iz neposredne okoline ili ste se sami pojavili na tim protestima?
Već sam rekao, učestvovao sam u protestima, još u onim prvim, kada je Bogoljub Arsenijević Maki, kada je posle, uslovno da kažem, Kosovskog boja, koji smo mi praktično vršili dole na Kosovu, kada se pojedini vršnjaci nisu vraćali sa Kosova, kada je izgubljeno, tada se pojavio čovek u ovom gradu koga smatram izuzetno hrabrim. Mnogi mu osporavaju ono što je učinio, ali smatram da je on mnogo toga učinio. Ako ništa drugo, prvi je pozvao narod u onom ratnom periodu, kada nas je NATO bombardovao i kada smo svi bili poniženi i kao nacija i kao država. Pozvao je nekim uličnim proglasima. Pojavilo se tu po zgradama, po ulicama, neki leci da se narod okupi na trgu i smatram da je tada za ovaj grad počela neka vrsta protesta. Jer bilo je potrebno da mi kao građani, kao narod kažemo da smo poraženi, znači da priznamo to da smo poraženi. I u jednom ratu i protiv Hrvata i protiv Bosne, ne treba se toga stideti, treba to da priznamo. Nas je zavela pogrešna politika i pogrešna procena pojedinih političara za svih ovih 10 godina, jednu stvar da se razumemo, '90. i '91. godine ja sam razgovarao i sa Hrvatima, čak intelektualnim slojem u Hrvatskoj. To su bili neki glumci, koji su bili preko neke familije moji poznanici i mogu vam reći da čak i u nekom periodu kada smo bili sa Hrvatima, bilo je ljudi koji su dolazili iz Hrvatske i bili moji kućni prijatelji. I vi kada razgovarate sa njima, ne ulazim u to da li je tada Hrvatska imala neku pogrešnu politiku, ali iz razgovora sa njima kao da ima ogledalo sa dva lica, vi smatrate ovde jedno, a oni nešto drugo. U principu politika je ta koja je rasturila državu. Smatram da je i dan-danas mogla da funkcioniše na konfederalnom principu kao što sad, recimo, ne priznajemo da su Srbija i Crna Gora već konfederacija. Da smo tada odlučili da bude Jugoslavija konfederacija do rata ne bi dolazilo. Srbi tamo u Hrvatskoj bi bili ništa manje poniženi nego što su kasnije bili poniženi. To je bila neka procena komunista o velikoj Srbiji, oni su imali plan isto tako velike Hrvatske. Tako da smatram da su oni bili žrtve politike i mi smo bili žrtve i mislim da sada jedino možemo ekonomski da se povezujemo.

Da li ste za vreme protesta putovali u druga mesta da bi učestvovali na protestima? Da li ste bili aktivni?
Nisam putovao u druga mesta. Bio sam aktivan u svom gradu i pre 5. oktobra, još kada je Maki držao taj skup, kada je sve počelo, znači nema mesta ili okupljanja na kojem nisam učestvovao ili bio član.

Da se organizuju protesti da li biste se i sada pojavili na ulici?
Naravno. Smatram da protesti nisu zlo. Svaka vlast mora da se navikne na proteste, pa zašto ne i ova. Pa, ljudi na Zapadu se okupljaju i protestuju, ne samo oko politike, nego oko mnogih stvari. Imaju tačno određena mesta na kojima se okupljaju, pa zašto da i mi nemamo takva mesta da se okupljamo. Svaka vlast treba da zna da okupljanje građana nešto znači. Jednostavno neko nezadovoljstvo se tu ispoljava ili neki zahtev. Svaka vlast mora da čuje šta se događa u narodu. To znači da ona kao vlast nije dobro informisana i ne zna šta se dešava na svim nivoima i na svim društvenim strukturama i svim slojevima ljudi i građana. Smatram da nisu nešto loše i treba da se dešavaju.

U kakvoj Srbiji biste želeli da živite?
Voleo bih da živim u Srbiji, šta ja znam kako urediti državu. Srbija još nije definisana kao država. Srbija ima teritorijalnih problema i zbog Kosova, pogledajte sada i situacija u Vojvodini je isto nestabilna. Tako da ja kao građanin ne vidim neku perspektivu ili već su to neka pravna pitanja. Ne znam kako urediti državu kao državu, ali smatram da ona po organima vlasti treba da bude što jednostavnija.

Da li ste zadovoljni kako se menjaju ustanove posle 5. oktobra?
Pa, šta da kažem, ustanove su bile i u komunističkom periodu slične, i u periodu SPS-a slične i sada su slične.

Koja se ustanova najviše promenila od ovih glavnih ustanova?
Ne mogu da kažem konkretno za neke ustanove da su se drastično promenile. Neki prijatelji koji su sada postali šefovi pojedinih ustanova, iz razgovora sa njima video sam da se u nekim ustanovama promenilo.

Recimo?
Za katastar, smatram da je tu izvršena neka promena iz priče moga prijatelja. Ustanove koje mene zanimaju - opština, zavod za zapošljavanje - tu se ništa nije promenilo.

Koje prvo treba da se promene, pomenuli ste zavod za zapošljavanje?
Ja sam nezaposlen, tako da je ovaj zavod za mene bitan. Što se tiče opština, konkretno u ovom gradu opštinska vlast, tu u principu provejavaju iste službe u tim opštinama, isti je to kadar zadržan iz prethodnog perioda. Vi kada dođete na šalter ne možete očekivati da kada tražite neki dokument, da to ide takvom brzinom. Taj informacioni sistem u samoj zgradi, u samim ustanovama, to nije povezano. Vi možete doći na šalter i da platite porez, na jednom šalteru dugujete pare, na spratovima gde je ista služba vi ne dugujete pare. Ja ne želim da se zadržavam po opštinama. To je za mene gubljenje vremena. Želim samo da se prijavim na određeni šalter, da predam određena dokumenta. Hoću da mi taj službenik kaže toliko to košta, sačekajte 15 minuta, bićete prozvani. Da mene neko šalje po spratovima, po opštinama da jurim neke ljude, da zovem neke svoje prijatelje da bih završio posao, ništa se po tome u principu nije promenilo.

Da li mislite da je moguće da se sa starim ljudima menjaju ustanove?
Smatram da se mogu promeniti samo ako novi ljudi izuzetno poznaju posao, ako ga već nisu upoznali, onda u narednom periodu kada ga upoznaju, moraju da shvate da opština kao opština mora da funkcioniše brzo i efikasno, ona radi sa strankama, tu mora da dođe do pomaka.

Da li biste sada u ovim novim okolnostima poverili novac nekoj banci?
Da imam novac, verovatno bih stavio u neku banku, ali ja tog novca nemam, ali bih dobro razmislio u koju bih banku stavio. Da imam novaca kao neki, onda bih se konsultovao sa nekim od bivših političara, nekim iz SPS-a, pošto vidim da njihov novac nije uništen. Znači da su banke gde su oni stavljali svoj novac jake.

Šta se promenilo

Kako se prema vama službenici ponašaju i da li se tu nešto promenilo?
Rekao sam već da se tu nije nešto mnogo promenilo. Ima mnogo grešaka ljudi koji su u opštinama. Pojedinih šefova, pojedinih sektora. Oni to treba da od svojih službenika zahtevaju. Oni treba da budu sa njima po čitav dan. Oni treba da budu ti koji će menjati ljude u opštinama. Ne da promene fizički, ali što se tiče posla i što se tiče rada, to treba da bude mnogo efikasnije i ne može me niko ubediti da se stvari ne mogu raditi mnogo brže. Ona stara garnitura u opštinama je navikla da radi na jedan način, da niko od njih ne zahteva brzinu, nisu imali nikada konkurenciju čak i kada su se zapošljavali, već su imali vezu.

Malopre ste lepo rekli da šalterski službenici ne treba da maltretiraju građane nego da budu uslužni servis?
Da, a zna se kako se u uslužnom servisu postupa. Ja predajem određena dokumenta i nema više razgovora. Postoji samo odnos građanin i službenik, a on vas obaveštava šta još treba od dokumenata. Treba da tako funkcioniše, da vi na jednom šalteru predajete dokumenta i da na tom istom šalteru dižete dokumenta, što znači da šalteri iako ih ima 15 do 20 moraju da rade sve. Svaki službenik mora da bude tako osposobljen da zna da uradi svaki dokument što radi opština. Znači, vi na jednom šalteru predajete dokumenta i na istom dižete dokumenta. Nema razgovora, vi kao stranka imate pravo da sednete, sačekate i budete obavešteni, a ne da dolazite više puta, više dana, čak i po nekoliko meseci.

Da li se sada osećate sigurno, a kako je bilo pre 5. oktobra, da li možete to da uporedite?
Postoji mnogo strahova kod čoveka. Uvek sam imao strah od egzistencijalnih pitanja. Strah koji smo mi imali onih 10 godina imao je svaki čovek. Samo se lud čovek ne plaši kada vam neko sipa bombe za vrat ili kada vam preti opasnost da vas neko napadne. Ja sam se plašio iskreno da Amerikanci posle bombardovanja ne uđu sa svojim trupama na Kosovo, jer bismo osetili rat u pravom smislu i ovaj uži deo Srbije bi osetio šta stvarno znači rat. Oni ljudi koji su to već preživeli i u Hrvatskoj i u Bosni. Ja nisam bio učesnik u ratu.

Čega se najviše plašite?
Najviše da ne izgubi zdravlje moja porodica, deca, ja lično. Za svih ovih 10 godina nakupilo se u čoveku mnogo stresova. Ja sam izgubio roditelje i smatram da su oni imali dosta stresova u životu, smatram da bi duže živeli da nije bilo tih stresova. Tako da lično imam strah da ću izgubiti zdravlje i tako nešto.

Da li ste imali nekog iskustva sa policijom?
Imao sam dosta. U proteklih 10 godina imao sam iskustvo sa policijom i u ranoj mladosti i ovo dok sam radio neke nelegalne poslove imao sam iskustvo sa policijom, ali sve se završavalo na nekim prekršajima, bilo saobraćajnim, bilo nekim iz javnog reda i mira, ali uglavnom sitniji problemi.

Da li se nešto promenilo u ponašanju policije?
Jeste. Taj prilaz, mogu samo da zaključim iz ovih saobraćajnih, kada vas zaustavi saobraćajac, prilaz je drugačiji. Da li se samo policajac ili se policija promenila ne bih mogao da dođem do zaključka.

Jeste imali iskustva sa mafijom?
Lično sa mafijom nisam imao iskustva, ali sam bio posmatrač nekih ljudi za koje sam mislio da pripadaju mafiji. Ako se to može nazvati nekim iskustvom, onda stvarno nemam iskustva sa mafijom.

Ko je sada jači, policija ili podzemlje?
Kada čitate novine i sva ona ubistva koja su se dešavala, to može navesti čoveka na zaključak da je mafija bila jača od policije. Mislim da se ljudima činilo da je mafija jača od policije zato što su tadašnja vlast i policija dozvoljavale takve stvari pa se to građanima činilo. Ne događa se u svakoj zemlji da bude ubijen načelnik MUP-a usred grada. Ne događa se to u svetu, a to se nama dogodilo. Mafija je svuda u svetu povezana sa državnim ustanovama, policijom i vlasti tako da ne vidim da je to i kod nas nešto izuzetak. Smatram da je i kod nas mafija povezana sa policijom, to je sve zbog korupcije, jednostavno ona pronalazi ljude koji njoj odgovaraju u svim sferama društva, zašto ne bi i u miliciji.

Smatrate li da se možete sudskim putem zaštititi?
Pa, iskreno, ne smatram da me sud može zaštititi u nekoj svakodnevnoj situaciji ili nekoj u koju mogu da dođem ja ili neko od moje porodice. Ne smatram da se nešto, što se tiče toga, promenilo, da je neki pomak. I dalje je nepoverenje u sudstvo. To možemo zaključiti iz toga što ja vidim i dan-danas neke ljude koji se šetaju. Koji na neki način nisu kažnjeni. Ne bih želeo da budu kažnjeni, ali zbog istine ja bih voleo da mi sud kaže da li je taj i taj ukrao ili nije. Kada ga sretnem da znam da li je on čist. Vrlo je teško sudskim putem dokazati nečiju krivicu ili nečiju nevinost.

Da li se plašite novog rata i sa kim bi on započeo i da li biste učestvovali u tom ratu?
Ne plašim se nekog novog rata, jer smatram da smo sa Kosovom izgubili ako smo ga uopšte izgubili, sve činjenice idu na to da jesmo. Ne smatram da će nekih ratova u budućnosti biti, bez obzira na sadašnju situaciju u svetu. Možda u doglednoj budućnosti može nešto da se iskomplikuje sa Vojvodinom, Sandžakom, ali ne smatram da će na ovom području biti nekih ratova u budućnosti.

O moći i vlasti

Da li smatrate da direktori u nekim firmama imaju previše ovlašćenja?
Mogu reći da direktori imaju ovlašćenja, velika. Smatram da im je zakon omogućio da imaju takva ovlašćenja, ali im je omogućio da normalno i nesmetano rade. Taj zakon nije išao da predvidi njihovo ponašanje u budućnosti, išlo se na to da ima ovlašćenja da što brže sklapa poslove da bi firmu mogao da izvuče iz krize, da sa svojim komercijalnim direktorom i saradnicima unapredi firmu kako bi poslovi išli brže. Oni su išli na to da direktorima daju slobodu u sklapanju poslova i, nažalost, direktori su to iskoristili što se tiče kadrovskih poslova.

Znači, mislite da je selekcija na poslušne i neposlušne kadrove i dalje dominantna?
Apsolutno, i još ako se ovako nastavi biće dominantna u budućnosti. Ovo pitanje koje ste mi vi postavili, to pitanje je ključno. Direktor koji ima takva ovlašćenja, kome je zakon omogućio takva ovlašćenja da prima samo podobne, korumpirane samo, preko veza, ne gledajući za stručnost. Za njega ništa nije bitno, on smatra da njegova firma i ne mora da ima stručan kadar.

Ali drži sudbinu ljudi u svojim rukama?
Da, drži sudbinu ljudi u svojim rukama, baš zbog toga što je i učestvovao prilikom njihovog zapošljavanja, gledao je da zaposli manje stručne ljude, manje kvalifikovane, primao je takve ljude da njemu nikada ne bi pretila opasnost, od nekih ljudi koji dolaze, od drugih mišljenja.

Stručnih ljudi koji bi ga ugrozili?
Da. Jer on smatra da bi ga neki drugi stručni ljudi ugrozili, što ne bi trebalo jer on kao direktor treba da uvažava i druga mišljenja svojih saradnika. Svi treba da budu usmereni na bolju budućnost svojih firmi. Ovlašćenja koja naši direktori imaju su veća nego ovlašćenja direktora na zapadu, koji su vlasnici firmi, onda tu jednostavno nije u redu. Da li smo mi glasajući zakon za njih dali preduzeće njima da se ponašaju kao da je to njihovo preduzeće. Pa moja majka je radila u nekoj firmi i imala 35 godina radnog staža, a moj otac 42 godine, pa zamislite sada kada bi taj direktor rekao ovo je moja firma, sklapam poslove koji meni odgovaraju, radnike ne upoznajem ni sa kakvim kolektivnim ugovorom, sindikat nije bitan.

Sindikat je njegov?
Da, njegov. Sve konce drži u svojim rukama. Najgore je da nema nikakvu odgovornost. Ako upropasti firmu nema odgovornost. Ako je zakon omogućio da ima takvu vlast, takva ovlašćenja, onda je morao omogućiti da ima kontrolu.

Sistemsku kontrolu?
Sistemsku, ne samo radnika i sindikata već i od nekih drugih službi. Ja dok sam radio u državnoj firmi bio je spisak u koje firme nisu trebali da idu. Oni su išli u privatne firme i one firme čiji direktori nisu bili članovi SPS-a. Ti spiskovi su postojali, ja sam znao za taj spisak, jer zbog prirode moga posla ja sam sarađivao sa inspekcijom. Kada sam ih pitao zašto ne idemo u kontrolu takvim i takvim firmama, rečeno mi je da je direktor te firme iz SPS-a, a i taj inspektor je isto, pa nije u redu da se zameraju. Smatram da inspekcijske službe treba da budu posebne, politički neobojene. Ne može meni neko sutra da kaže iz Beograda ne možeš da ideš u tu i tu firmu, ako je ona na mom području.

Ili te taj stavio na kvotu.
Da, ili te stavio na kvotu. Ne može on iz Beograda da kaže ne možeš da ideš u tu firmu ili ćemo te smeniti. To je zato što nama funkcije bira Republika, nameštaju svoje ljude, ljude sa strane, a mi ovde u lokalu nemamo izbora, kao da nemamo ljude za nikakva druga mesta.

Kakva je nova vlast, koliko mislite da je nova u odnosu na onu prethodnu?
Pa, nova vlast je nova sama po sebi, to su nova lica, to su novi ljudi.

Kozmetika?
Kozmetika. Spoljašnjost je zadovoljena. Ali uzmimo obećanja, ono što se obećavalo, a ono što je ispunjeno, nije se mnogo uradilo. Ja delim mišljenje i okružen sam ljudima, družim se sa ljudima koji baš smatraju da nije nešto mnogo urađeno. Ne kažem da nije baš ništa ali sve je to rađeno na nekoj spoljnoj masci, sve je to fasada. U principu, sistem rada nije promenjen. To možete videti kada sam 6. oktobra dobio račun za struju, tada su TV takse postojale. Sistem naplate se primenjuje isto kao i za ovih 10 godina. To znači da ova država ima ozbiljnih problema sa finansijama i uvek je bilo. To je ključna stvar tako da sva nova vlast koristi instrumente naplate koje je koristila i prethodna vlast. Uzmite telefon, struju, vodu, čak su i rigorozniji u naplati nego što je bila prethodna vlast. Idu malo striktnije nego što je bila prethodna vlast.

Da li se nečega odriču što je prethodna vlast koristila?
Protivteg nije uspostavljen. Oni se ne odriču privilegija. Čak idu na to da striktno primenjuju vršenje naplate, ali ono što su obećavali oni su mehanizme preuzeli, sve ono što im odgovara. Sećam se da je na onim protestima kada su dolazili oni političari, neću sada da ih imenujem, govorili su da za 100 dana treba dva ključna zakona da se donesu, Zakon o privatizaciji i Zakon o denacionalizaciji, sve je to ostala demagogija. Kada čovek dođe na vlast ne kažem da se on promeni, ali on tada shvata šta je to vlast. Ova garnitura nije predvidela na kakve stvari mogu da nailaze, nije bila spremna.

Dolazimo da je svaka vlast dvolična?
Pa u principu, sada bi mogli da dođemo do zaključka da je svaka vlast dvolična, ali smatram da ova garnitura ljudi koja je sada došla nije znala funkciju vlasti od lokalnog do republičkog nivoa. Nije znala koga treba smeniti a koga zadržati. To znači da nije znala državni aparat iznutra. Ne može se desiti da mesec dana posle izbora ostanu pojedinci na nekim funkcijama. Bez obzira da li su oni bili potrebni da upoznaju nove ljude sa poslom, to se nije moglo dogoditi. To znači da nisu poznavali državni aparat, kako funkcioniše sama država. Uzmimo da su članovi SPS-a ostali, da oni sada ponovo dolaze na vlast, videli bi za 24 sata kojom brzinom se pojedinci smenjuju. Pa vas direktor u firmi samo precrta olovkom i to rešenje se kuca za pet minuta ili vas smenjuju telefonom i vi lepo izađete iz kancelarije, pokupite svoje stvari. Kada bi se SPS vratio, mi bi tek tada videli koja su to ključna mesta, jer ona mesta koja oni prvo promene to su poluge vlasti.

Koliko vlast sada ima razumevanja za potrebe i teškoće ljudi?
Možda malo bolje od prethodne vlasti, ali možda samo zato što su tek jednu godinu na vlasti. Pitanje je kako će nas razumeti za dve godine, za tri godine ili za 10 godina. Smatram da ne bi trebalo da pomisle da bi oni trebalo 10 godina da vladaju i da čekaju da se mi opet okupimo. Mislim da je za novu vlast potrebno da shvati da ovaj narod nije glasao sada za nove političare nego da je glasao protiv Miloševića. I ovi prvi izbori su to pokazali i pojedine partije ne bi trebalo da se zavaravaju u pogledu toga da smo mi glasali za neke pojedince ili zbog njihovih kvaliteta. Ne sporim njihov kvalitet, ali smatram da ne bi trebalo da budu toliko osioni da smatraju da u okviru DOS-a treba da postoje samo dve partije i da će se oko njih voditi neka bitka. Smatram da će tu biti još nekih partija čak i novih koje mogu da se pojave, ako se u dogledno vreme ne bude nešto promenilo. Možda bi se u prvim izborima vodila bitka između te dve partije, ali već u narednim pojaviće se još neke partije, još neki ljudi sa nekim mišljenjima i nekim promenama.

Da li nova vlast više uvažava zahteve građana ili međunarodne zajednice?
Mi ni dan-danas ne znamo šta je međunarodna zajednica od nas tražila ni u onih prethodnih 10 godina. Jer mi smo to slušali na televiziji, mi ne znamo šta su oni tražili. Kada vi gledate tadašnji RTS, mi nismo ukapirali šta je od nas tražila međunarodna zajednica. Možda i nije tražila sve šta smo mi dali. Možda smo mi dali i više nego što je trebalo. To su bili neki zakasneli potezi koje je ona vlast vukla pa mi na kraju nismo dali, pa smo na kraju dali mnogo više nego što su u određenom trenutku tražili od nas. Smatram da tu ima pomaka. Smatram da je ova vlast bolje shvatila međunarodnu zajednicu nego ona vlast, ako ništa drugo.

Da li se različito ponaša lokalna vlast u odnosu na centralnu?
Ispada kao da prima naređenja od neke centralne vlasti. Prvo zbog toga što su u lokalnoj vlasti ljudi koji su došli preko pojedinih partija, te partije su gore i u centralnoj vlasti. Tu nema nekih različitih mišljenja ili se plaše da svoja mišljenja iskažu. Ono što provejava na lokalnom nivou ne mora da bude zastupljeno u Republici i mislim da se ta sprega sve više izbegava. Ide se ka tome da se sve više daje slobode lokalnoj samoupravi i trebalo bi da se donese i zakon da se što više ovlašćenja vlasti prebaci na lokalne nivoe. Uzmimo u politici konkretno, ono što se dešava u Republici, nepodnošljivost između pojedinih političara koji pripadaju različitim strankama a u okviru DOS-a, to se prenosi na lokalni nivo. Ako ste predsednik neke stranke određene na lokalnom nivou, nekog odbora, a vama neko iz Republike prenese da treba da napadate neku partiju na lokalnom nivou, sada vi napadate na lokalnom nivou bez obzira što tog čoveka koji pripada toj partiji srećete na ulici i imate iste probleme jer ste vezani za jedan isti grad. Vi iz čistog mira ono što se dešava između njih gore prenosite na lokalni nivo. Postavlja se pitanje zašto biste vi to radili. Trebalo bi da se pozabavimo nečim što je vezano za naš grad, za našu opštinu. Zašto bi mi tu atmosferu, ako je gore u Republici neko stanje neregulisano, preneli na lokalni nivo. To treba razbiti. Treba preneti vlast na lokalni nivo i da se bavimo našim problemima, da uzdignemo privredu našeg grada, a kada imamo razvijenu privredu svakog grada, mislim da će i cela Republika biti razvijena. Imam utisak da se sve poluge dešavaju iz jednog centra, i vlasti i ekonomije i svega. To i nije čudno. U jednom centru, u Beogradu, gde živi dva miliona ljudi, gde je 70% celokupne privrede koncentrisano, ispada da smo mi u provincijama totalno zapostavljeni, a još ne smemo da se bavimo našim problemima nego moramo da konsultujemo Republiku. Pogledajte poslednji slučaj sa Valjevskom bankom. Nije ta likvidacija potekla iz ove sredine, neko je to čuo na mnogo većem nivou. To se pitanje poteglo gore. Neko je došao do te informacije da će banka uskoro da se likvidira. Gore je procurila ta vest, pa se to onda prenelo na lokalni nivo. Neko je javio opštini, opština povukla svoje račune, depozite. Ta sprega lokalne i centralne vlasti je i dalje izrazita, centralna vlast je i dalje dominantna, ne samo u okviru ekonomske dominacije, nego i u izboru kadrova. Ne može neko iz Beograda da nam određuje ko će biti urednik pojedinih glasila, TV, novina. Oni nas obaveštavaju. Ja želim da vidim nekog svog čoveka, nekog čoveka iz svog grada, koga lično poznajem, kome poznajem porodicu, familiju, poznajem kakav je čovek. To je nama bitno. To što će on dovesti nekog čoveka u Beograd iz Crne Gore i biti mu direktor, i ne znam iz kog kraja, to je njihov problem, ne želim time da se bavim, samo ne želim da neko nameće tu centralnu vlast na lokalnom nivou, jer to je ključna stvar. Bolje da idemo sa bržom lokalnom samoupravom, da se ne dogodi ovo što se događa u Vojvodini. Bolje prethodno ići sa nekim zakonskim projektima da se što više prava da samoupravama, pojedinim gradovima, nego da nam se otcepljuju celokupne teritorije.

Sindrom Slovenije?
Da. Vojvodina ima većih ekonomskih predispozicija da napreduje u odnosu na uže delove Srbije. Oni su i sada, i njihovi građani i pojedine firme, bogatiji od drugih delova Srbije. Oni s pravom žele da se pitaju gde ide njihov novac. Oni ne žele da o nekim ekonomskim stvarima odlučuje neko iz Beograda. Zato treba učiniti sve da oni što pre dolaze do lokalne samouprave, treba sprovesti na celom nivou Srbije. Da se ne bi dogodilo da neko otcepljuje teritoriju namerno. Ne otcepljuje niko teritoriju namerno, nego otcepljuje teritoriju kada pojedina mišljenja u pojedinim gradovima, na lokalnom nivou, ne uzimaju se zdravo za gotovo, ne priznaju se mišljenja. Znači, ne priznaju se mišljenja određene sredine i onda kada ta sredina ne bude zadovoljna nekim rešenjima iz centra, onda dolazi do nekog nasilnog otcepljenja, u ovom slučaju može da se desi da se Vojvodina nasilno otcepi. Ne smeta nama Čanak kao Čanak. On ne bi trebalo da bude nama smetnja, on samo sluša mišljenja ljudi sa kojima se on druži, građana. Oni ne žele da o TV Novi Sad odlučuje RTS, ko će njima da bude urednik.

Ali ste protivnik beogradizacije?
Apsolutno. Nije Srbija sada samo Beograd, dva miliona ljudi, pa i ja hoću sutra da živim u Beogradu, ako smatram da se sve dešava u Beogradu i da su sve poluge vlasti tu, i ekonomija. Pa i ja hoću moju porodicu da preselim u Beograd, pa i ja tražim Beograd. Tražim stan i sve, ono što ne mogu da ostvarim u svojoj sredini. Ako mi neko iz centra govori da ja ne treba da radim u svom gradu i odlučuje da li ću da čekam neko rešenje po 5 do 6 meseci jer je tu republička vlast.

Savezna?
Savezna. Sve je tu koncentrisano. Ja treba da čekam u mom gradu i zavisim od ljudi gore i njihovih raspoloženja, od pojedinaca gore u Beogradu.

Kao što su se čekale sirene za bombardovanje?
Kao što su se čekale sirene za bombardovanje. Decentralizacija mora da postoji, ali smatram da do toga neće doći skoro. Pogledajte, opština kao opština neće da se odrekne nekih svojih privilegija. Ona radi isto na ekonomskom principu. Ona se ne odriče nekih svojih lokala koji su joj pripadali u prethodnom periodu. Ne odriče se prihoda koji joj stiže iz nekog prethodnog perioda i čak nije ni bitno da li je taj prihod bio legalan ili nelegalan, ne odriče se, pa zašto bi se Republika svojih funkcija ili privilegija koje ima u odnosu na opštinu. Neće se odreći dok ta inicijativa ne potekne sa lokalnog nivoa. Ako ta inicijativa što brže potekne sa lokalnog nivoa onda će Republika promeniti mišljenje. Ne može da se uništava Valjevska banka i da neko odavde tera da pojedine firme prebacuju račune u Astra banku i Preduzetničku banku koje su privatne banke. Lokalna samouprava u skorašnje vreme nema ništa, a vi ste uništili, ne znam ko, odakle je potekla inicijativa, ali ne može mesec dana pre toga da banka bude likvidna a mesec dana posle toga nelikvidna. O čemu se tu radi? Tu novac jednostavno odjednom izlazi iz te banke.

Koliko je nova vlast sklona bogaćenju?
Nova vlast, s obzirom da je preuzela sve institucije i ustanove od prethodne vlasti i sve one poluge vlasti drži koje je imala prethodna vlast, smatram da je novac i ovoj vlasti vrlo bitan. Nijedna vlast nije...

Imuna?
Imuna na novac i bogaćenje. Pogledajte, ako je neko ko je u prethodnoj vlasti bio na nekoj funkciji, za to vreme se obogatio, imao privilegije, od koga je nova vlast mogla da nauči kako se to radi, ako nije bila povezana sa prethodnom vlašću, sa ljudima iz prethodne vlasti. Niko nije izrazito odgovarao za nešto što je uradio. Čak smo im pružili privilegiju da oni samo plate. Evo neki dan sam u Blicu čitao da ekstraprofiteri, Karići, treba da na ime ekstraprofita uplate 68 miliona maraka. Postavlja se pitanje pa koliko su ti ljudi imali para. Stankom, na primer, treba da plati 28 miliona maraka. Postavlja se pitanje kako je moguće da neko za 10 godina postane milijarder, da sada treba da plati 68 miliona maraka i nema nikakvu odgovornost. Znači, platiš i dalje nastavljaš, ti i dalje radiš isti posao samo da platiš ekstraprofit. To znači da vlasti treba novac i da je i ovoj vlasti potreban novac.

Raspad Jugoslavije, rat, zločini...

Pomenuli ste 10 godina. Znači da je 10 godina bilo idealno vreme za bogaćenje. Zbog čega se, prema vašem mišljenju, raspala bivša Jugoslavija?
Za raspad Jugoslavije ne mogu da kažem da su krivi samo političari. Za svih ovih 50 godina građani u pojedinim republikama bili su vaspitavani drugačije od nas. U toj bivšoj Jugoslaviji svi su smatrali da su Srbi privilegovani, ali ja pamtim to vreme, putovao sam i verujte mi da je Bosna imala i pre raspada bolje puteve od nas, Hrvatska i Slovenija da i ne govorim. Centri izvoza bili su bazirani na Hrvatsku i Sloveniju. Oni nisu imali sirovine ali su imali preduzeća koja su bila naslonjena na Zapad pa su naše proizvode izvozili na Zapad. Slovenci iako nisu imali dovoljno sirovina, njihova preduzeća su bila orijentisana na Zapad i brže su izvozili našu robu na Zapad. Srbija je bila sirovinska i sirovine su išle odavde, i hrana, s tim što su oni to zapakovali lepo i prodavali. Mi tu žicu nikada nismo imali. Neću da kažem da smo mi u toj bivšoj Jugoslaviji bili potcenjeni. Možda je to jedan čovek namerno učinio, da mi kao Srbi u prethodnoj Jugoslaviji budemo potcenjeni ali ta srbofobija je bila izražena. Bila je nametnuta od strane jedne garniture vlasti, odnosno jednog čoveka. Zato se taj čovek trudio da što više takvih ljudi, baš zbog te srbofobije, dovede u tadašnji CK SKJ. Smatram da je za raspad kriva i politika ali i ekonomske stvari. Mi smo tada počeli i ekonomski da padamo.

Zašto je došlo do ratova?
Pa ne mogu da smatram sa ove distance sa ovog aspekta koliko je već prošlo 10, 11 godina, smatram da su ipak neki nagli potezi tu bili vučeni. Ipak, taj projekat velike Srbije pojavio se sa jednim čovekom, sa Slobodanom Miloševićem. Neću da kažem da taj projekat nije postojao i ranije u glavama nekih ljudi, ali jednostavno Srbi su bili raspoređeni po teritoriji cele Jugoslavije tako da okupiti Srbe u jednoj državi, taj projekat se nije pojavio odjednom, mi smo ga odjednom čuli.

Neko ga je aktivirao?
Da, ali on je aktiviran još mnogo ranije, a isti takav se pojavio i u drugim republikama. Neke druge organizacije, tajne u tadašnjem MUP-u, sigurno su imale takve informacije da takvo mišljenje provejava kod građana i da pravo na otcepljenje treba iskoristiti. A to pravo je počelo da se iskorišćava u onom trenutku kada zemlja ekonomski nije bila stabilna.

I ko je, prema vašem mišljenju, ratovao?
Političari sa svojim različitim mišljenjima. To je bila ključna stvar. Znate da smo mi gledali na televiziji njihove sastanke pre raspada Jugoslavije, pa se sastave iz svake republike, pa se dogovaraju, a kada svako ode u pojedine republike nameće građanima svoje mišljenje, da treba da se otcepe, da bi on bio predsednik jedne republike, predsednik samo jedne države. Jer smatra zašto bi bio predsednik Republike Hrvatske, a da ne bude predsednik Jugoslavije, pa kad bude predsednik Jugoslavije on se opet vrati u Republiku Hrvatsku. Pa zašto ja ne bih hteo da budem stalno predsednik a da budem samo predsednik Hrvatske ili samo predsednik Srbije. Šta će meni Srbija ili Jugoslavija, samo smetnja. Taj princip i dalje funkcioniše u Srbiji i Crnoj Gori. Zašto bi Milo Đukanović pustio da neko bude predsednik savezne države kada je Crna Gora sve ono što on želi i da bude predsednik Crne Gore i ostao bi da bude predsednik Crne Gore do kraja života. Ona je za njega mala, kao neko preduzeće. Bogate se pojedinci, Crna Gora može svašta da uvozi, može da prodaje nama, zašto bi se on kao predsednik odrekao privilegija i ljudi oko sebe, zašto da vlast prepusti Beogradu.

Ko je izgubio a ko dobio u prethodnom ratu?
Svi su izgubili. Ja mogu da gledam s aspekta Srbina. Srbija kao država i njeni građani izgubili su dosta. Mi nemamo više Srba u Sloveniji, u Hrvatskoj vrlo malo. U Bosni ima, ali na Kosovu ima mnogo manje Srba nego što ih je bilo. Srbi su dosta izgubili i u teritorijalnom i u psihičkom, ekonomskom i egzistencijalnom smislu, u bilo kakvom smislu. Ne treba se stideti toga da smo u prethodnom periodu bili gubitnici. Nama se nudio projekat konfederacije. Sada, naša je stvar što tadašnji političari koji su bili komunisti nisu hteli da veruju da tadašnja Jugoslavija treba da bude konfederacija. Pa su preko pojedinih političkih organizacija u Hrvatskoj, ovo su mi pojedini Hrvati rekli, oni priznaju da su Srbe izbrisali iz Ustava jer su hteli da konstituišu Hrvatsku, baš zato što su se plašili Srba jer tu srbofobiju su preneli i na zakon, pa su svoju državu želeli da konstituišu kao državu Hrvata. A Srbi kao Srbi ne bi imali ništa manje nego Hrvati po njihovoj priči. Pa mi nismo izgubili identitet, bili smo 500 godina pod Turcima koji su bili ekonomski nazadni, zašto bi mi izgubili identitet da su ostali Srbi u Hrvatskoj, da je ostala konfederacija. Smatram da nije isključivo da će za oko 30, 40 ili 50 godina Jugoslavija ponovo biti konfederacija. Za nas Srbe je bilo nemoguće da se raspadne Jugoslavija, jer smo bili tako vaspitavani i to je bila za nas katastrofa i mnogo veća nego što su to doživljavali Hrvati i Slovenci. Jer su oni išli normalno u crkve, slavili normalno, a kod nas je i za slavu bilo problema za onih 50 godina, jer smo se mi bavili komunizmom, a oni su se pored toga bavili ekonomijom.

Da li znate za neki zločin koji su u ratovima počinili Srbi?
Znam iz priča dosta toga, ali ne ko, kada i gde je izvršio svaki zločin, ja u to ne mogu biti siguran. Znam o zločinima kao i svi drugi građani - iz novina, TV, medija, ono za šta nas optužuje Hag, ali ne mogu uzeti zdravo za gotovo da znam gde su Srbi vršili zločine.

Da li imate utisak ko ih je činio, vojska, paravojne jedinice ili pojedinci?
Svaki kolektiv, pa i vojska, sastavljen je od pojedinaca. U svakoj vojsci imate pojedinaca koji se ističu i po disciplini i po nedisciplini, a kakva je onda bila mobilizacija, mobilisalo se sve i svašta, i lopovi i kriminalci i svi oni koji su bili željni ratovanja.

Da li poznajete pojedince koji su krali?
Da, poznajem takve pojedince. Država ih je nekada priznavala, a kasnije su bili i ugledniji, sticali kapital, znali su tačno šta su radili, ko im je izdavao naređenja. Ne samo da su vršili zločine, nego su na njima i profitirali. Nenormalno su krali, nije bilo kontrole, kao što se kaže, rat dođe, kao vihor prođe. Oni koji su bili u ratu to žele da zaborave, oni koji su bili žrtve rata ne žele o tome da pričaju jer je to strašno neprijatna situacija. Onaj ko je osetio rat, u pravom smislu reči, ne želi uopšte da priča o ratu. Pre neki dan, dok sam prodavao moje kruške i jabuke ispred kuće, naišla je žena koja je iz Kninske krajine, malo je psihički poremećena. Iz njene priče sam shvatio da je ona u Hrvatskoj doživela za čovekovu psihu mnogo nezgodne stvari. Tu se radi o silovanjima koja je žena gledala. Ona je sada poremećena. Ja tačno znam šta se dogodilo njenoj porodici u Hrvatskoj. Nemam razloga da joj ne verujem, ona priča o tome tek sada, kada je poremećena, a normalan čovek ne želi da priča o tome. Ona je osetila rat u pravom smislu te reči, u onom da bude fizički i psihički ugrožena.

Da li treba objaviti informacije o zločincima?
Ja kao građanin ne želim više da znam ni za kakve zločine. Mi se nalazimo u situaciji da treba to da zaboravimo i moramo da idemo napred, da ne gubimo vreme za to. Ima institucija i ustanova koje treba da se bave tim. Neke od zločina sam doživeo i na svojoj koži; moja porodica je bila ugrožena bombardovanjem. Ne smatram da smo mi nešto enormno bili krivi pa nas je trebalo bombardovati. Nisam sklon mišljenju da smo nešto mnogo zgrešili. Ponašanje pojedinih političara iz tadašnje vlasti, njihovo osiono ponašanje, ne možete vi ponašanje u jednoj sredini prenositi na čitav deo sveta. Ne može Slobodan Milošević da koristi međunarodnu govornicu kao da je to RTS. Veći deo sveta ne poznaje dovoljno Srbiju i Jugoslaviju, ne poznaje mentalitet. On vas posmatra, koga vi optužujete, vi optužujete našeg predsednika i državu, da mi nismo u pravu. Vi njemu da govorite tako osiono, čak predsednicima tih država koje su ekonomski moćne i jake to može da bude delotvorno u ovoj sredini i među ovim glasačima. Oni na takvu vrstu razgovora nisu navikli.

Da li je bolji Haški sud ili domaći i da li treba suditi ratnim zločincima?
Treba suditi, ali razlika je gde im suditi. I naš sud bi osuđivao te zločine. Druga je stvar što mi nismo kao država na nekoj lestvici, priznati u Evropi, pa ne veruju ni našim sudovima. Zašto bi nama međunarodna zajednica priznavala naše sudove kada mi još nismo osudili ljude koji su bili korumpirani, koji su krali u ovoj zemlji godinama a nisu osuđeni. Zašto bi sada taj naš sud bio dobar da sudi ratnim zločincima. Zašto bi sada svet odjednom, zato što se promenila vlast, imao potpuno poverenje u nas. Kada sami građani u ovoj državi još uvek nemaju poverenje u ovu vlast. Pa nemojmo očekivati da će neki državnik i neke strukture vlasti iz drugih država imati ogromno poverenje u ovu sadašnju vlast pa im dati da sude našim ratnim zločincima. Mi smo Haški sud priznali, bez obzira na sve osude tog Haškog suda, i ja kao građanin smatram da on nema baš neku koncepciju i da mu treba verovati. Prvo, zbog ekonomske strukture, jer ipak taj Haški sud neko plaća, ipak u Evropi i u svetu onaj koji plaća on i odgovara za taj sud, on postavlja sudije, on postavlja sve. Ne možemo da kažemo da bi taj sud bio totalno nezavisan, pa će biti pošten. Ipak, dosta ratnih zločinaca je tu osuđeno realno, saglasno svojim delima. Ima i dosta Hrvata osuđenih. To se ovde ne govori, mi to ne prenosimo namerno, da bi mi stekli ovde zaključak da su samo Srbi osuđivani. Ja nisam izrazito za Haški sud a nisam ni protiv njega. On treba da postoji bez obzira na način na koji je postavljen i ko ga finansira.

Da li smatrate da je Srbima potrebno neko pročišćenje?
Trebalo bi, ako ne kolektivno, onda svaki čovek pojedinačno treba da se zapita. Treba da izgrađuje sebe kao ličnost, da ima svoje mišljenje i ne treba niko da ga sputava. Čovek treba uvek da se bori za svoje mišljenje, bez obzira kome to smeta ili ne smeta. Kome to smeta, smatra se, on ne bi trebalo da bude na tom mestu ako mu to smeta.

Da li treba da se plati odšteta žrtvama rata i kome?
U ovim prethodnim ratovima mnogo je oštećenih ljudi. Smatram normalnim da treba da se obeštete. Mi smo pokušali da izbeglice normalno smestimo, vi znate da su oni dobijali posao, trudili smo se da ih smestimo. I dan-danas imamo izbeglice sa Kosova i oni dobijaju posao. To je njima na neki način satisfakcija, neka vrsta obeštećenja. Normalno da treba da budu obeštećeni, ali ne treba da zaboravimo da su i drugi narodi bili u ratu. To će se već na nekim međudržavnim, višim nivoima rešavati u budućnosti. To je dogovor koji treba da vrši država Srbija sa Bosnom, Hrvatskom i Slovenijom. Oni treba da nađu kako da te porodice obeštete.

Da li smatrate da svi imaju pravo da se vrate kući nakon rata?
Pravo koje jedna država dozvoli da neki građani koji su otišli iz nje treba da se vrate u tu istu državu, pravo kao pravo postoji u svakoj državi da može da se vrati. Drugo je pitanje da li građani imaju gde da se vrate. To pitanje o kojem ja ne mogu kao građanin da kažem svoje mišljenje, to treba da odluče države koje su bile u ratu. U svakoj državi ima mesta za sve, bez obzira na zločine. Nemci su, recimo, kada su '41-45. bili nacionalizmi, kada su bili zadojeni fašizmom, oni su se posle svih ovih godina odrekli toga. Svi njihovi mediji su bili da se pročisti jedan narod kao narod i jednostavno su priznali da su pogrešili, čitavoj međunarodnoj zajednici, opet su stali na noge i odrekli se svojih zločinaca. Smatrali su da su pogrešili i izvinili se međunarodnoj zajednici i dosta su obeštetili narode drugih država gde su ratovali. Drugo je pitanje da li će sadašnja vlast uspeti da od njih izvuče još više i da li će taj novac doći do pojedinaca i porodica koje su pretrpele štetu. Da li će pojedine države, novac koji bude prikupljen, ići na to da se pomogne onima koji su ratom oštećeni.

Da li su za sve krivi političari?
Političare su birali građani i oni su deo jednog sveta koji je nama pripadao. Građani treba da znaju odgovornost i da prihvate deo odgovornosti. Ako smo mi glasali za neku vlast mi smo ih doveli na vlast, pljeskali im, imali neku viziju i uticaj. Moramo da sagledamo neku našu odgovornost. Oni su deo sveta, deo ovog naroda, naših građana. Mi smo ih doveli na vlast, ali od njih možemo da zahtevamo odgovornost. Ne smatram ih za nešto izuzetno i nešto nepromenljivo. U životu se sve menja.

Svet i mi

Šta je to međunarodna zajednica za vas?
To je jedan naziv koji, garantujem, većina građana ne razume. Ja kao intelektualac taj termin ne razumem. To je skup nekih država u kojem se te države u pojedinim stvarima dogovaraju a sve je to vezano za neku bolju integraciju između država. Evropa je još davno pre nego što je nas prihvatila praktično porušila granice, pa vi možete slobodno da idete iz jedne u drugu državu. Vlasti su se međusobno povezale bez obzira na različite vlasti u pojedinim državama. Prvo su se ekonomski povezali, pa politički i oni predstavljaju međunarodnu zajednicu.

Da li u svetu vladaju novac i sila?
Novac je bitan u segmentu porodice, društva i države. Smatram da države koje su ekonomski moćne znaju moć novca. Novac sam po sebi ne znači ništa, ali upotrebljen u odgovarajuće svrhe daje određenu privilegiju i pojedincu i državi kao državi. Ljudi koji su proputovali dosta sveta videli su da u većini zemalja novac predstavlja silu i moć. Njime možete sve. Ali novac upotrebljen u određene svrhe daje vam moć, pogledajte, jedan Bin Laden...

Evo sada stižemo do Amerikanaca. Da li će sve biti kako oni hoće i da li neko može da im se suprotstavi?
Ona je odskočila od drugih zemalja. Iz priče prijatelja koji su skoro došli iz Amerike ima tu i smešnih stvari. Recimo, kada su porušene one dve zgrade u Americi, mišljenja su različita; mi Srbi, većina građana, doživljavamo to kao satisfakciju, bez obzira što vlast zvanično to osuđuje. Provejava mišljenje, ako, i mi smo gledali njihove bombe kako padaju na nas. I to je ono što je kod nas Srba malo po mentalitetu, ako, nek' vide i oni malo šta znači ta njihova...

Da komšiji crkne krava?
Jeste, i to mišljenje vlada kod svih ljudi u Srbiji, realno rečeno, i ne može me niko ubediti da to nije tako. I ja sam u početku imao takvo mišljenje, ali kada pogledamo čemu se mi radujemo, pa Amerika te dve zgrade uradi za tri godine, a mi nikada te dve zgrade ne možemo imati. U tom smislu treba da gledamo, a ne da njima crkne krava. Moj prijatelj, on je bio ispred te dve zgrade, on je arhitekta. Jer možete da zamislite da je on kao arhitekta oduševljen tim dvema zgradama. On kaže, znate kakav je to arhitektonski podvig kada stojite ispred zgrade koja je dužine 110 metara a ima 110 spratova. On to posmatra kao arhitekta. On kaže: meni je žao te dve zgrade.

Ja mislim 400.
Pa da, 400 m visine a koliko imaju spratova 110, ne znam.

Mora li Srbija da se povinuje zahtevima međunarodne zajednice?
Pa ne mora da se povinuje, nismo se povinovali ni 10 godina iako nismo znali konkretno šta zahteva ona od nas. Zamislite kada Milošević koji je tada bio predsednik jedne države koristi međunarodnu tribinu za svoj politički govor. Mnogo ljudi ne zna gde se nalazi ta Srbija. Moj prijatelj kaže da mnogo, 90% ljudi iz Amerike nije bilo u Evropi, a kamoli da zna zašto je Amerika bombardovala Jugoslaviju. Oni ljudi kao ljudi ne samo što imaju nedostatak obrazovanja tog tipa, oni su ljudi zaokupljeni svojim problemima, rade, gledaju kako će da vrate kredite. Oni se uopšte ne bave Evropom niti ih zanima. Ne mogu da kažem ni da su oni neinformisani, kod njih život ide normalnim tokovima. Bave se svojim problemima, svojim radom, gledaju kako će da zarade i vrate kredite. Znači da oni imaju poverenje u svoju vlast i svoje zakone i smatraju da njihova vlast vodi državu kako treba.

Da li je svet protiv Srba?
Ne verujem. Kao građanin i intelektualac ne smatram da je ceo svet bio protiv Srba i u onom periodu, kao što ne smatram da je taj svet bio protiv nas. Mi imamo neko mišljenje za koje smatramo da je to mišljenje i Evrope i jednog čitavog naroda. Ne smatram da su bili protiv Srba. Mi moramo da shvatimo da se mi u toj Evropi nismo ekonomski iskazali, da budemo u nekoj glavnoj ulozi u nekim zemljama, u Evropi i međunarodnoj zajednici. Moramo da se ekonomski nametnemo sa nekim proizvodima, da polako ekonomski ulazimo u te države preko proizvoda, da nas polako pojedine firme, pojedinci i narod upoznaju preko proizvoda. Amerika je, recimo, poznata po koka-koli, ona proizvodi mnogo stvari i mnogo je ekonomski jaka.

Srbi isto piju koka-kolu, da li je i Srbija deo sveta?
Da, pijemo i mi koka-kolu i treba da smo deo sveta, ali ne samo zato što pijemo koka-kolu, treba da budemo deo sveta.

Zašto?
Moramo da neke naše proizvode plasiramo na tržište, nešto što je naš neki simbol, moramo da nađemo tu neko mesto preko naših proizvoda; mi nismo aktivirali ljude koji rade u inostranstvu.

Ali mnogo je mladih ljudi otišlo. Da li smatrate da treba da ostanu ili da odu u inostranstvo?
Onaj odliv mladih ljudi bio je u ovih 10 godina i nije zaustavljen još uvek. Ja čak i danas sa 35 godina razmišljam da li treba da odem u inostranstvo.

Da li smatrate da biste svojoj deci preporučili da odu u inostranstvo i gde?
Pa ne bih preporučio mojoj deci da i oni idu negde u inostranstvo. Smatram da kada za ovih 10 godina nisam otišao u inostranstvo kada sam možda imao neke šanse i kada sam bio mlađi... Razmišljao sam možda i sada, ali svojoj deci ne bih sigurno preporučio da odu.

O identitetu

Kada bi vas neko pitao ko ste vi i šta ste vi, šta biste rekli?
Ja za sve ove godine i koliko sam bez posla i svi mi ne bih mogao da kažem da ne gubim jedan deo identiteta. Ja sam izgubio i kao čovek i kao ličnost.

Pre svega profesionalni, jer niste u struci?
Na neki način čovek i svoju ličnost želi da potvrdi kroz svoju stručnost, svoje zanimanje, ako vi ne osećate neku satisfakciju vi kao čovek gubite svoj identitet. Ja sam se obrazovao da bih svoju ličnost mogao da iskažem na neki način, a zamislite kada vam neko 10 godina života iseče, ne dozvoljava vam da se iskažete. Vi gubite jedan deo svoje ličnosti i identiteta, koji je zapostavljen, ne možete da ga nametnete kao svoj lični identitet i onda onaj drugi deo vaše ličnosti gubi na značaju.

Znači, profesionalni na prvom mestu, a šta je na drugom mestu?
Pa na drugom mestu, što se tiče identiteta, ja nisam izgubio vanstručni deo ličnosti. Ja kao čovek smatram da nisam izgubio identitet, ja ga imam i uvek ću ga imati. Ja kao čovek, evo, i kroz ovaj razgovor sa vama ne namećem svoj identitet, iako niste primetili, ali ljudi koji budu ovo slušali primetiće da imam deo identiteta koji je vrlo jak i koji je baš utkan i u ovaj razgovor. Taj deo svoje ličnosti ne dozvoljavam da ga iko ugrozi. Ne postoji ta vlast, ta ličnost, koja će moći da mi ugrozi taj deo ličnosti. Tako sam vaspitavan, odrastao sam u takvoj patrijarhalnoj porodici i smatram za sebe da pripadam ovoj sredini, da sam Srbin, da sam pravoslavan i taj deo identiteta ne želim da izgubim bez obzira koja vlast bila u pitanju, bez obzira na sve teškoće, u kakvim uslovima živimo. Taj deo identiteta gajim i negujem i tako vaspitavam svoju decu i svoju porodicu i ne smatram da je to negativno.

Kakvi su Srbi kao narod?
Sad, u ovim godinama, mogu da kažem da jedna jedina reč koja bi možda definisala Srbe kao naciju, nešto što najviše odgovara nama stalo bi u jednu reč: inat; ta sujeta je izuzetno bitna kod nas Srba. Ona provejava kroz svaku ličnost, čoveka. I u svetu svaki čovek ima dozu sujete, ali ne taj inat koji je inat sam po sebi. Mi želimo da se iskažemo, da budemo priznati. Svi mali narodi pokušavaju da se na neki način nametnu pa makar to bilo i pogrešno. Mi smo pokušavali da se međunarodnoj zajednici nametnemo time da smo nešto posebno, izdvojeno. A to je zbog toga što Srbi nisu definisali svoju državu, nisu se iskazali, prvo teritorijalno, uopšte nismo kao celina.

Još se porađamo?
Da, još uvek imamo boljke koje su druge države davno prevazišle, pa u svojoj sredini mogu da prihvate i crnce i Arape. Mi još uvek ne možemo da prihvatimo nekog našeg čoveka iako je naš čovek koji dođe ovde sa parama pa hoće da kupi neku našu firmu, da zaposli sutra moje dete. Mi još uvek imamo toga - ha, sećamo se, bio je niko i ništa a sada je došao ovde da kupi našu firmu. Taj nam čovek ne odgovara, ali nam odgovara čovek koje je pokrao ovde nas, koji će sutra moje dete da zaposli u te iste firme. Iako ja znam kako je on došao do para. Ja znam da čovek u svetu nije tako lako mogao da dođe do tih para jer to ne postoji, rad na crno i siva ekonomija. Postoji, ali ne tako izrazito kao što je ovde postojalo i ne može čovek da se obogati za 10 godine nego se ljudi bogate 20, 30, 40, 50 godina, dve generacije je potrebno da jedna porodica stekne status u jednoj državi, a kod nas jedna porodica za 10 godina može da bude iznad svih. Mi treba da shvatimo da svaki čovek ima pravo, ako se ponaša po našim zakonima, ima pravo da dođe i uloži kapital i ja sutra svoju decu da zapošljavam u te firme i nemam ništa protiv toga ni kao građanin ni kao Srbin. Čak naprotiv, svi ti ljudi su nam dobro došli koji dođu sa strane i donesu kapital.

Kakvi su Hrvati kao narod?
Hrvate koje sam ja poznavao bili su igrom slučaja vezani za Srbiju, jer drugačije i ne bi mogli dolaziti u Srbiju za vreme rata da nisu vezani ili porodicom ili im je žena bila Srpkinja. Ja nisam poznavao nekoga ko je baš izrazito Hrvat. Ali oni su ljudi živeli u Hrvatskoj i oni imaju mišljenje koje je bilo u Hrvatskoj.

Vaše mišljenje o njima?
Pa iskoristili su svoju šansu koju su imali. Ne smatram da nešto bolje žive, imam informaciju da ne žive nešto bolje od nas. Po standardu su malo jači od nas, prosek plata i tako nešto, ali ne smatram ih nešto lošim. Ja svaku naciju i svaki narod gledam kao pojedince. U svakom narodu vi imate pojedinaca koji se negativno ističu ili pozitivno. Ne vidim razloga da bih sada imao neko loše mišljenje o njima, bez obzira što smo bili sa njima u ratu ili bili zavađeni.

Znate li u kojoj zemlji živite?
Pitanje je vrlo delikatno. Živim u zemlji Srbiji i Jugoslaviji. Ja moju ličnost nisam izgubio, smatram da živim u Srbiji i Jugoslaviji. Voleo bih da bez obzira na poremećene odnose Srbije i Crne Gore, voleo bih da ta Jugoslavija opstane, bez obzira što su sada zastupljene samo dve članice, ja bih to voleo.

Na šta vas asocira kada kažete Jugoslavija?
Pa ne asocira me na ono na šta me pre asocirala. Ja sam svestan, i kao čovek i kao građanin sadašnje države, mi moramo da sagledamo realno situaciju. Ona Jugoslavija, prethodna, ne postoji. Da li ćemo mi dve države nazivati i dalje Jugoslavijom, nije bitno, ona je za mene samo ime a država je prostor. Da mogu da odem u Crnu Goru bez punkta, da mogu slobodno, i oni kod nas, to je za mene država. Možete je nazvati Jugoslavijom, možete je nazvati zajednicom Srbije i Crne Gore, kako god hoćete, to za mene nije bitno.

Da li vam smeta kada se na utakmici zviždi jugoslovenskoj himni?
I pre mi je smetalo. Ne kada mi zviždimo nego kada naši igraju u inostranstvu. Ja o problemima moje kuće i porodice treba da raspravljam u mojoj kući ali vi kao moj komšija ne možete znati šta se dešava u mojoj porodici i šta ja pričam sa mojom ženom. Ženio sam se da napravim svoju porodicu i da svoje probleme rešavam u svojoj porodici a kada izađem van, kod komšije, ne mogu govoriti šta ja u mojoj porodici govorim, čak je i ružno. Možemo da razmenimo neka mišljenja i to je normalno. Ružno je kada vi izađete u svet i igrate protiv reprezentacije neke države, pa bio to i fudbal ili šta drugo, pa zviždite toj himni. Smetalo mi je i onda iako sam bio protivnik te himne ali nije narod zviždao himni nego jednom čoveku. Jer, vidite, sada se na utakmicama sve manje zviždi, iako je ista himna, sve se manje zviždi nego što se zviždalo.

Da li bi vam smetalo da naša reprezentacija u bilo kom sportu ima stranca za selektora?
Ne bi mi smetalo. Mi se otvaramo prema svetu. Zašto bi to bila privilegija. Pa sadašnja vlast govori o tome kako želi da strani kapital uđe u našu zemlju, zašto bi mi to smetalo ako pojedinci treba da dođu da vode naše selekcije, ja nemam ništa protiv toga.

A neki od crnaca da igra u reprezentaciji?
Ja nemam ograničenja što se tiče toga, ja sam prevazišao lokalnu sredinu, ja sam prevazišao okvire i one države.

Znači, kosmopolita?
Smatram da sve što je vredno treba da dovedemo. Pa zamislite kada mi ne bi dozvolili da neki stranac vodi našu selekciju, pa s kojim pravom mi namećemo da neki naš trener vodi neku selekciju. Pa u fudbalu onaj naš Milutinović vodio je brojne reprezentacije, Meksiko, Kinu.

Da li pripadnici svake nacije kada se nađu na položaju rade više u korist svoje nacije?
Pa, da vam kažem, donekle bi to bila normalna stvar. Ne postoji da neko daje više značaja svojoj naciji, ima toga verovatno, ne može se sada reći da nema, ima. Ali čovek ne bi trebalo kao ličnost da smatra da je njegova nacija najbitnija, najbolja, najpametnija. Svet je danas tako kompjuterizovan, zahvaljujući Internetu dolazite do informacija da je svet postao mali, nacije, rase, to neće biti nešto značajno u budućnosti. Ljude treba posmatrati kao pojedince.

Da li biste voleli da ste Amerikanac?
S aspekta ekonomskih stvari, poželeo bih da sam Amerikanac, ali najbolje je biti Amerikanac u Srbiji. Zamislite kada imate nacionalni dohodak Amerike a živite u Srbiji. Naši ljudi zato i rade u inostranstvu. Od tih zemalja oni uzimaju samo ekonomske stvari, oni ne mogu prihvatiti američke stavove, postoji razlika u mentalitetu. Amerika je okupila više nacija oko finansija, oko dolara i svi su zaokupljeni time, a mnogonacionalna, koliko samo nacija ima u toj Americi, pa žive normalno, nijedna ne razmišlja o otcepljenju. Tako isto i kod nas. Mi moramo da se ekonomski unapredimo, da svi ljudi budu zadovoljni ekonomski, da se ekonomski povezuju i onda bi i država kao država bila sigurna.

Copyright © 1996-2004 Republika & Yurope