Republika - Glasilo gradjanskog samooslobadjanja

Kako razmišljaju »obični« građani

Razgovor o osnovnim rezultatima istraživanja "Politika i svakodnevni život", Institut za filozofiju i društvenu teoriju, Beograd, 26. 12. 2002.

Projekat "Politika i svakodnevni život: promene u motivaciji i očekivanjima građana" realizovan je u okviru Instituta za filozofiju i društvenu teoriju, uz finansijsku pomoć Friedrich Ebert Stiftung, Fonda za otvoreno društvo, Freedom House. U okviru projekta urađeno je istraživanje na 300 dubinskih, polustrukturisanih intervjua sa građanima, vođenih između oktobra 2001. i februara 2002. u 19 gradova Srbije. Intervjui su obuhvatali trinaest tematskih oblasti i trajali su između 50 min i 3 h; snimani su na kasetu i potom transkribovani. Analiza materijala se radi kvalitativnom metodologijom. Čvorišna tačka svakog intervjua bila su događanja u vezi sa 5. oktobrom kao tačkom preloma. Cilj je bio da se putem iscrpnih razgovora sa građanima o ovim događajima (i onom što je bilo "pre" i "posle") dopre do "unutrašnje perspektive" iz koje građani razmišljaju o vlastitom životu i politici.
U razgovoru je učestvovalo oko trideset saradnika među kojima su bili intervjueri, saradnici Instituta i saradnici iz srodnih institucija. Uvodna izlaganja imali su prof. Zagorka Golubović, Ivana Spasić i Đorđe Pavićević. Pored toga, osnov za razgovor bio je i rezime osnovnih nalaza (videti prilog). Napominjem da se ovde radi o interpretaciji veoma sadržajnog razgovora koji je trajao oko četiri sata tako da sam prisiljen da izdvojim samo neke od tema koje su pokrenute i da preuzmem odgovornost za moguća selektivna i kriva tumačenja onoga što su učesnici rekli.

Ko je više naučio?

Nakon uvodnih izlaganja, razgovor je otvorio Nebojša Popov ukazivanjem na kritički potencijal koji je uočio u razmišljanju građana o političkim temama. Intervjui sadrže "kritičko mišljenje na delu" i zbog toga postoji velika opasnost da se ono što je živo u njima izgubi pri tumačenju. Posebnu teškoću čini neprozirnost svakodnevnog jezika kojim intervjuisani govore, bez analitičke preciznosti ali sa uočljivim kritičkim sadržajem. Osim toga, građani govore o vlastitom životu i o njegovoj (pogubnoj) vezi sa politikom. Ova iskustva su dragocena, ali istovremeno i teško uhvatljiva. Zbog toga, ovo istraživanje, prema Popovu, ima šanse da pokaže ono što ostala možda nisu u stanju da učine, ali se izlaže opasnosti da se u tumačenjima prokocka nesumnjivo dragocen materijal sadržan u intervjuima građana.
O vrednosti i autentičnosti materijala posvedočili su i sami intervjueri. Gordana Mitić (sociolog iz Kragujevca) stekla je utisak da građani, bez obzira na obrazovanje i političku kulturu, umeju da zdravo politički misle. Slično mišljenje deli i Ljiljana Buzandžić (sociolog iz Beograda) koja je primetila više otvorenosti i napora da se razmišlja kod manje obrazovanih, a kod svojih ispitanika nije primetila značajnu količinu agresivnosti, nacionalizma ili predrasuda u odgovorima. Naravno, prepreka za tumačenje ostaje problem "socijalne mimikrije" i nezainteresovanosti građana (Ivana Petković i Željko Krstić) i "konfuzije oko kategorija" (Gordana Mitić).
Neki delovi rezimea nalaza i uvodnih izlaganja, kao i akcenti iz rasprave, naveli su Božidara Jakšića da skrene pažnju da rezultati istraživanja mogu skrenuti u populističku zabludu o zrelom narodu i nezrelim političarima. Precenjivanje kritičkog potencijala on vidi u osudi nesloge među strankama. Šta je logičnije, prema njemu, nego da se stranke bore za vlast. Osuda sukoba među političkim partijama jeste ozbiljan demokratski deficit i pokazuje nerazumevanje građana za osnovne demokratske procese. Slično su u ovom pogledu razmišljali i Svetozar Stojanović i Miroljub Radojković koji su takođe naglašavali deficite u političkoj pismenosti građana.
U završnom izlaganju uvodničari su u vezi sa ovim problemom istakli da se iz rezimea rezultata i izlaganja može steći takav utisak, ali da se radi o mnogo skromnijoj tezi. Nije reč o zrelosti ili nezrelosti građana/podanika, nego o procesu političkog učenja i oceni da su građani u tom pogledu izvukli mnogo više iskustava nego političari i tumači političke volje naroda. Politička nepismenost ne znači političku glupost. Postojanje raskoraka između javnog tumačenja volje građana (posebno od strane političara) i razmišljanja građana o istim problemima ukazuje na izvesno potcenjivanje građanskog socijalnog kapitala. Ova napetost se posebno iskazuje u stavovima građana o politici i političarima.

Građani i politika

U rezultatima istraživanja naglašen je odbojan (gotovo prezriv) stav građana prema politici i političarima. Građani često politiku vide kao tešku, ali i prljavu profesiju. To je profesija koja ljude tera da gube "integritet", jer iz najrazličitijih razloga moraju da neiskreno zastupaju stavove. Osim toga, to je profesija koja lako kvari ljude, ponekad i mimo njihove volje. Tumačenje odbojnosti prema politici, koje bi bilo zasnovano samo na neposrednom iskustvu, bilo bi previše pojednostavljeno. U vezi sa tim izneto je nekoliko teza.
Prva je da se radi o razočaranju neispunjenim očekivanjima i obećanjima datim 5. oktobra. Ako se tome doda da se radi o nerealnim očekivanjima i političkim obećanjima datim u svrhu mobilizacije građana dobija se slika o "naivnom" građaninu koji do kraja ne razume funkcionalne imperative politike. Međutim, ova slika se relativizuje makar u onom delu intervjua u kojem se obećanja političara i ne shvataju ozbiljno, a posebno u

gotovo jednodušnom stavu građana da je potrebno vreme i strpljenje da se promene dogode. Problem je izgleda dosta dublji jer se ne radi samo o razočaranju jednom garniturom političara, nego o doživljaju politike kao takve. Druga teza, koju je razradio M. Subotić, jeste da se radi o gubitku interesa i nerazumevanju statusa javnog dobra u postsocijalističkom periodu. Naime, građani i sada, kao i u socijalizmu, očekuju da neko drugi brine o javnim dobrima, a pre svih su to političari i službe koje organizuje država. Zbog toga, neispunjenje ovih "obaveza" države građani doživljavaju kao politički deficit, ne shvatajući da se radi o tome da je ta "obaveza" sada na njima. Na to ukazuje i dosta neartikulisano pozitivno razumevanje politike od strane građana. Pozitivno shvatanje politike građani opisuju uglavnom nepolitičkim (u užem značenju reči politika) terminima dobrog života, rada i zarada, poretka, osnovnih sloboda itd., što može ukazivati na shvatanje politike u socijalnim kategorijama, koje je u nekim elementima nasleđeno iz prethodnog perioda u kojem su živeli.
		Utvrđivanje porekla

Autori projekta su skloniji viđenju da se radi o reakciji građana na nered, pa i nered u pogledu toga ko je kolektivni akter koji treba da obezbedi javna dobra građanima. Posebno je to vidljivo u slučaju osnovnih javnih dobara kao što su fizička sigurnost, osnovne slobode, pravna izvesnost.
U različitim vidovima tezu o osnovnim javnim dobrima su razmatrali i N. Popov i M. Podunavac. Popov je stavove građana tumačio kao političku reakciju na bazičnu ugroženost građana, biološku ugroženost života koja ih je pratila u prethodnom periodu i još ih u izvesnoj meri pogađa. M. Podunavac je u brizi za zadovoljavanje osnovnih javnih dobara video šansu za ulazak Srbije u polje političke normalnosti. Onda kada sigurnost, poredak, građanski mir i osnovne slobode prestanu da budu političke teme otvara se polje političke borbe, u kojem dihotomiju prijatelj-neprijatelj zamenjuje dihotomija politički prijatelj-politički neprijatelj.
Pored svega, ostaje otvoreno pitanje, koje ne može do kraja biti razjašnjeno, koja je to granica do koje građani očekuju proviziju javnih dobara. Da li se ona završava samo na zadovoljenju nekih osnovnih zahteva ili se očekuje i više od toga? Verovatni odgovor je da je izvor ugroženosti i nepoverenja prema politici oboje. Građani se osećaju nezaštićenim od politike i političara i u pravnom i u socijalnom smislu.

Zaboravljanje ili mistifikacija 5. oktobra

U uvodnom izlaganju Z. Golubović je analizirala stavove građana u vezi 5. oktobra i dala preliminarne ocene građana o promenama koje su se dogodile u prvoj godini vladavine novog režima. U vezi sa ovom temom iskristalisalo se nekoliko različitih stavova.

Jedan je na početku rasprave izneo M. Radojković, da se radi o daljoj mistifikaciji 5. oktobra i njegovoj zloupotrebi u političke svrhe. Radi se o tome da politička elita ove događaje pretvara u osnivački mit jednog režima, dok je publika ta koja različito posmatra tu stvar. To, međutim, ne znači da se ovde radi o značajnom društvenom kapitalu jer male ljude, koji čine publiku, više interesuju druge stvari. S. Stojanović je, naglašavajući druge faktore koji su doveli do 5. oktobra (kontingentni faktori, činjenica da je Milošević izgubio izbore), sporio da se radi o značajnom kapitalu, jer na delu vidimo još uvek veliku političku nepismenost građana.
Suprotno stanovište su zastupali autori projekta. I. Spasić je naglašavala da se ne radi o nedostatku normativnog potencijala 5. oktobra koji postoji u samorefleksiji građana, nego o tome da se izbegava interpretacija tog normativnog potencijala da bi se izbegla njegova obavezivost. Đ. Pavićević je takođe tvrdio da se ne radi o mitologizaciji, nego suprotno, o umanjenju značaja i sužavanju značenja ovog događaja; što ne znači da ovim događajem nije stečen određen društveni kapital, nego samo da se on javno ne priznaje onako kako ga građani razumeju, upravo zato da bi se mogao proizvoljno i po potrebi tumačiti.
M. Podunavac je naznačio značaj normativnog tumačenja ovog događaja poredeći ga sa procesima koji su se događali nakon američke revolucije, gde je upravo tumačenje događaja sačuvalo normativni potencijal revolucije i oblikovalo političku kulturu. U ovom smislu se ovaj normativni potencijal mora na izvestan način konstruktivistički tumačiti, jer kao deo političke kulture on postoji i postojaće samo u samorefleksiji aktera i ljudi koji ga tumače. U sličnom smislu je govorio i N. Popov koji je naglasio da nije važno samo to kako se nešto dogodilo niti šta je to zbog čega su se ljudi razočarali u politiku, nego da se radi o tome kakav se značaj ovom događaju pripisuje u samorefleksiji aktera.

Zaključak

Pored ovih tema otvorene su i mnoge druge za koje nažalost nema mnogo prostora na ovom mestu. Posebno bi se mogla istaći diskusija o tome da li građani jesu ili nisu "lak plen" medija i političara (M. Radojković, S. Stojanović). Takođe je dosta raspravljana teza o sigurnosti i bezbednosti građana. Mnoge od zanimljivih tema ostale su samo dotaknute, a neke od njih nisu ni pomenute. Sve to pokazuje da je potreba za kritičkim preispitivanjem (i po širini i po dubini) onoga što nam se događa gotovo egzistencijalna potreba ovog društva. Bez široke refleksije, čiji značajni akteri moraju biti i "obični" građani, teško da možemo doći do očekivane društvene stabilnosti na nenasilnim osnovama. Ovo istraživanje upravo želi da ukaže na potrebu za širenjem refleksije i uspostavljanjem komunikacije između različitih društvenih sfera: svakodnevnog života građana, javnosti i politike.

Rezime osnovnih nalaza

Građani Srbije su mnogo razmišljali o sopstvenom životu, politici i vezi između to dvoje - po svemu sudeći više nego građani stabilnijih zemalja. Ono što su rekli u intervjuima ne može se svesti na gotove formule preuzete iz javnog diskursa, mada su i ti slojevi prisutni. Kod mnogih ljudi se zapaža napor da se samostalnim razmišljanjem nasleđeni/nametnuti obrasci i fraze uporede sa stvarnim iskustvom, da se dovedu u pitanje i da se prema njima uspostavi neki lični i reflektovani odnos. Taj napor stoji u tek slaboj, tendencijskoj vezi sa stepenom obrazovanja i ostalim standardnim karakteristikama. Značajno je mnoštvo "socioloških izuzetaka", koji pokazuju da je obrazovanje više činilac verbalne artikulacije nego samostalne refleksije nasuprot autoritarnosti; naprotiv, ima takođe mnogo slučajeva visokoobrazovanih koje njihovo obrazovanje čini još podložnijima preuzimanju gotovog.

Iako su angažman i podrška promenama bili pokrenuti više "egzistencijalnim" nego striktno političkim razlozima (kategorije objašnjenja kao što su "prelilo čašu", "poslednja kap", "preko glave", "nije bilo izlaza", "borio sam se za svoju decu" i tsl.), između lične životne situacije i političkog (ne)delovanja ne postoji direktna veza, već se između njih umeće posredujući momenat interpretativnih okvira koji su individualni i ne pokazuju nikakvu univerzalnu pravilnost: neki ljudi su svojom situacijom bili snažno uslovljeni, neki nisu; iz istovetnih situacija su se ponekad izvlačili suprotni zaključci, tj. odluke u pogledu angažmana itd.

Peti oktobar je doživljen kao prelom, kao tačka prekida između "pre" i "posle"; doživljaj (priče, emocije, lične investicije) i tumačenje samih događaja u velikoj meri se poklapaju. Ističu se sledeće osobine tog događaja: istorijski trenutak, ujedinjenost i snaga "naroda" (odlučnost, spremnost da se ide do kraja), rezultat nagomilanog nezadovoljstva, nenasilje, civilizovanost.

Čak i nezainteresovani, lično neangažovani i ambivalentni prema bivšem režimu/novom režimu bili su otvoreni za uopštene "promene". Vrlo je mali broj ljudi (u trenutku intervjuisanja) koji su bezuslovno protiv i misle da je bila greška rušiti Miloševića.

"Promene", sa petim oktobrom kao simboličkim fokusom, funkcionisale su kao "obećanje podvlačenja crte", kao obećanje da će doći do dubinskih promena u političkom i društvenom poretku, načinu i kvalitetu života, ukratko: da će se revidirati osnovna društvena pravila.

Dok nužnost uopštenih i nespecifikovanih "promena" prihvataju praktično svi, u pogledu njihovog sadržaja donekle postoje različite projekcije (svako vidi kao nužno ono što ga samog najviše tišti). Ipak, jedan veliki deo tih projekcija bitno konvergira; oko sledećih tačaka kao "onoga što se mora učiniti" postoji visoko slaganje:
- "normalan život": podizanje standarda, mogućnost rada i življenja od svoje zarade; mir (bez daljih ratova); saradnja sa svetom (najčešće pominjano pozitivno postignuće novih vlasti);
- ukidanje partijskog ključa u postavljanju ljudi na rukovodeća mesta, kako u vlasti (centralnoj i lokalnoj), tako i u firmama koje zavise od vlasti, dakle zamena merila lojalnosti merilom stručnosti;
- ukidanje privilegija vezanih za položaje moći, ne toliko u smislu materijalnih pogodnosti koliko u smislu nejednakosti pred zakonom (nekažnjivost izabranih i bespomoćnost običnog građanina);
- suzbijanje korupcije i protekcije (u organima vlasti, državnim i društvenim ustanovama, socijalnim službama), početak valjanog funkcionisanja ustanova, na osnovu jasnih i opštih pravila; ukratko: birokratizacija u pozitivnom smislu;
- neotuđivanje vlasti od "naroda": odgovornost biračima, adekvatno informisanje i konsultovanje birača oko važnih poteza, izborna smenljivost (da li se to može nazvati "minimalnim demokratskim pragom"?);
- efikasnost vlasti: postizanje rezultata za dobro svih, namesto ličnih i stranačkih prepucavanja.

Primetni su rezultati socijalnog učenja, pri čemu je peti oktobar bio proizvod tog procesa i ujedno podsticaj da se s njime nastavi (kao simboličko mesto i kapital). Ti rezultati nisu grandiozni, u smislu neke korenite rekonstitucije kolektivne političke kulture, ali idu u pravom smeru i predstavljaju potencijalno značajne korake.

Promene su najveće u pravcu povećanog realizma i racionalnosti, u smislu uvažavanja činjenica, objektivnih okolnosti i odnosa snaga, te spremnosti da se kolektivno dela u skladu s tim mogućnostima i ograničenjima, nasuprot na afektima zasnovanom kolektivnom delanju koje je preovladavalo na početku Miloševićeve karijere. Novi realizam vidi se na sledećim poljima:
- uviđanje besmislenosti ratovanja i podrška mirnom, kompromisnom razrešavanju sukoba (jug Srbije, odnosi Srbije i Crne Gore, buduće uređenje odnosa unutar Srbije, npr. u pogledu regiona);
- skoro potpuno odbacivanje zatvorenosti i ksenofobije, podrška međunarodnoj saradnji; ovo nije novonaučeno, jer se vidi da je međunarodna izolacija ljudima jako teško padala, nego samo izražava osećaj prirodne pripadnosti svetu, koji postoji odranije a Milošević je pokušao da ga poništi;
- razdvajanje sfera: privatne predrasude, povređene emocije i stvarna loša iskustva nisu prepreka saradnji u obostranoj koristi (sa susednim narodima, Amerikom, NATO);
- nespremnost na poklanjanje bezuslovnog poverenja bilo kojoj vlasti, pogotovo vođi;
- predstava da je vlast odgovorna svojim biračima i da se može i mora menjati redovno i mirno, na izborima;
- uviđanje da nova vlast nije napravila jasan diskontinuitet sa praksom vladanja prethodnog režima.

U oblasti ličnih identifikacija primetno je opadanje značaja nacionalne pripadnosti i porast značaja drugih oblika identiteta. Kada je reč o sadržaju nacionalnog identiteta (Srba), udeo stereotipa je još uvek veliki, naročito u smislu percepcije srpske izuzetnosti - superiornih osobina naroda, njegove istorije ili geografskog položaja. (Kod nekih je ogorčenost zbivanjima dovela do obrtanja predznaka, tako da Srbi postaju posebni u negativnom smislu.) U odnosu prema susednim narodima dosta su zastupljeni neutralnost ili uzdržanost, ali i - naročito prema Albancima - jaki negativni stereotipi. Međutim, primetno je odsustvo agresivnosti. Zanimljivo je što u najvećem broju slučajeva ni snažne predrasude ne isključuju podršku miroljubivoj saradnji sa istim tim narodima.

Visok je stepen neprihvatanja ocene o odgovornosti Srba za počinjene ratne zločine. To, međutim, ne znači potpuno odbijanje odgovornosti, jer postoji otvorenost za utvrđivanje činjenica, zasnovana na uverenju da se ono što se stvarno dogodilo u ratovima i ono što se pripisuje Srbima nalazi u raskoraku, tako da će konačna istina ići u korist Srba. Utisak je da građani smatraju da je na delu "zavera" protiv Srba u smislu pripisivanja isključive krivice koja se ogleda, pre svega, u nerecipročnosti pri pripisivanju odgovornosti. Ovakvo uverenje je praćeno i sledećim fenomenima:
- nepoverenje prema Haškom tribunalu, koje je potpuno kada je reč o pravednosti Tribunala ili poželjnosti da se "našim zločincima" sudi ovde; ponekad je to praćeno realističnom ocenom da je (nažalost) Haški sud ipak sposobniji od naših sudova da sprovede suđenja ili da s njim moramo sarađivati da bismo bili prihvaćeni u svetu;
- odbijanje ocene da se radi o sistematski vršenim zločinima. Odgovornost za zločine se uglavnom pripisuje pojedincima ili paravojnim formacijama (opisuje se kao "u svakom žitu ima kukolja");
- postoji "društvena zavera ćutanja" o zločinima. Utisak je da ljudi izbegavaju da međusobno razgovaraju o tome. Većina ljudi ne poznaje nikoga ko je vršio zločine, niti neposredno zna za neke zločine (mada se ponekad pominju komšije koje su donosile opljačkane stvari) i najčešće ističe da su oni koji su bili na ratištu psihološki obeleženi tim iskustvom i da odbijaju da o njemu pričaju.

Ljudi osećaju zavisnost sopstvenog života od visoke politike i ne žele da u budućnosti dopuste da bilo koja vlast toliko sroza njihov život kao što je to učinila prethodna. Istovremeno, umorni su od politike, ne žele više njome da se bave tako intenzivno i u grču, a i osećaju veliko nepoverenje prema političkim strankama, sindikatima, NVO i medijima. Zaključak: postoji snažna napetost između želje da se utiče na političko odlučivanje i doživljaja zakrčenosti kanala kojima bi taj uticaj mogao teći.

Na prvi pogled deluje da građani Srbije imaju negativan odnos prema pluralizmu. O neslaganjima među strankama (ponekad čak o samom postojanju višestranačja) govori se negativno i postoji stalno pozivanje na jedinstvo naspram istrajnom izazivanju podela. I Srbi i pripadnici manjina vide sopstveni nacionalni korpus kao razjedinjen, nasuprot drugima koji su jedinstveni. Međutim, čini se da jedinstvo predstavlja vrednost po sebi u relativno malom broju slučajeva, dok kod većine osuda podela obuhvata nekoliko slojeva značenja, koji se ne uspevaju uvek precizno artikulisati. a) Kod većine ljudi posredi je konstatovanje činjenice da se stalne svađe ne tiču realnih problema društva nego zauzimanja pozicija. U tom smislu svađe blokiraju kapacitet stranaka da rešavaju probleme. b) Osuđuje se to što se te svađe ne završavaju na nivou stranaka nego se, putem medijske pažnje koja im se poklanja, u to uvlače i građani. c) U jednom broju intervjua radi se o osećaju nedostatka bazičnog konsenzusa o osnovnim pitanjima (a kada se to postigne, neka se svađaju koliko hoće). Konsenzus se tumači i kao saglasnost o osnovnim nacionalnim (kolektivnim) interesima, mada je češće reč samo o saglasnosti o značaju i redosledu problema koje treba rešavati.

Naša teza: demokratski potencijal postignutih rezultata socijalnog učenja nije (dovoljno) iskorišćen, za šta je odgovorna nova vlast. Ona se nije potrudila da artikuliše taj amorfni i rasuti društveni kapital, čime bi on postao trajna sastavnica kolektivnog znanja i političke kulture; nije shvatila koliko je važno povratiti poverenje u političku sferu i razvijati nedovoljnu kolektivnu spremnost da se prihvati istinski pluralizam. Svojim ponašanjem je, naprotiv, ojačavala postojeće nepoverenje (nastavljajući sa sličnim praksama kao i u prethodnom razdoblju) i sklonost građana da prizivaju pretpolitičko jedinstvo, koje u krajnjoj instanci može imati loše posledice.