O »svagdašnjoj Bosni« Emira Dragulja
Pročitano na Fakultetu likovnih umetnosti
u Beogradu 23. 12. 2002.
Ko je nekad bio na Studentskom trgu gost Nedeljka Gvozdenovića,
jednog od učitelja Emira Dragulja, taj zna za ovaj ritual: najpre, trebalo
je nekako popiti tanku i slatku kafu koju je kuhao ovaj gospodin i majstor
i pojavom i delom; zatim, ne tražiti ništa preko izbora slika koje je
on odlučio da pokaže; najvažnije je ipak bilo izbeći banalnost, to jest
reći nešto suvislo o toj maloj privatnoj izložbi što je za mene, s vremenom,
postala praznični dan. Na kraju je bilo pitanje: gde stoje njegove slike,
šta je pored njih. Jednom prilikom odgovorila sam da su na istom zidu
pastel Stojana Ćelića i grafika Emira Dragulja, dugogodišnjih prijatelja
i, kao što je poznato, Ćelić je pisao o Emirovim grafikama, a ovaj ga
je majstorski nacrtao sa onim karakterističnim izrazom dobrote na licu;
Ćelić je i jedan od minijaturnih portreta na površini lista Dali.
Moj, uostalom iskren, odgovor složio se sa Gvozdenovićevim izborom društva,
kazao je da je takav raspored dobar i neka tako ostane.
O višegodišnjoj družbi s Draguljem mogu se ispričati razne priče, ali
nijedna, makar reducirana kao što je ovaj zapis, ne bi bila autentična
bez konstanti koje određuju ljudski lik po prirodi povučenog, čestitog
i skromnog čoveka. Njegov usavršen prirodni dar otisnut je na grafikama
i ne podleže prolaznosti. Ne mogu govoriti jezikom stručnjaka o Draguljevom
zanatu, ali mogu da pročitam njegove grafike, njegove minijature kao
neku vrstu značenjski slojevitog, reklo bi se višejezičnog teksta (ili
pesme) napisanog kaligrafskim pismom, što me svakad čudilo koliko finoćom
izrade, toliko i nekim fluidom, tajanstvenim prisustvom u pustom pejzažu
onoga svojstva što ga je Ivo Andrić nazvao "bosanskom tišinom".
Postoji razlog da se ime ovoga pisca spomene u ovom kontekstu ne samo
zato što je Dragulj izradio njegove portrete, nego zato što ga je iznutra
čitao i nosio u sebi kao nerazlučni deo lične i zavičajne kulture. Draguljev
grafički list Poplava iz 1995. godine
(datiranje je važna odredba) tragični je komentar, likovno obnovljen
siže o velikom povodnju iz romana Na Drini
ćuprija. U dubini potonulog grada, kojeg je sagradila Draguljeva
imaginacija a u koji gleda jedan čovek kao potonji svedok smaka sveta,
izvija se luk Starog mosta u Mostaru. Iza njega su svete građevine svih
vera, skup simbola raznolikosti kulturne istorije Bosne i Hercegovine,
što je do danas ostalo veliko dobro našeg života. Arhaični motiv potopa,
osavremenjen i konkretizovan, zapis je čija motivacija leži u našoj
skorašnjoj istoriji. Ali vrednost tog pramotiva i jeste u tome da otvori
prostran horizont asocijacija i podtekstova, da poveže i označi sveljudsku
situaciju kad jedna društvena stihija zadobije razmere prirodne kataklizme.
Danas možemo da se upitamo, pokraj ostalog, nisu li osamljene kuće i
ljudi, noćni konjanici i odlasci, stajanje pred zidom nepoznatog, u
tamnoj gami prethodnih Draguljevih grafika, nisu li možda neke slutnje
koje su svojim putem došle iz budućnosti da nagoveste potop koji ne
potiče od hirova prirode.
Mi koji smo iz istog podneblja primamo Draguljeve starinske bosanske
kuće sa divanhanama kao svoje, ali konkretnost toga doživljaja neće,
jer ne može, ograničiti opseg delovanja univerzalnog pojma kuće, to
jest trajaće uvek izdavna nataložena značenja u polju toga simbola,
kao god i ona nasluta, šta je iza crte čovekovog zemaljskog života.
Nama će i Draguljeva tegla, na ravni podataka, značiti nešto posve prisno,
domaće i tradicionalno: u nju je potopljen plod smreke s kolutom limuna,
potom izložena suncu i svetlosti da bi se ubrzalo vrenje i dobio mirišljav
kiselkasti napitak, dobar za zdravlje, govorilo se, kao šumski zrak.
Skružene osobenom Draguljevom melanholijom, male stvari iz svakidašnjeg
života, predmeti, zatim biljke i ptice, su emocije uzajamnosti među
svetovima, imaju svoju istoriju jer su iskustvo položeno u dugo pamćenje.
Zato ih je Dragulj i odabrao.
Pozvaću se na jedan izrični tekst Ive Andrića koji mi izgleda kao razvijen
oblik njegove kratke i prividno jednostavne rečenice koja glasi: "Sve
je moje iz Bosne". Reč je ovde o drugačijoj Andrićevoj ispovesti,
a taj retko citirani tekst navodim kao ključ za Draguljev unutarnji
svet, jer ne znam za tako sažet i tako potpun, do kraja dorečen, opis
unutarnje biografije, njene prave stvarnosti, niti mi je u znanju neki
Andrićev tekst koji bi bio uporediv sa ovim po potpuno otkrivenom osećanju
duhovnog i duševnog pripadanja. Neobični su, naime, za Andrića tako
gusta koncentracija reči afektivne vrednosti, visoko podignut ton, uzlazna
intonacija rečenice, rečju, govor ispovedne naravi duboko emotivan,
što odstupa i od Andrićevog stila i od ritma njegove sabrane i staložene
rečenice.
"Zemlje i mora, lica i reči, utisci i
saznanja koji se javljaju preda mnom imaju boju i oblik minulih doživljaja.
Jedan jedini izuzetak u tom pravilu jeste: Bosna. Sarajevo i Bosna,
kako se kaže u pesmi. - Njih se ne sećam, jer ih nikad nisam ni zaboravio;
oni stoje trajni i stvarni preda mnom, neizmenjeni i živi, jer ne podležu
ni sili zaborava ni magiji sećanja, jer sam ih uvek nosio u sebi, jer
nikad nisam ni prestajao da živim u njima (...) Davno je to bilo, ali
nije sećanje nego živi život. I sada, evo, zagledan u modre površine
neba koje se javljaju na mestu opalog lišća, vidim jednu po jednu godine
i decenije svog života, ali ne vidim nijednog trena koji nevidljivo
a čvrsto ne bi bio vezan za Bosnu, za Sarajevo i Bosnu (...) Preslišavam
se strogo i vidim da - za svoje veliko dobro! - ništa nisam zaboravio,
da u meni (ne u mom sećanju nego u meni!) živi, živa i cela, sva svagdašnja
Bosna. Sarajevo i Bosna."
Nije trenutak za komentar ovom jedinstvenom fragmentu sastavljenom od
samih tvrdnji koje isključuju svaku drugu mogućnost. Reći ću samo, obzirno
i sa skromnošću, da u ovoj Andrićevoj introspekciji, u opisu svoga sveta,
leže činioci unutarnje stvarnosti Emira Dragulja.
Prećutati istinu o toj "svagdašnjoj Bosni" i Sarajevu u proteklih
deset godina bilo bi neljudsko licemerje i bezočno kukavički prestup
ruganja mrtvima ispod crte do koje važi načelo čovečnosti, bilo bi i
krivotvorenje Emirove biografije. Gledali smo zajedno svakovrsne dokumentarne
zapise o umorstvu gradova i ljudi kao trijumfalni ratni pokop zakona
i vrednosti života zgaženih pomahnitalim nacionalizmom. Introvertan
i ćutljiv Dragulj je držao u sebi doživljaj prizora iz Sarajeva, Mostara,
Srebrenice, njegovog rodnog kraja, Goražda.
Taj potres prošao je najdubljim slojevima njegovog bića i ostavio neizlečivo
bolan ožiljak. Čemer se skupljao, njegovo srce kucalo je mimo normalnog
ritma i sve više slabilo. Te godine, koje su presudile nebrojenim nedužnim
žrtvama, bile su odlučujuće i za stvaralačku i za ljudsku biografiju
Draguljevu. Nova tematika, estetika, i kraj života.
Na grafikama se pojavila dramatična sudbina žrtava, portreti ljudi izobličeni
stravom i zaustavljenim krikom; Emirova tema, ruke, pokrivaju sada izmučeno
lice, nose ustrašenu decu, sirotinjske zavežljaje, bespomoćno padaju
niz telo, grle nekoga svoga pred spaljenom kućom. Rečju, crteži su progovorili
jezikom i dinamikom neumoljivih činjenica.
Dragulj je štampao prvi ciklus 1997. godine u sklopu jedne knjige koja
sadrži ispovesti žrtava. A njegova poslednja mapa novih
crteža sa istom tematikom objavljena je kao zasebna knjiga u Belgiji
(L'étoile née des cendres, 2002) u
tri stotine primeraka (nekoliko crteža reprodukovano je posmrtno u sarajevskoj
Reviji slobodne misli iste godine u
tematskom bloku posvećenom Dragulju). Ova mapa/knjiga, oslobođena konkretnog
konteksta i bilo kakvih podataka osim datuma - to je onaj konačni potez
univerzalizacije koji dovršenu sliku zuluma zla priključuje opšteljudskoj
povesti stradanja.
Rekvijem Emira Dragulja za žrtve ratnog zločina jedinstveno je umetničko
i istorijsko svedočanstvo, verodostojno na oba ta plana. I isto toliko
kao individualni, moralni čin.
| |
Hatidža Dizdarević Krnjević
|
