"Noć Helvera" Ingmara Vilkvista
Prevod sa poljskog: Biserka Rajčić;
uloge: Karla - Lada Skender, Helver - Lako Nikolić; režija: Nenad Prokić;
scenografija: Boris Maksimović; kostimografija: Anđelija Marković; muzika:
Bill Douglas; premijera: 15. januar 2003. Bitef teatar
Pozorišni komad "Noć Helvera" Ingmara Vilkvista
(ovo nordijsko ime Ingmar Villqist kao svoj umetnički pseudonim poljski
pisac Jaroslav Svijeršć odabrao je u čast velikih skandinavskih pisaca:
Ibzena, Strindberga, Hamsuna... Ingmara Bergmana, pre svih), kao čitaoce
ili kao gledaoce uvlači nas u svet mučne, zatvorene, zagušljive atmosfere
i mi, kao svedoci drame koja se odvija iza zatvorenih vrata, u jednoj
prostoriji, između dva čoveka, žene i muškarca, osećamo, već na samom
početku, da smo se zatekli iza onih vrata iza kojih nas je svaka nada
napustila. Možda je ovo komad o beznadežnosti, o bezizlaznosti jedne
situacije, ali, ukoliko je to tačno, onda je ovo, možda, komad i o onoj
suštini koja čoveku preostaje bez obzira na situaciju, komad o slobodi
i ljubavi (o potrebi za slobodom i ljubavlju), ali to su krupne reči
koje mnogo obećavaju, a malo objašnjavaju i, u takvom svojstvu, prisutne
su bezmalo u svakom ljudskom postupku. Možda je specifičnije, svrsishodnije
i, svakako, tačnije sledeće pitanje: šta to čovek može da učini u bezizlaznoj
situaciji kako bi je na izvestan način prevazišao? On je, naravno, ne
može prevazići praktično, ali je, možda, može prevazići na nekakav drugi,
nepraktičan, ali za ljudsku egzistenciju bitan način. Koji je to način?
Da li nam je uopšte dat kao mogućnost?
Ako bismo pokušali da u jednoj pregnantnoj formulaciji definišemo siže
ove drame, ubrzo bismo shvatili da je to nemoguće učiniti ukoliko se
isključivo usredsređujemo na odnos dvoje učesnika, a ne uzimamo u obzir
spoljašnje okolnosti, onu stvarnost (međuljudsku, društvenu, političku
dakle) u kojoj žive Ona i On (tako obeležavajući svoje junake, pisac
simbolično premašuje subjektivnu sferu i uvodi radnju, simbolično, na
jednu stepenicu više ka ontološkoj ravni, bezličnoj, opštevažećoj, kako
smatramo - zakonitoj sferi bića; međutim, iz komada, ipak, saznajemo
da se Ona zove Karla a On Helver, jer jedno je simboličan izlet u ontologiju,
a sasvim drugo život u drami koji, podražavajući svakodnevni ljudski
život, na ovaj ili na onaj način hoće upravo da zapita nešto bitno o
tom svakodnevnom životu u kojem ljudi imaju svoje ime). Bez spoljašnjeg,
društvenog konteksta (bez političke stvarnosti u kojoj lica egzistiraju
sa svojom psihološkom stvarnošću) niti postoji Helverova noć, niti postoji
ovaj komad. Izolovana iz konteksta, svedena na psihološku dramu, ova
pozorišna priča dobija sasvim drugi smisao, odnosno gubi smisao koji
ima. Da jasno demonstriramo ovaj integrativni značaj spoljašnjih okolnosti
pokušajmo da, eksperimentalno zanemarivši ove okolnosti, izdvojimo "priču".
Svakog tromesečja Karla odvodi retardiranog Helvera, svoje posvojče,
na kontrolu u Kliniku gde, na osnovu Helverovih odgovora na pitanja
lekara, utvrđuju da li on može i dalje da ostane sa Karlom ili ne. Helver
odgovore daje na osnovu utvrđenih signala: ako mu Karla stisne ruku
on kaže ne, ako mu ruku pomiluje, on kaže da. Jednog dana, dana u kojem
se drama i odigrava, Helver je uklonio izvesnu stvar koja za Karlu predstavlja
dragocenost; Karla se razgoropadi, iz nje provali mržnja i ona preti
Helveru da će ga ostaviti na Klinici. To je ekstrakt drame. Ekstrakt
koji je neupotrebljiv ukoliko ga ne rastvorimo u određenoj sredini.
Nastavimo postupno! Šta je to što je Helver uklonio? To su Karline fotografije
sa venčanja. Kažem da ih je Helver uklonio kako ne bih precizirao šta
je on zapravo sa njima učinio, jer oko toga upravo nastaje konflikt;
Karla, najpre, misli da ih je on uništio (to i mi, čitaoci ili gledaoci,
najpre mislimo), a potom shvata (i mi sa njom) da ih je on samo sklonio,
pošto ih je izvadio iz kutije koja mu se svidela za njegove vojnike-igračke.
Karla, koja je prethodno vređala Helvera i pretila mu, sada je prema
njemu ljubazna i obećava mu da će sve biti kao i ranije. Potaknuta otkrivenim
fotografijama Karla se ispoveda Helveru. Iz ispovesti saznajemo da je
Karla bila udata, da je rodila ćerku, mentalno i telesno unakaženu,
da muž to nikako nije mogao da prihvati, da se u braku sve promenilo
i da je Karla, zbog te promene u odnosu između nje i muža, dete ostavila
pred vratima Zavoda, da je, vrativši se kući, muža zatekla u novom raspoloženju,
preobraženog muža koji se kaje i moli za oproštaj, muža koji izjavljuje
da voli svoju kćer, ali koji, kada shvati šta je Karla učinila devojčici,
Karlu izbacuje iz kuće. Dakle, osećanje krivice nagnalo je Karlu da
usvoji mentalno zaostalog Helvera i, kako to biva u dobro skrojenom
komadu, ona to čini istog onog dana kada saznaje da joj je ćerka umrla
i u istoj ustanovi u kojoj je umrla. Ovakvim postupkom sužavanja smisla
komada dobili smo jednu porodičnu dramu, minimum zapleta dostojan obrade
jednog Strindberga ili Bergmana, Vilkvistovih uzora, ali dramu daleko
od "Noći Helvera". Istina, ona ima šta da nam kaže o osećanju
krivice, o besu i mržnji prema stvarima koje su se dogodile tako kako
su se dogodile i koje se više nikada ne mogu promeniti, o nepovratnosti
gubitka, o sebičnosti, o onoj vrsti ljubavi koju čovek bira a koja ga
ne uzima pod svoje, ako takva, kompenzatorska ljubav uopšte postoji
kao ljubav, i o mnogo čemu još, ali ništa o Vilkvistovom komadu, ništa,
zapravo, o Helverovoj i Karlinoj drami.
U didaskalijama autor nam sugeriše da se tokom celog komada sa ulice
čuju zvuci gomile: najpre marširanje, skandiranje, potom razbijanje
stakla, udarci, ljudski jauci, lomljava, besno urlanje, zapomažući krici,
razbijanje po stanovima, lavež pasa... na prozorima se odražavaju plamenovi
baklji i požarâ, takođe nam je sugerisano. Na ovaj način zatvorenoj
i mučnoj porodičnoj atmosferi - Karla je oklopljena svojim osećanjem
krivice, svojim grehom koji ne može da spere; Helver je učauren u svom
mentalnom sklopu koji se ne može razvijati; njihov odnos se guši u svojoj
definitivnosti i predvidljivosti - Vilkvist subordinira zatvorenu i
mučnu atmosferu spoljašnjeg sveta, atmosferu zadojenu strahom, užasom
i smrću. Samo u ovakvom kontekstu, uvođenjem ovakvog spoljašnjeg sveta
kao pokretača radnje (pokretača postupaka likova), moći će Karla na
kraju da grli i ljubi Helvera i, dok joj je lice "okupano suzama",
da mu iskreno tepa: "Ljubavi moja". Da nema ovih okolnosti
ne bi bilo ni ovih iskrenih osećanja, Karla, naime, ne bi uspela da
dopre do njih, da shvati da voli Helvera ili je možda ispravnije reći
- da započne da voli Helvera. Vrlo je verovatno da se upravo u ovome
što je sada rečeno krije smisao ovog dramskog dela, njegova snaga, zanimljivost
i značaj.
Bes rulje predvođene militantnom političkom organizacijom pokretač je
radnje u komadu. Kako zalazimo dublje u komad saznajemo da rulja pali
radnje i crkve, da ubija ljude, rečju da ništi pred sobom sve ono što
je od nje različito; prvi na udaru su mentalno retardirani i fizički
hendikepirani (jer oni brukaju rasu!). O političkim nazorima ove militantne
skupine što predvodi rulju mi ne znamo ništa, ali to nije ni važno,
jer kada neko propagira ubijanje i ubija nebitne su nijanse iz njegovog
političkog programa. Međutim, najbolje u ovom komadu jeste ono što je
uopšte i najvažnije u jednoj drami - to je sklop događaja, odnosno način
na koji postupno saznajemo istinu o svetu u drami i način na koji nam
se to znanje postupno menja, iz scene u scenu suprotstavljajući nove
uvide starom uvidu. Prema promenama tačke gledišta i prema proširivanju
smisla komada, Vilkvistov komad možemo razdeliti na tri segmenta.
Helver ulazi u stan, odeven u uniformu, nosi zastavu i mi saznajemo
da je bio na dnevnoj vojnoj obuci ili nečemu sličnom. Gilbert, jedan
od političkih vođa militantnih odreda, poklonio mu je zastavu. Helver
demonstrira šta je naučio. Uviđamo da se dečak, ako je to dečak (Vilkvist
kaže da on ima trideset godina), ponaša čudno, ali još uvek je njegova
retardiranost za nas tajna. Karla se prema njemu ponaša brižno poput
majke, te je mi najpre i prihvatamo kao njegovu majku. Vidimo dečaka
zanesenog, obuzetog, inficiranog onim što se događa u spoljnom svetu
i, s druge strane, njegovu majku koja zbog nečega strepi, kojoj je sve
to o čemu Helver priča mrsko, ali koja ne negoduje. To njeno ćutanje
tumačimo dvojako. Prvo, da ona neće da dovede sina u neugodan položaj
izuzetka iz raspoloženja gomile, drugo, da ga se ona i plaši. Demonstrirajući
šta je sve na poligonu naučio Helver prisiljava Karlu da sama to ponovi.
Situacija je napeta, potpuno oponašajući Gilberta Helver prema majci
postaje okrutan. U didaskalijama Vilkvist Karline reakcije na ovo maltretiranje
ovako gradira: tiho plače, plače, plače od bola i užasa. Potom, kada
maltretiranje prestane, u didaskaliji namenjenoj Karli čitamo: "Htela
bi da se priljubi uz njega".
U drugom segmentu postaće nam sasvim jasno ono što smo možda i uspevali
da naslutimo ranije: Karla nije Helverova majka. Helver je retardiran
čovek. Ranije, mislili smo da ta njegova začudnost potiče od obuzetosti
odvratnom ideologijom. Ulogu Gilberta, onoga koji teroriše, sada preuzima
Karla. To je potpuni obrt. Pomislivši da je Helver bacio fotografije
sa njenog venčanja, za koje je mislila da su mu nepoznate, Karla počinje
da se ponaša, kako kaže dramatičar, poput "prave furije";
ona Helvera udara pesnicama, naziva ga majmunočovekom i "sadistički"
ga muči, preteći mu da će ga napustiti. Didaskalije namenjene Helveru,
u ovom segmentu, govore sledeće: boji se, savija se od straha, uši začepljuje
prstima. Uloge su promenjene, ali i naše saznanje o drami koju čitamo
ili gledamo. Sažaljevamo Helvera a Karla nam je odvratna. Držimo da
shvatamo kako je Helverova agresivnost posledica Karlinog rđavog staranja
i njene agresivnosti i mržnje. Kada joj vrati fotografije, koje je samo
trenutno negde sklonio, Karla se umiruje i mi, sada, čini nam se, više
počinjemo da verujemo kako je Karlu zahvatio samo trenutni bes, akutno,
afektivno stanje izazvano podsećanjem na potisnutu traumu. Karla je
brižna pomajka, izgleda nam sada.
U trećem segmentu u punoj snazi na scenu stupa onaj spoljašnji pokretač
radnje i mi ga tek tu otkrivamo kao istinskog pokretača. Rulja razbija
prozore na stanu. Karla se odmah baca na posao za koji je, postaje nam
jasno, odavno pripremljena. Odeva Helvera, daje mu novac, stvari i instruiše
ga kako da se ukrca u voz za Elmit i stigne do zavoda za mentalno retardirane.
Helveru preti opasnost. Gilbert je sada u svom obličju. Ako je, naime,
u prvom segmentu Helver imitirao Gilberta i zapravo bio Gilbert, a u
drugom ako je Karla bila Gilbert u svojoj zlobi, sada, u trećem, njih
dvoje stoje naspram Gilberta. Njihovi unutrašnji Gilberti, da tako kažemo,
povukli su se pred istinskim i definitivnim Gilbertom. Helver izlazi,
na ulici ga prepoznaju, prebijaju i odvode na streljanje, međutim, on
uspeva da pobegne i okrvavljen se vraća kući. Pitanje je trenutka kada
će rulja provaliti u stan i ubiti Helvera i Karlu. Šta da učini kako
bi Helvera udaljila od ispruženih kandži zaslepljene gomile? Na nešto
više od pet stranica Vilkvist daje završnu scenu pred kojom nam je teško
da se bez čuđenja ne zapitamo: kako je moguće da danas bude napisana
tako dirljiva, tužna i tako nežna scena, bez imalo ironije? Karla uzima
kutije sa raznobojnim Helverovim pilulama i poziva ga da se igraju praveći
od njih mozaik. Tokom igre ona daje Helveru da proguta pilule, sve dok
on konačno ne usni i umre uz igru. Poslednja Helverova reč jeste reč
"mama". Krug je zatvoren. Helver umire, ne streljan od strane
gomile, već uz igru, srećan u blizini žene koja mu je kao majka i izgovarajući
na svom kraju reč koja nam je gotovo svima prva. Dok igrajući se Helver
umire, dramatičar nam u didaskalijama Karlino stanje ovako opisuje:
suzdržava se da ne zaplače, suze joj klize niz lice, privija ga (Helvera)
uz sebe.
Glasovi ubica sve su bliži. Karla se odvoji od Helverovog tela i iskorači
prema publici. Dok provaljuju u stan, čuju se ubice, pisac insistira
da ti zvuci budu "apsolutno iluzionistički", čuje se i to
kako iznose dva mrtva tela; sve to samo čujemo, ubice ne vidimo, na
sceni i dalje vidimo Helverov leš i Karlu kako pred nama stoji i gleda
nas u oči. "Već je izvan sveta scene. Samo ona i publika",
kaže Vilkvist. Zašto nam Karla upućuje taj pogled? Šta hoće da nam kaže?
Možda neće ništa da nam kaže, možda nema šta da nam kaže, možda se tu
radi o nečem neizrecivom? Šta je to što ona zna, a mi ne znamo? Da li
u njenom pogledu naziremo odblesak reči Marka Aurelija: bez značaja
su okolnosti u kojima se dela - da li to hoće da nam tim pogledom saopšti,
voleli bismo da znamo. Ona nas i dalje samo gleda, pogledom poput sfinge,
za koji pretpostavljamo da se suštinski tiče i naših života. Zašto ne
vidimo ubice koji su živi a vidimo ubijene Karlu i Helvera?
U predstavi Bitef teatra, reditelja Nenada Prokića, nema ovakvog završetka,
ako je to završetak. Pošto je Helver umro, izgovorivši svoju poslednju
reč - ona se u predstavi razlikuje od one u tekstu drame, nije to naime
reč "mama", već zapovedna reč "reci!" Krug se nije
zatvorio. Ima još mnogo toga o čemu bi trebalo govoriti, kao da nam
sugeriše reditelj - Karla ustane, ode do vrata, otvori ih, vrati se
stolu i sedne. Iza vrata zjapi tamna praznina. Varvari će doći. Karla
ih rezignirano čeka. Obavila je svoj posao bez mnogo jadanja i bez suza
(po Helverovoj smrti, ona se, po tekstu komada, obraća bogu; u predstavi
o kojoj je ovde reč ona, po Helverovoj smrti, ćuti). Ćuti. Nema šta
da nam kaže. Nema zašto da nas gleda u oči - to je izgleda naša lična
stvar. Otvorila je vrata da varvarima olakša posao i sada, zajedno sa
njom, i mi čekamo varvare koji će doći.
Ova razlika između dramskog teksta i pozorišne predstave "Noć Helvera"
ne predstavlja odstupanje, već tumačenje. I to nije jedino razlikovanje.
U Prokićevoj predstavi Karla svoje emocije ne otkriva tako razgovetno
i jasno kao što je to naznačeno u dramskom tekstu. Ona ne plače, ne
mazi Helvera, iza njene strogosti naziremo tajnu i sve vreme se pitamo
nije li Karla sposobna da učini užasavajuće nešto, nešto što je ranije
već učinila, kao što se, istovremeno, pitamo nije li spremna da učini
sve za Helvera? Karlu, dakle, doživljavamo ambivalentno. To nam izaziva
dodatan strah i dodatno nespokojstvo. Škrtija u izražavanju pozitivnih
osećanja, ova Karla ne samo što tako postaje zagonetnija, dakle neodređenija,
već i njene reakcije, shvatamo to, ne zavise u potpunosti od spoljašnjih
okolnosti. Od trenutka kada to saznamo Prokić nam ne dozvoljava da zaboravimo
da je Karla vlastito dete ostavila pred vratima ustanove za defektnu
decu. Ne otkrivši nam do kraja svoje emocije, ne dopustivši nam da je
upoznamo i da joj tako možemo predvideti reakcije, ova Karla Lade Skender
i Nenada Prokića u mučnu atmosferu drame uvodi dodatnu tegobu. Što je
manje pokazivala više su rasle njene mogućnosti. Ista vrsta restrikcije
uvedena je i u ostale segmente predstave. Dekor je sveden na nužno,
prostorija je ispražnjena od svih onih stvari koje definišu toplinu
doma, time je scenografija uvećala svoje mogućnosti. Takođe, mi koji
smo gledali predstavu teško da smo imali utisak kako je reč o prostoriji
u stanu na drugom spratu (kako nas obaveštava Vilkvist). Scenografsko
rešenje pre nas navodi na pomisao da se radi o prostoriji u prizemnoj
kući, o prostoriji čija vrata direktno vode napolje. Time je potencirano
osećanje izolovanosti, usamljenosti i strepnje. Zvuci u predstavi nisu
tako raznoliki i permanentni, kako je to sugerisano u didaskalijama.
Povremeno zaboravljamo na okolnosti jer ne čujemo zvuke galame i razbijanja.
Njihov nagli povratak tako nas još više uznemiri. Sva ova razlikovanja
izraz su, ponovimo, tumačenja jednog dobro i pažljivo pročitanog teksta.
"Noć Helvera" u Bitef teatru stoga je predstava koja izražava
pouzdano sve one bitne tačke Vilkvistovog komada. Još jednostavnije
rečeno, Karla Skenderove i Prokića ličnost je Vilkvistove drame. Ista
je to žena, samo sa dva svoja raspoloženja.
Uloga retardiranog čoveka u pozorištu ima svoju specifičnu težinu i
svakako je komplikovan glumački zadatak. Naime, retardiran čovek na
izvestan način predstavlja likvidaciju personaliteta, gledano iz ugla
neretardirane, "normalne" osobe. To predstavlja izvestan prodor
u specifičnu sferu opštosti, ako se tako može reći. Personalne razlike
među retardiranim ljudima, iako možda nisu manje nego među "normalnima",
svakako su teže uočljive. Jedina čvrsta podloga na koju je glumac Lako
Nikolić mogao stabilno da stupi da bi ostvario ulogu Helvera jesu dve
stvari: dramska situacija i dečji svet. Tako su ishodišta, na primer:
dete u smrtnoj opasnosti, ali to izraženo korpulencijom telesno odraslog
čoveka, ili - dete imitira zlu odraslu osobu i postaje zlo... Postupno,
u dobro uspostavljenoj partituri, na sceni Bitef teatra videli smo tu
osobu Helvera, retardiranog Helvera koji što je više bivao lišen individualnosti
to je više postajao božanstven, kakvima su u dalekoj prošlosti stari
narodi i smatrali umno zaostale ljude.
