|
Godina XVI (2004)
|
16-29. februar 2004.
|
 |
|
|
Republika
|
Kultura
|
|
|
|||||||||||||||
|
Apoteoza besmisla Iz anomičnih odnosa, koji su neprestano na ivici destrukcije, ličnost se brani mržnjom prema redu i pravilima, i bezuslovnom pokornošću prema onima koje doživi kao moćne i neustrašive Pre nekoliko godina svet je podržao i pozdravio našu spremnost i odvažnost da svojom odlukom prekinemo ponižavajuće funkcionisanje u diktatorskom režimu. Nedavno je svet sa čuđenjem primio našu odluku da svojim glasovima podržimo mračnjake koji su nas držali u zatočeništvu, višestruko ponižavali i od smislenog života udaljavali. Najpre smo načinili korak napred, ka svetlu i običnosti koja ima svoja pravila i zakone, pa kao da nas je ta svetlost zaslepila i pomela, prestravljeno smo se trgli i ponovo zakoračili nazad u mrak i tmušu sopstvenih zabluda i neznanja, gde ništa ne valja ali to što ne valja poznajemo dobro, i sigurni smo da je to naše, autentično, osećamo ga kao sopstvenu kožu, osećamo ga vertikalno, u podsvesti i svesti.Decenijama su građani geografskog regiona označenog kao Srbija, u procesu socijalnog učenja dobijali polovične, neodređene, dvosmislene i konfuzne informacije koje su onemogućavale pojedincu, kao osnovnom organizovanom složenom sistemu, da uspostavi društvena i civilizacijska pravila koja služe kao matrica za nadogradnju ličnih i socijalnih vrednosti. Društvena konfuzija uslovljena nedostatkom pravila po kojima se organizuju horizontalni i vertikalni sistemi i institucije državnog sistema dovodila je do podvojenosti i podeljenosti koje su onemogućavale da se uspostavi kreativan, funkcionalan i otvoren veliki sistem u kojem će njegovi građani kao činioci društvenih i ličnih podsistema živeti skladno, organizovano i slobodno, racionalno koristeći lične i socijalne resurse, sposobni da odgovorno utiču na opšte stanje sistema. Podvojenost i podeljenost društvenih sistema Srbije uslovljavali su podvojenost i podeljenost u ličnostima njenih građana, koji su povratno direktno i indirektno uticali da se razviju konfuzni i podvojeni odnosi u državnom sistemu. Neusklađenost društvenog i ličnog dovodi do mentalne neravnoteže i paradoksalnih relacija na nivoima intrapsihičkih komunikacija između racionalnih i iracionalnih snaga ličnosti. Kod takvih ličnosti istovremeno sa podjednakom snagom obitava osećanje elementarne nesigurnosti, osujećenosti i insuficijentnosti sa omnipotentnim doživljajem sopstvenih višestrukih sposobnosti. Ta oprečna osećanja, kontradiktorna po smislu i intenzitetu doživljavanja, uslovljavaju polarizaciju psiholoških snaga koje su zbog nekompatibilnosti neprestano u stanju povećane tenzije. Konstantno prisutna napetost ugrožava autonomiju racionalnog dela ličnosti. Nesposobni da sagledaju haos u sebi, uzroke svog nezadovoljstva traže van sopstvenih sistema. Parcijalna svest o sebi i sopstvenim vrednostima onemogućava suštinsku spoznaju elementarnih zakonomernosti po kojima se organizuju i funkcionišu sistemi u okruženju. Maglovito i skokovito sagledavanje sebe u celini i celine u sebi dovodi takve ličnosti u neprestanu konfrontaciju ili površnu integraciju sa drugim sistemima. Integracija lišena međusobnog prožimanja i investiranje, koji su neophodni radi implementacije naučenog i impregnacije novog iskustva, ostavlja površne, neuobličene, neosvetljene i neosveštene tragove, od kojih se grade neprincipijelni, dnevni ili prema prilici formirani stavovi. Sa stavovima takvog kvaliteta batrgaju se građani Srbije kroz sopstvenu sadašnjost opterećeni bremenom falsifikovane prošlosti. Nasleđenu mentalnu matricu lišenu praktičnosti i spremnosti za intervenciju prema objektivnoj datosti primenjuju ad hoc reagujući prema prvom emotivnom impulsu koji se pojavi u svesti. Emotivna reakcija kao ekspresija iracionalnog uslovljava neusaglašene akcije koje ne moraju da korespondiraju sa akcijama i reakcijama okruženja, zbog čega u takvom sistemu neprestano vlada haos i nerazumevanje. Iz anomičnih odnosa, koji su neprestano na ivici destrukcije, ličnost se brani mržnjom prema redu i pravilima, i bezuslovnom pokornošću prema onima koje doživi kao moćne i neustrašive. Zbog toga na izborima poverenje dobijaju nasilnici, galamdžije, primitivni agresivci i verbalni egzibicionisti. Izborom takvih ličnosti građani fluidnog mentalnog sklopa imaju dvostruku dobit; svaku svoju pasivnost pravdaju strahom i bespomoćnošću, a s druge strane mržnju koja je nusprodukt egzistencijalne ugroženosti mogu nesmetano da ispoljavaju prema svakome ko je procenjen kao drugačiji, i prema svemu običnom, uređenom, čistom, svetlom i logičnom. Oni slave ubice i ratne zločince, ruše spomenike, skrnave groblja, pod zaštitom mraka prljaju i oštećuju verske i kulturne institucije onih koji nisu "njihovi" i mrze Evropu i Ameriku koje žele da ih "porobe" i unište njihovo "dostojanstvo", "veru" i "kulturu". Oni glasaju za radikale koji na svojim skupovima pevaju "sprem'te se sprem'te četnici", sa blagoslovom pravoslavne crkve u verskim objektima izvode paganske obrede polaganja zakletve i u republičku skupštinu dolaze odeveni kao navijači sportskih timova, sa slikom svog idola na grudima. Iz mračnih predela svojih neosvešćenih mentalnih matrica lamentiraju nad "zlom sudbinom" i "nepravdom" koju im čine svetski moćnici i optužuju sve one koji žele da iskorače iz sveopšte destrukcije za izdaju nacionalnih interesa. Ti drugi, deklarisani vesnici progresa i novog poretka, farsičnim glumatanjem demokratskih principa iznenađuju i zbunjuju svoje pristalice, ali i sve one iz okruženja od kojih očekuju svakovrsnu pomoć. Smušeno, neprincipijelno, sa nekom vrstom inadžijske isključivosti istrajavaju u svojim besmislenim pokušajima da dokažu ispravnost sopstvenih političkih stavova rugajući se svemu običnom, svakodnevnom i jednostavnom. Isfrustrirani trogodišnjim neuspešnim pokušajima da postave temelje novom društvenom sistemu reaguju aktiviranjem nesvrsishodnih odbrana i psihološkom regresijom na niže nivoe funkcionisanja. Sa tih nivoa gube spoznaju kompleksnosti sopstvenih uloga, sagledavaju ih parcijalno i doživljavaju ih veoma emotivno i lično. Nastupajući sa ličnih pozicija nedovoljno vešti ili nedovoljno spremni da zakorače u nepoznato i novo, ušuškani u osećanju sopstvene važnosti, u relativno lagodnoj svakodnevici, okruženi interesovanjem javnosti, svoj posao ne doživljavaju kao krucijalnu aktivnost od koje zavisi sudbina svih građana već kao virtuelno viteško nadmetanje na kojem neko pobedi na turniru, ali je ukupni skor uvek ogoljena praznina koja lažne vitezove, njihove štitonoše i lučonoše, i aktivne i pasivne posmatrače turnira parališe svojom nesvrsishodnošću i besmislom. Ta sveopšta paraliza postaje neko uobičajeno stanje sistema vlasti, kao smišljeni način organizacije čiji je cilj da što manji broj građana otkrije suštinu ovakvog načina funkcionisanja, a da većina ostane zbunjena, zarobljena u neznanju i izneverenim očekivanjima i nadama, kako bi po metafizičkim zakonima zaključili da je haos svakodnevice jedino moguće rešenje za nas ovde, sada i ubuduće.
|
||||||||||||||||
|
||||||||||||||||
|
Republika
|
|
Copyright © 1996-2004 Republika & Yurope |
