Sećanje na sadašnjost

Goodbye, Prokiću!

Svako ko je pre tridesetak godina čitao Studentski list iz Zagreba mogao bi se prisetiti teksta sa sličnim naslovom. Naime, grupa "Februar" napravila je manifestaciju u Beogradu pod nazivom "Zakuska sa vojvođanskim umetnicima" u Dansing-dvorani Doma omladine. Zaokrugljenu salu posetilo je to predvečerje oko petsto ljudi, okupio se celokupni beogradski intelektualni svet. Došli su da vide novosadsku avangardu i njene eksponate sa izrazitim političkim i angažovanim predznakom, iritacija koja je imala zadatak da razdrma društvo i okorelost u umetnosti. Kao i prethodne izložbe i nastupi, i ova je uznemirila javnost jer je rušila autoritete i akademske postulate. Delujući divlje i eruptivno, ova grupa negovala je princip "nepristajanja na postojeće". Povodom te večeri izašlo je 76 napadačkih tekstova. Jedan od najobimnijih i najkritičkijih objavljen je u nedeljniku NIN, pod naslovom - "Ko su momci grupe 'Februar'", u potpisu Bogdana Tirnanića (koji se zaklinjao da taj tekst nije nikad napisao). Ali već sledeće nedelje iz Zagreba je usledio odgovor filmskog kritičara Vladimira Roksandića - "GOODBYE TIRKE!" Još se sećam njegove prve rečenice, koja otprilike ovako glasi: "...Svakim danom nas je sve manje, a, evo, već danas nema tebe sa nama, Tirke..."
Sada nismo više u državnom srodstvu sa Hrvatskom, pa moramo sami da se štitimo i branimo od represija koje se nastavljaju u raznim pakovanjima i oblicima, koje valja razotkrivati. Iza demokratije, slobode, otvorenosti, često se krije trajno lice želje za vlašću i ispoljavanjem moći. Tema decembarskog broja Republike - Traume bez katarze upravo kazuje o odnosu pozorišta i zloupotrebljavanja slobode.
U tom mesecu, upravnik Bitef teatra Nenad Prokić sprečio je dogovorenu izvedbu "Porodice bistrih potoka". Predstava "Nagoni" dogovorena je još u junu, sa predlogom da se njena premijera izvede u novembru, pa će slediti dalje odluke... A onda je Prokić doneo odluku o gruboj eliminaciji petomesečnih napora realizovanih van ove pozorišne kuće, kako je i bilo dogovoreno, ne hajući da bi bilo kulturno barem obaviti završni dijalog. Ne bi to bilo ništa strašno za ovu komunu, jer je navikla na anateme od strane policije, klera... ali nekako neprirodno je da to čine i avangardni upravnici. Štiteći se iza upravničkog autoriteta, jedino obrazloženje je bilo da ne postoji nikakav pisani ugovor. Ali, umetnicima nije potreban nikakav ugovor (institucija) već odgovornost dogovora. Reči su važnije od papira. Još je strašnije da taj upravnik govori o slobodi, a proizvodi neslobodu. Istinskoj umetnosti nisu potrebne estetske donacije, već sloboda za ispoljavanje, otvoren prostor za delovanje, za šta uvek ima načina, ako ima dobre volje. Tako prisustvujemo padu jednog intelektualca koji je doskora, ipak, držao do svog kulturološkog i autorskog integriteta. Ali vlast, makar i mala, je čudna. Upravnik Bitefa i Bitef teatra ako nema hrabrosti da rizikuje, bolje je da samo zauzme ustaljeno mesto profesora konzervativnih predavanja na fakultetu, jer pozornica je arena koja potrebuje nova jutra, nove estetike, rizičnost...
Proganjana individualnost je nezaštićena.
Zato svaku pojavu zabrane treba zabeležiti - nužan nam je portret vremena i poredba sa istorijom u kojoj uvek beše represija. Jedino su dekoracije različite, novi kostimi, novi govori i sofisticizmi... Zabrane su često političkog karaktera, finansijskog, moralnog ili estetičkog... ali u jednom slobodnom vremenu (ili umu) nijedna nije dozvoljena. Protiv zabrana treba uperiti prst i obznaniti čovekovu želju da ispolji vlast. Jedan poslanik iz Narodne skupštine mi veli: slađi je gram vlasti nego kilogram zlata! Ali strašno je kad to i umetnike zavede! Nad zabranama ne treba lamentirati, ali ih treba registrovati, kao prilog vremenu koje neće da se preda ropstvu i intelektualnom progonu. Setimo se samo da se Oskar Vajld nikad nije oporavio od zatvora u koji su ga strpali, Lukač je eliminisao Hamvaša, a Skerlić našeg Disa... Duga je lista proganjanih, i ja ću uvek biti na njihovoj strani. Ali, kao što zakopane tajne kad-tad izniknu, slično je i sa kažnjenima - stiže vreme rehabilitacije, na sreću i kod nas.
Predstava "Nagoni" posvećena je Pazoliniju i njegovoj proročkoj slici sa ostrva Bikini, u Pacifiku, posle nuklearnih proba, kad kornjače izgube nagon za opstankom i vrte se u krug, dezorijentisano kao i naše savremeno društvo. Čudno je da za jednu takvu temu suočavanja sa civilizacijom Prokić nema sluha. Predstava je urađena, kao i prethodne ove trupe, modernim jezikom, pa je još čudnije da repertoarski ne odgovara ovom teatarskom domu, koji je osnovala žena sa puno hrabrosti, stimulisanja mladih i hrabrih ideja, a ne sprečavajućih i destimulišućih... Strašno je kad avangardu sputavaju avangardisti. Uvek su ljudi ekstremne estetike svoje putanje zavlačili u druženje, u male grupe koje su se držale i davale otpor društvenom konzervativizmu i dogmatizovanoj umetnosti. A sada?... Novi oblici sasecanja, "plišana represija", dezintegracija pokušaja da se progovori neuspavano na pozorišnoj sceni. Lako je govoriti o demokratiji - isto kao i komunizmu - treba ih realizovati.
Ovaj tekst posvećujem mnogim zabranama, zabeleženim i nezabeleženim, proganjanima i uniženima čiji je lumen svetleo nad pojedincima, kao žar individualne kulture i nepotčinjavanja oficijelnim datostima. Tekst posvećujem i grupi "Januar - Februar - Mart", koja je decenijama bila neshvaćena, izolovana, kažnjavana, marginalizovana sa osećajem nemogućnosti da deluje i zadrži etičnost (Miroslav Mandić, Slobodan Tišma, Ana Raković, Čedomir Drča, Branko Andrić, Miša Živanović, Peđa Vranješević, Vladimir Mandić, Vujica Rešin Tucić, Slavko Bogdanović, Vlada Kopicl, Mirko Radojičić i prijateljskom podrškom i prisutnošću Dejan i Bogdanka Poznanović, Želimir Žilnik, Judita Šalgo, Zoran Mirković...).