Aleksandar Kluge, nemački književnik i TV reditelj

Mora li televizija biti očajna?

Ljude zadivljuje raznolikost a ne monotonija. Televizija je dominantan medij našeg vremena i ima neograničenu moć u državi

Programi TV stanica imaju dobrih i mnogo više loših trenutaka. Uzmimo, na primer, subotu uveče i bilo koju televiziju. Program je ritmičan, dakle uvek sličan. Razlike su samo u pojedinostima. Program privatnih TV stanica tzv. gornjeg doma sastoji se iz mainstreama. Oni emituju, npr., Grand Prix - Dobre volje, Big Brother Wetten, dass?... (emisiju o klađenju, a gosti su međunarodne zvezde). Sat 1, emituje "Zvezdane staze", popularnu SF seriju. Nema, dakle, programa koji bi mogao konkurisati velikim show-blokovima triju ostalih jakih TV stanica u Nemačkoj. U "donjem domu" privatnih TV programa prikazuju se seksi-drame i B filmovi. To ne košta puno, međutim, ne predstavlja opoziciju velikim stanicama. Malim programima nedostaju gledaoci, a time i novac, kako bi i oni bili u mainstreamu. Ako dobiju jedno i drugo više ne mogu odustati od uspešne sheme. Događa im se isto što se događa i TV dinosaurusima: da su bez budućnosti.
Postavlja se pitanje kakva je programska razlika između javnih i privatnih TV programa? Mislim, nikakva. Uzmite još jednom za primer subotnje veče, tišinu nakon radne nedelje, potrebu za razonodom. To je u Nemačkoj tradicija od tridesetih godina. Čak i za vreme rata vojnik je u frontovskom pozorištu imao potrebu za razonodom da bi tokom sledeće nedelje ponovo mogao ubijati svoje neprijatelje. Ta se tradicija razvija od Trećeg Rajha, preko DDR-a, pa sve do ujedinjene Nemačke.
Drugačijih sadržaja ima na programima Arte, 3 sat i Vox. Doduše, istovremeno. I oni se održavaju i traju, jer su manjine uporne u traženju onoga što im odgovara. I ti programi imaju svoje gledalište. Postoje dve vrste ljudi koji to gledaju. Jedni svoj životni tok i interese smatraju zaključenima i za njih "novosti" nemaju veliku važnost. Druga veća grupa, koju televizija nije ščepala, takođe ima potrebu za razonodom, ali ona ne želi gubiti vreme na banalnosti. Ti ljudi vide sebe kao proizvođače svoga života. Oni se mogu razlikovati po karakternim tipovima ali tu grupu generalno sačinjavaju ljudi koji rade na svom životu, koji su ambiciozni.
Raznolikost u TV programu ne postoji i nije bitna samo zbog manjina. U Njujorku, tačnije na Menhetnu, ta raznolikost je zasnovana na slobodi tog grada. Ta sloboda nastaje iz nužde, iz mnoštva manjina i jezika, iz urbaniteta. Svaka od mnogobrojnih TV stanica proizvodi 24 sata televizijskog programa na dan. Još je Karl Marx spoznao da 100 radnika za jedan sat uradi više negoli jedan radnik za 100 sati. Marx je to nazvao animal spirits. Ljudi koji sebe vide u društvu razvijaju snažnu samosvest. Tako nešto kao na Menhetnu postoji svuda u svetu, u svim jezicima. Na Menhetnu svaka manjina ima vlastitu televizijsku stanicu: Kinezi, Talijani, Portorikanci, obrazovani slojevi takođe. To je jedan višeglasni hor koji proizvodi sve, od pornografije do obrazovnih studija-serijala.
Naš berlinski model, koji smo nazvali treća sila, je content pool koji se orijentiše na sve digitalne i analogne elektronske medije. Berlinska ustanova biće regionalna televizija, ali s metropolskom ambicijom. Pariz, New York, London, Rim pojavljuju se isto tako kao i naš glavni grad. Biće to jedna urbana televizija. Mislim da će oglašivači razumeti tu ideju. Ko spaja vesti i događaje s ozbiljnošću stvoriće ozbiljnu okolinu za oglašivačku privredu, okolinu koja nadopunjuje proizvodnju permanentne dobre volje privatnih televizija.
Ljude zadivljuje raznolikost, a ne monotonija. Zašto onda javne televizije sve više nalikuju privatnima ostaje zagonetno. Verovatno je to u vezi sa strukturom "ustanova". Takođe i s veličinom. Kako Ovidije kaže: "Veličina je posvećena propasti". Da li je to sudbina svih velikih struktura? Ne mora biti. Slobodna privreda ima energiju kao i slobodna kreativnost. Kad biste danas u javnoj TV ustanovi oglasili zanatsku slobodu i dopustili inicijativu saradnicima, dobili biste bum produktivnosti, koji bi TV ARD i ZDF mogao osigurati budućnost decenijama. Uostalom, postoje primeri, na TV Phoenixu, Arteu, na trećim programima, kako se radi kreativno. Ako ostane ovakva struktura programa na televizijama, ako potraje ovakvo stanje, sve to vodi osiromašenju. Pri tom ostaje činjenica da je televizija dominantan medij našega vremena. I ne znam gde će sve to odvesti.
Kvote gledanosti (rejting) ubijaju kreativnost. Gledanost je samo statistički oblik, način kako se osigurava aktuelno odobravanje publike. Tačnije, interpretacija kvota je jedan iskaz. Međutim, ne može publika jednog dana ili u jednom merenom razdoblju odlučivati šta hoće celokupna javnost. Javnost je visoko vredno dobro povereno medijima. Mora se braniti upravo tamo gde ona (javnost) trenutno nasrće na tromost. Direktor programa NDR Jobst Plog jednom je rekao da je nedopustivo ljude "bombardovati operama". Kakva besmislica!? Opere nikoga ne bombarduju. Kroz 350 godina svoga trajanja novovekovlje je bilo praćeno muzičkim teatrom, naši su preci svoje nade i zablude položili u te melodrame. Jedna zajednica neće opstati samo pomoću zakona, logike, kontrolora i policije, nego i pomoću muzike. Sloterdijk je to ukratko rastumačio na primeru evropske i UN himne, Beethovenove "Ode radosti". Kompleksne vrednosti su, kao masovna vrednost, isto tako važne kao i kvote gledanosti. Treba se zapitati ima li moć opažanja gledalaca još uvek bilo kakvu snagu? Televizija nije samo četvrta vlast u državi. Stanje stvari je gore od toga. Televizija je neograničena vlast. Lep pozdrav Berlusconiju. A i u Engleskoj Mardok drži laburiste čvrsto u šaci. Morate imati takvu javnu poziciju u kojoj biste postigli više od pažnje u trajanju od jednog večernjeg sata? Ja nisam površan, nisam političar. Njima je to dovoljno Ja sam autor.
Dao bih na kraju jedno poređenje o televiziji i publici: voleo jednom muškarac jednu nakaznu ženu. Govorili su mu: pa mogao bi voleti i lepu. Ali on voljaše samo tu nakaznu.