|
Stoleće lagodnih očiglednosti*
Događaj, prostor i slika danas stoje u veoma neobičnom
međusobnom odnosu.
Više ne znamo šta bismo rekli o događaju, čak ni da li je on još uvek događaj.
Preplavljeni smo izobiljem dnevnih vesti (onim što se, zvanično, smatra
događajem); u izvesnom smislu, mediji su ti koji stvaraju i poništavaju,
grade i razgrađuju događaje. Najpre odaberu one koje će pustiti da "odjeknu"
u javnosti, a onda ih sve dovedu u istu ravan i, na neki način, poistovete:
time što ih prostorno i vremenski objedine, predstavljajući ih u kratkom
nizu i zgusnutom obliku, ali i time što im obezbede neprekidno ponavljanje,
svakodnevno prisustvo. Na primer, u oblasti sporta ili unutrašnje politike,
zbog iscrpnih izveštaja o tekućim zbivanjima i, po unapred utvrđenom kalendarskom
rasporedu, stalnih najava predstojećih događaja, najšira publika stiče utisak
njihove neminovnosti, očiglednosti, nesumnjivosti: kao da je reč o neizbežnim,
nezaobilaznim prirodnim datostima. S druge pak strane, opet zbog medijskog
učinka ali i zbog čitavog današnjeg planetarnog ustrojstva, gde su mediji
tek jedan od prenosnih mehanizama, lokalna i globalna ravan brkaju se i
izjednačuju: dešavanja koja bismo ranije smatrali anegdotskim ili sporednim,
sada dobijaju, bar naizgled, značaj svetskih razmera. Istovremeno Sjedinjene
Države, budući da su jedina vladajuća sila, koriste pravo mešanja i intervencije
na raznim tačkama zemaljske kugle; to čine preko virtuelne svetske uprave
koju povremeno aktuelizuju, dajući joj institucionalni temelj kroz Organizaciju
Ujedinjenih Nacija ili Severnoatlantski savez (NATO). Tako se vesti sele
iz jedne zemlje u drugu, s jednog kontinenta na drugi, kao da je u pitanju
izveštavanje s područja jedinstvene, planetarne unutrašnje politike.
| Prema tome, čim govorimo o događaju, postavlja
se problem prostora. Ne samo zato što se on smanjio, jer se danas
transport i komunikacija odvijaju, takoreći, brzinom svetlosti; ne
samo zato što se uniformisao na svim ključnim mestima ili ne-mestima
|
| trgovine, saobraćaja i potrošnje, već zato što postaje,
svakim danom, sve virtuelniji. Pod tim podrazumevamo da je prostor
jednako svuda prisutan, spreman da primi događaj, da se pretvori u
vest: ukratko, da se u najdoslovnijem smislu aktuelizuje. Zaselak
u Sudanu postaće u nekom trenutku vest (u trajanju od svega jedan
dan), zbog američkih raketa poslatih da tu uguše terorizam. Nakon
Bagdada i Beograda, očekujemo da se na nekom novom, zasad nepoznatom
mestu, očituje strogost novog svetskog poretka. Na sličan način, mada
u drugom jednom registru, i vesti iz crne hronike ili sporta usmeriće
medijske reflektore, igrom slučaja ili po unapred utvrđenom kalendaru
događanja, na ovaj ili onaj grad. Zabavni parkovi kao što su Diznilend
ili Center Parcs samo su, možda, krajnji stepen te virtuelizacije
prostora: |
|
 |
|
naime, oni postoje isključivo kao zbir mogućnosti za razonodu ("događaja"
u mondenskom smislu reči).
Tako se svako dešavanje, od sada, predstavlja
prvenstveno kao određen skup slika. Ovo važi ne samo za zabavne
parkove, prostore za entertainment, gde je to načelo očigledno,
već i za vesti uopšte: jer, u očima ogromne većine gledalaca, njima
se aktuelizuju samo slike. Nekada su one manipulativne, nekada ne;
ponekad su pristrasne, uvek nepotpune (vojnim jezikom rečeno, zbivanja
koja ne vidimo su kolateralna), a najčešće su dovoljno rečite po
sebi, jasne i bez propratnog tumačenja; međutim, u sklopu sa drugim
objašnjenjima, komentar takođe postaje deo događaja. (...)
|
| |
U jednoj svojoj skorašnjoj knjizi (Čemu psihoanaliza?),
Elizabet Rudinesko opisuje "poraz subjekta"; podvlači da je epohu
subjektivnosti zamenilo doba individualizma. Današnjeg čoveka više ne zanimaju
nesvesni činioci koji ga određuju; više se ne oseća "slobodnim subjektom,
nezavisnim od svojih korena i zajednice" (čemu ga je nastojala podučiti
filozofija prosvećenosti), nego u najboljem slučaju veruje da vlada svojim
životom, ali uz sva ograničenja koja nameće zajednica. Time je zapravo,
u okviru onoga što Elizabet Rudinesko naziva "depresivnim društvom",
postao raspet između dva eksplikativna modela: organicizma i njegove pojednostavljujuće
univerzalnosti, te empirijskog kulturalizma i njegovih različitosti.
| Kao istoričarka psihoanalize, Elizabet
Rudinesko ustaje, dakle, u odbranu subjekta: pojedinca dovoljno slobodnog
da uspešno rasvetli nesvesne sile koje ga prožimaju. Ali, |
|
|
|
Józef Czapski, Piszacy
mezcyzna, 1969.
|
|
|
u tom poduhvatu, ona ujedno nalazi i izvorište društvenog
smisla: naime, identitet se gradi istovremeno sa odnosom prema drugome,
te se stoga društvena ravan ne može suprotstaviti individualnoj, niti
se kolektivno može odvojiti od pojedinačnog. Narcizam jednako ugrožava
individualnost (subjekta) kao i društvene ustanove, a ponajviše pogađa
njihove zajedničke temelje. Klajnovski (Melani Klajn, 1882-1960) usmereni
psihoanalitičari, a zatim i pripadnici američke Self
Psychology škole kojima Rudinesko |
| posvećujepoglavlje rečito naslovljeno
"Tragični pojedinac", nastojali su da povežu razvoj društva
sa psihoanalitičkim razmišljanjima. Tako je Hajnc Kohut rekao da,
u svetu obeleženom raspadom patrijarhalnih vrednosti, "mit o
Narcisu može bolje od Edipovog izraziti novonastalo osećanje civilizacijske
nelagode" (str. 162). |
Ovom uvidu o dvostrukoj krizi, gde je gašenje identiteta
jedinke u nerazlučivoj sprezi sa slabljenjem odnosa prema drugome, dodaćemo
šire, antropološko viđenje opisane pojave. Naime, sve veće odsustvo simbolizacije
društvenog smisla danas nalazimo i u mnogim ustanovama zahvaćenim procesom
globalizacije: kao primer možemo navesti krizu državnih tvorevina, politizaciju
karitativnih udruženja, mondijalizaciju informatičkih i finansijskih sredstava.
Napetosti koje takvo stanje stvari izaziva primetne su u raznim oblastima
ljudskih delatnosti; nije ih teško razabrati i u savremenim naučnim, umetničkim
ili kulturološkim raspravama; ukratko, one prožimaju celokupnu društvenu
problematiku. Drugim rečima, tiču se svih nas. Međutim, a to je poslednja
mučna očiglednost u ovom stoleću lagodnih očiglednosti, te tenzije mogu
početi da se razrešavaju, u povoljnom ili nepovoljnom pravcu, samo u političkim
okvirima. A takav zaključak niti je optimistički, niti sasvim obeshrabrujući.
* Iz: Mark Ože, Varljivi
kraj stoleća, Biblioteka XX veka, Beograd 2003, prevela s francuskog
Ana A. Jovanović, str. 139-141, 143-145. Oprema redakcijska.
|
