Politička komunikacija u Srbiji

Urgentno pitanje za poboljšanje političke komunikacije u našoj sredini jeste: kako podržati jačanje jedne zrele, odgovorne građanske javnosti, a potom i slobodnih i ekonomski održivih medija, kao dva nedostajuća, odnosno slaba činioca u političkoj komunikaciji

Miroljub Radojković

Politička komunikacija nastaje u naponskom polju između vlasti i političke javnosti, odnosno između političkog polja i civilnog sektora društva. Političku javnost shvatamo u ovom ogledu kao oblik grupisanja kritički nastrojenih i komunikaciono aktivnih pojedinaca i grupa. Oni rezonuju o stvarima politike, procenjuju javno prezentirane interese i učestvuju u raspravama povodom traženja zajedničke mere prihvatljivosti konkurentnih interesa, koja u datom istorijskom trenutku i pod datim okolnostima može da predstavlja "opšti interes". U tom smislu ogroman je broj simboličkih aktivnosti građana i njihovih asocijacija, s jedne, i političkih aktera i institucija vlasti, s druge strane, koje se svakodnevno odigravaju i obezbeđuju dinamiku političkom komuniciranju. Međutim, najveći deo vidljive, delotvorne političke komunikacije teče unapred datim kanalima i uz pomoć, tj. radom posebnih društvenih institucija koje su namenjene javnom i masovnom komuniciranju - medijima masovnog komuniciranja. Kažemo najveći njen deo, jer bilo bi naivno smatrati da se sve borbe i mere politike prezentiraju samo na javnoj sceni. Demokratski poredak jeste obezbedio sistem normi i proceduralnih pravila pod kojima bi trebalo da se zna ko, kada i pod kojim uslovima može donositi odluke koje se tiču čitave političke zajednice (Kin, 1995). Ali, on nije uspeo da ovim normativnim zahtevom osigura i da se čitava politička komunikacija odigrava javno i sa jednakim šansama svih zainteresovanih za participaciju u donošenju odluka. No, bilo kako bilo, veoma pojednostavljeno govoreći, u procesu političke komunikacije uvek učestvuju tri strane: akteri vlasti, mediji i građani, odnosno politička javnost. Stepen njihove uključenosti u političko komuniciranje, a time i domašaj uticaja, predodređuje stvarna raspodela društvene moći između pomenutih aktera. Ona nije ravnomerna. U savremenim društvima postaje tipično da se moć ne vezuje za neko određeno mesto ili instituciju, kao što je mnogo društvenih mesta i ustanova bez moći. Kao po pravilu, takav usud najčešće se dešava političkoj javnosti, dakle baš onom domenu u kojem je načelno moguć slobodan pristup svim građanima.
Polazeći od pojednostavljene predstave o političkoj komunikaciji kao interakciji tri pomenuta činioca, razmotrićemo osobine ovog fenomena u Srbiji u prvim godinama XXI veka. Prihvatamo plauzibilnu konstataciju da se radi o periodu kada je napokon ustanovljen, delimično proceduralno i sa potencijalno povoljnim normativnim konsekvencama demokratski, pluralistički poredak nakon oktobarskih promena 2000. godine. Prema akterima predmeta istraživanja trudićemo se da zadržimo pristup "interesne ravnodušnosti" jer se ne radi o empirijski-kvantitativnom, nego o interpretativno-kvalitativnom istraživačkom postupku. (Ideja je pozajmljena od predstavnika interpretativne sociologije i njihove metode "etnografske ravnodušnosti", videti: Spasić, 1996.) O izabranoj poziciji trebalo bi da svedoče činjenice da autor ne pripada nijednoj političkoj stranci, kao i to da nije profesionalno niti egzistencijalno vezan za rad masovnih medija. Naravno, najmanje "interesno ravnodušan" može da ostane prema kolektivitetu političke javnosti kojem po prirodi građanskog subjektiviteta pripada i povremeno se sa te pozicije u javnom diskursu oglašava na poziv medija, nevladinih organizacija i asocijacija građana koji su zainteresovani da kritički rezonuju o javnim stvarima.

Politički akteri

Odmah se može reći da nema nijednog vida politike koji ne bi ujedno predstavljao komuniciranje. Politička moć uvek se reprezentuje ali i reflektuje u manipulaciji simbolima. Ovo se podjednako odnosi kako na javne, tako i na tajne mehanizme političke vladavine. Komunikacioni je čin, na primer, izražavanje pojedinačnih volja ubacivanjem listića u izborne kutije; komuniciranje je takođe parlamentarna debata kada "predstavnici naroda" komuniciraju da bi se napravio pametan zakon ili donela politička odluka; kongresi, mitinzi, demonstracije i manifestacije stranaka, sindikata ili društvenih pokreta takođe su oblici političkog komuniciranja. Mnoge savremene političke partije više su strukturirane komunikacionim činovima između simpatizera, članova i rukovodstva, nego organizacionim principima. Konačno, komunikacija je u srži politike kada se pokušava da se neizbežni konflikt interesa razreši na miran način, a to znači razgovorom, pregovorom ili dogovorom. Ako se rešenje traži ili nameće silom, istovremeno su derogirani i politika i komuniciranje, pa bi se moglo reći da tamo gde prestaje politička komunikacija počinju rat ili pobuna. To smo, uostalom, imali priliku da doživimo mnogo puta u protekloj deceniji.
Polazeći od ovakvih, praksom potvrđenih konstatacija, može se reći da ponašanje političkih aktera u političkom komuniciranju belodano može da otkrije njihova svojstva. Način na koji se obraćaju građanima i medijima otkriva koliko njihove unutrašnje, demokratske kapacitete toliko i deficite. Na tu vezu je davno još ukazao danas sve ređe citirani Marks rekavši: tamo gde se govori mutnim jezikom, mora da se kriju nekakvi interesi. I zaista, politički akteri veoma često maskiraju svoja stanovišta i svoje interese, pokušavajući da ih zaodenu u lepe reči, odnosno ljudima prihvatljivije simbole. Javno, oni "emituju" lažne simbole, formule i reči kako bi ušli u pregovore i dogovore sa idejom da će ako ne kažu iskreno ono što žele, što im je interes, uspeti da nadmudre ili prevare druge političke subjekte. I zaista, kako je pokazala H. Arent (1994), istina i laž u politici su relativni. Graničnu liniju između njih povući će uvek onaj koji ih definiše sa pozicije veće moći ili istorijskog pobednika. Zato je politički diskurs, pogotovo u sredinama sa niskom političkom kulturom kao što je naša, zagađen velikim prisustvom eufemizama i laži, a pati od hroničnog odsustva dijaloga. To se očituje malom spremnošću da se zaista saslušaju drugi, gotovo nikakvom voljom da se uvaži bolji argument ili "sila argumenta", već se rađe primenjuje "argument sile". Zato su mnogi dogovori i pregovori političkih aktera u Srbiji, kao i njihove odluke, u stvari truli kompromisi.
Građani Srbije žive u vremenu u kojem je političko polje zatamnjeno, u situaciji da tamo gde se zaista donose političke odluke oni i novinari nemaju pristup. Predsedništvo koalicije 18 stranaka iza zatvorenih vrata je mesto na kojem se zasigurno interpretiraju i sukobljavaju interesi nove političke elite. Mnogo manje je sigurno da se tu odmerava opšta mera društvenosti tih interesa, odnosno da se zadovoljavaju volja i potrebe građana kao izvorišta suvereniteta vlasti te elite. Naravno, kada se nešto radi tajno, onda svako ko je tom činu prisustvovao, isteran na čistac, ili suočen sa medijima, može prema svojim namerama da interpretira i (raz)govor i odluku. Male razlike u javnim izjavama povodom navodno postignutih rešenja nagoveštavaju velike podele, cepanja stranaka, stvaranje novih potkoalicija ili odstranjivanja iz DOS-a. Kao u totalitarnim vremenima sa oktroisanom slobodom štampe, građani ponovo treba da uvežbavaju veštinu "čitanja između redova", između jedne i druge konferencije za štampu, između jednog i drugog saopštenja... Ovakvo stanje u Srbiji danas dovodi do uverenja da imamo političke aktere koji su kao "rogovi u vreći", da kao politička zajednica uopšte ne znamo šta su nam neposredni i dugoročni ciljevi i da nemamo bazični društveni konsenzus oko kojeg više nema spora, jer je on nužno i najbolje rešenje za dati momenat i datu situaciju. Odnosno, da smo do njega došli nakon celovite političke komunikacije, jer samo ona koja uključuje sve tri strane (vlast, medije i građane) sposobna je da iznedri konsenzus. Neka manje obuhvatna ili manje javna politička komunikacija može dovesti do stvaranja javnog pristanka - public consent - ali je on mnogo nestabilnije i privremeno stanje. I zaista, sva je prilika da zato Srbija dvehiljaditih godina tetura od jednog do drugog privremenog rešenja (političari bi uprkos tome rekli "istorijskog opredeljenja") ali bez strateške, autohtone vizije i pouzdanog rukovodstva (leadershipa).
Ovakvo ponašanje predstavnika vlasti u javnosti dovodi do toga da ljudi više ne žele da slušaju opisani, isprazan politički govor. Na drugoj strani mediji se instrumentalizuju i dezorijentišu "proizvodnjom afera" i drugim načinima kako bi se (zlo)upotrebili u obračunima i sa političkim protivnicima, ali i sa "saveznicima". Jedna afera sustiže drugu po "dnevnom redu" koji sastavljaju politički akteri, a da do sada nijedna nije bila razrešena. Kao da se time javna pažnja i rad medija skreću od jednog pitanja na drugo, sa jednih povoda za političku akciju na druge, sa jednih apela na druge. U tom zamešateljstvu od medija se očekuje, a ponekad izričito zahteva, da istraživačkim novinarstvom razreše ono što ne mogu (ili neće) skupštinske anketne komisije, sudovi, civilna kontrola nad policijom i/ili vojskom. Na kraju, vladavina koja se reprezentuje i reflektuje u takvoj političkoj komunikaciji dovodi do toga da građani koji treba da komuniciraju sa njom na demokratski način, na izborima, više ne žele to da rade.
Hroničan deficit demokratskih potencijala i namera u politici ostavlja svoj trag i na retorici političke komunikacije. Njen jezik vrvi od nejasnih reči i tuđica, koje se sve mogu iskazati u kodu domaćeg jezika. Objašnjenje možemo potražiti u nekolicini razloga. Jedan može da bude to da "politički igrači" smatraju da tako sebe mogu da predstave pametnijim, umnijim ili mističnijim. U ovom poslednjem slučaju, mistifikovani, izgledaju i nedodirljivi za obične građane. Drugim rečima, ako svoj rad predstave nerazumljivim jezikom onda on izgleda kao neobično stručan, kao nešto što običan čovek nikada ne bi mogao da obavlja čak i kada bi ga dopala politička funkcija. Drugi razlog koji je, izgleda, mnogo važniji kod nas, jeste pokušaj da se stvarnost pomoću simboličke zamene prikaže drugačijom nego što jeste. Umesto nasilja nad činjenicama dešava se nasilje nad njihovom simboličkom zamenom i interpretacijom. Reč je o "borbi za značenje" (struggle for meaning) koje se događa i u drugim društvima, ali na manje brutalan način (Lewis, 2002). Tako koalicija vladajućih stranaka i dalje u svom nazivu zadržava atribut "opozicija", što je oksimoron. Kada ne želi da jasno odredi rok do kojeg će se nešto uraditi, počesto kaže da su neke stvari, pa čak i ciljevi "targetirani", što je pleonazam. Ili, pošto zaista nemamo dovoljnu javnost rada u procesu donošenja odluka, možemo danima gledati prenose skupštinskih zasedanja, mada onaj ko je zavrbovao potrebnu većinu poslanika već zna kako će biti odlučeno. Ništa zato, s direktnim prenosima rada skupština vlast tvrdi da je dovoljno "transparentna", mada će svaki iole misleći građanin moći da potvrdi da je retko kad svojim očima video gde su i kako zaista donete najvažnije političke odluke. Direktan prenos skupštinske rasprave koji mu se nudi kao "transparentnost" vlasti ostaje puko zadovoljavanje jednog demokratskog, političkog rituala. U ovakvoj retorici ne samo da se vodi "borba za značenja" nego kao da se prava značenja kriju od očiju javnosti, da bi se pokazalo da se ipak demokratski radi a da građani i mediji to nedovoljno razumeju, pa su čak i krivi ako nam ne ide dobro.
Politička tradicija u Srbiji dobija ovakvim primerima političke komunikacije nove naslage autoritarnosti. U njoj se poodavno na komunikaciju retko gledalo kao na plemeniti konflikt, kao na vrstu sukobljavanja nakon kojeg će njegovi učesnici, na obe strane, izaći oplemenjeni za neko novo saznanje ili dragoceno poznavanje drugog sa kojim su u tu interakciju ušli. Izgleda da je cilj polemike na ovim prostorima uvek bio poniziti, ukaljati i derogirati oponenta ako ne pristane na moj stav. Dakle, nema osećajnosti za toleranciju a kamoli svesti o onoj Milovoj: i kada samo jedan misli drugačije nego svi ostali, ne treba ga sprečavati da brani svoj stav, jer se vremenom može pokazati da je u pravu bio on, a ne mi koji smo jednog momenta bili u ogromnoj većini. Politička komunikacija se vodi uvek kao konflikt u kojem mora biti pobednika; ili sam pobedio ili sam ponizio protivnika, a ukoliko ni to nije nesporno, videli smo, naši političari umeju i u parlamentu da udare šakom, da poliju vodom, a o verbalnim uvredama da i ne govorimo. Zbog toga se ne postiže nikakva dobrobit od potencijalne, obrazovne i vaspitne uloge političke komunikacije. Među njenim akterima preovladava spremnost za sukob "do istrebljenja", a kod građana, koji sve to mogu da posmatraju i kritički vrednuju, nastaje mučnina i želja da se u politički život nikako ne mešaju, pa čak i onda kada bi to zaista bilo neophodno.
Sadržini i formi političke komunikacije koja dominira ovim prostorom bio je primeren nov kvalifikativ - "jezik mržnje". On je kondenzat svih onih opasnih reči i načina tretmana "drugih" koji u demokratskom, civilizovanom društvu ostaju s onu stranu granica slobode štampe. Nijedno društvo nije ostvarilo apsolutnu slobodu širenja mišljenja ili informacija, jer su uvek kao njeno ograničenje postojala prava i slobode drugih ljudi. Ali, izvan prostora Balkana i posebno Srbije, "govor mržnje" nije mnogo upotrebljavana sintagma. U Evropi na koju želimo da se ugledamo zna se o ograničenjima slobode štampe koja su prihvatljiva i nužna čak i u demokratskom društvu, kao što su: ratna propaganda, verska, rasna, nacionalna i mržnja prema ljudima drugačijih seksualnih opredeljenja. Međutim, u Srbiji su u neposrednoj prošlosti gotovo sve te zabranjene kategorije bile razuzdane. Sve mržnje bile su u političkoj komunikaciji povampirene i propagandno potpirivane. Kao zajednički imenitelj za takvu pomamu upotrebljen je izraz "govor mržnje" pod kojim se implicitno podrazumevaju i loše posledice. One se nisu ogledale u komunikaciji nego u likvidaciji, ne u ubeđivanju nego u ubijanju, ne u raspravi nego u raseljavanju, ne u mišljenju nego u etničkom čišćenju... Zato je veoma opasno da se "govor mržnje" ponovo pojavi u političkoj komunikaciji Srbije. Oni koji govore o njegovim bivšim protagonistima ne bi trebalo da se vrate na rečnik, stigme i aktivnosti kojima bi mogao da se kodifikuje nov "govor mržnje". Jer, ne može se jedan krug zla i nasilja zatvoriti tako što će ga prepokriti naredni. Naravno, preduslov je da krivci koji su do toga doveli budu primerno i primereno kažnjeni za posledice svojih reči i dela. Lustracija ranijih aktera "govora mržnje" trebalo bi da sačuva aktere aktuelne političke komunikacije od njegovog iskušenja. Ovim povodom nije reč samo o predstavnicima vlasti i opozicije. Treba raditi više na podizanju ukupne političke kulture građana, na podizanju demokratskog kapaciteta medija i protagonista iz domena civilnog društva, na aktiviranju građana u i van političkog polja, odnosno u javnosti. Tada se smanjuju šanse da ih neko ponovo "govorom mržnje" zavede i tragično zloupotrebi. Jer, promena političke kulture je spor i dugotrajan proces. Mnogo činilaca je u igri: od domaćeg vaspitanja, socijalizacije, obrazovanja, tradicije ali i ugledanja na okolinu. Srbija više nije "geto društvo", otpadnik od međunarodne zajednice izolovana sankcijama kao sanitarnim kordonom. Sa sve slobodnijim protokom roba, usluga i ideja pomoliće se i svest o tome da postoji i drugačiji politički život, da se razlike etnosa i religije ne upotrebljavaju kao razlog za podele, da se interakcija sa "drugim" ne upotrebljava destruktivno već kreativno. Takvo novo iskustvo može veoma snažno da pokaže primerom da je naša politička kultura još uvek anahronizam u Evropi, i u svetu koji je okrenut otvorenosti i interkulturalnosti.

Mediji

U prethodnoj analizi masovni mediji su pominjani u svetlu implicitne ideje da ih ne treba smatrati jedinim i "dežurnim" krivcem za očigledne slabosti političke komunikacije u Srbiji. Mogu se optužiti da naizgled ravnodušno pristaju na instrumentalizaciju od strane političkih aktera. Ali, i suviše su siromašni i krhki da bi stekli protivtežu na tržištu koje bi moglo da im omogući da budu samostalniji subjekt političke komunikacije. Pokazaćemo nekim podacima da klasici demokratske misli nisu imali na umu medije poput ovih u Srbiji, kada su ih proglašavali za "četvrtu vlast u društvu" ili pak za "psa čuvara demokratije". Prvih godina XXI veka u Srbiji taj "pas čuvar demokratije" prilično je bezub. Kriza medija je i dugogodišnji sastavni činilac ali i manifestacija krize političkog života ove zemlje.
Tek sa pojavom masovne štampe pojavile su se koncepcije o postanju građanske, političke javnosti i javnog mnenja kao proizvoda njene kolektivne (samo)svesti. Novine su preživele nadolazak ostalih medijskih konkurenata prilagođavajući svoju ulogu komentatorskoj funkciji. U njima i danas građani očekuju analizu, tumačenje i genezu zbivanja o kojima su ih već obavestili brži, elektronski mediji. Stepen konzumacije dnevnih, političko-informativnih novina na 1000 stanovnika je i UNESCO-v indikator socijalnog blagostanja i političke zrelosti jedne zemlje. Kada je u pitanju Srbija, taj pokazatelj je obeshrabrujući. Ukupan, prosečan, prodati, dnevni tiraž 12 političko-informativnih glasila tek za neku hiljadu premašuje brojku od 600 hiljada primeraka. (Sopstvena izračunavanja autora na osnovu ankete sa direktorima i glavnim urednicima.) Računato po UNESCO-voj metodologiji na 1000 stanovnika prodaje se tek 80 primeraka dnevnih novina! To je oko pet (5) puta niži prosek nego u onom delu Evrope kojem težimo. Na drugoj strani održava se privid frapantnog izobilja elektronskih medija. Procenjuje se, jer više niko nema tačan uvid, da u etru Srbije radi oko 1200 emitera. Od te cifre 90% su piratske RTV stanice, odnosno emiteri bez ikakve dozvole za rad koji su samovlasno zauzeli talasne dužine i odredili snagu svojih predajnika. Najveći broj je u privatnom vlasništvu i predstavlja "sivu ekonomiju" na medijskom tržištu. Kada govorimo o prividu izobilja, mislimo na malu informativnu i kulturnu polzu od tolikog broja elektronskih medija. Mnogobrojna RTV preduzeća uopšte nisu zainteresovana niti sposobna za proizvodnju programa, jer onaj koji se skine sa tuđih talasa, satelitskih antena ili prikaže, opet sa piratskih video kaseta, najmanje košta. Sva štampa i sila elektronskih medija treba da prežive na kvazitržištu prihodujući od siromašnih građana i propale privrede (kao oglašivača). Otuda je jasno zašto su mediji u Srbiji na prosjačkom štapu.
Loš ekonomski položaj glasila direktno se odražava na ekonomsko-socijalni status novinarske profesije. Da bi u oskudici prihoda preživeli, mediji su prinuđeni da smanjuju rashode. U prvom redu na udaru su plate zaposlenih. To se jasno vidi iz autorefleksije o novinarskoj profesiji koju otkriva jedno zamašno istraživanje (NUNS, 2002). U istraživanom uzorku 65% novinara smatra da je njihov posao neadekvatno plaćen, a uz to 42% da je nimalo ili malo poštovan u društvu. U skladu s tim, 24% novinara promenilo bi profesiju, 39% svoj sadašnji posao, a čak 52% ne bi volelo da njihovo dete bude novinar. U praksi, napuštanje novinarskih radnih mesta ipak nije toliko izraženo. Sva je prilika da se objašnjenje krije u postojanju "rezervne armije radne snage", u činjenici da veliki broj mladih autsajdera željno čeka da okusi "slavu" koju donosi potpis u novinama, glas na radiju ili lik na TV ekranu. Ko se opire ponižavajućim platama (84% ispitanika ima platu u rasponu od 2 do 16 hiljada dinara) i zahteva socijalno i zdravstveno osiguranje (trećina ispitanika ga nema), lako će biti zamenjen i dopašće u još goru socijalno-ekonomsku poziciju nezaposlenih. Novinari to i potvrđuju, jer preko polovine njih (59%) strahuje od gubitka posla.
U svetlu ovih činjenica ne može se bez zazora zamerati medijima što potpadaju u podređeni položaj ili bivaju instrumentalizovani od strane političkih aktera u procesu političke komunikacije. U nemaštini su svaki prihod i besplatan izvor informacija dobro došli. Vlasnici medija se ne usuđuju da usmere oštricu kritike prema nosiocima najveće društvene moći, jer lako mogu biti kaštigovani, za sticanje ekstraprofita ili pak "divlju gradnju". Kao vetrokazi, njihove uređivačke politike se okreću i pokazuju odakle vetar real-politike duva. Nije zanemarljiva ni činjenica da subjekti politike moraju da komuniciraju i tako postanu besplatni izvori informacija. A to su upravo saopštenja i konferencije za štampu političkih stranaka i njihovih lidera. Javna scena je time formalno otvorena, prilog sa nje može da donese i novinar-početnik, a politička retorika, videli smo njenim opisom, pogodna je za igranje na kartu senzacionalizma i bombastih naslova koji "skreću pažnju" na sopstveni medij. To je momenat kada mediji, kao u šahovskoj iznudici, mogu da žrtvuju svoju poziciju samostalnog učesnika u političkoj komunikaciji. Novinari optrčavaju konferencije za štampu, satima čekaju za izjavu ispred zatvorenih vrata prostorija u kojima se obavljaju političke nagodbe i trgovine, obećavaju plasman na naslovnoj strani kao protivuslugu za ekskluzivnu izjavu, pokušavaju da neguju prijateljske kontakte sa portparolima itd. itd. Mogućnost da budu optuženi za pristrasnost, dakle da ne budu više "nezavisni", sprečava urednike da tempirane političke poruke bez značaja za javni interes bace u koš; nedostatak dobro plaćenih komentatora i analitičara oduzima im mogućnost raskrinkavanja tendencioznih i manipulativnih namera pošiljaoca; hroničan manjak ljudi za svakodnevni posao ne ostavlja im mogućnost da odrede tim ili pojedince koji će se tragom vesti upustiti u istraživačko novinarstvo; nedostatak pravne zaštite sprečava ih da upotrebe poverljive, "novinarskom tajnom" zaštićene izvore skrivenih informacija ili kompromitujućih podataka. Sve to je, kao svakodnevica, dobro poznato u medijima i redakcijama. Prema ranije pomenutom istraživanju, trećina ispitanih novinara ocenjuje svoje proizvode kao loše! Glavne razloge za ograničenje slobode prenošenja informacija u Srbiji oni ovako rangiraju: politički pritisci na uređivačku politiku kuće, autocenzura (nedostatak hrabrosti, prilagođavanje), uređivačka politika (politički razlozi), uređivačka politika (komercijalni razlozi), nedostatak lične hrabrosti urednika... (NUNS, 2002). Otuda nijedna afera u našem aktuelnom političkom životu nije dovedena do kraja ni politički, ni sudski, ali ni medijski. Naravno, mediji za to ne snose svu krivicu. Ali, ako već nemaju resurse i moć da samostalno uđu u političku komunikaciju kao akter, morali bi barem da smognu snage da se odupru (zlo)upotrebi od strane političkih igrača za njihove uskogrude ciljeve. Jer, prirodan odnos između novinara i vlasti je odnos podozrenja i opravdane sumnjičavosti, a ne odnos nekritičkog povlađivanja i "ljubavi". Mediji za to imaju nepisani mandat u ime javnosti, kao uvek budno Argusovo oko promotera javnosti a ne sredstvo političkog zavođenja.
Mediji u Srbiji egzistiraju u vrlo ambivalentnoj poziciji jer je reč o društvu u kojem ostale institucije rđavo obavljaju svoje poslove i koje nije valjano pravno uređeno. Zbog toga dolazi do pogrešnih očekivanja, koja ako se ne ispune stvaraju loš ugled medija u javnosti. Nije zadatak medija da diskriminišu kompromitujućeg izbornog takmaca, ako mu izlazak na izbore nije sprečen tamo gde treba - odlukama suda i izbornih komisija. Nije lagodno medijima ni da bojkotuju političke lidere i stranke koji promovišu opasne političke programe i ciljeve, ako ih podržava milion birača. Jer, oni tada rizikuju da ostanu bez milion čitalaca, slušalaca, gledalaca. Ukoliko se radi o političkom ekstremizmu rizičnom za demokratski poredak, njega u uređenom društvu eliminišu zakoni i sudovi. Nije zadatak medija da se bore protiv korupcije u strankama i organima vlasti, jer i o tome treba da postoje propisi - o finansiranju stranaka, o sukobu interesa, o dostupnosti informacija itd. Nije normalno da jedino novinari vode istragu pokušavajući da rasvetle spregu mafije i politike, da se usuđuju da rasvetle učestala ubistva javnih službenika i "biznismena", ako to ne mogu da urade policija i druge službe gonjenja. Zašto one nisu u stanju da valjano obave svoj posao? Da li je kriminal urušio policiju pa i vojsku, to su važna pitanja koja interesuju svakog građanina. Ali, u njegovo ime, odgovor bi morala da pruže tela parlamentarne i civilne kontrole vojske i policije, a ne mediji i novinari. Dakle, mnogo je anomalija u političkom životu kojima se ne staje na put pravom, javnom kontrolom, i politikom, već se one kao "prljav veš" poturaju medijima. Pa, ako oni nešto iščeprkaju biće pohvaljeni (ili češće u praksi demantovani), a kada ne uspeju, biće "dežurni krivac".
U ovakvim neregularnim okolnostima mediji su pred stalnom dilemom o tome kako da odrede sopstvenu društvenu ulogu i angažman. Pred njima je iskušenje: objaviti malu, dostupnu istinu ili neproverenu senzaciju. Primamljiv je "sirenski (iza)zov" senzacionalizma, jer taj obrazac u novinarstvu donosi novac. Mora se priznati da i mediji vole kada je neko iz sveta političara naprasit, glup, bizaran, atipičan i ponaša se tako - što je neko bizarniji i prostiji u svom činjenju, to sutra može bolje da se proda na medijskom tržištu. Štaviše, na senzaciju se ne isplati uvek čekati. Tako nastaje pervertiran odnos medija i politike, u kojem sada mediji mogu da, zarad sopstvenih interesa, zloupotrebljavaju aktere politike u javnom komuniciranju. Senzacionalizam dodatno derogira kvalitet političke komunikacije, pretvara i nju i aktere politike u diletantske, masovne zabavljače. I to tako može da traje i izgleda benigno sve dok se i sama zabava ne izmetne na zlo.
Tek mediji koji bi mogli da zarade dovoljno za pristojan opstanak kvalitetnim radom, obavljajući i funkciju informisanja, i obrazovanja i zabave, a ne po obrascu senzacionalizma, mogli bi da budu i hrabriji i selektivniji, odnosno samostalniji subjekt i činilac javnosti. Strog izbor tema i aktera od suštinskog značaja za demokratsko funkcionisanje zajednice bio bi blagotvoran i za kvalitet političke komunikacije, za otkrovenje dijaloga i za poboljšanje političke kulture. To bi značilo, sve što je trivijalno u koš, a sve ono što vredi i o čemu treba građanski odgovorno misliti i raspravljati, na prve stranice, u udarne vesti.

Građani - politička javnost

Ako se sa Srbijom porede zemlje sa zrelijim i dugotrajnijim demokratskim poretkom, one izgledaju pomalo dosadne. Jer, kada je država čvrsta, dobro pravno uređena i ako njene institucije ispunjavaju zadatke, politička komunikacija nije toliko dramatična, puna obrta i nedostataka. To ne znači da u takvim zemljama politički proces teče bez zloupotreba. Ali, što se tiče njihovog kažnjavanja, ako promaknu i sudovima i telima javne kontrole i politici, njega će obaviti ne mediji nego građani. Ako izbije afera, ona se ne može zataškati bez ozbiljnih posledica. Naravno, negativan medijski publicitet samo je početak priče. Svakog ko u političkoj komunikaciji nastupa neprimereno i sa zlim namerama, tamošnja politička javnost mnogo duže pamti i po pravilu kažnjava oduzimanjem glasova i skidanjem sa onih funkcija do kojih se mukotrpno peo. Izborni poraz i ostavka pod pritiskom javnosti javljaju se kao dodatna, moralna sankcija i čin političke komunikacije. Političari se ne usuđuju da olako stave na kocku svoju reputaciju; već je Lok primetio da su neprekidno pod prismotrom tri instance: božjih zakona, građanskih zakona i zakona reputacije, odnosno javnog mnenja (Lok, 1962).
U demokratski uređenom društvu politička komunikacija uključuje i građanstvo kao važan sastavni činilac. Aktivno povezivanje i interakcija politike, medija i političke javnosti daje "tronožac", najmanji mogući broj oslonaca na kojima nešto može da (op)stoji, da ne padne. Zabrinjavajuća slabost političke komunikacije u Srbiji je derogiranje kolektiviteta političke javnosti, odnosno komunikaciona neaktivnost građana u njoj. Dakle, ne postoji treći oslonac u institucionalnom "tronošcu". Politička komunikacija pada. U javnom, političkom diskursu reč kao izraz volje građana nalazi se samo u tragovima. Aktuelna situacija mogla bi se lepo predstaviti narodskim govorom. Mediji kao vetrenjače vrte mlinske kamenove na RTV i drugim talasima, ali nema žita. S druge strane, nova politička elita zahvata im vodu i to sve sitom - tako da nam od te kombinacije hleba neće biti.
Šta u prilog ovakvoj tezi pokazuju empirijski podaci? Najkraće rečeno, štampa i radio, izgleda, nisu prihvaćeni kao instrumenti političke komunikacije u Srbiji. Prema istraživanju s početka 2002. godine (Mark Plan, 2002) gotovo 30% odraslih stanovnika izjavljuje da ne čita nijedne dnevne novine. Još gotovo 25% izjavljuje da ne veruje nijednom listu, pa čak ni onom koji kupi. To znači da preko polovine potencijalnog biračkog tela izjavljuje da ili ne čita dnevne novine ili da u njihov sadržaj podozreva. Još gora slika dobijena je povodom korišćenja političko-informativnih nedeljnika. Više od 60% odraslih stanovnika Srbije izjavljuje da uopšte ne čita nedeljnu štampu. Uz to, 20% ne veruje nijednom nedeljniku i kada ga priušti. Tiraži magazina sa najdužom tradicijom, kao što su Vreme i NIN, kreću se do 10 hiljada primeraka! Mala je uteha da iznete pokazatelje možemo barem malo pomeriti nabolje, jer je siromašno stanovništvo izmislilo neke pomoćne načine da se ipak domogne štampe, kao što su pozajmljivanje sa kioska ili od komšija. Ukupan tiraž političko-informativnih, dnevnih listova tavori na obeshrabrujućih 600 i nešto hiljada primeraka. Od gradova sa preko 100 hiljada stanovnika oni izlaze samo u Beogradu, Novom Sadu i Nišu.
Isto istraživanje otkriva da ni radio nije redovno i ciljano sredstvo da se građani informišu o relevantnim, političkim zbivanjima. Više od 50% ispitanika izjavilo je da ne sluša radio, a još 20% ne poklanja poverenje nijednoj radio stanici. I uz ove frapantne podatke može se dodati reč-dve utehe. Sigurno je da se radio koristi više nego što pokazuje podatak o stalnom auditorijumu. Jer, njegove emisije dopiru i do ljudi koji to nisu izabrali s obzirom da je uključen u kolima, u javnom prevozu, na ostalim javnim mestima ili u stanu, po izboru drugih članova porodice. S druge strane, verovatno je mnogo popularniji kao "muzička kutija", ali u toj funkciji se ne koristi za praćenje političkog života i otpada pitanje poverenja u njega. Ponovo se da zaključiti da više od polovine radno i politički aktivne populacije ne participira u političkoj komunikaciji ni putem radija.
Televizija je glavno sredstvo informisanja i breša za pristup građana političkoj komunikaciji. To je medijum koji se umnožio i nacionalno i lokalno, i stiže do ljudi u svakoj zabiti. Važna je i činjenica da je upotreba televizije za sada potpuno besplatna - nacionalnoj RTV mreži je ukinuta pretplata, a komercijalne stanice je ne mogu uvesti. Istraživanje na koje se pozivamo (Mark Plan, 2002) nije detektovalo apstinenciju građana od televizije, ali jeste podatak da nijednom emiteru iz tog domena ne veruje nešto više od 20% korisnika. Međutim, to je podatak koji nije nikakva specifičnost Srbije. Nepoverenje u sadržaj programa TV kreće se oko istog nivoa i u auditorijumu drugih zemalja. Nasuprot tome, gotovo je isti broj ispitanika (u svetu i kod nas) koji tvrde da uvek veruju svom preferiranom, televizijskom kanalu. Takođe, prosečna dužina gledanosti TV programa od 3,5 časova dnevno je jedan od retkih pokazatelja po kojima smo na evropskom nivou. Dakle, da nema televizije građani Srbije živeli bi u informativnom mraku. Ona je neosporno ne samo najdelotvornije sredstvo političke komunikacije sa stanovišta distribucije poruka, nego i najpoželjnije sredstvo sa stanovišta njihovih stvaralaca. To objašnjava tradicionalno najveću brigu vlasti u Srbiji da po svaku cenu obezbedi i zadrži nadzor nad ovim medijumom. Najveći doprinos arsenalu metoda kojima se televizija podređivala sopstvenim interesima dao je prethodni, autoritarni režim. Ali, gle čuda, ni njegovi protivnici, koji su dospeli na vlast, ne žure sa demontiranjem tih mehanizama kontrole i uticaja. Bez obzira na verbalno zaklinjanje u vrednosti demokratije oni oklevaju da to pokažu delom. Nikako da se pomire sa šansom da mogu (moraju?) da postanu prva vlast koja će televiziju (barem javnu) vratiti pod kontrolu predstavnika civilnog društva, građana, javnosti.
Važan doprinos medija većem uključivanju građana u političku komunikaciju sastoji se u njihovom poslu selekcije vesti, u sastavljanju "slike stvarnosti" koja je bitna za život i rad ljudi. Tim povodom je nastala teorija o "agenda setting" funkciji medija (Mc Combs and Show, 1981). Po ovoj teoriji, mediji ne utiču toliko na pravac mišljenja ljudi, ali odlučujuće predodređuju povode o kojima će misliti, jer sastavljaju "dnevni red" političke komunikacije. Oni detektuju teme i pitanja koji zavređuju ili moraju da postanu predmet kritičkog rezonovanja, rasprave i konačno donošenja odluke kojom se krizna situacija razrešava. Dakle, mediji neće odrediti građanima kako da misle, nego o čemu treba da misle. Kod nas je i ova funkcija medija, nažalost, osiromašena. "Dnevni red" koji sastavljaju mediji je kopija iste matrice. U principu, kada se građanima predstavi "slika dana" u jednom TV ili radio dnevniku, ona se sutradan ponavlja u novinama; kada pročitate jedne novine, pročitali ste sve. Posmatrano po vlasništvu, osnivačima, nazivima kanala i naslovima - medijski pluralizam postoji; posmatrano po sadržini, medijskog pluralizma - nema. Informativne emisije i novine konstruisane su po istom modelu: izveštaji novinskih agencija, plus konferencije za štampu, plus izjave političara i portparola, plus razgovori sa ekspertima, "vođama javnog mnenja" na već zadate teme. U ovakvom proizvodnom obrascu tačke "dnevnog reda" su zadali politički akteri, a mediji ih samo javno i masovno sufliraju. Veoma retko se dešava da se u sastavljanje "dnevnog reda" političke komunikacije mediji umešaju samostalno. Mnoga pitanja od životnog značaja za građane ostaju tako po strani, skrajnuta ili maskirana temama tzv. visoke politike. Javno mnenje se ispituje uglavnom povodom procenjivanja izborne podrške, popularnosti stranaka i/ili njihovih lidera. U ostalo vreme politički stavovi i nezadovoljstva, interesi i potrebe građana kolaju izvan javne scene. Zbog toga oni počesto pokušavaju da ih umetnu u "dnevni red" za političko odlučivanje i komunikaciju koristeći se raznim oblicima protesta, blokadama saobraćajnica, štrajkovima itd. Tim oprobanim akcijama građanske neposlušnosti prisiljavaju i medije i političke aktere da svoju pažnju (pre)usmere i na probleme svakodnevnog života.
Razumljivo je otuda što su domašaj i spremnost građana da učestvuju u javnoj, političkoj komunikaciji neizvesni. Realno, politički proces pluta iznad njihovih konkretnih interesa, a vlast im se obraća samo kada je na to prinude. Mediji, takođe, rađe čekaju da građanske inicijative načnu neku temu izvan kontrolisanog "dnevnog reda" politike, nego da to urade samostalno. Za uzvrat, građani pokazuju malu potrebu i malo poverenje u takve medije. Koriste, videli smo, po pravilu samo jedan kanal političke komunikacije, a na ostale ne arče ni vreme ni novac. To može da bude objašnjenje za nizak nivo upotrebe štampe i radija koji je pokazan u odeljku posvećenom medijima.
Mediji koje slabo podržava politička javnost, sa sumnjivim kredibilitetom među korisnicima, postaju lak plen političara. Uz pomoć svojih marketinških stručnjaka i "spin doktora" politički akteri ih instrumentalizuju da bi preko njih politički komunicirali, ali prvenstveno između sebe! Zajednički interes ovih subjekata obično je otupljivanje oštrice kritičkog rezonovanja javnosti, manipulisanje tokovima formiranja javnog mnenja i skretanje rasprave od životnih, strukturnih problema na politički lukrativne ciljeve. Kao odgovor na to građani, sva je prilika, uzvraćaju sa: u tome mi ne želimo da učestvujemo! Institucionalni "tronožac" potreban za stabilan opstanak institucija javnosti se ne uspostavlja. U javnoj, političkoj komunikaciji na sceni su samo politički akteri u interakciji putem medija. Sami sebi daju reč, sami prozivaju i proizvode oponente, sami sebi veruju. Ukratko, glavni su heroji i sledbenici, reditelji i glumci. Scenu oblikuju mediji. Na njih budno paze kako će dodeliti publicitet, raspodeliti vreme i prostor, usmeriti reflektor javne pažnje. A građane je, kao u rimskom cirkusu, dopala uloga posmatrača. Njima kao da je namenjeno samo "hleba i igara". Pri tom, političkih igara je sve više, a do hleba je sve teže doći.
Između ove dve stvari obični ljudi će neminovno prednost dati drugoj. Jer, pod nazivom "tranzicija" kriju se mnogobrojne promene životnih sudbina malih ljudi, fermentiraju vrednosni sistemi i pojedinaca, i grupa, i čitavog društva. Za svakog građanina reforma društva počinje tek kada se uveri u konstataciju da ništa više neće biti kao pre. Podanička politička kultura koja je kulminirala od Ušća do Gazimestana polako hlapi. Za njom u društvenom karakteru ostaje praznina. Nova pravila igre zahtevaju promenu mentaliteta, koja je mukotrpna i spora kao "promena kože". Nema više države i paternalističke političke elite koja će se pobrinuti za nas. Ljudi se sve više okreću sebi i svojoj porodici, egzistencijalnim pitanjima (ne)zaposlenosti, promene radnih mesta, shvatanja svojine, inicijative, načina da se postignu sigurnost i sreća. Tu leži bogatstvo sveta života i poriva za njihovo političko komuniciranje. Ali, ono ne dopire u javnost. U privatnoj sferi o tome se svakodnevno govori. U javnosti, o tome se govori tek povremeno. U političkoj komunikaciji Srbije sve vrvi od onih koji građanima "kroje kapu", a malo ko se obazire na signale da je kapa tesna.
Prema tome, urgentno pitanje za poboljšanje političke komunikacije u našoj sredini jeste: kako podržati jačanje jedne zrele, odgovorne građanske javnosti, a potom i slobodnih i ekonomski održivih medija, kao dva nedostajuća, odnosno slaba činioca u političkoj komunikaciji. Fokus istraživačke i zdravorazumske pažnje do sada je uglavnom bio na medijima i vodio je ka uverenju da su oni pozvani da iscele sve njene deficite i anomalije. Međutim, kao što je u ovom ogledu pokazano, masovni mediji ne mogu biti jedini krivci za pogubne pojave u političkom životu koje se očitavaju kao zadrta politička svest, sukob bez tolerancije, odsustvo dijaloga, kao rasprava "ad hominem" a ne "ad rem". Građani su neopravdano, i opasno, dugo već potcenjeni i zanemareni. Sa stanovišta naučnog promišljanja, i sa stanovišta empirijskih istraživanja koja su citirana, nije održiva teza da je politička javnost Srbije, ma koliko zaostala, politički nepismena i egzistencijalnim problemima dezorijentisana, samo materijal koji će, upotrebljavajući medije, po svojoj želji oblikovati manipulatori iz političkog polja. Jer, (samo)isključivanje ovog subjekta iz javne, institucionalne, političke komunikacije potkopava i nju i poredak koji se putem nje prezentuje i reflektuje. Jednostavno, politička komunikacija od koje građani apstiniraju je jasan znak da vladavina u kojoj se ona odigrava nije dobra.

Autor je redovni profesor Fakulteta političkih nauka u Beogradu

Literatura:
Arent Hana (1994), Istina i laž u politici, "Filip Višnjić", Beograd.
Kin Džon (1995), Mediji i demokratija, "Filip Višnjić", Beograd.
Lewis Jeff (2002), Cultural Studies, the Basics, SAGE, London.
Lok Džon (1962), Ogled o ljudskom razumu, "Kultura", Beograd.
Mark Plan (2002), Primenjena Mark-planimetrija (presek kroz prosek), mart 2002, Beograd.
Mc Combs E. Maxwell and Shaw L. Donald (1981), "The Agenda-Setting Function of Mass Media" u: Janowitz Morris and Hirsh Paul (eds.), Reader in Public Opinion and Mass Communication, Free Press, New York.
NUNS (2002), Položaj novinara u Srbiji, osnovni nalazi, SMMRI, Beograd.
Spasić Ivana (1996), Značenja susreta - Goffmanova sociologija interakcije, Institut za društvenu teoriju, "Filip Višnjić", Beograd.

Ovaj ogled je deo projekta "Put Srbije k miru i demokratiji" koji Republika realizuje u saradnji s Fondacijom "Hajnrih Bel"