Muke s državom

Rasprava u Narodnoj skupštini potvrđuje da nije u pitanju kriza pojedinačnih institucija već su na kocki i same osnove države

Dragoš Ivanović

Ono sto se upravo dogadja u Skupstini Srbije - rasprava o uskracivanju poverenja Vladi i predsednici Skupstine - samo je po nazivu uobicajeni parlamentarni posao, a po svojim mogucim posledicama je od dugorocnijeg nacionalnog znacaja. Nas problem, naime, nije samo u vladi ili skupstini, mada je i to dovoljno ozbiljno, nego u tome sto su nam u krizi i sve druge institucije i sama drzava.

Vlast

U opstoj degradaciji nasih demokratskih potencijala svako ima svoj deo odgovornosti, a vlast, po prirodi stvari, neizbezno dolazi na prvo mesto. Vlada je u ove tri godine zaorala ozbiljnu reformsku brazdu (priblizavanje svetu, smanjenje inflacije, pocetak obracuna s kriminalom), ali je nizom neodgovornih poteza, narocito poslednjih meseci, sama doprinela svojoj zloj sudbini. Pokazala je nedopustivu kolebljivost u aferi Kolesar-Janjusevic, a takodje i u slucaju ministarke Rasete Vukosavljevic; odugovlaci sa donosenjem ustava, sto je trebalo da bude prelomni momenat u uspostavljanju normalne drzave; ignorisala je Ustavni sud kojem je premijer Zivkovic (i ne samo on) drsko pripisao politicke namere zbog odluke da mandati pripadaju poslanicima. Celom ovom spisku bagatelisanja institucija i zakona dosovska vecina je polovinom oktobra dodala na svoj rabos i ponizavanje parlamenta kada je, bez valjanih razloga, prinudila poslanike da ceo dan uzalud cekaju na pocetak sednice.
Posebna prica je predsednistvo DOS-a koje se, umesto da bude mesto za kriticko preispitivanje i kreativni dogovor o strateskom razvoju demokratskih potencijala drustva, pretvorilo u skup za puko pogadjanje za personalne razmestaje.

Opozicija

Ova visednevna skupstinska debata pokazala je da, dok DOS gubi lojalnost svojih clanova, opozicija ispoljava sve militantniju disciplinu, bez obzira sto u politickom smislu predstavlja konglomerat svega i svaceg. Tu su u istom frontu i na istom poslu okupljeni svi, od centra do krajnje desnice - DSS, SRS, SSJ, SPS, SPO, NS, NSP i G 17 plus. Jos jednom se potvrdilo da je nestrpljiva strast za sticanjem vlasti jaca od svakog politickog nacela i obzira. Oni nisu najavili nikakvu suvislu politicku alternativu, ali su zato sakupili znatnu moc, sto ih cini utoliko opasnijim. Vec na prvom koraku bez obrazlozenja su odbili da uvrste u dnevni red grupu znacajnih reformskih zakona cime su izazvali neprijatno osecanje u javnosti, ne samo domacoj.
Kada se pogledaju sve okolnosti covek ne moze da se otme utisku da je ono sto se sada radi s osporavanjem vlade samo nastavak, drugim sredstvima, onoga sto je zapoceto ubistvom Djindjica 12. marta. Ako nekome ova ocena moze da izgleda preterana neka se seti koliko bi jos 11. marta ove godine izgledalo preterano ono sto ce se odigrati dan kasnije. Kada nemate makar i minimalnu drzavu, institucije i vladavinu prava onda ste duboko ranjivi i nema te nevolje koja vas ne moze zadesiti.
Zato su nam se i u ovoj skupstinskoj raspravi desavale stvari za koje ne znate da li su bestidnost, cinizam ili pretnja. Kada poslanica SRS Gordana Pop-Lazic kaze da se "bolji ljudi za vladu i parlament nalaze u Hagu" onda to ne znaci nista drugo nego otvoreno plediranje da nam se na celo drzave ponovo vrate ratne vodje. Vise od same rasprave, prave namere SPS pokazala je njihova nedavno osvojena vlast u Pozarevcu, gde je ovih dana grad osvanuo oblepljen slikama Radovana Karadzica.

Lobi

Ubrzano poslanicko menjanje partijskih dresova i iznenadni obrti u ponasanju stranaka staju dosta para - ko sve to placa? Do sada jos niko nije cestito prodro u ovu tamnu stranu nase politike, ali povremeni nagovestaji, kao sto je onaj Gorana Svilanovica da Karici kontrolisu ili bi mogli da kontrolisu vise poslanika nego dve najvece stranke, najbolje pokazuju da se u senci odigravaju krupne stvari. U ovoj zemlji jos niko na cistinu nije izveo kako su se ratnim profiterstvom stvarala velika bogatstva, gde sve taj kapital kola i na cemu je sve angazovan. Ima ga mnogo i u politici i u medijima. Tu su zatim i jos nepocupani koreni mafije koja je tesno srasla sa nezadovoljnicima u vojsci, policiji i nekim strankama, tu su i delovi Srpske pravoslavne crkve i razni privredni krugovi. To je citav jedan front u poslednje vreme sve zubatijih snaga restauracije koji ne preza da se sve otvorenije oglasi na politickoj sceni trazeci, u sustini, reviziju 5. oktobra. Da nema ovakvu vrstu ohrabrenja zar bi se poslanik Dragan Markovic Palma (stranka pokojnog Arkana, SSJ) tako lako odvazio da usred Skupstine Srbije pozove policiju na drzavni udar i svrgavanje legalno izabrane vlasti?
Prirodno je sto se ovakve grupacije uzajamno podupiru, ali se postavlja pitanje zasto im ova demokratski izabrana vlast, nehotice ili hotimicno, ponekad ide naruku. Umesto da se povodom podizanju optuznica protiv cetiri generala otvori dijalog sa Hagom, medjunarodnim organizacijama i drzavama, neki nasi celnici kao da hoce da nam drzavna kola ponovo povuku na drugu stranu. Ministar unutrasnjih poslova kaze da nece da potpise izrucenje generala Sretena Lukica i dodaje da ne moze da bude optuzen po komandnoj odgovornosti jer "je na Kosovu branio drzavu i njen teritorijalni integritet". Zar je ministar zaboravio da je DOS i dosao na vlast osudjujuci Miloseviceve zlocine, ukljucujuci i one na Kosovu? Osim toga, moze se postaviti i ovakvo pitanje: kako mozemo da trazimo od Haskog tribunala da cetvorici generala sude nasi sudovi kada nasi celni ljudi smatraju da nema osnove ni za kakvo optuzivanje. Cak se i premijer Srbije Zivkovic toliko zaleteo da je u jednom trenutku novinarima u Skupstini Srbije rekao da bi i sam dosao na protestni miting policajaca da nije sprecen sluzbenim putem!

Predsednicki izbori

Posle nekih, ali ne bas dramaticnih neizvesnosti, spisak mogucih pretendenata na mesto sefa drzave Srbije sveo se na sestoricu predsednickih kandidata: Dragoljub Micunovic (DOS), Tomislav Nikolic (SRS), Velimir Ilic (NS), Dragan S. Tomic (SNS), Marijan Risticevic (NSS) i Radoslav Avlijas (DS Otadzbina). Samo je jedan demokratski kandidat, a vecina ostalih potice iz populistickih stranaka, pa cak i onih ekstremno nacionalistickih. To je samo jos jedan dokaz da autoritarci u nasoj zemlji i dalje snazno i uporno koriste svaku priliku da se vrate na vlast, dok se takozvani demokratski blok, duboko obuzet medjusobnim zadjevicama, bar vecim delom izjasnjava protiv predsednickih izbora, dajuci prednost parlamentarnim. Kao da to jedno s drugim mora da bude u suprotnosti!
Gradjani se, ipak, ne mogu pozaliti da 16. novembra nece imati mogucnost da biraju izmedju razlicitih programa, pa cak i suprotstavljenih politickih orijentacija. Prirodno je, narocito posle toliko godina drzavnog i drustvenog razaranja Srbije, sto se najvise paznje koncentrise oko toga kakva nam se to buduca drzava nudi. Tomislav Nikolic, recimo, ne propusta nijedan predizborni skup da svoj govor, pred euforicnim pristalicama, ne zavrsi vatrenim usklikom: Zivela velika Srbija! Budjenje starih nacionalistickih resantimana, ocigledno, i dalje je na velikoj ceni u Srbiji, bez obzira na upecatljive lekcije iz bliske proslosti. Nasuprot tome, Dragoljub Micunovic insistira da Srbija najzad postane normalna drzava, sa ustavom koji treba sto pre doneti, zemlja u kojoj ce se voditi pristojan gradjanski dijalog, postovati procedura i institucije.
Dok je Nikolic protiv svakog ravnopravnog dijaloga sa predstavnicima Albanaca na Kosovu, Micunovic je nedavno ponovo potvrdio svoj prestiz kada se pred Evropskim savetom odlucno zalagao za dijalog sa kosovarima i striktno postovanje ljudskih prava na Kosovu i Metohiji. Njihove medjusobne razlike idu i dalje: Micunovic trazi dalje priblizavanje i saradnju Srbije sa Evropom i svetom, Nikolic bi radije okrenuo ledja Evropi da bi prijatelje potrazio u Rusiji, Belorusiji, Kini i Juznoj Americi. Opet onaj stari, porazeni san zbog kojeg je toliko krvi proliveno na ovim prostorima.
U ovaj sareni predizborni kolorit spada i Velja Ilic koji se biracima preporucuje svojim anahronim shvatanjima da je predsednik Republike, u stvari, autoritarni domacin koji se o svemu brine u zemlji i ima resenja za sve probleme. "Ako neko ovu Srbiju treba da dovede u red - ja sam tu", rekao je ovih dana na jednom od svojih mitinga u Srbiji. Kakav bi to red po Velji Ilicu bio videlo se i nedavno kada se zestoko naljutio na svoje seljane, na neke organizacije i medije koji su zajednicki ustali da sprece da se plodno zemljiste u Mojsinju pretvori u smetliste. Napao ih je kao strane placenike, uz pretnju da ce, kada na vlast dodje pravi ministar unutrasnjih poslova, svi odreda biti pohapseni.
Niko u ovom trenutku, na dve nedelje pred 16. novembar, ne moze sa sigurnoscu da predvidi da li ce predsednicki izbori i uspeti. Ali, jedno je sigurno: posle tolikog zarusavanja institucija, besprimernog bezakonja i gazenja ljudskih prava, ovi ce izbori biti dobra proba politicke volje gradjana Srbije da se i ovde najzad uspostavi normalna drzava.