Budućnost krize

Umesto da se pozabavi zajedničkom odgovornošću za demokratizaciju Srbije zavađeni pobednici nad Miloševićem "idu do kraja". Vreme je da se upitamo ko će nam obezbediti prve slobodne parlamentarne izbore u Srbiji?

Od letosnjih predloga za izlazak iz (sveopste) krize doslo se ne do spasonosnog resenja vec do daljeg "kriziranja", destabilizacije vlasti i destruktivnosti opozicije. Na resenja se uveliko zaboravilo (Okrugli sto, Ustavotvorna skupstina...), ide se na vanredne parlamentarne izbore.
Vlada, izgleda, nije u stanju ni samoj sebi da pomogne, spremna je da propadne zajedno sa svojim kompromitovanim clanovima i cinovnicima. Najnovije haske optuznice samo su uvecale ovaj prizor samodestrukcije.

Zena u skupstini

Drama u Skupstini Srbije kao da nema kraja... Diskutovalo se o odgovornosti Natase Micic nekoliko dana, ali glasanja jos nema. Ceka se zavrsetak diskusije o poverenju Vladi Srbije. Takticke sposobnosti nepotvrdjene parlamentarne vecine dovele su do ivice besa gotovo savrsen kvorum na pocetku redovnog jesenjeg zasedanja. Prepuna sala poslanika, kao retko kada, drzana je citav dan u neizvesnosti: do kraja radnog vremena. Tome su prethodila poslednja ucenjivanja medju strankama DOS: u igri je sada bio GSS i, naravno, DS kao jedina stranka u grupaciji koja ima sta da ponudi.
Sve je reseno odlaganjem.
Ipak, neki su se dozvali pameti pa je dalja destrukcija Skupstine sprecena odlukom njene predsednice da ipak ne prihvati predlog predsednistva DOS-a da se tacka o njenom poverenju i poverenju vladi skine sa dnevnog reda. No, i to je (iako u redu sa formalne ali i moralne tacke gledista) izvelo na veliku medijsku pozornicu one koje smo vec poceli da zaboravljamo: tzv. porazene snage. Pomalo, sve to je izgledalo kao da se nista nije promenilo, a da su Milosevic i Seselj i dalje na vlasti.
Vlada je, sa svoje strane, pokazala svu svoju ranjivost ne samo izbijanjem u javnost raznih, manje-vise dokazivih informacija o njenim clanovima vec, pre svega, uvredjenim reagovanjem na pojavljivanje afera. U vec vidjenom maniru balkanskih vladalaca, premijer Zivkovic je, doduse, priznao da sa njegovim ministrima i sluzbenicima nije bas sve u redu, ali da ga opozicija, tj. G 17 plus, nikako nece naterati da postupi u skladu sa dobrim obicajima demokratske i odgovorne vlasti.

Mrtva trka?

Zatvoren je period predvidjen za predsednicke kandidature. Iako je opozicija najavljivala bojkot "nepotrebnih" predsednickih izbora, izasla je sa nekoliko svojih kandidata. Ovog puta Milosevic se nije javljao iz Haga sa predlogom zajednickog kandidata "crveno-crne koalicije", pa je svako istakao svog.
Dragoljub Micunovic, koga DOS promovise kao favorita ovih izbora, smelo je zagazio u predsednicku kampanju. Izvestaji o njegovom kretanju po Srbiji uvek su prva vest.
Nema, medjutim, ni uobicajenih sondiranja javnog mnenja koja bi, makar egzemplarno, pokazala sanse za uspeh ovih izbora. Ipak, istrazivanje koje je sproveo Institut drustvenih nauka indicira potrebnu izlaznost (za dlaku) i mogucu pobedu Micunovica u prvom izbornom krugu. No, procenat izlaznosti je pozitivan na samoj ivici potrebnih 50% i jednog gradjanina pride...
DOS kao da Micunovicevom predizbornom kampanjom "skriva" svoju neodlucnost u nalazenju izlaza iz sveopste krize. Realno, nije sasvim jasno koliki bi bio znacaj Micunoviceve pobede sem sto bi jedno visoko institucionalno mesto bilo popunjeno, a "predsednicka kriza", bar nakratko, okoncana.
Izlazak iz specificne ustavne krize vidi se, izgleda, u pomoci Venecijanske komisije koja je krojila i Ustavnu povelju u kojoj je jasno postavljen rok za uskladjivanje republickih sa federalnim zakonodavstvom. Dakle, ovde se na donosenje novog ustava sve vise gleda kao na nedovrsene poslove Venecijanske komisije, a na red ce, sasvim je moguce, doci i Havijer Solana.

Pravednicki patriotizam

Tesko je zamisliti da jedna proreformska vlada, u tako kratkom periodu, odigra toliko pogresnih poteza koliko je to poslo za rukom srpskoj Vladi. Pred srpsko-albanske pregovore u Becu premijer Zivkovic je, napadajuci suparnicku G 17 plus, upotrebio ili zloupotrebio goruci srpsko-albanski konflikt primedbom da ce lideri ove stranke uskoro u srpski parlament dovesti ni manje ni vise nego Tacija i Haradinaja!
Ta primedba pojavila se u svim medijima par dana pred, sada je jasno, neuspesne pregovore u Becu. Posle izjave Zivkovica i napadnih "akcija" protiv albanskih ekstremista na jugu Srbije pred samo zasedanje u Becu svi su, sem predstavnika Beograda, mogli da nadju opravdanje za traljave razgovore u Becu kojima je trebalo da budu postavljeni temelji albansko-srpskog dijaloga. Potraga za albanskim teroristima preko Interpola, pokazala se, takodje, kao fals potez. Agim Ceku je, kao pre par meseci Taci, bezbedno stigao u Pristinu, uz blagoslov Holkerija. Beograd, u liku ministra pravde Vladana Batica, nastavlja sa svojom propagandom i umesto da se bavi novim haskim optuznicama protiv cetvorice generala vojske i policije, koji su joj dostupni i koji, cak, sede u njenim ministarskim kabinetima, juri na vetrenjace ne brinuci ni o posledicama svojih propagandnih poteza.
Niko, ukljucujuci ni vecinu gradjana, nije iznenadjen optuznicama Karle del Ponte protiv cetvorice generala. Da se vode istrage protiv njih stvar je zdrave pameti i doslednog zakljucivanja, a i nasi mediji su sve do samog obelodanjivanja optuznica bili puni takvih pretpostavki. Za to su neki bili na tapetu ministra Batica i drugih nasih pravdoljubaca, a ne samo rodoljubaca.
Uz Skupstinu, vladu, predsednicke kandidate i Hag, strajkovi su prosli manje-vise nezapazeno. Strajk lekara i radnika "US-Steel" pokazao je da za pristojan strajk nije neophodan veliki sindikat. Dovoljni su nezadovoljni ljudi.