Nakon nagoveštaja Vlade Srbije da ne isporuči četvoricu generala Haškom sudu

Odbrana zločina

O odnosu vlasti prema Haskom tribunalu pisali smo u vise navrata i uvek konstatovali jednu te istu cinjenicu: taj odnos je pretvoren u cisto politicki, pun je sumnjicavosti prema stvarnim namerama Tribunala. Neretko neiskren i u osnovi shvacen kao prinuda. Poslednji dogadjaji nakon objavljivanja optuznica za cetvoricu srpskih generala daje nam za pravo da tvrdimo da se takav odnos odrzava i dalje.
Tesko nasledje Milosevicevog rezima, borba interesa stranaka ali i pojedinih drustvenih grupacija, kao i nesumnjiva redistribucija politicke i ekonomske moci u srpskom drustvu, znacajno uticu na ovo pitanje. Jacanje autoriteta SPC i Vojske ali i ekonomske snage onih kojih su se obogatili na ratnoj nesreci drugih, dovode dotle da svaki demokratski cilj, svako nastojanje za moralnom obnovom pojedinaca i drustva kao celine, ove etnocentricne i militarne snage pripisuju svetu praznih spekulacija, teorija zavere protiv Srbije i Srba, odnosno namerama sumnjivih sila i pokreta ("novog svetskog poretka" kao paradigme) da uniste srpski narod.
Tako se pitanje zlocina i kazne iz cisto moralne sfere preselilo u oblast politike i njene najgore varijante - dnevne politike - odnosno medjusobnog stranackog nadgornjavanja, trgovanja i ucena u cilju zadobijanja naklonosti birackog tela koje, ostavsi na temeljima milosevicevske nacionalisticke edukacije, ni danas nije sposobno da razluci politiku i njene pojavne oblike od moralnih normi. Za moralne norme politika koja se manifestuje u odredjenim institucionalnim aranzmanima1 ili oblikuje shodno navodnim potrebama odrzavanja nacionalne kohezije2 uopste nije relevantan faktor. Time, dakako, nemamo nameru da politici uskratimo moralnu komponentu, vec samo da konstatujemo tuznu istinu da je upravo sama politika sve vise istiskuje. Naime, saradnja sa Tribunalom, pravno obavezujuca, trebalo bi da ima znatno visi, moralni karakter. Umesto toga, neretko se osporava i pravni. Haski sud se dozivljava kao nuznost, zlo koje se mora otrpeti. Niko od politicara ne govori samokriticki o svom etnosu, o zlocinima koji su njegovi pripadnici ucinili drugima, o masakru u Srebrenici, o hladnjacama punim leseva albanskih civila... Umesto toga, oni nam serviraju uobicajene floskule o "potrebi saradnje sa sudom u Hagu" i "spremnosti da se otrpi nepravda koju nam je nametnula medjunarodna zajednica". Imperativ saradnje sa medjunarodnim sudom za ratne zlocine nasa vlada i nase mnenje, nazalost, ne dozivljavaju kao moralnu potrebu drustva vec kao nametanje spolja.
S druge strane, rezolutan stav srpske vlade da "nece izruciti cetvoricu generala", te da je to "svojevrstan pritisak na Srbiju i zapocete reforme", osim moralne dimenzije povlaci i pravno-politicke konsekvence. S obzirom na ovo poslednje, postavlja se pitanje: ko ima pravo da stiteci toboznje drzavne interese u potpunosti zanemari interese osam miliona gradjana. Ko ima pravo da zbog pedesetak imenom i prezimenom prozvanih pojedinaca osumnjicenih za ratne zlocine i zlocine protiv covecnosti, ugrozava egzistenciju miliona neduznih? Ako prihvatimo antropolosko-humanisticki koncept politike koji promovise politiku mogucnosti a ne politiku moci - sto aktuelno vlast u Srbiji za sebe tvrdi - onda je potpuno neprihvatljivo da kod gradjana postoje strepnja, strah i nesigurnost u pogledu buducnosti. Jos su Platon i Aristotel tvrdili da je osnovni cilj drzave postizanje najboljeg zivota clanova zajednice te da ona, drzava, treba da sublimira ono sto je najbolje u nama. Zato je neophodno da vlast prestane sa moralno i pravno neosnovanom odbranom zlocina i zastitom potencijalnih zlocinaca i okrene se dobrobiti svojih gradjana.

1 Na primer, navodni dogovor Vlade Srbije sa Stejt departmentom o tome da ce biti dovoljno da se izruci general Ratko Mladic pa da se ostali slucajevi procesuiraju pred domacim sudovima.
2 U vladajucoj garnituri preovladjuje misljenje da su gradjani Srbije uvereni u to da je Haski tribunal orudje medjunarodne zavere protiv srpskog naroda, te da je stoga bolje u javnim istupima povladjivati tom misljenju.