homepage
 
300-301
  
Republika
  
Zbivanja
Arhiva
O nama
About us
mail to Redakcija
mail to web master

 

  

 

  

Užasi življenja sa zlikovcima?

Zašto zlo učinjeno Albancima, Bošnjacima i drugima ne doživljavamo kao zlo koje je učinjeno čoveku

Miroslav Filipović

Ovi što danas ubijaju poštare i druge ljude na ulici, pljačkaju banke, prave "klasične sačekuše", pucaju iz "automobila u pokretu" ili "crnog audija" su, u stvari, isti oni Srbi koji su, orgijajući u Bosni i na Kosovu, počinili stravične zločine koji su bili tako neljudski i kojih je bilo toliko - da su uzdrmali temelje civilizacije na planeti Zemlji a Srbiju i sve što je srpsko osramotili. Njih ima na hiljade i, pošto za počinjene strahote ne samo da nisu kažnjeni nego se njihova zlodela u Srbiji pre smatraju herojskim nego kažnjivim, oni sada ubijaju nas. I, tek će!
Razgovor, vođen Čileu, u vreme vojne hunte, mogao je isto tako da bude vođen u bilo kom mestu na Kosovu, Bosni...:
"Ako me ikada pronađeš van ovih zidina, šta ćeš mi učiniti, Horhe?", pitao je zlikovac žrtvu. "Ništa", odgovori Solimano. "Ništa, ništa ti neću učiniti. Ja kao lekar samo pomažem ljudima." Zlikovac je samo slegnuo ramenima: "Eto vidiš! I ja i ti imamo svoj poziv!"
Reč je, dakle, o elementarnom ljudskom zlu kojim se ljudi bave u vidu poziva i koje odavno nesputano kola našom zemljom. Najpre je to bio jedva čujni glas, glasak takoreći, ni nalik na jasan i razgovetan govor, ali prošaputan negde i kao nevidljiva voda iz neznanog izvora koja se samo po šumu naslućuje, krenuo i potekao Srbijom i onda godinama ničim sputan, a svim i svačim hranjen i pojen, išao od usta do usta i od uha do uha, stalno rastući, da bi najzad ohrabren ničijim protivljenjem i sputavanjem, a najmanje državne vlasti, "pukao" svom snagom u proleće devedeset devete na Kosovu.
Ne brinite, neće ovo biti traktat o zlu. Za to imam premalo prostora i još manje znanja. Ovo je samo još jedan moj nedostojni pokušaj da doprem do onih receptora zla kojima je, priznajem, verovao sam, moj narod štedro obdaren, a koji su, iz razloga koje će neko valjda jednom istražiti, atrofirali ili gotovo odumrli i tako bacili moj narod u nesreću i sramotu od koje teško da ima teže i veće.
A nije da nemamo receptore za zlo. Sećate li se letošnje tragedije u Leskovcu kada je onaj nesrećnik ubio skoro celu svoju porodicu. Nije bilo Srbina koji nije bio konsterniran i istinski zaprepašćen i potresen. U tom slučaju su Srbi reagovali na zlo. Zašto u stotinama drugih slučajeva nisu? Zašto se receptori za zlo nisu probudili kada su "naši momci" na Kosovu zatirali čitave porodice, kada su u Srebrenici ubili desetak hiljada ljudi ne računajući one koje su samleli u kamenolomu ili one koji nisu isplivali jer su im, pre bacanja u vodu, utrobu isekli "fiberkom"? Zašto zlo učinjeno Albancima, Bošnjacima i drugima ne doživljavamo kao zlo koje je učinjeno čoveku. Zašto je silovati albansku devojčicu pred roditeljima a onda ih sve pobiti - švalerski podvig? Zašto, ako neko baci bombu na školu u Beogradu dobije doživotnu robiju, a ako je škola u Podujevu dobije - čin. Pa, zar je moguće da smo izgubili ako ne ljubav, a ono bar čovečnost prema deci?
Kad sam ja u proleće 2000. godine objavio podatak da je od posledica "borbenih dejstava naše vojske i policije" na Kosovu smrtno stradalo najmanje 800 građana Srbije mlađih od pet godina, sva lavina i kanonada ljutnje, osuda i protesta sručila se - na mene, a ne na ubice kosovskih mališana. Ja sam dopao zatvora, još uvek sam bez stalnog i sigurnog posla, a zlikovce koji su kafanski ceh plaćali bisernom dečjom minđušom na odsečenom uvetu, danas niko ne sme da pita šta su radili.
Zločinci su i dalje tu, pored nas i među nama. Ima ih toliko da se, sasvim sigurno, svaki dan očešemo o nekoga od njih. Čovek koji će biti Ginisov rekorder u broju pojedinačnih ubistava živi među nama, a umesto iz zatvora, zlikovci i zločinci nam se smeše sa predizbornih plakata i iz skupštinskih klupa. 		 
A ne bi trebalo da je tako jer zlo nije apstrakcija, zlo je univerzalno, a opažaj zla je neposredan, trenutan doživljaj onoga što se pojedincu nanosi. Kao što čovek istog časa doživljava zlo koje je naneto njemu ili onima koje voli - prijateljima, rođacima, susedima - trebalo bi da istom snagom doživljava zlo koje je naneto onima koje lično ne poznaje. U knjizi Mit o đavolu Dž. B. Rasel kaže: "Kroz analogiju sa sopstvenom patnjom, znate i razumete muke što ih Ana Frank podnosi u koncentracionom logoru, muke deteta koje od napalm bombe strada u Vijetnamu, muke asirskog vojnika koji umire pod užarenim suncem. Iako su i te muke i sav taj bol od vas udaljeni deset hiljada milja ili pet hiljada godina, ta razdaljina ne menja stvar. Glas se pretvara u krik i taj krik se čuje. Jevrejin u gasnoj komori; jeretik na kocu ili na lomači; usamljeni starac prebijen u gradskoj ulici; silovana žena - to osećanje da jedno od njih, samo jedno, pati, trebalo bi da bude nepodnošljivo osećanje. Činjenica da je neko primoran da pati nameće čoveku apsolutnu obavezu da pokuša da shvati problem zla i da se sa njim uhvati u koštac".
Da, dragi profesore, ako je čovek - čovek. A, ako nije?!
U svakome od nas kriju se osobine koje, ako nešto u vaspitanju ili socijalizaciji krene po zlu, mogu da proizvedu mučitelja, krvnika, ubicu, otmičara, sadistu. U poslednjih desetak godina to se dogodilo, u najboljem slučaju, hiljadama ljudi koji sebe nazivaju Srbima. Mučili su, ubijali, silovali, pljačkali, palili, vadili oči i sekli uši. Pitanje krivice tih ljudi jeste važno, ali nije najvažnije. Kako ih sprečiti da to ponovo ne učine, ko i kako može da garantuje da te horde ubica zagušenih nevinom krvlju neće isto učiniti u svom komšiluku?
Zar, opravdavajući i podržavajući zločince, upravo mi od Srbije ne pravimo zverinjak rađajuću i hraneći u njoj čudovište koje će nas jednog po jednog sve pojesti.
Dakle, nisu zločinci najvažniji, čak nije najvažnije ni to što ih vlast ne hapsi i ne sudi im. Najvažniji smo mi, građani. Šta je to sa nama, zašto mi pristajemo na zlo?
 
Zbivanja
Republika
Copyright © 1996-2004 Republika & Yurope