homepage
 
329
  
Republika
  
Zbivanja
Arhiva
O nama
About us
mail to Redakcija
mail to web master
 

 

    

Tamna strana vlasti

Nema vlasti koja nije podložna zloupotrebama, ali je svakako najopasnija ona koja briše granicu između zakonite radnje i kriminala

Nepisano pravilo nalaže da se svakoj novoj vladi ostavi sto dana da pokaže šta zna, ali naš problem je u tome što upravo ova vlada nikako neće da ostavi na miru svoje građane. Još se nije zvanično ni ustoličila, a već su u javnosti stale da kolaju razne, uglavnom tačne priče, o mnogim nepodopštinama i nečasnim radnjama koje su pojedini ministri počinili u nedavnoj prošlosti. Novi ministar pravosuđa Zoran Stojković, kao sudija Okružnog suda, osuđivao je na zatvor nedužne ljude samo zbog slobodnog mišljenja, novi ministar policije Dragan Jočić žigosan je kao provalnik, a prvi čovek vladinog sekretarijata za zakonodavstvo Zoran Balinovac nekada je, kao julovac, pripremao zakone uperene protiv opozicije i slobodnih medija. Kako da čovek, pred ovakvom gomilom iritirajućih činjenica, čak i kad je rešen da ćuti, može uopšte da izbegne a da ne govori o vladi u ovom periodu takozvane poštede.
Srbija već odavno živi po nekom posebnom ritmu i režimu otkrivanja i progona zločina, u kojem političke stranke, a ne sudovi, vode glavnu reč. One - te stranke - kao da jedna drugoj stalno poručuju: to za šta vi danas nas optužujete nije ništa prema onome što ćemo mi o vama sutra da otkrijemo! Čak i kada se neka od ovih otkrića pokažu tačnim, to ne umanjuje zlo koje ovakvo partijsko isterivanje pravde može da nanese društvu, državi i pojedincu. Pogledajte samo kako je odjednom nastala prava manija osnivanja skupštinskih anketnih odbora. Dobro je što ovaj odbor ispituje nezakonitosti u prodaji struje, ali bi njegovi članovi i predsednik Aleksandar Vučić, inače istaknuti čelnik SRS, morali da znaju da zloupotrebe nisu počele sa dosovskom vlašću, već da pljačke i ubistva počinjeni u Miloševićevo vreme, kada su zajednički vladali SPS i Srpska radikalna stranka, nemaju premca u istoriji Srbije. O odgovornostima za te zločine, međutim, i dalje se ćuti, a o dosovskim zloupotrebama raspredaju se priče sa perverznom nasladom.
Kod nas se, opet, potvrđuje staro pravilo da je promena vlasti najbolja prilika da svaka stranka najpre namiri svoj deo pravde. Jedan od prvih ljudi SPS-a Milorad Vučelić zatražio je javno onomad da se pohapse svi koji su, kako on kaže, kidnapovali Slobodana Miloševića i nezakonito ga odveli u Hag. Već se preduzimaju i neki praktični koraci, pa je tako najavljeno da se Skupština Srbije sprema da ukine Zakon o lustraciji, koji još praktično i nije počeo da se sprovodi. Neće, dakle, biti istraga svih zločina, nego samo onih koji "nama smetaju". Za ovakvu svrhu čak se i policijske institucije kadrovski prigotovljuju. Nastale su velike personalne promene u MUP-u Srbije, a činjenica da je na čelo BIA postavljen partijski čovek Rade Bulatović samo svedoči o tome da će policija opet biti za korak dalje od skupštinske kontrole.
Koštunica, koji u stvari i stoji iza svega ovoga, još jednom nam je otkrio svoju pristrasnost i selektivnost u poimanju legalizma. Na sve ove javne optužbe koje su se za njegove ministre potvrdile kao nesporne, on i njegov DSS nisu našli da urade ništa drugo već da medije osude za senzacionalizam. Time se na jedan indikativan način logično zaokružuje  

Honoré Daumier, Au polais
čitav njegov višegodišnji sistem takozvanog legalističkog ponašanja. Na tom svom putu Koštunica je imao uvek doslednu liniju: sutradan po 5. oktobru tajnovito se sastao sa svrgnutim Slobodanom Miloševićem, o čemu ni do danas ništa ne znamo, dugo je držao pod svojim zaštitničkim okriljem prvake vojske, policije i obaveštajne službe, generalne Nebojšu Pavkovića, Acu Tomića i Radeta Markovića, podržavao je pobunu "crvenih beretki" u novembru 2001, pa je sada sve to krunisao saradnjom sa Miloševićevim socijalistima. Takav njegov toliko razvikani i nametljivi legalizam nije ništa drugo do legitimizam, ako se pod ovim pojmom, u istorijskom smislu, razume puko preuzimanje svih onih loših oblika ponašanja i samovoljnog vladanja iz prethodnog autokratskog režima.
Kada takva ohrabrenja dolaze sa vrha državne piramide, onda se u istom duhu prilagođavaju i ostali učesnici u vlasti. Nedavno je skupštinski odbor za bezbednost većinom glasova odbio da prihvati godišnji izveštaj MUP-a Srbije, što može da bude i u redu pod uslovom da je ovde reč o uobičajenoj kritici rada vladinih organa. Međutim, pravi razlog ovakvog poslaničkog glasanja leži u tome što DSS i SPS nisu zadovoljni dosadašnjim zvaničnim tumačenjem ubistva premijera Đinđića. Samo nekoliko dana kasnije, i G 17 plus, koalicioni partner DSS, oglasio se sa zahtevom da se formira još jedan skupštinski anketni odbor koji bi, kako kažu, utvrdio sve okolnosti ubistva pokojnog premijera. Sve navodi na pretpostavku da smo opet pred jednim ozbiljnim pokušajem vlasti da se u istrazi već osumnjičeni za ubistvo zamene nekim drugim počiniocima i da se jednom od najstrašnijih zločina u istoriji Srbije dâ sasvim drugi smisao. Može se samo zamisliti kako će se suđenje optuženima za ubistvo Đinđića, koje je i do sada teklo uz puno pritisaka i pretnji, nastaviti sada pod senkom ovakvih poraznih nagoveštaja sa najvišeg mesta vlasti.
Nema, valjda, nijedne vlasti na svetu kojoj se ne mogu pripisati neke zloupotrebe, ali je, svakako, najgora ona vlast koja, zbog nesmotrenosti ili nekih skrivenih motiva, počinje da briše granicu između zakonite radnje i kriminala. A tu onda prestaje svaka normalna država, a počinje nasilje i haos.
  Dragoš Ivanović
 
Događanja
Republika
Copyright © 1996-2004 Republika & Yurope