Spasavanje Srbije

Na sceni je kosmička snaga gluposti odenuta u kostime nominalno raznorodnih ideoloških opcija koje imaju jedinstven cilj - da vladaju

U Srbiji će posle izbora predsednika mesecima ostati bolesna društvena atmosfera koju su kreirali i modelirali neki od predsedničkih kandidata. Mesecima će neodgovorni mediji željni jeftinog publiciteta i svakovrsnih senzacionalizama prepričavati i komentarisati navodne istine iznete u vidu beskrupuloznih optužbi i kleveta koje su višestruko opterećeni kandidati upućivali javnosti zarad navodne istine koju građani treba da znaju. Iracionalni činioci javnog mnenja, poput izgladnelog paćenika koji ne bira hranu, nekritički prihvataju opskurne, ružne, amoralne priče režirane u devijantnim umovima.
Mentalni teror koji legalno i legitimno vrše pretendenti na vlast nad stanovništvom ostavlja tragične posledice na racionalne stavove građana Srbije ne dozvoljavajući im da logično razmišljaju i realnije sagledaju svoje nezavidno mesto u aktuelnoj ljudskoj zajednici. Avanturisti, neafirmisani i neintegrisani likovi asocijalnih i antisocijalnih struktura i hronični mrzitelji svakodnevnim akcijama stvaraju negativnu društvenu klimu u kojoj građanin doživljava kako su svi koji zauzimaju nekakve društvene funkcije kriminalci i lopovi. Patološki naglašenih potreba da vladaju nad drugima, jer ne mogu da savladaju sopstvene defekte, oni modeliraju javno mnenje Srbije. Jeftinom demagogijom i nesankcionisanim gnusobama formiraju u Srbiji patološku socijalnu klimu u kojoj se stanovništvo snalazi kao u svakoj kriznoj situaciji, reagujući nasumice, često nesvrsishodno, nagonski, nesuvislo i haotično. Mentalni teroristi ne poseduju racionalnu svest o sopstvenim zlodelima, jer većina njih funkcioniše sa psiholoških nivoa koji su značajno odvojeni od realnosti. Sa tih pozicija svoje antihumane postupke shvataju kao veliku spasilačku misiju. U anahronim antičkim vizijama, kojima su opsednuti, sebe vide u ulozi spasioca, a ta uloga po njihovoj zamisli nameće posebne oblike ponašanja i sticanje prava na istinu. Istina je postala metafizička kategorija koja je po nekim nadnaravnim zakonomernostima pripala vlastodršcima, a oni je čuvaju kao pračovek vatru ili šaman u arhaičnom plemenu znanje o večnim tajnama, da bi mogli da je u nekom spiritualnom ritualu proslede finalnim korisnicima koje nazivaju "narod". U njihovim takmičarskim duhom opsednutim umovima i narod postaje virtuelna kategorija, poprimajući osobine neusmerene i nekanalisane energije koju ovi svojim mantrama žele da kontrolišu. U tom mantranju i bajanju lišavaju sopstvenu svest elementarne veze sa logikom i tako modeliranu prenose je amorfnoj energetskoj masi označenoj terminom "narod". Taj kontakt, koji se odigrava na energetskom iracionalnom nivou, lišava ih mogućnosti da se uklope u okvire objektivnih mogućnosti i sistematično i jednostavno prenesu sopstvene političke stavove i načine na koji će se oni reperkutovati na socijalni sistem. Pošto koriste iracionalne sisteme ličnosti ne ostvaruju kontakt sa realnošću, pa sa tih imaginarnih pozicija poručuju da je njihov zadatak, kojeg su se prihvatili, usmeren ka jednom cilju - spasavanju Srbije. U njihovim besmislenim i od realnosti iščašenim pričama Srbija postaje personifikacija neke tajanstvene, svima važne ličnosti, kao srednjovekovna dama zatočena u kuli zamka zlog čarobnjaka, pa se vitezovi bez mane i straha, okruženi svojim štitonošama i lučonošama, bore za njenu slobodu.
Taj groteskni performans koji se odvija pred očima zgroženih i zbunjenih građana u svojoj suštini je zapravo ordinarno jednostavan. Na sceni je kosmička snaga gluposti odenuta u kostime nominalno raznorodnih ideoloških opcija koje imaju jedinstven cilj - da vladaju. Vlast se u toj vašarskoj družini doživljava kao eliksir večnosti koji će onima koji ga se dočepaju omogućiti da postanu svemogući i besmrtni. U sistemu bez pravila i zakona vlast je privilegija bez odgovornosti, koja omogućava onima koji je vrše da neometano zadovoljavaju sve svoje skrivene i manifestne želje. Dok im se neko vreme nesmetano realizuju sva htenja i prohtevi, u njihovoj bazičnoj iracionalnosti raste osećanje moći koje ih definitivno odvaja od sveta običnosti i prenosi u nadnaravne visine.
Srpska vladajuća elita je uvek težila k ovakvom modelu upravljanja, zbog čega se kao po nepisanom pravilu događalo da se menjaju ljudi na vlasti ali ne i oblici vladavine. Sadašnji nosioci državnih funkcija uzaludno pokušavaju da sagrade sebi virtuelna kraljevstva i prestole.
Nevidljiva nit koja je povezivala mentalne matrice srpskih političara definitivno je prekinuta. Sagorela ju je neobična, nesvakidašnja, neprepoznatljiva i većini neshvatljiva ličnost pokojnog premijera.
Aktuelni premijer je u horizontalnim i vertikalnim nivoima svoje turobne ličnosti osetio svu nedostižnu veličinu svog prethodnika i sopstvenu osujećenost da ga prihvati zbog čega se opsednuto bori protiv svega što otvoreno ili samo u naznakama odražava kratko, čisto i jasno vreme drugačije Srbije. Premijerovi poslušnici i njegov kandidat ostrašćeno su nasrtali na ličnost tragično preminulog protivnika. Nisu ga pobedili, niti su svojim otrovnim rečima uspeli da otruju um dovoljnom broju birača da kandidatu omoguće da se približi prvoplasiranom usmenom pripovedaču bajki za nedorasle odrasle.
Natpolovična većina građana Srbije neodgovorno smatra da će zaštititi integritet sopstvene ličnosti ako se mentalno odvoji od duge Valpurgijske noći. Oni se, poput Bokačovih junaka iz Dekamerona, koji su se sklonili pred epidemijom kuge, zaklanjaju od dnevnih srpskih događanja navodnim distanciranjem od političke svakodnevice. Možda veruju da će zlo vreme jednostavno proći, kao što prolazi epidemija kuge. U čekanju drugačijeg sleda događanja, ne misleći na koji način i po kakvim zakonima će zlo da nestane, potkrepljuju sopstveno uverenje o ispravnosti stava da se ni za koga ne opredeljuju i veruju u sopstvenu bespomoćnost. Oni su generalno besni ali njihov neartikulisani bes je iracionalan. Predvidive vernike koji glasaju za svoje ne muče nikakva pitanja ili dileme o smislu delovanja njihovih lidera. Izgovorene reči su za njih aksiomi koji ne podležu nikakvim raspravama. One su njihovo "vjeruju" i smisao njihovog društvenog angažovanja. Pragmatičniji vernici conditio sine qua non svog delovanja vide u određenim beneficijama koje ostvaruju pripadnošću stranci i ideji.
Nevernici ne neguju stav sine ira et studio, oni su ili otpadnici ili bivši vernici ili razočarani poklonici neke za njih nerealizovane ideje. Oni inadžijski istrajavaju u ulogama internih kritizera sa sintagmom "svi su oni isti". Politički sinkretizam koji se ponekad dogodi kao procena aktera da će na taj način sačuvati trenutno zauzete pozicije ne menja stanje duha u Srbiji. Njeni stanovnici opstaju i istrajavaju u svojim iracionalnim stavovima donoseći odluke prema stanju trenutnog raspoloženja i emotivnog uverenja, kloneći se razumnih odluka i racionalnih rešenja. Zamke u koje se upliću postavljaju sami sebi, očekujući da ih neko drugi izbavi. Izbavitelji često samo još čvršće zatežu zamku.