Žilavo bezdržavlje

Nebojša Popov

Više od deset godina pratili smo, i preko našeg lista, razaranje države i društva, kroz ratove, zločine i pljačku. Istovremeno, suprotstavljajući se razornoj stihiji, ispitivali smo mogućnosti drukčijih pravaca zbivanja kojim su kretali pokreti i udruženja građana, demokratski deo opozicije i međunarodne institucije. Podržavali smo i zaokret 2000. godine, kao i sve napore novih vlasti k demokratskim promenama. Taj zaokret, ostvaren na izborima i demonstracijama, kako se ispostavilo nakon tri godine, uklonio je s vlasti vrh starog režima ali ne i sve njegove glavne aktere - vladajuće stranke (SPS, SRS, JUL), vojne i policijske aparate, paravojne i parapolicijske organizacije, krupne ratne profitere, razgranatu mafiju i nataložene patološke pojave. Moć tih "struktura", i po priznanjima funkcionera nove vlasti, ograničava i sputava nastojanja da se uspostavi normalna država. Normalna, u civilizacijskom smislu, da ne može svako svakoga nekažnjeno da ubije i pljačka, i da se vlast menja na izborima, a ne pučevima i pobunama. Najuverljiviji dokaz ove premoći su snažni otpori rasvetljavanju i sankcionisanju ratnih zločina i pljačke, suprotstavljanje hapšenju i suđenju Slobodanu Miloševiću i ubistvo premijera Srbije Zorana Đinđića. Sudeći po mnogim događajima, određeni centri političke i ekonomske moći koji su razorili nekadašnju državu i dalje pokazuju veliku moć u sprečavanju uspostavljanja nove države.
Dosadašnja istraživanja, ne samo naša, pokazala su da u nestajanju države i održavanju bezdržavlja najvažniju ulogu imaju ratni akteri koji su tuđom krvlju i znojem cementirali svoja "bratstva" i ne biraju sredstva da zadrže svoj deo ratnog plena i da ga dalje uvećavaju. Primetne su i izvesne strukture s dubljim korenima, u režimu koji je prethodio Miloševiću, gde je takođe postojala sprega vlasti i kriminalnih struktura (pre svega kroz privredne mahinacije koje su nazivane "korisnim malverzacijama" i u brutalnim obračunima sa starim i novim neprijateljima režima). U traganju za korenima sadašnjeg stanja iskrsava i deo duge patrijarhalne tradicije (uloga vođe, ratnih družina i ratnog plena). Ima indicija da nastaju i nove sprege delova nove vlasti i kriminalnog podzemlja. Na te dublje slojeve naše stvarnosti ukazuju mnoge afere koje ostaju bez valjanog raspleta. Osmotrimo pažljivije neke od njih.

Tržište usluga

Uzajamna optuživanja funkcionera nove vlasti - Dejana Mihajlova (DSS) i Čede Jovanovića (DS) - o vezama s kriminalnim strukturama najveću pažnju javnosti su privukli personalnim i stranačkim aspektima pojave. Na optužbe Mihajlova da je Jovanović kontaktirao s glavnim likovima iz "zemunskog klana", osumnjičenog za ubistvo Đinđića, Jovanović je to najpre poricao a potom delom i priznao, uzvraćajući optužbama o sličnim kontaktima ljudi iz Koštuničnog okruženja. Završni čin ove predstave bila je javna sednica dva skupštinska odbora (za bezbednost i zakonodavstvo) koja je uzela u zaštitu Jovanovića. Ostalo je, međutim, nerazgovetno šta je bio predmet spornih kontakata, na osnovu kakvih ovlašćenja su uspostavljani i s kojim ishodom.
U žaru uzajamnih optužbi zameo se trag o udelu istih tih struktura, gde se traži ubica Đinđića, u rušenju Miloševića i pobedi nove vlasti (i DS i DSS). Doskora slavljeni, zbog otkazivanja poslušnosti starom režimu, pre svega time što nisu pucali u pobunjene građane 5. oktobra, čime je izbegnuto masovno krvoproliće, isti likovi (Legija i dr.) i aparati sile (pre svih "crvene beretke") postali su stidna mesta koja se izbegavaju i uvaljuju drugima. Problem, pak, nije u estetskom i etičkom sudu, već u zloćudnom prtljagu nove vlasti. Poput drevnih oblika trampe, biće da je i ovde na delu razmena usluga ne samo prilikom rušenja starog režima, već i u instaliranju i opstajanju novoga. Tržište usluga očigledno postoji ali nisu poznati njegovi konkretni oblici i učesnici. I nije reč samo o naplaćivanju lojalnosti novoj vlasti, već i o žilavoj odbrani stečene moći i kapitala iz dužeg razdoblja, s ambicijama da to potraje u nedogled.

Pučistički izbori

Afera koju je pokrenuo Mlađan Dinkić, potpredsednik stranke G 17 plus i sada već bivši guverner NBS, oko korupcije u vrhovima vlasti ima, takođe, bučne površinske ali i sve primetnije dubinske tokove. Za finansijske mahinacije ("pranje novca" i sl.) optuženi su u prvom redu savetnik premijera Zoran Janjušević i Nemanja Kolesar, visoki funkcioner u vladi; nižu se optužbe i protiv nekih ministara (Đelića i Mihajlovića). Na dokaze koje nudi Dinkić ovi drugi iznose svoje dokaze o sumnjivim tokovima novca među najvišim funkcionerima G 17. I, dok bujaju svađalačke strasti, a nadležni organi odlažu odluke i pouzdaniji sud, neki bitni aspekti ove afere postaju sve vidljiviji. Recimo, otvara se pitanje kako se našao na tako visokom mestu u vlasti, kao savetnik premijera (i bivšeg i sadašnjeg) nekadašnji funkcioner DB i, istovremeno, vlasnik četiri firme (dve u zemlji i dve u inostranstvu) i šta sve on radi na tom mestu. Koji su sve koreni sadašnjih vlastodržaca i finansijskih moćnika u starim strukturama tajne ili obične policije? Problematični su, dabome, tokovi novca ali ne samo funkcionera vlade i G 17 plus, stranke koja je od grupe eksperata prerasla u stranku s razvijenom i moćnom infrastrukturom nego i finansiranje drugih stranaka. Tek usvojen zakon o finansiranju stranaka (čija je primena odložena za narednu godinu!) nudi rešenja za budućnost, ali kako podvući crtu ispod dosadašnjih tokova novca i uticaja raznih "struktura" na vlast, staru i novu? Još nije izvesno kakve su stvarne namere nove vlasti s osnivanjem Saveta za borbu protiv korupcije koji, skoro posle dve godine nakon osnivanja, nije postigao neki konkretan rezultat. Na težinu i dramatičnost borbe protiv korupcije ukazuje i činjenica kojoj nije posvećena odgovarajuća pažnja, da je premijer Đinđić ubijen u dolasku na dugo odlaganu sednicu pomenutog Saveta. U javnosti se iznose tvrdnje o njegovoj omraženosti, naročito kod "Haškog bratstva", zbog hapšenja i isporuke Slobodana Miloševića, kao i sumnje u njegove veze s kriminalnim podzemljem. Tek nakon sudskog epiloga ovog zločina, kao i zločina prema Slavku Ćuruviji i Ivanu Stamboliću, biće izvesnije da li je put k uspostavljanju normalne države otvoren.
Rado se ponavlja dosetka da "sve države imaju mafiju, a da u nas mafija ima državu". Možda se dugotrajna dominacija zločinačkih i pljačkaških struktura i može uslovno nazvati državom, ali se osnovanije može govoriti o negaciji države kao civilizacijske a ne samo demokratske institucije. Dramatično suočavanje težnji za diskontinuitetom s takvim - "prirodnim" - stanjem nije ni izbliza okončano. Dabome, nije reč o iskorenjivanju zločina, pljačke i korupcije već o uspostavljanju države koja će ih sankcionisati i "držati pod kontrolom", umesto da ostane, kao do sada, obrnuto.
Ova afera možda može biti podsticaj da se neke stvari razjasne, ali nije izvesno kakav će biti njen ishod. Da li će, kao i mnoge prethodne, biti potisnuta nekom novom aferom? Ako je ova afera, kako tvrdi predsednik G 17 plus Miroljub Labus, samo deo izborne kampanje te stranke, onda njen prvenstveni cilj nije rešavanje problema već rušenje pojedinih funkcionera a i čitave sadašnje vlade, i skandalima kao nizom malih pučeva. Pridobijanje potencijalnih birača naznakama da će tek rušenjem sadašnje vlade i pobedom G 17 plus na narednim izborima stvari teći drukčije bremenita je prevratničkim značenjem i populističkim metodama. Rušenje vlade, svakako, nije nikakav zločin. Tako nešto dešava se i u stabilnim i demokratskim zemljama. Uostalom, i današnja garnitura na vlasti, dok je bila u opoziciji, obećala je mnogo toga, pa i da će ubrzo nakon rušenja Miloševića na izborima proveriti da li imaju podršku birača, "za" šta i koga su, a ne samo "protiv" čega i koga. Od bivših vladajućih stranaka (SPS i SRS), koje nakon pada s vlasti uporno zahtevaju vanredne izbore da bi uklonili sadašnju vlast, nije mogućno očekivati fer i slobodne izbore. A zbog afera koje se nižu nije izvesno da li i delovi nove vlasti nameravaju da ruše sadašnji režim, opet, kao oličenje svih zala, i opet ne birajući sredstva (i saveznike).

Sprečavanje bitne promene

Put ka izborima nije razgovetan. Neizvesno je i kada će biti i kako će izgledati. Tamne senke na njih bacaju i gorljiva požurivanja i nemušta odlaganja. S tim je povezana još jedna afera, oko izbora Saveta za radio-difuziju.
Važnost medija, naročito elektronskih, u današnjem svetu nikome ne treba dokazivati, mada ne treba ni apsolutizovati njihovu moć. Jedan od pokretačkih motiva i razloga angažovanja mnogih učesnika u preokretu 2000, prisetimo se, bio je raskid sa starom praksom i postavljanje osnova za drukčiji status i ulogu medija, kako bi građani ostvarili pravo na objektivno informisanje i na slobodno formiranje i izražavanje svoje političke volje. I taman kada se, posle dugih natezanja oko donošenja novih zakona, očekivala bitna promena, Skupština Srbije je prekršila vlastiti zakon i izabrala dva člana (Nenada Cekića i Vladimira Cvetkovića) iako se njihova kandidatura pojavila pred sam kraj propisanog roka od 30 dana za javnu procenu svih kandidata. U javnosti su izneti dokazi o kršenju zakonske procedure i oko trećeg kandidata (Gorana Radenovića). Zbog svega toga su dva izabrana člana Saveta (Snježana Milivojević i Vladimir Vodinelić) podneli ostavke. Uprkos razložnih prigovora znatnog dela javnosti zbog kršenja zakona, Skupština je na novoj sednici "overila" kršenje vlastitog zakona i sporne članove zadržala u Savetu. U tome su učestvovali i funkcioneri jedne stranke, GSS, koja se dugo izdvajala od drugih po privrženosti načelu vladavine prava. Našavši se na visokim funkcijama u vlasti (Nataša Mićić, Dragor Hiber i Ivan Andrić), i oni su učestvovali u pomenutom kršenju zakona, pravdajući tako nešto pravnim dosetkama (da propisani rok od 30 dana teče i za nove kandidate kada se stari odbace) i pravdanjem političkim pragmatizmom koji je u ovom slučaju sasvim ogoljen; vele, moraju se raditi i prljave stvari ako je to u "višem interesu". Šta je ovde viši interes? Kažu, da se što pre uspostavi institucija od velike važnosti ali i da se u tome mora zažmuriti na zakonske i etičke norme jer je, ubeđuju i svoju stranku, politika "prljava", a da to ne znaju ili neće da znaju samo naivni i moralisti, svi oni koji nemaju pojma šta je, zapravo, politika i vlast.
U ovom skandalu nisu u prvom planu stare strukture moći i novca, mada se i one povremeno razgoropade, već nove sprege starih i novih kadrova. I nije reč o neposrednoj korupciji, novcem (mada ni tako nešto nije isključeno), već je na delu potkupljivost samom vlašću - ostati u njoj što duže i sa što više lične koristi. Baš u tome i jeste osobenost ove afere, da već postojeće strukture bezdržavlja dobijaju "svežu krv" (ili odgovarajuće "prihranjivanje"), nove kadrove koji će se uključiti u sprečavanje uspostavljanja normalne države.
Ovom aferom dovedena je u pitanje stvar od velike važnosti - kako poštovanje zakona tako i utemeljenje novog statusa medija, da obezbede pravo građana na objektivno informisanje i mogućnost da slobodno komuniciraju i tako formiraju i izraze svoju političku volju (koja nije fatalno "prljava"), kao i imaju realnu mogućnost javne kontrole vlasti. Bez svega toga nema fer i slobodnih izbora i normalne izborne smene vlasti.

*

Afere o kojima je bilo reči potvrđuju ranija saznanja o snazi različitih centara političke i finansijske moći koji su razorili jednu državu i pružaju žilav otpor stvaranju nove. One, istovremeno, bacaju i novo svetlo na raznolike sprege među njima. Sve vidljiviji tragovi vode i ka širim sklopovima finansijske i političke moći u današnjem svetu, ali ta tema prelazi okvir ovog teksta. Posebno je zanimljiv fenomen da među ovim strukturama postoje siloviti antagonizmi, osvedočeni i čestim međusobnim oružanim obračunima, a da imaju i zajednički interes da se produži stanje bezdržavlja. Ali o tome, kao i o još važnijoj temi - koji činioci realno stoje nasuprot spregama vlasti i kriminala - valja posebno razmišljati i raspravljati, jer bez uvida u tu "stranu medalje" ne može se videti put izlaska iz sadašnjeg stanja.