»Kada će Buš da padne?«

Imanuel Volerstin

Bušovi dani su odbrojani. On je u ozbiljnoj nevolji, a nevolja neće prestati. Zbirka izgovora za invaziju na Irak troši se malo-pomalo. I on i Bler su morali da se povlače zbog nekih svojih nečuvenih izjava. Čuvena oružja za masovno uništenje nigde se ne mogu pronaći. A ako se nešto i iskopa, duboko negde zakopano, sve bi to samo pokazalo da oružja nisu bila spremna za upotrebu u ratu - a sigurno ne u čuvenih 45 minuta razmaka Tonija Blera. Izgleda da su aluminijumske cevi tačno ono što je Sadam rekao da jesu - materijal za rakete. Pretpostavljene veze između Sadama Huseina i Al-Kaide uvek su bile neverovatne i nema dokaza koji to potvrđuju. Buš sada okrivljuje CIA, dok republikanski predsedavajući Senatskog komiteta za obaveštajne službe optužuje CIA zbog nedostatka materijala koji bi predsednika Buša doveli u škripac. Dešavaju se krađe.
SAD su jednom ranije, i ne tako davno, preživele ovaj scenario. Votergejt zabašurivanje predsednika Niksona radilo je u početku, sa partizanskim ciljanjem iz zaklona i udaljenosti na pojedine neprijatelje, ne zadugo. Kada je Nikson pokušao da upre prstom u "lažljive lude" (setite se Džona Dina), oni su počeli da otkrivaju istinu. Nikson nije pobedio u ponovnom glasanju. Izdržao je tek toliko dugo da bi na kraju morao da podnese ostavku na svoj predsednički položaj, kada je uspeh inpičmenta bio neizbežan.
Naravno, dve situacije su sasvim različite u svojim detaljima. Ali postoje i određene napadne sličnosti. Obe se događaju u kontekstu ambivalencije američkog javnog mnenja o ratu. U obe su upetljani predsednici voljni da iskoriste sve instrumente svoje komande da silom formiraju politike i zastraše protivnike. Obojica su oko sebe okupila ličnosti koje su majstori za zagrađivanje kamenim zidovima. Potpredsednik Čejni mora da je naučio lekciju iz iskustva Niksonovog državnog tužioca Džona Mičela.
U politikama - svetskim, nacionalnim, lokalnim - vi možete dobiti veliku podršku ukoliko pobeđujete. Ali podrška često nestaje u istom trenutku kada počinjete da gubite. Buš je obećao SAD i svetu transformaciju Iraka, čak i Bliskog istoka, samo ako Sadam Husein bude smenjen sa položaja. U vezi s tim, oko tri meseca posle vojnog kolapsa iračkog režima, kakva je situacija u Iraku? Svakog dana ginu američki vojnici u očigledno gerilskim akcijama, sa određenim posledicama. Irački policajci, novopostavljeni od strane okupatora, prete da će podneti ostavke ako američki vojnici ne napuste njihove policijske stanice jer osećaju da su im životi u opasnosti zato što su u tesnoj vezi sa američkom armijom. Očigledno je da američki vojnici nisu viđeni kao zaštitnici onih koji sa njima sarađuju, već kao nasilno udruživanje koje dovodi u opasnost život.
Američki okupatori nisu bili u stanju da obnove čak minimum snabdevanja električnom energijom gradskih centara Iraka. Iskreno, ja sam time zapanjen. Čovek bi pomislio da američka vlada može da sakupi neophodan broj inženjera, da dopremi neophodnu opremu i obezbedi nužnu zaštitu za inženjere kako bi se za nedelju-dve obnovila proizvodnja električne energije. Zar je to suviše skupo? Ima li drugih prioriteta? Možda SAD misle da to nije značajno? Obični ljudi u Iraku misle da je to prioritet broj jedan i postaju vrlo ljuti. Ubrzo bi zemlja mogla da bude preplavljena nostalgijom za režimom koji su SAD oborile.
U međuvremenu, u Velikoj Britaniji, herojski saveznik SAD Toni Bler nalazi se u rastuće dubokoj nevolji. Konzervativci su odlučili da nema vajde podržavati ga. Liberali nikad i nisu. A raste i broj neposlušnih laburista. Upravo u ovom momentu SAD su najavile da će suditi šestorici okrivljenih za slučaj u Guantamo Beju, od kojih su dvojica britanski državljani. Priprema se oluja u Velikoj Britaniji među vrlo uvaženim pravnicima koji se protive onome što vide kao sumnjive, čak nezakonite procese. Oni zahtevaju od Blera da ubedi SAD da te ljude predaju britanskom pravosuđu. Ali Bler ne može da obeća SAD da će priznanja, izvučena bez prisustva branioca, biti prihvaćena kao dokaz pred britanskim sudovima. Nema jednostavnog načina na koji bi SAD pomogle Bleru u ovoj teškoći, a da se ne stavi na kocku cela struktura Guantamo košmara. U isto vreme, američka vlada ima tešku muku da ubedi bilo kog američkog advokata da bude pravni zastupnik odbrane zato što oni tvrde da su izigrani pravni propisi protiv optuženih.
Pretpostavljalo se da će pobeda u Iraku imati efekat pridobijanja nepokornih saveznika - Francuske, Nemačke, Rusije - da izmene svoje pozicije. Nema ni znaka od toga. Zašto bi i trebalo da ima? Kada je Time magazine pravio anketno istraživanje u Evropi, u martu, pitajući koja je od tri - Severna Koreja, Irak ili SAD - najveća pretnja za svetski mir - ogroman broj od 86,9% odgovorio je da su to SAD. A SAD i Evropa se nalaze usred sporenja o pitanjima svetske trgovine. U ovome su SAD u prilično slaboj poziciji. Svetska trgovinska organizacija određuje se u ovim pitanjima protiv SAD. Mnogo malih zemalja ćuti, a neke baš i ne ćute, odbijajući da se sagnu pred američkim insistiranjem da SAD budu jedina zemlja iznad međunarodnog prava.
Poslednje po redu, ali ne i po važnosti: američkoj ekonomiji uopšte ne ide dobro. Pored toga, postoje konzervativci koji vrište da Bušov režim nije stvarno konzervativan jer on uvećava, a ne smanjuje ulogu države. Hauard Din se sklanja kao potencijalni kandidat demokrata. I čak i ako ne prihvati kandidaturu, što on u stvari može, već je prisilio ostale demokratske kandidate da se "pomeraju ulevo", da bi probali da uhvate malo podrške, koju bi Din, izgleda, dobio.
Može li Buš sve ovo da preokrene? Na kratke staze možda. Pomoglo bi mu kada bi mogao da uhvati Sadama Huseina. Ponovo sam zapanjen da SAD to nisu u stanju. Ali možda ne bi trebalo da budem toliko zapanjen. Osama bin Laden nije uhvaćen, mrtav ili živ, iako ga Buš lovi skoro dve godine. Mula Omar je još na slobodi i izgleda da reorganizuje Talibane.
Što se tiče jastrebova koji okružuju Buša, već dan posle pada Bagdada počeli su da galame da se napadne Sirija. Ali su sada svi utihnuli. Ni Iran, ni Severna Koreja nisu usporili svoje kretanje ka sticanju nuklearnog oružja. Naprotiv. Oni se zapravo njime razmeću. A SAD su vrlo oprezne. Izgleda da SAD nemaju čak ni dovoljno trupa na raspolaganju da učine što je hitno potrebno, da bi ponovo osnažili svoj položaj u Iraku. Izgleda da na jedvite jade uspevaju da uzmu Iran ili Severnu Koreju ozbiljno. A ni diplomatske inicijative ne postižu baš mnogo u bilo čemu - u Izraelu, Palestini, severoistočnoj Aziji, niti pak u Latinskoj Americi.
Kada bih ja bio Džordž Buš, bio bih veoma zabrinut. Možda on nije. Ali se kladim da neki njegovi domišljati politički saveznici grizu nokte. Ne tako davno osećali su se vrlo sigurno. A državni brod je uplovio u burne vode. Možda neće odmah potonuti. Ali, da li će bezbedno stići do obale? A prednosti (koje se u golfu daju slabijem igraču) nisu dovoljno velike da bi se smejali samozadovoljno.
Komentar No 117, 15. jul 2003. godine

Prevela Borka Đurić