|
Godina XVI (2004)
|
1-30. jun 2004.
|
 |
|
|
Republika
|
Događanja
|
|
|
|
|||||||||||||||
|
Suđenja u Srbiji kao lakmus društvenih kretanja Kazniti zločin - uspostaviti državu Ako zločin nije kažnjiv onda se negira najosnovnije ljudsko pravo - pravo na život Za režim Slobodana Miloševića često se koristi sintagma "poredak zločina" ili "zločinački poredak". To je, u suštini, srž te vlasti, jer je ona generisala zločin. Zločin joj je služio i kao sredstvo samoodržanja.Razumljivo je da u poretku zločina ne mogu postojati normalne državne institucije, jer bi one, po logici stvari, nastojale ne samo da ga spreče već i sankcionišu. Tokom decenije i po razarane su institucije, razarana je i sama država; ostala je samo sila, gola vlast. Na nesreću, snage koje su sebe nazivale demokratskim, nakon 5. oktobra, nisu energično prionule na posao izgradnje državnih institucija. One nisu, za ove skoro četiri godine, uspele da razularenu, bahatu, golu vlast (pod ovim terminom podrazumevamo vidljive i nevidljive moćnike Miloševićevog ali i novog režima, dakle formalne i neformalne klike koje raspolažu i ogromnom finansijskom moći) "uklope" u čvrste okvire regularne i kontroli podložne državne vlasti. Tek na toj osnovi moguća je jasna podela na zakonodavnu, izvršnu i sudsku vlast. Oklevanje da se to učini dovelo je celo društvo u stanje konfuzije i haosa u svim oblastima. Aktuelna suđenja u Srbiji, odnosno njihov dosadašnji tok (za ubistvo premijera Đinđića, otmicu i ubistvo Ivana Stambolića, četvorostruko ubistvo članova SPO na Ibarskoj magistrali i pokušaj atentata na Vuka Draškovića u Budvi) na najvidljiviji način pokazuju taj haos. Stoga će njihov konačan ishod dati nedvosmislen odgovor na pitanje: hoće li zločin prestati da bude "normalan" način života u Srbiji? Od toga će zavisiti i budući pravci kojima će naše društvo ići. Nažalost, sudska vlast, i sama suštinski neinstitucionalizovana,* zasad ne preuzima svoje ustavom zajemčene funkcije preko kojih se, kažnjavanjem zločina, jedino može izgraditi država i obezbediti sigurnost građana. Upravo zbog te činjenice svedoci smo retrogradnog procesa sprečavanja sankcionisanja zločina. Ko sprečava njegovo sankcionisanje? To rade iste one snage koje su svojevremeno razorile državu i koje danas, uz pomoć nekih krugova postmiloševićevske vlasti, sprečavaju na različite načine da se formalne institucije države pretvore u stvarne i suštinske, da se, jednostavno, izgradi država. Zašto to rade? Samo iz jednog razloga: da bi zadržale glavnu ulogu u društvu, a to je moguće jedino
Ko je, međutim, pozvan, da ga reši? Po našem mišljenju to je prvenstveno pravosuđe (tužilaštvo i sudovi), odnosno sudska vlast. Sudska vlast je jedina koja može i mora da kazni zločin, a od toga hoće li to ona učiniti, zavisi izgradnja države. Nema države bez osnovnog postulata - učiniti da zločin bude kažnjiv. Objašnjenje je jednostavno: ako zločin nije kažnjiv onda se negira najosnovnije ljudsko pravo - pravo na život! Sva druga ljudska prava deriviraju iz ovog elementarnog prava. Cinično je govoriti o bilo čemu drugom ako nemamo pravo na život, odnosno ako nismo sigurni da nećemo biti ubijeni zato što npr. različito politički mislimo ili zbog etničke, verske ili neke druge pripadnosti. U kontekstu izbegavanja suočavanja sa zločinom i njegovog sankcionisanja treba posmatrati i odnos prema Međunarodnom sudu za ratne zločine u Hagu. Saradnja sa ovim sudom kod nas se posmatra kao odnos prinude, kao nešto što je iznuđeno. Ako se skriva zločin, opstruira njegovo međunarodno sankcionisanje, odnosno ako kao društvo ne želimo da se krivice za učinjene zločine individualizuju, onda će breme zločina nositi svi građani Srbije. A i sam zločin, ma kako bio strahotan, na taj se način relativizuje, pa se o njemu onda govori u stilu: pa dobro, svi smo pomalo krivi... To je upravo ono što su snage koje svoje postojanje baziraju na zločinu i želele da postignu. U ovaj proces skrivanja zločina i sprečavanja njegovog sankcionisanja umešali su se stranački vrhovi koji, zajedno sa mnogim medijima, u nedostatku istinski institucionalizovane sudske vlasti koja bi valjano obavljala svoj posao, svojim sumnjičenjima, odnosno unapred skrojenim presudama izigravaju nekakav kvazisud, praktično postajući supstitut sudske vlasti. Te stranačke klike vode otvorenu borbu za golu vlast, a ne za formiranje institucija koje bi tu vlast ograničile. Dakako, nije potrebno isticati da se te moćne klike koje imaju silu vlasti, a nemaju ograničenja u vidu pravno uređenog sistema, služe lažima da bi "dokazale" optužbe na račun svojih političkih protivnika. Tipičan primer je nedavna neverovatna optužba Koštuničine političke partije, decidno izrečena na konferenciji za štampu, da lideri Demokratske stranke znaju ko je ubio premijera Đinđića! Mediji se, pak, sa svoje strane, ne bave istraživačkim
Rešenje je, dakako, moguće: sudska vlast bi samo trebalo da odlučno i bez straha, uprkos pritiscima vidljivih i nevidljivih moćnika, preuzme svoje ustavom zagarantovane funkcije. To znači da tužilaštvo treba da tuži, sud da sudi i objektivno, u skladu sa zakonom, presuđuje. Što više objektivnih presuda donese, sudska vlast je bliža stvarnoj institucionalizaciji svoje funkcije, a društvo za korak bliže izgradnji uređene, pravne države u kojoj se nasilje, pljačka i zločin, ma koje vrste, energično kažnjavaju. Tek kada ovaj uslov svih uslova bude ispunjen, kada građani Srbije, kako smo to već napred istakli, ostvare svoje najelementarnije ljudsko pravo - pravo na život - tek tada možemo govoriti o svemu ostalom. O moralnoj odgovornosti i katarzi, o ekonomskom napretku. O Evropi, odnosno o priključenju evropskim integracijama. I to ne zato što "to svi u našem okruženju rade" i što "moramo u Evropu jer nemamo kud", nego zato što to iskreno želimo i što pravno i moralno očišćeni od zločina, posle dugog perioda mraka, istinski shvatamo da smo deo sveta, deo moderne civilizacije i da želimo da sa njom delimo iste vrednosti.
* Tako je, na primer, Treći opštinski sud u Beogradu svojevremeno izrekao Miloradu Lukoviću Legiji šestomesečnu kaznu zatvora, što je uredno zapisano u njegovom dosijeu, a da niko, počev od osuđenog (koji se ne seća), pa do samog Suda, ne zna tačno o kom krivičnom delu je bila reč. Presuda, izgleda, nije bila ni uručena, a kamoli da je osuđenik pozvan na odsluženje kazne! (videti: Danas, 19. 05. 2004).
|
|||||||||||||||||
|
|||||||||||||||||
|
Republika
|
