I u Srbiji je zločin kažnjiv

Ima lasta, a proleća?

Nedavno je u Okružnom sudu u Kraljevu, pravosnažnom presudom, okončan sudski postupak protiv Gorana Veselinovića iz sela Trnava kod Jagodine, bivšeg pripadnika rezervnog sastava "Specijalne jedinice Službe državne bezbednosti zvane Frenkijevci". Veselinović je, za ubistvo više civila u Kosovskoj Mitrovici tokom maja 1999, osuđen na kaznu od 40 (četrdeset) godina zatvora. Vrhovni sud Srbije je, kao drugostepeni sud, potvrdio ovu kaznu

Prvo što čovek oseti posle prijema ovakve informacije je pozitivan šok i neverica. Ovo je ipak Srbija koja nezadrživo galopira ka dvoguboj klerofašističko-četničkoj nakazi u kojoj je ubistvo ne samo normalna i nekažnjiva stvar, nego i tvorevina u kojoj je široko usvojeno pravilo da se ubica i zlikovac uredno i uvek naziva gospodinom, a njegova žrtva nikad ("gospodin Ulemek optužen za organizovanje ubistva Ivana Stambolića...", "gospodin Jovanović, prvooptuženi za ubistvo Zorana Đinđića..."). Ipak, uprkos takvoj klimi, bivši "Frenkijevac", kako je sam sebe nazivao tokom suđenja, osuđen je na maksimalnu kaznu a da niko nije ni trepnuo. Sam događaj može da se posmatra sa ko zna koliko strana i aspekata, a mene za ovaj tekst interesuje pre svega činjenica da sam ja do te informacije došao sasvim slučajno i nehotice i što bi, da nije bilo tog slučaja, ova krucijalno važna stvar za Srbiju ostala sakrivena daleko i duboko od javnosti.
Ne znam zašto vlast u Srbiji tako dugo istrajava ponoseći se glupošću svojih političara i agresivnošću svojih zločinaca i zlikovaca, umesto da, kao dar sa neba, prihvati i ohrabri makar i tanušne izdanke onih osobina na kojima već dugo počiva zdanje civilizacije na planeti Zemlji i koje se povremeno i tu i tamo u Srbiji javljaju u svojoj punoj snazi, lepoti i koristi. Naravno, radi se o odlukama sudske vlasti koja nam, očigledno, s vremena na vreme podgreva nade da u ovoj zemlji ipak nije sve otišlo do đavola. Pri tom se potpuno slažem da misao o toj nadi treba pažljivo eksploatisati, da je reč o procesima zločincima koji nisu u vlasti niti pri vlasti, i koji ni na koji način nisu potrebni vlasti, ali ipak, posle presude Veselinoviću, svaka šuša od političara može bilo gde u svetu, nažalost sasvim nezasluženo, da se podiči da i mi u Srbiji sudimo zločincima i dosuđujemo im najteže zatvorske kazne. Tako Pandorina kutija srpskog zla ostaje i dalje zatvorena, i svi mi sa njom. Umesto da se kriju kriminalci i zločinci, kriju se tužioci i sudije koji sude onako kako sude sve sudije na svetu. Umesto da na press konferencijama sudska vlast informiše javnost da je "taj i taj zlikovac" osuđen za zločin, pa i da "u ime naroda" zapreti svim drugim zlikovcima da će biti kažnjeni, konferencije drže političari tek za nijansu manje zli i štetni od zločinaca i na njima aboliraju "tog i tog gospodina ubicu".
Suštinsko pitanje koje već nekoliko godina pokušavamo da postavimo, pored ostalog i ovim tekstom, je pitanje da li je u ovoj zemlji ubistvo drugog čoveka kažnjivo, i koliko slučaj Suda u Kraljevu može da probudi nadu boljeg dela građana Srbije da, ipak, nije sve izgubljeno, i da postoji dobitna kombinacija i za nesrećne Srbe.
Iako ovakve presude moraju da ohrabre, odgovor na to pitanje mora da bude negativan na najjasniji mogući način. Ubistvo u Srbiji i dalje je generalno nekažnjivo i to ne samo ubistvo Albanaca i pripadnika drugih naroda protiv kojih smo ratovali, već i ubistvo građana Srbije pa i samih Srba. Ovo poslednje ističem zbog nedavne izjave jednog kriminalca da "Cema nikad ne bi ubio Srbina!" A ubistvo, kao najteži zločin protiv života uopšte, nekažnjivim može da učini samo vlast. Ta teza će biti predmet rasprave nekog sledećeg teksta, a ovoga puta me mnogo više interesuje zašto vlast čini sve što može da zataška ili učini gotovo tajnim napore sudske vlasti ne samo da sudi zločincima, već i da ih osudi na teške ali zaslužene kazne. Dakle, ono čime bi se svaka normalna država ponosila i čime se svaka država i ponosi, i što bi morala da bude prva vest u svim medijima, to se drži pod embargom ili se gura daleko na marginu događaja o kojima treba informisati javnost.
O tome se u Srbiji nerado govori i to gotovo da je tabu nad tabuima. Još uvek nema nikoga ko bi u ime vlasti, države, crkve, naroda, progovorio, kako otac Sava kaže, "i o onim teškim istinama koje je trebalo da probude uspavanu savest srpskog naroda, naročito njegove indiferentne inteligencije". A upravo iz tih centara moći i autoriteta morali bi da krenu podsticaji za analize naše bliske prošlosti.
Ovi što danas zverski ubijaju predsednike i premijere, lišavaju života poštare i druge ljude na ulici, pljačkaju banke, prave "klasične sačekuše", pucaju iz "automobila u pokretu" ili "crnog audija" su, u stvari, isti oni Srbi koji su, orgijajući u Bosni i na Kosovu, počinili stravične zločine koji su bili tako neljudski i kojih je bilo toliko - da su uzdrmali temelje civilizacije na planeti Zemlji a Srbiju i sve što je srpsko za navek isprljali i osramotili. Njih ima na hiljade i, pošto za počinjene strahote ne samo da nisu kažnjeni nego se njihova zlodela u Srbiji pre smatraju herojskim nego kažnjivim, oni sada ubijaju nas. I, tek će! Verujte mi!