Kako do novog ustava? Nastavljamo dijalog o tom pitanju, koji smo objavili u prethodnom broju Republike. U dijalog se uključuje i Milan Podunavac, politikolog i profesor Fakulteta političkih nauka u Beogradu, koji za Republiku iznosi svoje poglede na ustav i njegovu ulogu u konstituisanju društva

Egzistencijalni značaj države

Prvi motiv u našem društvu mora da bude uspostava stabilnog poretka i stvaranje takvih pravnih i političkih institucija koje će onemogućiti da se društvo ponovo surva u stanje u kojem je bilo, a koje označavamo kao "prirodno stanje", odnosno stanje neporetka

Prioritet: pravo na život

Podunavac: Mađarski konstitucionalista Andraš Šaj uvodi pojam straha ustavotvoraca i na teorijskom planu iznosi motiv iz analize Hane Arent o američkoj revoluciji i načina na koji je Amerika došla do sekularne i moderne političke konstitucije. Hana Arent odgovara na pitanje šta je bila glavna zadaća američkih ustavotvoraca i kaže da njihov zadatak nije bio da uvedu institucije javnih sloboda, pa čak ni da uvedu ideju ograničene i podeljene političke vlasti, nego potreba da se ustanovi stabilan pravni i politički poredak koji će onemogućiti da se američko društvo "ponovo ne surva u stanje neporetka, pravne i lične nesigurnosti, neslobode i anarhije". Osnovna ideja Arentove bila je da američki ustavotvorci, u prvom redu federalisti, nakon revolucije, u procesu redefinicije jednog političkog poretka, treba da uspostave stanje minimalne sigurnosti građana u kojem bi bila osigurana temeljna dobra kao pravo na život, pravo na slobodu i osiguranje svojine. Na drugoj strani taj poredak bi u dužem periodu trebalo da osigura da individualni i kolektivni akteri na trajan i sistematičan način usklađuju, rutiniziraju svoja individualna iskustva i individualna i kolektivna ponašanja. Mislim da je ovaj problem od iznimno velike važnosti za političko društvo Srbije i zato sam njime i počeo. I da ono što profesor Nenad Dimitrijević naziva jednom vrstom "nemogućnosti izbora imperativa" može da se na neki način razreši reinterpretacijom koju sam posudio iz političkog štiva Hane Arent, što znači da prvi imperativ pred kojim se političko društvo u Srbiji nalazi - jeste imperativ uspostave stabilnog pravnog i političkog poretka. Što znači da drugi imperativi pred kojima se društvo u Srbiji nalazi u sukobu sistemskih i političkih imperativa nisu na prvom mestu.
U tom smislu rekao bih da su imperativi liberalne rekonstitucije društva, pa čak i demokratske obnove političkog života u društvu, na neki način iza imperativa stabilnog političkog poretka. Učiniću jednu inovaciju u odnosu na reinterpretaciju i Hane Arent i Nenada Dimitrijevića, a ona se ogleda u sledećem: glavni učinak oktobarske revolucije iz 2000. godine u Srbiji jeste osvajanje jednog protodemokratskog okvira i prostora, tako da Srbija, po mom mišljenju, upravo iz tog protodemokratskog prostora ima šansu da uspostavi stabilan i relativno trajan politički poredak. Problem je u tome što je demokratija dosta krhka tvorevina. Ona je u odnosu na antidemokratske političke strategije i ideologije uvek u jednoj vrsti defanzive, uvek je mnogo lakše mobilizirati političku podršku na antidemokratskim nego na demokratskim političkim formulama jer one od građana traže štošta što prve ne traže. Zato Ruso i kaže "nije lako biti građanin u demokratiji".
Prvi motiv u našem društvu mora da bude uspostava stabilnog poretka i stvaranje takvih pravnih i političkih institucija koje će onemogućiti da se društvo ponovo surva u stanje u kojem je bilo, a koje označavamo kao "prirodno stanje", odnosno stanje neporetka.
Izložiću još dva motiva koja je Hana Arent posudila od Aleksandra Hamiltona, glavnog arhitekte američke revolucije. U uvodnom delu Federalističkih spisa Hamilton odgovara na pitanje o domašaju američke revolucije i odgovornosti političkih aktera za njenu konstitucionalizaciju. On kaže da glavni ispit političkih aktera i socijalnih snaga u odnosu na šansu koja im se pruža za obnovu, pa i konstituciju novog političkog poretka, zavisi od toga da li će na njihove odluke uticati neki slučaj ili događaj koji je van njihove kontrole ili će način na koji će se obnavljati i oblikovati politički život biti izraz izbora političkih aktera. To je čuvena Hamiltonova sintagma "slučaj ili refleksija političkih aktera". Američka revolucija je pokazala da je izbor novog sekularnog, demokratskog i republikanskog političkog poretka bio izraz jedne refleksije, jedne selektivne reinterpretacije ključnih političkih događaja i da je to omogućilo američkom društvu vrlo široke mogućnosti konstitucionalnih izbora u uspostavljanju novog poretka. To bi i za Srbiju bilo izuzetno važno. I ovu debatu vidim kao jednu vrstu refleksije političke dinamike koja treba da omogući izbor onog konstitucionalnog okvira koji će u najvećoj meri odgovoriti na imperative modernog i demokratskog društva kojem bar jedan deo političkih aktera u Srbiji sigurno stremi.

Opasnost: perpetuiranje neporetka

Analiza političkih događaja u Srbiji otkriva da su akteri imali otvorenu šansu za refleksiju i široke mogućnosti konstitucionalnih izbora. Ali se nakon dve godine pokazalo da ključni politički akteri, pa i intelektualni blok koji podržava onaj politički, guše potrebu za refleksijom o prirodi političke dinamike, o tome šta znači oktobarska revolucija za Srbiju i tako odlažu pitanje konstitucionalnog izbora. Tako se, kako kaže Nenad Dimitrijević, sa kojim se potpuno slažem, gubi konstitucionalna šansa koja je postojala u trenutku kada je izlivena ogromna energija građana i kada se legitimnost nove političke vlasti nadgrađivala jednom formom snažne republikanizacije, i kada je postojao snažan interes građana za to kakva će biti njihova politička zajednica. Utisak je da je ta propuštena šansa sada ozbiljna hipoteka i teg za novu političku elitu koja sada, izgleda, pokušava da gradi pravni i politički poredak na nekim drugim pretpostavkama.
Političku budućnost Srbije odrediće to da li će oktobarska revolucija biti osnov novog konstrukcijskog "mita" Srbije kao političke zajednice, kada se iz široke socijalne energije građana, asocijacija civilnog društva, pa i partija, uspostavlja nova politička matrica ili će se taj prostor potpuno ugušiti. Ono što sada imamo u Srbiji jeste pokušaj da se taj snažni emancipacijski naboj oktobarske revolucije na neki način uguši.
Obnova ustavnosti i države u našem slučaju nije ista kao kada imate parlamentarnu ili političku krizu. Zato je ovaj period mnogo delikatniji i važniji i imaće političke konsekvence po razvoj društva mnogo veće nego što to politički akteri žele da prikažu. Nedopustivo je da je nakon dve godine refleksija o političkoj dinamici iz koje bi proizašla moderna i drugačija strategija u Srbiji gotovo sasvim prigušena, i to od strane onih koji bi trebalo da joj daju prvo mesto. Ono što zabrinjava jeste perpetuiranje jednog stanja neporetka u Srbiji. Srbija je još u konfuznom stanju koje bi i u manje strožem značenju reči teško moglo da se označi kao stabilni pravni i politički poredak. Izvesno je da je osvojen protodemokratski okvir, a izgubljen je skoro izvesno republikanski naboj oktobarske revolucije i građanske mobilizacije, a nema stabilnog poretka koji bi bio pretpostavka i za demokratske, i za liberalne, i za socijalne vrednosti na kojima počiva moderna ustavna demokratija.
Veber kaže da poredak postoji ako postoji stabilan sistem teritorijalizacije vlasti, dakle monopol vlasti, jedna usklađena i koordinirana politička moć na celom prostoru. Srbija to danas nije, i to ne samo zbog Kosova, nego i na ovome što je politička formacija u Srbiji vi možete da otkrijete potpuno autonomne i nezavisne subsisteme koji se reprodukuju nezavisno jedan od drugoga. Ni unutar institucionalnog okvira ni unutar personalnih rešenja ne postoji faktor koji bi ujedinio različite podsisteme.
Kada je u pitanju protodemokratski okvir koji je najznačajnije dobro koje je osvojeno u oktobarskoj revoluciji, mogu se jasno zapaziti tendencije demokratske delegitimizacije onih koji su na talasu proceduralnog i republikanskog legitimiteta došli na vlast. To je paradoksalno da blok političke moći destruira pretpostavke na osnovu kojih je došao na političku vlast. To može potrošiti demokratski politički legitimitet i demokratski potencijal koji bi mogao biti pretpostavka iz koje bi se gradili važni imperativi političkog društva.

Politički kapacitet građana

Ustav je prostor koji obezbeđuje normativnu integraciju poretka nakon pada starog režima. Po mom sudu, ući ćemo u period političkih borbi koje će se završavati u snažnim političkim blokadama. Mislim da se iza političkih formula koje dominiraju u javnom političkom polju prepoznaje težnja da se perpetuira stanje nestabilnih pravnih i političkih institucija jer se na tim pretpostavkama najbolje može reprodukovati jedna vrsta ekonomske i političke formacije koja danas dominira u Srbiji, koju karakteriše polujavna privatizacija u kojoj se stvara nova ekonomska oligarhija, a u političkom smislu - političke elite nastoje da izgube bilo kakav odnos odgovornosti prema građanima čijim su glasovima došle do političke vlasti. Neverovatno je da neki ključni politički akteri pokazuju ne samo nepoverenje i skepsu, nego i jednu vrstu prezira prema demokratskim političkim institucijama i prema kapacitetu građana da oblikuju sopstveni politički život. To je strategija koja se može označiti kao strategija prosvećenog apsolutizma u kojoj prosvećeni apsolutista dolazi sa gotovim rešenjima za moderno i složeno društvo kao što je Srbija. Na drugoj strani, postoji strategija konzervativnog populizma i legalizma koja ima opravdanje samo ako postoje pretpostavke iz kojih se mogu graditi neke temeljne vrednosti prava. Ali, zagovarati legalističku strategiju u društvu koje ide iz potpuno narušenog principa legaliteta je samo jedna formula kojom se opravdava preraspodela političke moći unutar jednog prostora. Zato mislim da se Srbija nalazi na početku i da će biti u situaciji da rešava sve imperative pred kojima se nalazi jedno društvo - to je imperativ kolektivnog identiteta, odnosno kako definisati državu, kako obnoviti Srbiju kao državu. Ta stvar nije nimalo jednostavna jer se, zbog mnogih specifičnosti u kojima se nalazi, na Srbiju ne mogu primeniti prepoznatljivi modeli koji su sastavni deo moderne političke istorije u Evropi i koji su stalno pokušavali da naprave jednu vrstu ravnoteže između pretpolitičkog identiteta i ustavnog patriotizma. Takva formula u Srbiji naprosto ne radi. Smatram da je iz konstitucijskog i emancipacijskog načela oktobarske revolucije mogao da se oblikuje sistem ustavnih i političkih institucija.

Srbija se nalazi pred ozbiljnim teškoćama. Ona, nažalost, pokazuje da se jedan poredak ne može konsolidovati dok se društvo ne pomiri samo sa sobom, a ono se ne može pomiriti bez kritičkog odnosa prema bliskoj prošlosti i političkoj istoriji koju su pratila nasilja, žrtve, ubijanja. Bez oslobađanja od trauma društvo ne može da se konsoliduje. Takođe je važno podsetiti da je ovo društvo bilo veoma dugo u ratu i militarno stanje je dugo bilo njegova bitna odrednica. Rat ima neprocenljive zasluge po razaranje principa legaliteta koji je centralni princip uspostave stabilnog političkog poretka. Takođe se nedovoljno uočava da jedna vrsta političkih tehnologija i retorike, kao i nasilja u javnom političkom polju, koje su uneli akteri starog režima, u prvom redu mislim na crveno-crnu koaliciju, ima devastirajuće efekte po politički život, da će njegova obnova trajati veoma dugo. Ne treba zaboraviti još jednu važnu stvar: deset godina Srbija je žarište otpora evropskim
		Tako odlaze, očerupajući

političkim vrednostima. I sada je otvoreno pitanje kako se vratiti tim vrednostima. Nije stvar samo u tome kako ćemo biti deo Međunarodnog monetarnog fonda, nego kako vratiti političku ideju Evrope u javni prostor Srbije. Kako se osloboditi, kako je Kiš govorio, osećaja da je ovde Evropa praćena ili strahom ili mržnjom, ili ideje o Evropi kao o dvostrukom strancu, kako je rekao Skerlić. To su dubinske prepreke pred ovim društvom i zato mislim da bez ozbiljne refleksije političke dinamike ne može da se uđe u proces aktivne i moderne redefinicije političkog identiteta u Srbiji koji bi se morao oblikovati u ustavu.

Refleksija i izbori

Republika: Naš list zanima i refleksija i izbor u situaciji. Otkako izlazi, Republiku interesuje tema najpre o rekonstituciji nekadašnje zajedničke države na demokratskim načelima, ali se to završilo neuspehom zbog stihije razaranja i društva i države. Sada se obnavlja tema ne o rekonstituciji nego upravo o konstituciji minimalnih osnova normalne države. To se dešava ne u atmosferi krize iz koje se preoblikuje data država, nego iz stanja koje liči na elementarnu nepogodu iz koje se mora naći izlaz preko minimalnog poretka, minimalno normalne države. U tom smislu jasno su govorili Nenad Dimitrijević, čiji je tekst Republika objavila u prošlom broju, kao i učesnici tribine Republike - Marijana Pajvančić, Vesna Rakić-Vodinelić, Ilija Vujačić i Đorđe Pavićević, a na određeni način o tome piše i Dragoš Ivanović. Međutim, osim pobrojanih tekstova, Republika je objavila i tekstove koji su važni za ovu temu i koji podstiču razmišljanje o dinamici pristupa ovoj temi. I to ne sa stanovišta političke nauke nego sa stanovišta drugih društvenih nauka. Reč je o institucijama koje su stvorene na talasu preokreta u Srbiji. Dve su pri vladi Srbije, a jedna pri predsedniku SRJ. Jedna je Socijalno-ekonomski savet koji treba da se bavi temeljnim problemima načina rekonstrukcije privrede i društva kako bi se postigla neka mera i utvrdila ljudska cena preobražaja. Druga institucija je Savet za borbu protiv korupcije, a treća je Komisija za istinu i pomirenje. Nijedna od te tri institucije ne funkcioniše, a one mogu biti delotvoran putokaz k uspostavljanju normalne države.
Takođe je važno pitanje državotvorne sposobnosti glavnih političkih, kulturnih i društvenih aktera. Kakav je njihov kreativni i destruktivni kapacitet? S tim u vezi Republika je otvorila debatu o stvarnom i prividnom pluralizmu, koja teče uporedo sa debatom o ustavu. Primetno je da postoji halabuka raznih ideologija koje su i do sada bile vrlo aktivne u destrukciji društva i države, a gotovo sasvim nedovoljno su artikulisana stanovišta koja bi mogla biti kreativna - u pogledu normalne privrede, društva, kulture, pa i države. A to su razne ideje liberalizma, socijalizma, humanističke ideje. Ako se tim pitanjima ozbiljnije ne pozabavimo, požurićemo da govorimo samo o stručnim, a ne pre svega o egzistencijalnim razlozima za donošenje novog ustava.
Podunavac: Kada su u pitanju ideološke i političke podele koje dominiraju u javnom prostoru, ja mislim da je to jedna vrsta kvazipolitičkog diskursa i da, uslovno rečeno, u ovom trenutku ono što se nama čini kao podela u političkom društvu nema nikakvog političkog značaja. Ono što vidimo kao nekakve podele između neoliberala i socijaldemokrata i konzervativaca u biti nema nekakav ozbiljan politički učinak i da se radi o jednoj vrsti ideološke konstrukcije. Da li će se ključni akteri ustavnih debata nalaziti u okviru političkog ili partijskog polja - ja tu ne vidim nijednog snažnog aktera koji bi svojim ugledom i autoritetom mogao da bude garant da će se, uslovno rečeno, preko ovog što nazivamo refleksijom ili razumevanjem socijalne i političke dinamike, doći do jednog ustavnog i političkog okvira koji će garantovati da društvo Srbije uđe u stanje političke, socijalne i građanske normalnosti. Zašto je to tako i zašto ovo društvo ne može da proizvede ekspanzivne i snažne političke elite, a imalo je priliku za to posle oktobarske revolucije, ja to pitanje ovde ne bih izdvajao. Međutim, radi se o važnom deficitu pred kojim se društvo nalazi.
Što se tiče postupne izgradnje političkih ustanova kao što su Savet za borbu protiv korupcije, Socijalno-ekonomski savet i Komisija za istinu i pomirenje, radi se o ustanovama koje u stvari nemaju nikakav učinak. To je slučaj sa Savetom za borbu protiv korupcije. Socijalno-ekonomski savet bi morao da bude neka vrsta društvenog ugovora ključnih socijalnih i političkih aktera, dakle radnika i poslodavaca, ali se opet simulira neka vrsta socijalne i političke realnosti koja je bez uticaja. Što se tiče Komisije za istinu i pomirenje prosto je neverovatno koliko je u javnim debatama malo ozbiljnog kritičkog prilaza bližoj političkoj prošlosti u Srbiji. Kad čovek danas čita tekstove ljudi koji su u toj Komisiji jasno je da se sa tim tekstovima mora ući u ozbiljnu polemiku da bi se iz prevazilaženja socijalne i političke traume ušlo u redefiniciju jednog novog kolektivnog identiteta u Srbiji.
Od toga je mnogo važnije ono što se dogodilo - da se na osvojenom protodemokratskom prostoru posle revolucije nije udahnuo život parlamentu niti su političke stranke dale šansu stvarnom pluralizmu, niti su izbori postali "ovisnost od naroda", umesto da budu mehanizam preraspodele političke moći. Na svim tim tačkama snažni su politički deficiti tako da imate imobiliziran parlament i političku scenu, imate kabinetsku diktaturu koja je prekrila politički i institucionalni okvir. Imate neverovatan otpor prema izborima koji dinamiziraju politički život i koji su izraz socijalnog i političkog pluralizma, ali koji ima jake političke učinke samo ako nije fingiran.

Republika: Mi i želimo da vidimo koliki su stvarni potencijali onoga što se naziva revolucija 2000. Dakle, niti definitivna pobeda protodemokratskog, niti definitivno propala konstitucionalna šansa. Mi u našem javnom životu još nismo otvorili sve ove teme na valjan način da bismo došli do valjanih odgovora. To je svrha debate koju pokrećemo i u kojoj želimo da učestvujemo.
Podunavac: Mislim da postoji jedna vrsta prostora koji je osvojen oktobarskom revolucijom, koji više nijedna vladajuća politička ili druga grupacija neće moći da naruši. To je osvojen prostor javnih sloboda. I niko neće smeti da ide u regresiju koja bi nudila nešto manje od onog što je osvojeno.

Republika: Osvojen ili otvoren?
Podunavac: Postoji istraživanje koje potvrđuje da kod običnih ljudi postoji snažna svest da se u Srbiji desio socijalni i politički preokret. Činjenica da se dogodio preokret i da je društvo osvojilo politički prostor i šansu za sopstvenu redefiniciju je izuzetno važna i imaće važnu ulogu na duži rok. Biće izuzetnih blokada političkoj normalnosti jer ako se uđe u to stanje mnogih političkih aktera više neće biti u javnosti. Ako uđemo u niz izbornih ciklusa u kojima će se aktivirati ono što je pravi politički potencijal, to će rađati nove političke elite, nove aktere, novu vrstu refleksije. Optimista sam u pogledu toga da se emancipatorski potencijal oktobarske revolucije više ne može ugušiti. I zato se, uz sve ograde, ne bojim jedne rigidne, asistemske, regresivne promene koja bi nas vratila u stanje pre oktobarske revolucije.
Ono što je složenije jeste pokušaj političkih aktera da perpetuiraju stanje koje će im olakšati raspodelu političke moći. Ali, u krajnjoj liniji će društveni potencijali stvoriti prostor za dinamiku koja će osvajati stopu po stopu onoga što je demokratska rekonstitucija Srbije kao političkog društva.

Priredila Olivija Rusovac

Copyright © 1996-2004 Republika & Yurope