Eros i Tanatos

Životom je platio našu šansu da se otreznimo

Dragica Stanojlović

U surovoj epskoj pesmi, koju smo kao deca proučavali na časovima srpskog jezika, porodici ondašnjih entuzijasta koja je pokušavala da sazida grad, mračna, nepoznata, nadnaravna sila je noću rušila dnevno graditeljsko delo. Delovanje mračne sile moglo je da bude zaustavljeno samo ako se u temelje zdanja ugradi živ čovek (u pesmi su ugradili ženu). Pesma nema naravoučenije, ni završetak u kojem bi čitalac zaključio da li je surovo žrtvovanje mlade žene imalo materijalnog dokaza da žrtva nije bila uzaludna. Mračna poema nema svog nominalnog autora, pa je svrstana u narodno stvaralaštvo. Ostala je do današnjih dana ugrađena u arhetip srpskog naroda, u čijem je kolektivnom nesvesnom žrtvovanju etički najčistiji vid egzistencije.
Tragičan odlazak Zorana Đinđića koga su s dubokom tugom ispratile stotine hiljada ljudi mogao je da odslika i stanje našeg kolektivnog duha. Mnogi od tugujućih su u tim trenucima na nesvesnom nivou doživeli da je njegova smrt model ponašanja koji propisuje transcendenciju egzistencije premeštajući je s onu stranu datog i doglednog vremena. U psihološkom praobrascu probudio se zapis o sudbinskoj predodređenosti ličnosti da prođe unapred trasirani put ka apstraktnim i transcendentalnim ciljevima.
Premijer je bio filozof i veoma je dobro poznavao Kantovo učenje o transcendentalnom koje predstavlja atribut saznajnih procesa koji se odvijaju u a priori datim kategorijama, koje su pre i izvan iskustva. Na njegovu nesreću, u vreme udesa nije se bavio Kantom, jer spoznaje o transcendentalnom, transcendentnom i metafizičkom ne ubijaju. Pokušao je da se bavi sadašnjošću Srbije, ne koristeći filozofiju, već dobre namere, znanje, entuzijazam i iskrenu veru da ima nade da većina ljudi u Srbiji živi obično, normalno. Njegova pozitivna energija zapretila je da osvetli dugo taloženi mrak, iz kojeg su izronili čuvari tog morbidnog sveta i zauvek prekinuli sigurni korak čoveka koji je nadrastao svoje vreme i okruženje.
Smrt je ekstremna izvesnost i osnovna činjenica života. Transcendentna sila koja se uzdiže izvan ograničenja neposredno postojećeg i iznad događanja. Mi, čije je trajanje ograničeno, osećamo kako smrt premijera u sebi nosi nezamislive propuste njegovih saradnika, hladnu ravnodušnost zavidljivaca i plašljivaca i prikrivenu podlost onih koji su u haosu tražili zakonomernosti i otvoreno ili prikriveno opstruirali svaki korak ka čvrstom tlu.
Ako pokušamo da iskoristimo najživotniju konstrukciju psiholoških sistema u istoriji ljudskog postojanja o Erosu i Tanatosu, kako bi našu ledenu svakodnevicu otkravili novim svetlom, pošli bismo od zamišljene polarizovane skale na čijem jednom kraju obitava tama, ništavilo i smrt, a na drugom ljubav prema idejama, saznanju i težnja ka stvaralaštvu. Ličnost otišlog premijera bi zauzimala taj svetli deo skale dok bi na drugom kraju obitavao mračni talog zaostao od monstruozne destrukcije najpoznatijeg haškog zatvorenika. Iz toga taloga destruktivna energija smrti, materijalizovana u ruku ubice, povukla je oroz i pucala u svetlu stranu Srbije.
Da je Srbija do tog tragičnog martovskog dana funkcionisala po prirodnim zakonima simboli mraka i svetla ne bi mogli neposredno da se prožimaju. Srbija je mukotrpnim hodom milela po kružnoj putanji. Na tom putu koračalo se u mestu, iz mraka u gušći mrak. Na tom putu najbolji su izgubili nadu a najgori strah.
Pucanj u premijera prekinuo je kružnu putanju i uspostavio polarizovanu skalu. Na njenom svetlom kraju lik premijera je u smrti postao svetliji no što je bio u životu. Kada nas je napustio osetili smo koliko je prirodne lepote nosio u sebi, u smehu i rečima koje su sadržale njegovu veru u sve nas opredeljene za život. Svrstali smo se iza tog svetla i plakali zbog gubitka višestrukog i nenadoknadivog, gubitka ponovne šanse da gledamo i koračamo napred i gubitka prava da budemo ponosni na svog prvog čoveka vlasti. Plakali smo pre svega zbog njegovog nepovratnog odlaska. Plakali smo nad njim i nad sobom, ali smo se svrstali, izašli smo na svetlo, otreznili se bolno i surovo, ali smo se otreznili. Tako sleđeni i bolom obeleženi mogli smo sa distance da pogledamo drugi kraj skale. Iza ružnih likova ubica stajali su njihovi tvorci. Njihovi mentalni kreatori koji su se nemislećem i višestruko osujećenom delu srpske populacije predstavljali godinama kao "patriote". Ti "branioci srpstva" su svojim javnim manifestacijama sačinjenim od izanđalih fraza o međunarodnim zaverama i slavnoj prošlosti hipnotisali nesrećnike koje je autoritarna svest sa zapisom o jakom vođi onemogućila da sagledaju kako ih "junaci" nemilice pljačkaju, ponižavaju i unižavaju ljudsko u njima. Uz "patriote" su pojedini crkveni velikodostojnici koji u svojoj sterilnoj retrogradnoj svesti i dalje sanjaju o državi u kojoj vladaju jak vođa i crkva. Pod blagoslovom njihovog krsta su namrgođeni i hronično zabrinuti "legalisti" koji su stalnim zakeranjima i kritizerstvom ubijali u začetku svaku prirodnu želju za napretkom.
Stideći se sopstvene slabosti i bahatosti raznih moćnika gledali smo kako u našem okruženju niču krvave, zlom impregnirane palate.
Smrt Zorana Đinđića je zaustavila zlo i definitivno nas odvojila od njegovih simbola. Životom je platio našu šansu da se otreznimo. Suviše velika cena je plaćena. Ponovo smo na nivoima arhetipa gde otkrivamo žrtvu kao etičku vrednost.
Zoran Đinđić kao filozof, mislim, nije želeo da se žrtvuje na antički tragičan način, želeo je da se žrtvuje radom, optimizmom i verom u svetao, čist i slobodan život. Takav obrazac žrtvovanja trebalo bi svi mi koji za njim tugujemo da prihvatimo kao credo svog budućeg funkcionisanja. Da prihvatimo Platonov Eros kao ljubav prema novim idejama, prema saznanju, lepoti, poštovanju i stvaralaštvu. Na takav način će u nama živeti Zoran Đinđić