Izlaz iz bezdržavlja

Nema države sve dotle dok svaki silnik može nekažnjeno da ubija i pljačka

Nebojša Popov

U javnom opticaju nalazi se nekoliko nacrta novog ustava Srbije. U političkim krugovima nadmeću se oko načina i rokova donošenja novog ustava. Opet, kao u vreme uspona Miloševića, nameće se dilema: šta ima prednost - ustav ili izbori?
Uvažavajući značaj kvaliteta autora i teksta ustava, ipak se ne može prevideti da nije reč samo o stručnoj stvari. O tome jasno kazuju istraživanja i novije debate. Kompetentni pravnici i politikolozi argumentovano ukazuju na bitnu okolnost da u Srbiji nije reč o preoblikovanju već postojeće države nego tek o njenom uspostavljanju.1 Država, kakva god bila (demokratska nije), razorena je višegodišnjim ratovima, zločinima i pljačkom. Nastalo je "stanje neporetka" (Milan Podunavac), "normativnog mutljaga" (Vesna Rakić-Vodinelić) ili "pervertirano prirodno stanje" (Đorđe Pavićević).
Sažeto rečeno, u vrtlogu nasilja nestala je ne samo zajednička država, Jugoslavija, već je i sama država, kako se popularno veli, "ubijena u pojam". Nasilje se otelo kontroli, uništavajući sve pred sobom. Počinjeni su i retko viđeni zločini i zamašna pljačka. Nastalo je "prirodno stanje" u kojem se nekažnjeno ubija, sakati, raseljava, tlači i hara. U takvim okolnostima nestaje država i u minimalnom značenju pojma, kao "legitimni monopol na fizičku silu".
Nacionalističke ideologije i pokreti opravdavali su "sva sredstva", i najbrutalnija, "svetlim ciljevima" - suverenom nacionalnom državom, što većom i etnički čistijom teritorijom. I sve dok se to ne postigne, "sve je dopušteno". Tako je započeta zamašna permanentna revolucija. Kraj joj se još ne vidi, jer nema vidljivih znakova da je bilo koji nacionalistički pokret odustao od svojih krajnjih ciljeva u liku "velike države" (Srbije, Hrvatske, Albanije...). A dok ne nastane "velika država", nestaje svaka država. Tako je nastalo stanje bezdržavlja.
Kada je reč o Srbiji danas, izvesno je da je desetogodišnje osporavanje "starog režima" dostiglo tačku preloma. U pokretu za demokratske promene bili su jasni i snažni glasovi o neophodnosti korenitog raskida. Ujedinjeni protiv Miloševića, glavni akteri promena su se nakon njegovog uklanjanja s vlasti - izborima i demonstracijama - razjedinili. Dabome, ni u demokratskim porecima nema političkog jedinstva već postoje stalni sporovi i sukobi, ali u institucijama i po ustanovljenoj proceduri. U nas, međutim, još nema ni takvih institucija i procedura, pa pomahnitala sila ostaje van kontrole a sporovi i sukobi dešavaju se na brisanom prostoru gde su sva sredstva dopuštena s ciljem da se protivnik ne samo pobediti nego i - uništi, kao "neprijatelj". Ništa nije izvesno, niko nije bezbedan.
Razlaz i sukob u novoj vlasti nastao je oko bitne stvari - sankcionisanja zločina. Jedan deo je bio za izvođenje Miloševića pred sud, a drugi protiv. Međutim, ni jedni ni drugi nisu iskazali jasan stav prema zločinu i njegovim posledicama. Oni prvi suđenje počiniocima zločina vide kao posledicu pritiska iz sveta kojem se mora povinovati, a ovi drugi taj pritisak tumače kao nepravdu prema Srbima kojoj se treba suprotstaviti. Jedni pribegavaju manje ili više sofisticiranim trikovima, a drugi ponavljaju stereotipe o "naciji-žrtvi". Sukob među ovim delovima nove vlasti sve je širi, dublji i - isključiviji; pobeda jednih podrazumeva uklanjanje drugih. Preti se i novim prevratima. Pored nacionalne, uzima maha i socijalna demagogija. Tim putem se može nastaviti "permanentna revolucija", ali ne mogu se stvoriti institucije države. Na talasu već pomenutog dugotrajnog procesa promena nastale su izvesne prelazne institucije (Komisija za istinu i pomirenje, Socijalno ekonomski savet i Savet za borbu protiv korupcije) ali, kako se to veli u starom žargonu, nisu "zaživele". A kako li će tek nastati pravi parlament, odgovorna vlada i sudska vlast, temeljne institucije - države?
Nema države sve dotle dok svaki silnik može nekažnjeno da ubija i pljačka. Zato je sankcionisanje zločina, i onih iz vremena rata a i potonjih, prvi korak ka državi, to je njen kamen-temeljac. Sve mimo toga održava "prirodno stanje", u kojem je "suđeno" da agresivniji dominiraju, otporniji prežive a ostali - propadaju i nestaju.
Raskol u novoj vlasti, svakako, nije jedina prepreka uspostavljanju države. Na putu k normalnoj državi isprečili su se, pre svega, protagonisti "starog režima" koji su ostali legalni učesnici i u novoj vlasti. Oni sankcionisanju zločina pružaju ogorčen otpor, protekom vremena sve snažniji i odlučniji, predstavljajući se kao branitelji ustava i zakona. Uzdaju se i u povratak na vlast. Uz njih su i delovi aparature stare vlasti (vojni, policijski, propagandni). A javljaju se i novi oblici otpora uspostavljanju države. Nižu se različiti protagonisti totalitarnih ideologija (staljinizma, fašizma, nacizma, klerikalizma, patrijarhalizma) koji se pozivaju na "organsko jedinstvo" nacije. Borbeno nastupaju, uz vlast ili kao njen deo. Predstavljaju se kao legalni delovi pluralističkog sistema, kao da su jedno te isto mnoštvo militantnih grupa u "prirodnom stanju" i višeglasje u minimalno uređenoj državi. Kritika takvog stanja odbacuje se čak i u ime nauke, denunciranjem kritičara bezdržavlja kao osoba bez zavičaja, poslušnika i plaćenika stranih sila, kao "neprijatelja" koje, zna se, valja ukloniti.
Raskid sa stanjem bezdržavlja otežava i okolnost što se u javnom mnenju održava "dilema" da li je reč o počiniocima zločina ili o junacima. Mnogi mediji upražnjavaju jednaku distancu prema zločinu i njegovim kritičarima. Time se legalizuju zločini i njihovi počinioci. Pokušaji sankcionisanja zločina se demonizuju, pa i izvrgavaju ruglu. Izlazak pred Haški tribunal dočarava se, sve češće, kao patriotski podvig, nacionalno slavlje (poput ispraćaja regruta), pa i nalik na vašarsko šegačenje. Dakako, Haški tribunal nije idealno mesto pravde, ali za sada nema adekvatnijeg mesta za sankcionisanje zločina.
Država se, međutim, ne uspostavlja u Hagu, niti bilo gde u svetu. Uslovljavanje prijema naše zemlje u međunarodne organizacije sankcionisanjem zločina nije hir, već jasan stav da nema države ako nije kadra da kontroliše nasilje i kažnjava zločine. Temelji države postavljaju se ovde, u Srbiji. Sankcionisanje zločina je tek prvi korak k njenom uspostavljanju. Novi ustav i izbori su šansa za stvarni raskid sa stanjem bezdržavlja. A da bi se to postiglo neophodna je javna debata o realno mogućim temeljima i graditeljima Srbije kao države. Glagoljivi pragmatizam ili nemušti fundamentalizam samo održavaju stanje bezdržavlja i pokazuju da vlast više drži do trikova i tikova negoli do ideja, načela i dijaloga. Ništa ne menja ni estradno prepričavanje svetskih standarda. Javna debata o ustavu i izborima kao temeljima države podrazumeva načelnost u politici i razvoj kulture. Bez javne debate nije mogućno jasnije artikulisati čemu su akteri promena težili i šta su sve podrazumevali pod godinama ponavljanom željom da zaštite pravo na život i da žive normalno. Od jasnog i odlučnog odgovora na pitanje šta državljani smatraju normalnim zavisi izlaz iz bezdržavlja.
Tekst ustava odgovaraće svom pojmu samo ukoliko izrazi političku volju građana i vlasti da (za)ustave golu silu i uspostave normalnu državu.