Tamo daleko...

Dok se svet talasa između zahteva za upotrebom sile i imperativom vremena da se zaštite ljudska prava svih, između globalizacijskih i antiglobalizacijskih trendova, dok se nosi sa beskrajnim mogućnostima i zamkama genetičkog inženjeringa i kloniranja ljudskih bića, dok se drugi bave - našom zajedničkom sudbinom, sudbinom čovečanstva, mi smo na istom - u borbi za teritorije, za svetu zemlju...

Iako je 4. februara konačno usvojena Ustavna povelja u Saveznom parlamentu i tako okončan mučan proces dogovaranja relevantnih političkih faktora, institucionalna pitanja su pala u senku događaja koji su zabrinuli građane upravo pokazujući da institucije ovde ne funkcionišu.
Pojavili su se "glasovi s one strane", "gospodin Čume i gospodin Legija" su bili glavna vest u svim medijima, dok je premijer Đinđić svodio bilans dve godine svoje vlade. Pokazalo se ponovo da su pravosuđe i policija u pravom haosu, da Haški tribunal još ne namerava da se samoukine, a da nam je svaka vrsta pomoći, i američka i evropska, zbog nepotpune saradnje sa ovim sudom, na dugom štapu.

Novo slovo na papiru?

"Nema više Jugoslavije" ponovo je bio headline mnogih najava elektronskih medija i naslov tekstova u novinama o usvajanju Ustavne povelje Državne zajednice Srbija i Crna Gora. Takvih naslova je bilo i 1992, a i u martu prošle godine kada je potpisan Beogradski sporazum.
U Srbiji je odluka predsednice parlamenta i v. d. predsednice Srbije Nataše Mićić, da izbore ne raspiše 6. februara već da tu odluku odloži na, praktično, neodređeno vreme, dočekana burnim negodovanjem opozicije, DSS, NS reformista Vojvodine, ali i nevladinih organizacija i stručnjaka za pravni aspekt ovog problema. Jedno državno-ustavno pitanje tako je spalo na političku odluku koja izražava odnos snaga u parlamentu, forsirajući volju tanke većine DOS-Reforma Srbije. Korišćenjem "korisnih nejasnoća" u Zakonu o izboru predsednika Srbije (koji je donela ista poslanička većina), još više se udaljavamo od utemeljenja samostalnosti institucija od trenutnog odnosa političkih snaga i njihovog oslanjanja isključivo na Ustav i zakone.
Glavna tema i u Skupštini Srbije i u "ostatku DOS-a" je raspodela 91 mandata koliko je pripalo Srbiji u zajedničkom parlamentu Državne zajednice Srbija i Crna Gora. Nisu svi, naravno, bili zadovoljni, ali je posao relativno brzo priveden kraju. Tako je pređena prva stepenica u formiranju institucija nove države. Zakonodavni odbor Skupštine Srbije je odlučio da pristupi formiranju Komisije za promenu postupka donošenja Ustava Srbije ne bi li se tako približili proceduri donošenja novog Ustava kako je obećala Nataša Mićić. Predviđanje da će novi Ustav biti donet za pola godine izgleda kao prilično lako dato obećanje. I uz promenu uslova za promenu Ustava sigurno će biti potrebno više vremena ili, možda, vlast u Srbiji misli da je za sve dovoljna skupštinska većina, da javna rasprava i ostalo što pripada postupku za izradu najvažnijeg pravnog dokumenta svake države može da se svede na konsultacije u predsedništvu DOS-a?
U Skupštini Srbije su doneta, kako kažu zakonodavci, dva važna zakona (Zakon o duvanu i Zakon o zapošljavanju), a usvojene su i predložene izmene postojećeg Zakona o privatizaciji. Oko Zakona o duvanu bilo je puno buke u skupštinskim klupama (neki komentarišu da je to sasvim normalno s obzirom da stalno stižu izveštaji iz sveta da su Srbija i Crna Gora i dalje najinteresantnije balkanske zemlje za šverc duvana i da se u tim izveštajima visoko kotiraju visoki zvaničnici i političari iz ovih naših krajeva), dok je Zakon o zapošljavanju više bure izazvao van skupštinskih klupa, tamo gde ima nezaposlenih... Neobično strog i restriktivan prema onima kojima država nije obezbedila jedno od osnovnih ljudskih prava, ovaj zakon kao da ima ambiciju da, među nezaposlenima, sprovede svojevrsno "konačno rešenje"!

Na zadatku

Da bi ovde i dalje bilo "iznenađenih i uvređenih" postarali su se "gospoda Čume i Legija" (kako ih zovu visoki policijski zvaničnici), dopisujući se preko medija i bacajući u nove "zabune" i "zablude" naše istražne organe. "Novi momenti" koje nam je brzojavio "g. Čume" sa bezbedne udaljenosti su, kako je javnosti saopštio ministar policije Mihajlović, "dar božji za policiju", pa bi sve od javljanja narečenog surčinskog "kontroverznog biznismena" trebalo da se odvija vrtoglavom brzinom. Od toga, međutim, ništa.
Od našeg "patriotizma" ovih dana kao da će da "padne" i Haški tribunal: na sud su, kao svedoci, izašli general Aleksandar Vasiljević i čuveni "knindža", poznat pod pseudonimom Kapetan Dragan, Dragan Vasiljković. General Vasiljević je dugo bio glavni bezbednjak u JNA i to u vreme početka ratova na području SFRJ. Njegovo svedočenje ide u prilog tezi Tužilaštva da je Milošević bio faktički komandant operacija koje je JNA izvršavala posle odlaska Slovenije, Hrvatske i BiH iz zajedničke države. U tom pravcu je krenulo i svedočenje Dragana Vasiljkovića alijas Kapetana Dragana, da bi odmah iza početka suđenja počeo sebe samog da demantuje. Neki to komentarišu strahom da bi potvrđivanjem već ranije izrečenih navoda samog sebe ubrzo stavio na optuženičku klupu. Svejedno, ostavio je izuzetno loš utisak na Sud, što mu svakako neće pomoći.
Vojislav Šešelj, čija optužnica je potvrđena od strane sudije Ogona Kvona i već otvorena i obelodanjena, konačno je održao jedno svoje obećanje. Da li se iza dobrovoljnog odlaska u Hag i svekolike radosti koju je Šešelj neštedimice širio oko sebe pred polazak krije i nešto drugo sem želje "da se vrati kao pobednik", videće se kad njegovo suđenje počne. Već je obećao da će "zapaliti Srbiju", "rasturiti Tribunal", a napravio je i novi spisak "nepatriotskih" novinara...
Možda se zbog ovih briljantnih rezultata koje postižemo u otkrivanju počinilaca zločina i njihovom kažnjavanju začudio premijer Đinđić kada su mu, ipak, saopštili da se momak sa nadimkom Bagzi nije kamionom igrao po putu kako je mislio premijer već da je, verovatnije, pokušao da ga ubije.
Đinđić je londonskom Tajmsu izjavio da su Srbi spremni da na Kosovu osnuju svoju "malu državu"! Koristio je, pri tom, ponovo dejtonski primer sa sve procentima. Kuda to vodi? Odgovor smo toliko puta čuli...
Ovih dana se dobar deo demokratskog (i "manje demokratskog") sveta digao na noge da bi nekako sprečio napad na Irak. Zapadnjaci, pre svih, kao da počinju da se stide politike nekih od svojih vlada. Rat postaje, za milione ljudi, sramno, anahrono i prezira vredno sredstvo politike. Ovim demonstracijama, koje su zakrčile sve velike svetske prestonice, nešto kao da je počelo da se menja.
Na dan protesta i u Beogradu je, u organizaciji Žena u crnom, organizovano naše "povezivanje sa svetom". Došlo je tek dvestotinak ljudi, ipak znatno više nego što ih je bilo ranije kada je organizovan prvi protest sa motom "Don't attack Irak!"