Srbija i Crna Gora

Isprobavanje novog

Državna zajednica Srbija i Crna Gora kao da polako staje na čvršće tlo, bar što se tiče završne procedure obrazovanja novih institucija. Čak bi se moglo reći da je u jednogodišnjim frustrirajućim dogovaranjima o fizionomiji nove zajednice ovaj poslednji mesec ispao i politički najstabilniji.
Najpre su, početkom februara, u skupštinama obe republike i u saveznoj, usvojeni Ustavna povelja i Zakon o njenom sprovođenju, pa su u republičkim skupštinama doneti zakoni o izboru poslanika za zajednički parlament (Srbija 91, Crna Gora 35 poslanika), onda je predsednik SRJ Vojislav Koštunica raspisao posredne izbore, parlamentarne stranke su se dogovorile o raspodeli poslaničkih mesta, republičke izborne komisije su to potvrdile, krajem februara su u republičkim skupštinama izabrani poslanici za zajednički parlament. Sve teče relativno glatko i u roku, pa nema ozbiljnijih razloga za strahovanje da neće biti tako i sa konstituisanjem parlamenta Zajednice, početkom marta, sa izborom predsednika SCG i Saveta ministara. Još kada se doda da je gotova i Deklaracija o ljudskim i manjinskim pravima i građanskim slobodama, utisak je da je ceo postupak solidno zaokružen i dobro upakovan.
Uprkos ospokojavajućoj proceduri, sumnje u postojanost nove državne zajednice i dalje žilavo opstaju, što svakako ima duboke korene u našoj prošlosti i načinu poimanja politike. Sve tri dosadašnje Jugoslavije zadobijene su u XX veku na bojnom polju i više su uređivane po pravu i autoritetu pobednika, nego uz uzajamno i tolerantno dogovaranje. Zato su se brzo i krvavo raspadale u prvim većim međunarodnim ili nacionalnim krizama. Agonija ove treće Jugoslavije bila je najduža, jer je Crna Gora praktično van federacije skoro punih osam godina, od ukupno jedanaest godina koliko je formalno trajala.
Sada nam se stil uređivanja međusobnih odnosa iz osnova menja. Umesto ranijih snažnih centralizovanih centara državnih organa i vladavine koja je tražila podanike, ovoga puta, uz nejake zajedničke institucije, dobijamo odgovorne i inicijativne aktere koji će, u međusobnom dijalogu, zajednički promišljati našu budućnost i mogućni prosperitet. Jedno od prvih pitanja koje se već izazovno nameće jeste - da li će Srbija i Crna Gora uspeti da, u predviđenom roku, harmonizuju svoje ekonomske sisteme (carine, monetarni i poreski sistem). Mi sada u stvari stupamo na jedan novi i dugoročni put, jer nas harmonizacija odnosa, kako od nas traži Evropa, očekuje i sa svim drugim susedima na širem području Balkana. Na dnevnom redu je, dakle, oprobavanje novog.
Sve je to lepo, što bi rekli skeptici, ali treba znati da će nova zajednica biti stabilna koliko su stabilne i njene članice pojedinačno. U tom pogledu ne startujemo baš sa vedrim izgledima. Srbija i Crna Gora, i posle nekoliko ponovljenih pokušaja, nemaju predsednika, ne stoje mnogo bolje i sa drugim važnim institucijama, ugrožene su organizovanim kriminalom, a večite i duboke političke podele stvaraju grozničavo i neurotično stanje u svakoj od njih. Sem toga, zajednička država još nije uvedena, a već se među članicama javljaju krupne razlike i drugačije tendencije. Zvanična Crna Gora podržava SAD u ovoj ratnoj kampanji protiv Iraka, a Srbija, kako kaže Đinđić, voli da se drži neutralnog stava, bliže Evropi nego Americi. S druge strane, Crna Gora postavlja pitanje zašto da i sama trpi posledice međunarodnog nezadovoljstva zbog toga što Srbija nevoljno sarađuje sa Haškim tribunalom. Iskrsava i problem revizije ambasadorskih mesta što, takođe, može da bude ozbiljna jabuka razdora za novu državu. Spisak nesporazuma se ne završava na tome. Neki visoki zvaničnici u Crnoj Gori nisu baš voljni da daju šansu novome, pa otvoreno insistiraju na nezavisnosti, dok se državna zajednica još nije čestito ni osovila na sopstvene noge; u Srbiji, opet, sa raznih strana ne skrivaju se revanšističke težnje onih koji su sve ovo vreme zagovarali čvršću federaciju, pa od organa nove zajednice očekuju da prigrabe više vlasti nego što im Povelja daje. Oprezniji bi rekli da ne valja nijedan brak koji se sklapa sa toliko neraščišćenih računa.
Možda su donekle u pravu oni koji kažu da nova zajednica i nije neka država, ali ako i takva ne uspe, zbog naših srpsko-crnogorskih nesposobnosti za tolerantno i lojalno dogovaranje, to će biti gore za nas same i loša legitimacija za nastupanje pred svetom.