Patološka ravnoteža

Ćutanje većine i ratoborno graktanje manjine uspostavlja neku vrstu patološke ravnoteže u kojoj zločin postaje deo kolektivne svesti

Fasciniranost ogoljenim primitivizmom, verbalnim egzibicionizmom i agresivnom nadmenošću, koju su otvoreno pokazale pristalice civilizacijski neprihvatljivih obrazaca ponašanja, mora ozbiljno da nas zabrine, jer takav mentalni diskurs nije kompatibilan sa proklamovanim vrednostima aktuelno uticajnog dela čovečanstva.
Nasilnička težnja umišljenih planetarnih moćnika da nametnu pravo na silu kojom bi ostvarili svoje skrivene ili neskrivene potrebe za dominacijom, pokrenula je milione ljudi da se sinhronizovano pobune protiv ratnih pretnji. Milioni ljudi širom planete napisali su novu stranicu u istoriji civilizacije, ujedinjeni u osvešćenoj potrebi da združenim razumom pošalju poruku da ne priznaju silu oružja.
Na toj stranici nije bilo zapisa iz Srbije. Samo stotinak odvažnih i odgovornih ljudi javno je izrazilo stav o ovoj krucijalnoj pojavi. Ako je taj broj reprezent svesti i savesti građana ove države, onda s rezignacijom možemo da zaključimo da nismo deo odgovorne svetske zajednice, a bez lične odgovornosti i jasno koncipiranih stavova o elementarnim životnim pitanjima univerzalnog značaja ne možemo da izađemo iz mračnog lavirinta u kojem smo sami sebi vekovima uspešno postavljali svakojake prepreke.
Višestruka osujećenost sa kojom su funkcionisale generacije žitelja ovog geografskog prostora svodila je njihovo kretanje po kružnoj putanji koja nije menjala svoj prečnik. Sva zla, ratovi, pošasti, neznanja i nespremnosti da se pogleda napred, ostajali su zapisani u mentalnoj matrici, i bez korekcije socijalnim uticajima prenosili su se sa predaka na potomke.
Kao najozbiljniji pokazatelj mentalnog siromaštva koji se lako otkriva u tužnoj istoriji ovog naciona je nedostatak jasnih stavova o zajedničkim pravima, obavezama i potrebama. Ako nam na vrhu racionalnog bedema koji treba da nas vodi kroz realnost ne stoji saznanje da je najvažnije i najsvetije pravo na život, onda će sva ostala prava biti modelirana dnevnim ličnim potrebama. Kada potreba, materijalna ili duševna, postane nadređena pravu na život, zajednica sa tako proklamovanim principom nema uslova za rast, za napredak, za učenje novog i za kvalitetan život.
Patološka bezosećajnost i nespremnost da se suočimo sa patnjama drugih uz odbranu da smo suviše beznačajni da menjamo sled događaja otkriva da ne ispunjavamo elementarni uslov da se prikažemo kao organizovana socijalna zajednica. Ako u državnom sistemu ne postoje organizovane grupe ljudi koje će javno manifestovati svoje stavove koji se ne odnose isključivo na doživljaje sopstvene ugroženosti, ostaje otvoren prostor da patološki stavovi pojedinaca ili asocijalnih i antisocijalnih grupica ne naiđu na prepreke i nametnu se kao relevantna vrednost čitavom sistemu. Patološki stavovi privlače patološke strukture ličnosti da ih promovišu, dopunjuju i delaju u skladu sa njima. Nesuprotstavljanje ovakvim društvenim pojavama dovodi do povlačenja pred njima, povlačenje uslovljava zatvaranje, zatvaranje rađa strahove, strahovi nameću ćutanje, ćutanje poništava savest i svest o sopstvenom postojanju. Dok smo ćutali u naše ime su proglašavani ratovi za više ciljeve, dok smo ćutali izgonili su iz našeg okruženja naše susede, ubijali, pljačkali, razarali, kidnapovali i poništavali sve civilizacijske tekovine. Danas ćutimo dok se u našem okruženju skrivaju optuženi zločinci i slušamo kako se za njihova imena vezuju atributi kojima su opisivani antički heroji.
Ćutanje većine i ratoborno graktanje manjine uspostavlja neku vrstu patološke ravnoteže u kojoj zločin postaje deo kolektivne svesti.