Virovi tranzicije

Posle ubistva Zorana Đinđića, užasnutosti i podrške civilizovanog sveta, odavanja pošte Đinđiću, vanrednog stanja i operacije Sablja, ponovo smo u "običnom" stanju, a to znači: imamo problema sa svetom i sa samima sobom

O odgovornosti

Niko više neće da nas vidi u pelenama pobednika nad Miloševićem: nova vremena traže nove odgovore. Pobedili ste Miloševića, ubijen je vaš lider, ali vi ste tu da nas čujete, ako hoćete, poručuju iz Evrope i SAD našim nikad uobraženijim političarima. Ako je neko od njih mislio da će ih posle ubistva Đinđića tetošiti još deset godina, brzo je video da se prevario. Evropa ide dalje, a mi, ako imamo razuma, moramo hvatati korak. Ali kako kad je iz EU objavljeno da iz Srbije stiže šećer bez zadovoljavajućih podataka o njemu i da je primećeno da izvozimo više nego što imamo za izvoz, a uvozimo taman toliko da pokrijemo nedostatak šećera koji izvozimo? Kažu nije greh, tj. nismo prekršili ugovor sa EU time što smo se, izgleda, dovili da postupamo u duhu prava: ono što izričito nije zabranjeno, dopušteno je. Tako je neko već treću godinu debelo profitirao na razlici u ceni između izvezenog i uvezenog šećera! Ko je taj ili ko su ti, to ćemo, verovatno, teško saznati. Jedno je jasno - Vlada Srbije duguje proizvođačima šećerne repe 64 miliona dinara...
Nevolja sa ovdašnjim navikama političara od kojih nam, u nedostatku suverenih institucija, zavisi život, u tome je što malo razmišljaju o vlastitoj odgovornosti. Naravno, ovo je smešna konstatacija jer je toliko notorna i već je postala opšte mesto koje se, iz obzira prema samom sebi i sagovorniku, ne pominje. No, time je teško odbraniti se od realnosti. Ovde, afera aferu sustiže. I nijedna se ne razrešava, bar na sudu.
U Vladi Srbije u kojoj bi svi iz DOS-a hteli da budu (naravno potpredsednici, naravno ministri) ali je malo onih koji su svesni da se ne može istovremeno biti u vladi i raditi protiv njenih interesa, nije Nebojša Čović nekakav izuzetak. Većina članova vlade je nezadovoljna ili svojim kolegama (kojima bez dokaza pripisuje razna nepočinstva) ili radom vlade u celini, donošenjem nekih političkih odluka itd. Samoodgovornost se retko ili nikako ne pominje. Dragan Veselinov, ministar poljoprivrede, odličan je primer za pitanje samoodgovornosti članova vlade. Na pritisak javnosti (akcija Otpora i građana) da ministar podnese ostavku jer je bio učesnik u saobraćajnom udesu u kojem je život izgubila jedna mlada žena, Katarina Marić, a još dvoje ljudi je povređeno, ministar Veselinov odgovara neverovatno arogantnom primedbom - ako on ode iz vlade, vlada će pasti! Ima li veće arogancije: s jedne strane prema ubijenoj devojci i njenoj porodici koja traži gest odgovornosti od ministra i vlade čiji je on član i, s druge strane, prema samoj toj vladi. Jer, kakva je to vlada koja pada zato što je jedan ministar iz razloga, za sada, samo moralne odgovornosti, morao da ode? Neka se upita ta vlada...

Stezanje obruča

U Briselu je, u sedištu NATO-a, novi ministar izneo dalje namere na sprovođenju reformi i, naravno, dobio podršku ali ne i neka obećanja. Naime, DZ SCG nije još ni u Partnerstvu za mir, što je nešto kao SE u odnosu na EU. I za ovaj nivo traži se veliki uspeh: hapšenje Mladića i Šljivančanina, dokaz ozbiljnosti i iskrenosti. Reforma nije tek tehničko pitanje. Mladića i Šljivančanina traži i dalje gđa Del Ponte i, naravno, sa svoje strane, ona ne odustaje. Tokom maja je opet bila u Beogradu, ali ju je nova ekipa na vrhu savezne države, ili DZ SCG, malo omekšala, a i srpski premijer Živković joj je dao sva potrebna obećanja. Ona je, kao znak dobre volje sa svoje strane, donela našim
		Milan Žunić, Dokle bre, 2003.

Neprijatno partnerstvo

Zanimljivo je, s obzirom na događaje iz minulog meseca, skrenuti pažnju na jednu interesantnu "podudarnost": dok je u Srbiji za sveca priznat vladika Nikolaj Velimirović, čije delo ima i svoju antisemitsku stranu, u Jasenovcu je hrvatski predsednik Stipe Mesić, jedan od osnivača HDZ, javno odvojio žrtve Jasenovca i žrtve Blajburga! Ni sve žrtve, ni svi sveci nisu isti.
U traganju za istinom o ubistvu Zorana Đinđića, specijalno formiranom sudu, koji će svoje kvalitete pokazati na ovom poslu, podneta je krivična prijava koja obuhvata 45 lica koja se sumnjiče da su u podstrekivanju, organizaciji i realizaciji ovog zločina koji je zaprepastio svet. Pravda za Zorana Đinđića, prema ovome, svodi se na dokazivanje da su neki političari (možda) nagovarali pripadnike mafije i davno kriminalizovane pripadnike JSO da ubiju premijera, da su nekakvu ulogu u svemu tome imali savetnik predsednika savezne države i glavni vojni obaveštajac, koji su se družili sa tajkunima balkanske tranzicije, a pripadnici BIA su pomagali državnom logistikom za beznačajnih 1200 evra po čoveku... Ministar policije Dušan Mihajlović tvrdi da će iznenađenja ipak biti kada se tokom sudskog procesa, koji neće početi pre jeseni, pojave zaštićeni svedoci. To će biti scenario za neviđeni kriminalistički film, tvrdi ministar. Da li će tom scenariju makar skroman doprinos dati novoformirana komisija za ispitivanje odgovornosti za obezbeđenje pokojnog premijera, videćemo valjda pre jeseni.
Usred raznih afera i krimi-scenarija, novoformirana stranka G17 plus pravi Državni program za evropsku Srbiju, kako je tačan naziv onoga što je predstavljeno na nedavno održanom Glavnom odboru ove stranke. Ova partija koja, prema najnovijim istraživanjima agencije Medijum Galop, ima 9% podrške birača i čija popularnost, kako tvrdi ova agencija, raste, aktivno je preuzela inicijativu Batićeve DHSS da, na vreme, kako oni misle, prekrati muke navikavanja na zajednički život pod novim uslovima.
Lider DS i premijer Srbije Zoran Živković bio je zapažen po veoma živoj političkoj i diplomatskoj aktivnosti: bio je na sastanku sa predstavnicima EU i NATO u Briselu, u Berlinu na proslavi jubileja nemačke socijaldemokratije (DS je i član Socijalističke internacionale), a u Atini na skupu oko 300 političara, privrednika i drugih zvaničnika na Prvom sastanku zemalja jugoistočne Evrope, u organizaciji Svetskog ekonomskog foruma. Živković veoma optimistički gleda na perspektive SCG: tvrdi da će ona 2007. godine uhvatiti korak sa Rumunijom i Bugarskom u procesima integracije. Mnogima to, međutim, zvuči kao politički marketing i nerealno uljuljkivanje u puste snove. Da li je ova izjava posledica preterane samouverenosti premijera Živkovića ili nam ona govori da ima nešto što mi o sebi još ne znamo ali ćemo otkriti, "otkrićemo".
Iako je usaglašavanje gotovo svih tačaka Akcionog plana harmonizacije ekonomske politike Srbije i Crne Gore pružilo nade onima koji žele da ove dve države ostanu i dalje zajedno, značajan deo političkih snaga i u Srbiji i u Crnoj Gori izgleda da to ne želi ili ne veruje svom partneru.

Ružičasti etar

Trvenja između Čovića i Štajnera, koja se nastavljaju i prete, od strane Čovića, i potpunim prekidom odnosa, sigurno je - nimalo neće popraviti položaj nealbanaca na Kosovu, koje Beograd, navodno, želi da štiti. Ucenjivanje koje Čović praktikuje oko isporučivanja Šefćeta Musliua ne može na dobro izaći. Uostalom, Štajner i pored svog nezgodnog karaktera sigurno ne ide izvan onog što od njega traži generalni sekretar UN.
I dok je predsednik DZ SCG Svetozar Marović, na pripremnom sastanku za samit u Solunu, u Salcburgu strpljivo pregovarao sa svojim balkanskim kolegama o pitanjima od zajedničkog interesa, ali i o onima kao što je povratak izbeglica, dotle su unutrašnja partijska i međuljudska trvenja dostizala svoje maksimume. Smenjen je, iz prilično formalističkih razloga i pošto je obelodanio neke stvari koje bi mogle biti zanimljive oko šećerne afere, i šef carina Vladan Begović, a priprema se i novi Zakon o izboru guvernera centralne banke Srbije koji bi mogao biti instrumentalizovan u svrhe novih političkih obračuna. U svemu tome svoju ne uvek slavnu ulogu imaju i mediji, koji će izgleda bar što se štampe tiče rešiti neke svoje egzistencijalno važne probleme kao što je ukidanje predviđenog poreza od 20%, ali je pitanje: šta su zaista u Srbiji prava sredstva javnog informisanja i kako da valjano, na korist i u interesu svih građana rade svoj posao. Kako zaposleni u medijima tako i svi oni koji hoće da žive od svog rada, bez obzira na politička strujanja, kao slobodni građani?