|
Godina XVI (2004)
|
1-15. mart 2004.
|
 |
|
|
Republika
|
OGLEDI
|
|
|
||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
Koreni zaostajanja za svetom Nade stanovništva u bolji i razumniji život pokopala je politička elita koja je došla na vlast posle 5. oktobra 2000. godine. Nije tačno da se ništa nije promenilo, ali su te promene merljive promilima onoga što se očekivalo Milutin Mitrović "Jedan od bitnih razloga zaostajanja zemalja u razvoju je njihova nesposobnost da pravovremeno donesu odluke od važnosti za sopstveni razvoj" - tako piše u "Programu za opstanak" nezavisne komisije OUN, Sever-Jug.1 Posle više od dve decenije ta konstatacija bi se mogla bez uobičajenog "ali" primeniti i na poslednje, i treće po redu, neuspele izbore za predsednika srpske države. U kontekstu koji nas interesuje besmisleno je ulaziti u pojedinosti propalih nadanja. Činjenica je da izbori za jednu od najvažnijih institucija u državi ne uspevaju, kao što je i činjenica da su na tim izborima najkonzervativnije snage dobile, srećom nevažeću, većinu. Postoji opšti svetski trend zasićenosti politikom uz katastrofalno nepoverenje prema političarima. Ta činjenica znači da o najvažnijim pitanjima politike u velikom broju slučajeva odlučuje manjina od onih koji imaju pravo da biraju. Setimo se natezanja oko izbora sadašnjeg američkog predsednika Buša. Poslednja četiri američka predsednika izabrano je sa manje od 20 odsto glasova ukupnog biračkog tela u njihovu korist. Naš izborni sistem to ne omogućava, bar ne sa istom lakoćom. Naši su i razlozi drugačiji: poigravanje sa demokratijom i njenim institucijama svedoči o spletu političke nezrelosti i nezadovoljstva građenog na nerealnim iščekivanjima poduprtim preterano optimističkim obećanjima političara.
Dakle, najrazumnije bi bilo reći: baš nas briga za mesto u svetu, brine nas naš materijalni položaj koji je katastrofalan i koji se jedva vidljivo poboljšava. Kao zemlja sa tako niskom ekonomskom polaznom osnovom morali bismo imati natprosečnu stopu industrijskog rasta da bismo bili u stanju da se odlepimo od društva u kojem se nalazimo, odnosno da konačno počnemo bolje da radimo i živimo. Podaci govore, međutim, da je za osam meseci 2003. godine industrijska proizvodnja pala za 3,8 odsto u odnosu na isto razdoblje prošle godine, da će godina biti završena verovatno sa preko 4 milijarde evra spoljnotrgovinskog deficita, da se kreditno zaduživanje u inostranstvu povećava tempom koji nije lako pratiti i da je preko milijardu evra dobijenih prodajom preduzeća stranim kupcima spljiskano u kupovinu socijalnog mira i glasova na sve učestalijim izborima. Sve to pretvoriće se u dugove koji će, sada se već može lako prognozirati, opteretiti i buduće generacije koje još nisu stasale da rade i zarađuju, ali su već zadužene. Ukratko, odsustvo racionalnog programa i opredeljenja gura nas sve dalje unazad za šta, nažalost, imamo natprosečno mazohističko razumevanje. Legitimno je postaviti pitanje koji bi ekonomski model nama najviše odgovarao. Međutim, nelogično je birati model, svejedno da li je on neoliberalistički ili neoprogresistički, kada država nema najelementarnije karakteristike organizovanog društva. Pre svega, pitanje je o kojoj se državi radi. Bez elementarnih organizacionih i institucionalnih pretpostavki, odnosno konsenzusa oko njih, nemoguće je implantirati bilo koji ekonomski model i očekivati njegove pozitivne rezultate. Prisetimo se sa kojom je lakoćom Dragoslav Avramović sproveo monetarnu reformu, ali tek onda kada je imao jasnu političku podršku da to uradi. Mogao je biti sto puta veći genije, pa ne bi uspeo da uradi ništa da politička struktura nije imala interesa da prihvati njegovo rešenje, odnosno da joj nije postalo jasno da dalja hiperinflacija preti da nju skine sa vladajuće pozicije. Beskrupulozno odbacivanje Avramovića, onda kada je odradio posao potreban političarima, još jasnije potvrđuje tezu o političkom konsenzusu kao pretpostavci razvoja. Rešenja se kod nas donose tek kada se uđe u poslednju fazu vremenskog tesnaca i to svesno. Niko društveno relevantan nema snage da preduzme nešto pre nego što je to postalo neminovno, bilo zbog toga što bi nečinjenje moglo dovesti do pada vlasti ili zato što je spoljni pritisak dovoljno snažan da se mora nešto učiniti. Nema programa, nema vizije, pa ne ostaje ništa drugo do apatija. Cinici su smislili dosetku da oni koji imaju vizije treba da se obrate psihijatru, a ne da pretenduju na bavljenje politikom. Cinizam nikada nije otvarao perspektive. Jedan problem je večno kašnjenje, od onog Janka na Kosovo, do donošenja Ustava i definisanja zemlje o kojoj je reč. Drugi problem je nadmudrivanje, muljanje, prevara, podvala. Dvorniković2 u Karakterologiji Jugoslovena piše: "Budala ne može da podvaljuje, veština je to za koju čovek treba da je bistar, lukav, dovitljiv, okretan, pronicljiv poznavalac ljudi - i 'vidra' i 'lija' u isti mah... Podvala ima svoje majstore, heroje i rekordere, kao i nevešte početnike... U nas taj model zastupljen je jednom primitivnom, grubom, da ne kažem anegdotično-ciganskom formom". Sasvim ozbiljno nam se čini da bi program obrazovanja političara morao da uključi i kompjutersku igru "Civilization" i to bar 11 do 13 nivoa, koji pokazuju koliko je komplikovano voditi jedan grad ili državu i kako se lako iz te igre ispada ukoliko se ne poštuju pravila iz kojih proističe sklad razvoja. Onome ko krene u igru stavljeno je na raspolaganje da bira koji društveni sistem želi: anarhiju, despotizam, monarhiju, republiku, komunizam ili demokratiju. Tek u okviru izabranog modela pojavljuju se odrednice kao što je: stanovništvo, poreski prihodi, industrijska proizvodnja, naučna istraživanja, kultura, zadovoljstvo i nezadovoljstvo stanovništva, trgovačka mreža, korupcija, zasićenost ratom, nacionalizam, diplomatija, vojska, trgovački ugovori, pregovaranja, špijunaža... Igrač ima punu slobodu izbora, ali je logički jasno da će najbrže ispasti iz igre ako se opredeli za anarhiju, despotizam ili komunizam u kojima je nemoguće postići ravnotežu na duži rok. Dakle to je ono što deca danas znaju igrajući se na kompjuteru. Realna "igra" civilizacije podrazumeva mnogo suptilnije snalaženje i traženje rešenja za komplikovanost društvene ravnoteže. Bojimo se da mnogima koji su na vlasti, ili je tek priželjkuju, to nije jasno. Primera radi, elokventnost ministra finansija i bivšeg guvernera Narodne banke, uz senku nekadašnje hiperinflacije, uspela je da ubedi javnost da je pitanje kursa novca i na njemu građene konkurentnosti osnovno pitanje iz kojeg proističe sve ostalo. Tačno je da je to pitanje veoma važno, ali sasvim sigurno nije jedini imenitelj pod koji se dâ svesti sve ostalo. Kvalitet uprave, odnosno koordinacija rada vlade, pravosuđe, problemi korupcije... ne mogu se ćušnuti pod tepih čak i ako se kurs nacionalne valute zakuje za sva vremena, što uostalom nije neki preterano komplikovan posao. Program srpske vlade, kada se razgrne, nije ništa drugo do popis obaveza prema MMF i Svetskoj banci. Razlike nastaju samo kada se određenim merama pokušava potkupiti biračko telo. Ozbiljnog programa, dakle, nema. Uza sve razumevanje da se u izbornoj kampanji obećava sve i svašta, katastrofalno je kada jedan predsednički kandidat nagovara pekare da ne podižu cene hleba, a drugi obećava, ako on bude izabran, kilogram hleba će koštati samo tri dinara. Sem što pokazuju da nemaju predstave o ingerenciji funkcije na koju pretenduju, obojica pokazuju da ne poštuju tržište koje je osnova današnje ekonomije. Ako već nemaju hrabrosti da to otvoreno kažu morali bi bar da prećute svoje neslaganje sa osnovnim postulatima tržišta i na njemu zasnovane demokratije. Moguće je proglasiti da hleb košta tri dinara, ali tada hleba jednostavno neće biti. Ko je lud da seje žito, melje brašno, mesi hleb, raznosi ga i prodaje, a da na tome ima izvesno samo gubitak. Čak i poslednji građanin zna da ni povećana cena hleba nije prevelika nego su prihodi građana mali. A ti prihodi se ne povećavaju državnom kontrolom cena nego povećanjem ukupne produktivnosti - od vlade do poslednjeg radnika. Ako se država usredsredi na samu sebe, ekonomski se programi ne mogu preterano razlikovati bez obzira koja je partija na vlasti, jer mora rešavati probleme koji postoje, uz razlikovanje samo u ponekom obećanju koje se postavlja, ali kao neobavezan cilj. Prezadužena zemlja, kakva je naša, praktično već unapred ima oko 80 odsto sredstava predodređenih za vraćanje unutrašnjih i spoljnih dugova i samo dvadesetak odsto novaca kojim, preraspodelom, treba da rešava bezbroj problema. Utoliko je najveći ekonomski problem vlada, odnosno njena sposobnost da deluje i favorizuje one oblasti koje najviše mogu doprineti razvoju. Najveći problem je u okoštaloj političkoj strukturi i bez obzira koja politička grupacija ima ovlašćenje da formira vladu, ona do sada nije pokazala sposobnost da izgradi kredibilne, respektabilne i transparentne institucije koje funkcionišu. Dokle god bude tako, a dođe li na vlast sadašnja opozicija, svi su izgledi da će biti još gore, nadvladavaće težnja da se rešenja traže u stranačkoj strukturi umesto kroz institucije. Dakle, dokle god političke partije na osnovu svojih osvojenih pozicija budu određivale direktore javnih preduzeća, a ona su još uvek dominantna, biće sputavana preduzetnička inicijativa, jačanje privatnog sektora i sledstveno tome biće sve manje novih radnih mesta. Javna preduzeća, postajući partijska, nemaju nikakve razloge da učine svoje poslovanje transparentnim, jer ipak partijski direktori nisu tu dovedeni da bi samo sebi obezbedili plate nego i da bi svojim partijama omogućili da se teško uhvatljivim putevima češu o sredstva preduzeća. Sve to dovodi do deficita javnog sektora, koji opet biva pokrivan preko budžeta. I tu se vrzino kolo zatvara na isti način na koji je to bilo i u prokaženom socijalizmu i u diktatorskom prethodnom režimu. Građanima ne preostaje drugo nego da se opredele za apatiju ili besno davanje glasova najradikalnijim kandidatima na izborima. Nade stanovništva u bolji i razumniji život pokopala je politička elita koja je došla na vlast posle 5. oktobra 2000. godine. Nije tačno da se ništa nije promenilo, ali su te promene merljive promilima onoga što se očekivalo. Moguće je da su očekivanja bila nerealna, ali je takođe moguće da su političari opsednuti svojim sitnim interesima i malom moralnom i političkom kvalifikovanošću izneverili čak i one racionalne ljude koji su znali da se previše i odjednom ne može postići. Iz toga je proizašlo deprimirajuće uverenje da smo mi jednostavno loš materijal od kojeg se ne dâ napraviti ništa korisno. Zatim su kao kontraargument počele da bujaju ideje nacionalizma, populizma, povratak religioznom zanosu i uvređenost na ceo svet uz jačanje "kompleksa superiornosti" kao refleksije na sve jači osećaj inferiornosti. Izgubljeni rat ne-rat, vođen najvećim delom iz nacionalističkih osvajačkih aspiracije, nije shvaćen kao prilika da se sa nacionalizmom kao ideološki i ekonomski kontraproduktivnim poimanjem konačno raskrsti. Deo nove političke garniture, DSS pre svega, nastavio je tamo gde se stalo. No tragedija nije u njima nego u onom delu političke elite koji se zaklinjao u otvoreno društvo i evropeizaciju. Kandidat te struje na ranijim predsedničkim izborima procenio je da mu je bolje da nastupa zaklinjući se u svoje nacionalno poreklo i dokazuje ga recitovanjem "Očenaša" na crkvenoslovenskom, jer Srpska pravoslavna crkva je ta koja nacionalistima daje imprimatur. Njegov izborni fijasko dokaz je da je potcenio naklonjen mu deo izbornog tela, te da veruje kako je većina nacije, blago rečeno, konzervativna. Istorija sadrži mnoštvo primera da manjinsko, ali progresivno i utemeljeno mišljenje uspeva da izbori prevagu. Međutim, za njega se treba boriti otvoreno i do kraja, bez "figa u džepu", kako bi rekli Hrvati.
Nekompletan i tendenciozan, jer nabraja samo negativne okolnosti, dosadašnji tok ovoga teksta nameće onaj poznati zaključak: "Zna da kritikuje, a zašto ne predloži rešenje". Prvo, samo krajnje infantilna ili pak sračunata osoba, odnosno neki Džefri Saks, može da predloži univerzalno rešenje, bez obzira da li je ono ekonomsko, političko ili bilo kakvo drugo, kojim se odjednom može izvesti transformacija i nadoknaditi sva zaostajanja koja smo akumulirali. Drugo, postoje političari koji su plaćeni da taj posao obavljaju, a na građanima je da im kažu šta od onoga što rade vodi napretku, a šta je ono u čemu vide pogoršanje svog položaja. Umesto recepta za jednokratno sustizanje sveta potražićemo primere uspeha, koje je dobro imati u vidu. Ni takvi primeri se ne daju preslikati, jer je vođenje države, kao što rekosmo, veoma komplikovan posao koji mora imati u vidu sijaset konkretnih činjenica i tražiti rešenja prema njima. Kad bi se razvoj dao iskazati nekom matematičkom formulom onda vlade i političari ne bi bili potrebni. Najupečatljiviji primer kako jedna zemlja može ubrzano da pređe put od nerazvijenosti do samog svetskog vrha predstavlja Finska. Uzimamo nju za primer, a ne nekakve "azijske tigrove", iz prostog razloga što ta zemlja pripada zapadnoj civilizaciji kojoj pripadamo i mi. Kina sa svojim zapanjujućim stopama rasta, ali i jednopartijskim političkim sistemom, smrtnim kaznama koje se cirkuski javno izvršavaju i spremnosti da žrtvuje dve-tri generacije da bi četvrta stigla svet, jednostavno nije ni približno ono čemu mi možemo da težimo. Finci, kao "skandinavski Vizantinci", kako ih susedi zovu, zbog sklonosti da razglabaju politiku, dobro pojedu i popiju, da ne rade kada se baš ne mora i svih drugih donekle mediteranskih osobina, mnogo su bliži našem mentalitetu. Novembra 1939. godine Sovjetski Savez je napao tu, tada nerazvijenu, zemlju čijom su ekonomijom dominirali šumarstvo i ribolov. Napad je izveden da bi se Crvena armija dokopala strateški važnog područja oko Porkale. Manje od 5 miliona Finaca organizovalo je takav otpor da mnogo nadmoćniji neprijatelj nije uspeo da zauzme više od 20 000 kvadratnih kilometara. Maršal Manerhajm je sa svojim malobrojnim jedinicama i partizanima učinio okupatoru nesnosnim boravak na finskom tlu. Izbijanjem Drugog svetskog rata, kada je sovjetska ratna mašinerija koncentrisala sve snage da bi usporila nadiranje nemačke sile, Finska je povratila svoje teritorije i objavila prestanak ratnih operacija. Svejedno, posle okončanja svetskog rata, Sovjeti su kao pobednici izdiktirali i Finskoj ratnu štetu i to po stanovniku veću nego Nemcima.
Takvi se epiteti ne zaslužuju lako i preko noći. Još dok je bila u sastavu Jugoslavije Slovenija je bila osetno naprednija od ostalih. Nije se time zadovoljavala i neprekidno se poredila, a to čini i danas, sa Austrijom koja joj stalno odmiče. Ta stimulativna opsesija danas je drži mnogo manje udaljenu nego nekada. Poslužimo se pokazateljem bruto domaćeg proizvoda po stanovniku: u doba Kraljevine Jugoslavije taj BDP po stanovniku u Austriji je bio 2,5 puta veći nego u Sloveniji. Tokom sledeće Jugoslavije povećao se na skoro 4 puta. Danas se omer između Slovenije i Austrije sveo na 2 puta. To nije samo nadoknađivanje nego i sustizanje sopstvenog uzora. Razlika koju je Slovenija stekla dok smo još bili u jednoj državi važna je da bi se shvatili koreni njenog uspeha. U zemlji redistribucije zajedničkih para Slovenija je više bila okrenuta stvaranju sopstvenog bogatstva nego "češanju" o zajedničku kasu. Ona je umela da iskoristi sve prednosti koje joj nudi čak takav nekonzistentan sistem, ali i tržište na kojem je ostvarila dominantnu ulogu. Dok su se drugi zamajavali cekaovskim preraspodelama, Slovenci su kupovali od njih jeftine sirovine, prerađivali ih u kvalitetne proizvode i prodavali ih ili na jugoslovenskom ili na svetskom tržištu. Koristili su sve prednosti koje su im sistem i tržište nudili. Pred sam raspad zemlje jedan prosečan Slovenac imao je dohodak veći nego prosečan Bosanac, Makedonac, Crnogorac i Kosovar zajedno. Pri tom treba imati u vidu da čak i u najvećim euforijama povećanja plata, kada su svi delili sve što imaju, Slovenci nisu pratili opšte tokove nego su najveći deo sredstava ulagali u infrastrukturu. Tako se došlo dotle da su i seoske kuće na planinama preko 2000 metara nadmorske visine imale put koji do njih vodi, školske minibuseve koji odatle voze decu u škole i telefone, kada su se u Beogradu telefonski priključci dobijali jedino preko veze. Ideja policentričnog razvoja pomogla je da se ne samo gradovi podjednako razvijaju nego i da seosko stanovništvo sve više usvaja uslove življenja i navike gradskog stanovništva. Danas je gotovo neumesno za slovenačkog poljoprivrednika upotrebiti reč seljak. Još 1988. godine 93,8 odsto slovenačkih domaćinstava posedovalo je električni štednjak, 93,6 odsto frižider, 98 odsto televizor, 95,2 odsto mašinu za pranje veša,8 sve to je bilo znatno iznad jugoslovenskog proseka i pokazivalo da u najelementarnijim kućnim aparatima nema razlike između sela i grada. "Slovenački komunisti bili su nesumnjivo projugosloveni, međutim, oni su dosledno reprezentovali slovenački nacionalni interes u okviru federativne države. Oni su odbijali 'integralno' ili 'asimilativno' jugoslovenstvo, koje je moglo da vodi ka formiranju jedne jedine jugoslovenske nacije. Oni su više želeli jugoslovenstvo koje će garantovati da svaka jugoslovanska nacija sačuva svoj nacionalni identitet u dobrovoljno izabranoj zajednici" - piše Mitja Velikonja.9 Osećaj nacionalne i istorijske odgovornosti sasvim sigurno je kod slovenačkih političara bio i ostao jači nego sitni lični interesi i želja za sticanjem bogatstva i moći. Ni u komunizmu ni kasnije slovenačkim političarima nisu bila svojstvena ona prostačka demonstriranja moći uz pomoć pompeznih ličnih obezbeđenja i kordona policije koji ih prate. Mnogo važnije od spoljnih efekata je što su neprekidno bili i ostali svesni da služe svom narodu i njegovoj dobrobiti, a ne grandioznoj ličnosti J. B. Tita i njegovoj prestonici u Beogradu. Na srpskoj strani tako nešto se moglo videti samo u doba Marka Nikezića i možda nije ni čudo što je taj srpski, evropski orijentisani i liberalni političar svoju pisanu zaostavštinu odlučio da pošalje u Sloveniju.
Od strane Evropske zajednice, Sloveniji je dugo zamerano da sporo ide u privatizaciju i da održava visoku stopu inflacije. Kao najpozvaniji, budući da je ekonomista, a bio je i potpredsednik vlade, Jože Mencinger je dao logično objašnjenje. U svim zemljama tranzicije privatizacija je bila prilika da se nasiljem i kriminalnim radnjama izvrši preraspodela imovine. Slovenija je ušla u proces predostrožno i smišljeno. Ona je zemlja sa najmanjom stopom kriminala u Evropi posle Danske i to je želela i da ostane. Želela je da ponudi što veću lepezu mogućnosti i u njoj danas jedan broj preduzeća koja su se privatizovala na osnovu ESOP sistema (zaposleni su vlasnici) predstavljaju uglavnom manje ali izrazito uspešne firme, tako da je Mencinger jednom prilikom rekao da je zbog njih počeo da veruje kako samoupravljanje nije bilo loša zamisao. Inflacija je svesno držana na nivou od oko 10 odsto, koji omogućava da se monetarnim merama obara ali i da, dok traje, koristi potenciranju investicionog ciklusa. Ovu godinu završiće Slovenija inflacijom od 5,5 odsto, a već naredne će biti sposobna da se bez mnogo posebnih napora drži evropskih standarda. Budući da je pohlepa ljudska osobina, a ni Slovenci nisu van sveta, desilo se da se i kod njih, kao i u gotovo svim zemljama tranzicije, pojavi "uspešni" zemljak iz dijaspore koji marketinški vešto nudi kule i gradove čim bude izabran da vodi zemlju. Njegov koncept kao i svih tih koji dolaze iz sveta svodio se na upravljanje državom kao preduzećem, što uprkos masi dokaza da je neprimenljivo ipak ima pristalica. Kako je popularnost izbavitelja naglo počela da raste i preti mogućnošću da on dobije izbore, šest meseci pre prošlih izbora vešta politička elita jednostavno se odlučila da vlada podnese ostavku i vlast u narednih šest meseci prepusti izbavitelju. Bolje je dati mu pola godine da pokaže šta zna nego ceo mandat da urniše ekonomiju i budžet. Vlast je, dakle, dobio izvesni Andrej Baljuk, "svetski" bankar, "svetski čovek" i pristalica desničarske bespoštedne politike profitopoklonstva. Za tih šest meseci vladavine uterao je budžet u dvostruko veći deficit, povećao spoljnotrgovinske gubitke, pa kako je ostao bez para morao je da limitira i plate. Dovoljno da pokaže ko je i šta ume. Slovenci se opredeljuju pre svega imajući u vidu svoj lični interes pa su im zbog toga raskalašna južna braća prebacivala da su sebični. Ne zastupamo neoliberalnu tezu da je sebičnost pokretačka snaga razvoja, ali nam je jasno da ni mi nećemo imati sreće dok naši građani ne počnu da daju prednost svom buđelaru nad iracionalnim zanosima koji ih izluđuju. U svakom slučaju, na izborima koji su usledili koalicija levog centra je dobila više glasova nego ikada ranije. Glavni i odgovorni urednik dnevnika Finance Borut Hočevar svoj komentar u broju od 2. decembra počinje rečima: "Ima li u ovoj zemlji još nekoga ko se prepire", smatrajući da je atmosfera bez konflikata opasna i neprirodna za društvo. Šta reći iz naše perspektive gde bi umesno bilo pitati ima li nekoga ko se ne prepire. Na izvestan način odgovor Hočevaru daje, istina četiri dana unapred, Dag Strpić u hrvatskom Novom listu: "Katastrofalno težak problem (Slovenci) su na vrijeme dijagnosticirali, još koncem osamdesetih godina, baš pod izravnim Kučanovim vodstvom. Sve su svoje nacionalne snage uprli u rješavanje tog problema i vrhunski ga rješili u suradnji sa najboljim svojim znanstvenicima, od kojih je dr. Jože Mencinger bio najisturenija ličnost u javnosti. Sve što vrijedi u slovenskoj znanosti i društvu rješavalo je problem ubrzanog razvoja i izvanredno ga rješilo". Reklo bi se da je Slovenija završila jednu burnu fazu sa najmanje stresova i nepravdi međ svim zemljama tranzicije. Možda joj sada postaje pomalo dosadno, no postoji izreka, koja se najčešće pripisuje Makijaveliju, da su srećne zemlje koje imaju dosadnu istoriju.
Pokušali smo da ustanovimo šta naši građani mogu da saznaju o zajednici u kojoj većina, ne baš sasvim načisto kako i zašto, ipak želi da se nađe. Najjednostavnije je bilo obići knjižare i videti koje se knjige o Evropskoj uniji mogu u njima naći i iz njih steći jasnija slika o mogućem izboru. Sve što smo u tom traganju uspeli da nađemo jeste knjiga predsednika Evropske komisije (vlade) Romana Prodija, sa predgovorom tadašnjeg jugoslovenskog predsednika Vojislava Koštunice, i naslovom Moja Evropa, zatim knjiga Sandra Goćija Evropska vlada i, konačno, Evropa od A do Š Vernera Vajdenfelda i Volfganga Veselsa. Sve su to, lako se po naslovima ili autorima dâ zaključiti, publikacije koje stižu bez ikakvog kriterijuma i verovatno su objavljene zato što je neko uspeo da se udene u neki fond koji ih promoviše. Tek naknadno, na Internetu smo saznali da je 4. decembra, za ovaj tekst kasno, promovisana u Beogradu značajna knjiga Istorija evropske ideje Volfganga Smalea. Tu je kraj naših, ne baš fanatičnih, traganja. Slična, ne mnogo sistematična, šetnja kroz ljubljanske knjižare omogućila nam je da nabrojimo 43 naslova vezana za Evropsku uniju i ideju evropskog zajedništva. Približno jedna trećina knjiga je na stranom (dominantno engleskom) jeziku, smatra se normalnim da pismena osoba zna i neki strani jezik. Najbrojnije su knjige koje objašnjavaju pravni i ekonomski sistem kao i one o idejama zajedničkog evropskog postojanja. Domaća posebna izdanja, kao posledica stručnih skupova, počinju publikacijom SAZU (Akademije nauka) sa naslovom Civilno društvo u Sloveniji i Evropa iz 1990. godine i završavaju posebnim brojem Nove revije, prezentiranim kao knjiga sa naslovom Evropski izazov, objavljena maja ove godine. Svedoči to o sistematičnosti u proučavanju perspektive, ali i o tražnji za publikacijama koje mogu osvetliti Evropu i evropske ideje. Drugim rečima, u Sloveniji postoji impuls iznutra da se knjige štampaju i prodaju, a ne kao kod nas gde se objavljuje ono što neko unapred plati da bude štampano. Ako je već tako mala mogućnost da se sazna nešto više o istorijatu imena, ideja i nastojanja za zajedničkim življenjem na evropskom kontinentu, nije s raskida da ponešto od toga navedemo u ovom tekstu. Prema grčkoj mitologiji, Evropa je ime prelepe kćeri feničanskog kralja Agenora u koju se Zevs zaljubio čim je ugledao. Smislio je da je se dokopa tako što će se premetnuti u belog bika i na taj način lakše dopreti do nje. Devojci se umiljati bik dopao pa ga je milovala i ohrabrila se čak da mu sedne na leđa. Bilo je to ono što je Zevs i čekao. Poleteo je sa njom na leđima do mora i zaplivao sve dok nije stigao do velikog pustog ostrva (Krit) gde je sa svojom izabranicom započeo život, a ostrvo, njoj za ljubav, nazvao Evropa. Njihovi potomci su prvi Evropljani koji su se vremenom širili sve dalje po kontinentu. Proizlazi da su Evropljani potomci lepe Azijatkinje i Zevsa, boga bogova. Primamljiva bajka, koja govori o božanskom, ali i azijatskom našem poreklu. Mi, za razliku od Rusa, nismo imali vladara koji će tako otvoreno, agresivno i beskompromisno, kao Petar Veliki, pokušati da "probije prozor" u modernizaciju i Evropu. Poput njega, pokušali su i Obrenovići da uvezu strane stručnjake, ali su najdublji i najtrajniji trag ostavili oni koji su dovedeni iz Mantove da prenesu "know how" u pravljenju kobasica i suhomesnatih proizvoda. Imali smo, međutim, dvojicu kulturnih reformatora pod jakim uticajem Evrope. Bili su to Dositej Obradović i Vuk Karadžić, svako na svoj način, koliko im je obrazovanje sezalo, menjali su svoju zaostalu sredinu. Značajnu podlogu za njihov rad postavila je Austrija na srpskom tlu koje je bilo pod njenom jurisdikcijom, ali koje se intenzivno prenosilo i na ostale srpske krajeve. "Kada je Ilirska Dvorska Deputacija u razdoblju od 1769. do 1779. g. svojim regulamentskim reformama zahvatila svestrano reformirajući celokupni narodnocrkveni život Srba u monarhiji, postala je jednom od glavnih ideja vodilja državnih vlasti svestrano emancipiranje Srba od ruskog utecaja" - piše dr Mita Kostić10 i nastavlja: "Taj zamašni zadatak, da izmene mentalni sklop čitavog jednog naroda, Deputacija je odlučno počela da rešava integralnim načinom... dopunjujućih reformi a glavno izvršno sredstvo bile su joj pri tom škola i štampa... iz udžbenika su brisali sve što god bi Srbe ma i najmanje moglo na Rusiju podsetiti i uporno počeli da traže, da Srbi mesto slavenosrpskog jezika (smese ruskoslovenskog i srpskog) zavedu u knjigama za narod prost narodni govor". To je istorija, o kojoj se nerado govori, ali i objašnjenje zašto su Dositej i Vuk bili u svoje doba smatrani "prodanim dušama", a evropeizacija "švapsko maslo". Naši prosvetitelji bili su pod jakim uticajem evropskih mislilaca, pretežno nemačkih, koji su upravo propagirali humanizam kao buduću osnovu ujedinjavanja u okviru Evrope. Naime, Evropa je još od antičkog Rima bivala "ujedinjavana", ali silom. Rimski novac pokrivao je veći deo kontinenta nego danas evro. No, i antički Rim i franačko Sveto rimsko carstvo (kojem je pripadala skoro cela Evropa izuzev Rima!) i Napoleon i Hitler uspevali su da nasiljem drže najveći deo kontinenta pod svojom vlašću. Te okupacije Evrope imale su i dobru stranu što je tokom njih dolazilo do cirkulacije ljudi, a samim tim i ideja, koje su kasnije evoluirale ka novom slobodnom i demokratskom udruživanju. Između dva svetska rata u Evropi jača pacifistički pokret i ideja međusobnog povezivanja nasuprot ratovima i okupiranju drugih zemalja i naroda. U Beču je 1926. godine održan Panevropski kongres, a u sali su bile izvešane slike Kanta, Napoleona, Ničea, Komenskog, Abatrea, San Piera, Macinija i Viktora Igoa.11 U to vreme Tomas Man,12 tvorac sintagme "militantni humanizam", je pisao: "Ostvariće se Evropa privržena duhu tolerancije, bez doktrinarnosti, bez autoritarizma, koja će suprotstaviti mišljenje današnjoj ideološkoj borbi, time što će joj se rugati i stideti je se". Prve ideje neke takve Evrope nastaju posle Drugog svetskog rata. U govoru održanom u Cirihu 1946. godine, neposredno posle Drugog svetskog rata, britanski premijer Vinston Čerčil13 je maštao o "čvrstom opredeljenju za viziju 'Sjedinjenih evropskih država' čiji bi prvi korak trebalo da bude stvaranje Saveta Evrope. Čerčil je govorio o uniji svih onih država koje žele da se pridruže, i to pod vođstvom Francuske i Nemačke". Svoju zemlju nije ubrojao, jer je smatrao da je ona predodređena za narednu fazu ujedinjavanja Sjedinjenih evropskih i Sjedinjenih Američkih Država. Nešto kasnije je, kao mnogo opipljivija, začeta ideja "Evrope od Atlantika do Urala" uz fascinantnu politiku Konrada Adenauera i Šarla de Gola, koju su nastavljali svi naredni predsednici dveju država. Njih dvojica su razumeli istorijsku potrebu ujedinjenja na osnovama ravnopravnosti, demokratije i budućnosti bez ratova. Uz ovaj veliki evropski dvojac pristupili su sa punim ubeđenjem da se radi o boljoj budućnosti i belgijski premijer Pol Anri Spak, francuski ministar spoljnih poslova Robert Šuman, italijanski premijer Alćide de Gasperi i čitava plejada političara i intelektualaca koja je na sebe primila posao uobličavanja buduće zajednice. Od Evropskog kongresa, maja 1948. godine, trebalo je da protekne tri godine da bi se ideja Žana Monea, o stvaranju Zajedničke francusko-nemačke komisije za ugalj i čelik, otvorene i za sve ostale evropske zemlje, pretvorila u akt o osnivanju Komisije i da bi on bio potpisan u Rimu 18. aprila 1951. godine. Toj Zajednici, pored Francuske i Nemačke, pristupile su još Italija, Belgija, Holandija i Luksemburg i označile time rođenje buduće Evropske ekonomske zajednice, formalno nastale 25. marta 1957. godine. Šest godina kasnije Zajednici pristupaju Danska, Irska i Britanija. Stvaraju se u međuvremenu Euroatom, Fond za nerazvijene i konačno zajednički monetarni sistem. Grčka pristupa EEZ-u 1981. godine, Španija i Portugal 1986, a 1995. još Austrija, Finska i Švedska. Time je kompletirana Zajednica 15 zemalja simbolisanih zvezdicama na plavoj zastavi. Podjednako je važno da su principi funkcionisanja zajednice postavljeni Mastrihtskim sporazumom 1992. godine, kada je i ime promenjeno u Evropska unija. Usledilo je potpisivanje Šengenskog ugovora (1995) o brisanju unutrašnjih granica i uvođenje zajedničke monete - evro 1. januara 2002. godine. Ceo ovaj, pomalo dosadan, istorijat smatramo neophodnim da bi se u najkraćoj verziji pokazala postupnost rađanja i razrastanja Evropske unije, kojoj maja 2004. godine treba da pristupi još deset zemalja. Sporost krije u sebi osnovni princip Unije da su sve njene članice ravnopravne, te da se mogu usvojiti samo one odluke za koje su svi podjednako zainteresovani. Nema supremacije i nasilja, mada veličina i značaj Francuske i Nemačke ostavljaju više od utiska da su one dva centralna stuba zajedništva. Ta dva centralna stuba, koja već pet decenija odolevaju pritiscima i spolja i iznutra, zapravo su dve najveće i samosvesne evropske države čija je međusobna ranija istorija isprepletena netrpeljivošću i prolivanjem krvi. One su školski primer ne samo ostalim članicama već i svim ostalim zemljama kako vođene razumom mogu podvući crtu pod prošlošću i započeti novo razdoblje mira i saradnje na dobrobit svojih naroda. Treba samo pomisliti koja je unutrašnja snaga i volja za zajedništvom bila potrebna da te dve zemlje svoje svetski značajne i istorijom nabijene monete zamene za obećavajuću neizvesnost zajedničkog novca. I danas, kada taj novac, evro, beleži rekordne paritete prema dolaru, još nije sasvim izvesno kakva ga budućnost čeka. Zna se jedino da će ta budućnost biti uspešna ukoliko bude uspešna i cela Evropska unija, a ne bilo koja od njenih članica pojedinačno. Evropska zajednica se razvija i raste već pet decenija gajeći ljubomorno "duh Evrope" koji ćemo pokušati da objasnimo sa nekoliko citata iz knjige Romana Prodija,14 predsednika Evropske komisije (vlade): "Po prvi put je učinjen pokušaj u Evropi da se između država postave drugi temelji za mir umesto ravnoteže sila... U suštini, evropska integracija je prva od 'plišanih revolucija' dvadesetog veka... Duh Zajednice karakteriše iznad svega pažnja koja se posvećuje mišljenju drugih i volja da se ide dalje zajedno da bi se postigao neki opšti interes Zajednice... Naša Unija je unija raznolikosti - savez manjina. U Evropi smo mi svi manjina". A kada je reč o odnosu EU prema Balkanu njegova definicija je: "Cilj Evropske unije je da se Balkan transformiše na taj način što bi se u tom regionu uveli principi na kojima se zasnivaju evropski projekti i naša moderna demokratska društva - demokratija i vladavina prava, pluralističke institucije, decentralizacija, tržišna privreda, slobodna trgovina i privreda i politička saradnja". Ma kako sve to izgledalo jednostavno na rečima, na delu nimalo nije lako ubediti pretendente za ulazak u Zajednicu da to podrazumeva i odustajanje od one američke definicije da Balkan nije smo geografski pojam nego i stanje duha. Omiljena balkanska floskula o suverenitetu među prvima mora biti žrtvovana, ako se želi pristupiti Evropi. Ta zajednica je od svojih članica preuzela vođenje ekonomske politike, regulaciju tržišnih uslova, novac, carine, kontrolu kvaliteta proizvoda, a postepeno preuzima i diplomatiju, odbranu i mnoge druge nadležnosti. Ustav EU, o kojem se sada žučno raspravlja, nosi tendencije daljeg prenošenja ovlašćenja na zajednicu uz želju, jednog dela, da se od nje napravi federalna država. Pitanje je dokle će se stići u sadašnjoj fazi, ali je sasvim sigurno da je to put ka budućnosti. Mnoge su stvari izgledale nemoguće, kao na primer ukidanje carina ili zajednički novac, ali je postepeno sve to postalo današnja realnost. Teško da su i najoptimističniji realisti pre pet decenija prognozirali jedinstvo na današnjem stupnju. Jedan od vođa nacionalnog osamostaljenja u Sloveniji, France Bučar,15 zaslužuje da bude citiran baš zbog evolucije ka evropskom poimanju: "Nacionalizam, kao krastavi izraštaj ideje o nacionalnoj državi, samo je u proteklom stoleći doveo do dva svetska rata sa neizmernim materijalnim i još više duhovnim uništavanjem. Do obaju rata došlo je zbog nacionalnog egoizma, njemu urođenog uverenja o većoj vrednosti vlastitog naroda i zato njegovih većih prava, koja svojom silom otima i ostvaruje. Tragedija ratova i nasilja, koji su se oboje rodili u Evropi, ne smeju se ponoviti, ako Evropa želi da preživi. Da bi se te opasnosti otklonile, trebalo bi Evropu tako urediti da nacionalni egoizam ne bude u stanju da dobije svoj negativni odraz: Od Evrope, koja bi trebalo vremenom da obuhvati sve njene narode, treba stvoriti privrednu, carinsku i političku zajednicu". Na stranu što takva Evropa već uglavnom postoji, Slovenac, Bučar, makar i sa obruba Balkana, vidi kao najveću opasnost za njen dalji opstanak kod nas duboko usađeni nacionalizam. Ta i mnoge duge opasnosti pokazaće svoje lice tek kada se Evropska unija proširi za narednih deset zemalja koje su danas veoma kooperativne, ali je pitanje kako će se ponašati kada steknu punopravno članstvo. Razlika u stepenu njihove razvijenosti i one koja postoji u dosadašnjoj Evropi petnaestorice, mora da prouzrokuje bar nesporazume, ako ne i dublje sukobe. Moglo se to videti iz ponašanja Grčke u dosadašnjem sastavu, kojoj je trebalo skoro dve decenije prilagođavanja evropskom duhu, pa da ipak, u vreme rata na našim prostorima, počne da iskazuje tipično balkansku polarizaciju u prilog nasilnika. Tu je verovatno i razlog skepticizma jednog dela evropskih zemalja16 iskazanog u tvrdnji: "Neretko nacionalne vlade i nadnacionalni evropski autoriteti pokazuju da su svesni kako proširenje nosi rizik redukovanja stepena političke integracije". Nema obične porodice u kojoj ne dolazi do sukoba interesa ili makar različitih poimanja budućnosti. Evropska unija nije nikakva idealna, utopistička šarena laža. Ona je takva kakva jeste, i baš takva predstavlja sinonim moderne demokratske zajednice sposobne da se razvija i zadovoljava sve veći obim težnji njenih članica. Na tom putu postoje sukobi interesa i različiti pogledi kako je preustrojavati. Postoji i veliki rizik spolja, od strane SAD, da se usmerava u pravcu koji ta preostala velesila pokušava da diktira. Naši kafanski geostratezi morali bi biti načisto da Amerika ne želi da razbije Evropu nego da je usmerava po svom uzoru. Suštinu te različitosti najbolje definiše, često citirani, ideolog vladajućeg američkog neokonzervativizma Robert Kagan.17 "Vreme je da se prestanemo praviti ludi da Amerikanci i Evropljani imaju jednak pogled na svet" - piše on i dodaje: "O vrlo važnom pitanju sile - njenog korišćenja i njene moralne vrednosti - američki i evropski nazori se veoma razlikuju. Evropa se odrekla sile; okrenuta je svetu tvrdo ukorenjenom u pravila i zakone, povezanom u transnacionalna udruženja i saradnju. Zagovara postistorijski raj bez nasilja uz blagostanje, kao nekakvo ostvarenje Kantovog ideala o večnom miru. Sjedinjene Države pak, nasuprot, ostaju upletene u istoriju; njihova praksa upotrebe sile uključuje vojnu moć i premoć. Na svet gledaju slično kao što je u 17. veku gledao Tomas Hobs: kao na anarhičnu tvorevinu, u kojoj stvarnih vrednosti, odbrane i uvođenja liberalnog uređenja nema bez upotrebe sredstava nasilja. To je razlog zbog kojeg Amerikanci i Evropljani u svojim strateškim predstavama pripadaju različitim svetovima". Možda je ovo mišljenje donekle preterano, ali nije bez osnova utoliko što Evropa zaista više ne želi silom da rešava ni svoje ni tuđe probleme. Preterano je utoliko što pokušava da se nametne kao američko jednoumlje, a tu je ogromnu i individualističku zemlju nemoguće svesti na jedan imenitelj.
Traženje alternative ujedinjavanju sa Evropom podrazumeva opredeljivanje za život u prošlosti, jer kako i međunaslov kaže - vremena su druga. Dok smo se mi svađali sa drugima, prolivali krv svoju i tuđu, pa se onda svađali međusobno i tako nazadovali, svet je otišao dalje, i to mnogo dalje. Taj jaz iskazuje se u ekonomiji, tehnologiji, standardu građana, kulturi, pa dozvolimo sebi i malo patetike, u civilizacijskom stupnju. Moramo biti načisto da evropeizaciju želi veliki deo političke elite, manji, od toga, iz ubeđenja, a veći zato što nema drugačijeg izbora. Nemamo za to nikakvih verodostojnih podataka, ali imamo čvrsto ubeđenje da većina pristupanje EU gleda kao ustupak, a ne kao dobitak i budućnost. Ujedinjena Evropa, sa svojim principom solidarnosti i tržištem od preko 450 miliona duša, prostor je na kojem svako može naći svoju nišu prosperiteta. Možda bi nam se moglo desiti da na tom tržištu globalizujemo svoju šljivovicu i čevapćiće, ali ne onako kako su to želeli zenitisti, nego kao kvalitetne i poželjne proizvode. No mnogo bi bolje bilo kada bismo mogli da ponudimo složenije industrijske proizvode, umešnost i pamet. Bili smo nadomak pripadanja Evropi, ali nismo shvatili da nam je u to vreme projekat koji je nudila Markovićeva vlada bio poslednja slamka koju smo zdušno odbacili. Potpali smo pod nacionalistički kolektivizam, pali u mrak konzervativnih ideja, s tim što se jedan deo zaista očajnički koprcao da se iz tog gliba izvuče. "Zanemarena pa i odbačena konzervativna misao se kod nas vratila na neobičan način i u zaista neobičnim istorijskim okolnostima", piše Mirko Đorđević.18 Pa nastavlja: "Danas je ta recepcija u ključu ideološke potrebe za nekom 'nacionalnom ideologijom'. Primera za to ima na pretek... Kod nas govore o srpskom narodu koji navodno sve gleda 's metafizičkih pozicija' i to se ističe kao misao". Nama je oduvek nedostajala razboritost i dominantno evropsko shvatanje da je pojedinac, a ne grupa osnova modernog društva. Saterivanje pojedinca u tor nekog od "izama", omogućavalo je da se lakše manipuliše interesima građana, da se oni potcene i podjarme, kako bi u njihovo ime bila stvorena barikada pred modernim svetom. Malo je kome, čak i od onih najgrlatijih zaista stalo do "heroja" koje je Hag već uzeo pod svoje ili ih potražuje. Međutim, taj Hag je idealna barikada pred evropeizacijom, pred napuštanjem domaće "metafizičke pozicije". Za probijanje te barikade potrebna je odlučnost i hrabrost, koju je pokazao ubijeni premijer Zoran Đinđić. Njegove reči, iz jednog privatnog razgovora: "Znam da takvi ljudi kod nas ne završavaju u krevetu, ali svaka generacija mora pokušati da Srbiju konačno uvede u Evropu", možda bi ta poruka, u skladu sa našim epskim karakterom, mogla poslužiti kao putokaz.
|
|||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
|
|||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
|
Republika
|
|
Copyright © 1996-2004 Republika & Yurope |
