Republika - Glasilo gradjanskog samooslobadjanja

Godina XVI (2004)

328

1-15. mart 2004.

Republika

Šta čitate

Srđa Popović, "Poslednja instanca" knjige 1, 2, 3, izd. Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji, Beograd 2003, str. 1523, priredio Zoran Purešević

O vremenu kada se vlast rugala pravu

Dokumenti o montiranim političkim procesima 1968-1988.

	Sve je to jednostavno neverovatno... Meni, bar, ovo suđenje izgleda kao neki težak san. Očekujem svakog trenutka da se probudim i vidim da to sve nije istina.
	Srđa Popović, u završnoj reči odbrane na suđenju studentima Milanu Nikoliću, Pavlušku Imširoviću i Jelki Kljajić, 20. jula 1972.

Trotomna knjiga poznatog beogradskog advokata Srđe Popovića Poslednja instanca predstavlja zbirku dokumenata o montiranim političkim procesima koji su vođeni protiv različitih lica u periodu 1968-1988, koje je branio autor, a jednom i protiv njega samog (1976. godine) i to posle procene suda da je njegova odbrana optuženog bila u funkciji "širenja lažnih vesti". Ogroman sudski materijal svrstao je priređivač Zoran Purešević u tri knjige koje zajedno broje preko 1500 stranica. Prva knjiga je posvećena zabranama listova i časopisa, ali i knjiga raznih autora koji su, po mišljenju javnog tužioca, predstavljali "društvenu opasnost" jer su se svojim idejama zalagali za demokratizaciju društva, pre svega u oblasti slobode javnog izražavanja mišljenja, slobode štampe i političkog
udruživanja. Drugi tom, koji je najopsežniji (preko 700 stranica), posvećen je krivičnom delu "neprijateljske propagande ili zlonamernom i neistinitom prikazivanju društveno-političkih prilika u zemlji" (u pravnoj ali i laičkoj javnosti poznatijem po "čuvenom" članu prvo 118, a docnije 133 Krivičnog zakona SFRJ) za koje su se presuđivale visoke i stroge zatvorske kazne. Treći tom obrađuje predmete po srodnim kvalifikacijama kao što su "moralno-politička nepodobnost", "narušavanje javnog reda i mira", "širenje lažnih vesti", "izazivanje nacionalne, rasne i verske netrpeljivosti" iza kojih je stajala politička pozadina. Na kraju knjige čitaocu se prezentuju brojne peticije upućivane najvišim državnim i partijskim organima u kojima intelektualci demokratske provenijencije zahtevaju ničim ograničenu slobodu mišljenja i izražavanja. Na lični zahtev autora, priređivač je u knjigu uvrstio i obiman indeks imena kao prilog istoriji beščašća u kojoj će svako od navedenih lica sebe prepoznati u onakvom svetlu u kakvom je bio pre dvadeset i više godina.

Režim u SFRJ je oduvek bio osetljiv na svaku pa i najmanju kritiku, ali je posebno oštro sankcionisao pokušaje političkog udruživanja, osvajanja političkih sloboda, poput onih koji su vladali na Zapadu ili pak onih koji su predstavljali "leva skretanja", odnosno kritike samoupravnog socijalističkog sistema kao izneverenja "pravih ciljeva i zadataka radničke klase". Ta osetljivost je naročito postala izražena posle studentskog bunta iz juna 1968. godine koji je u političkoj i široj javnosti ocenjen kao pokušaj kontrarevolucije, a njegovi glavni akteri narednih dvadesetak godina tretirani kao narodni neprijatelji prvoga reda. Tako su zabranjivani listovi i časopisi, čitavi brojevi ili samo pojedine "inkriminisane" stranice, baš kao i knjige, filmovi, pozorišne predstave pa čak i jedna slikarska izložba (Mića Popović, 1974). Iako je glavnina medija bila u rukama partijskog monopola, jer su studentske i omladinske organizacije zapravo služile kao najobičnija partijska transmisija, ipak su demokratska jezgra u njima nalazila načina da u okviru postojećih, ili formiranjem novih listova, propagiraju demokratske ideje i ukažu na negativnosti u društvu koje je sve više zapadalo u ekonomsku i socijalnu krizu. Prvi se na udaru režima našao Susret, list omladine Beograda, i to još tokom studentskih demonstracija, kada je štamparija, očito po nalogu partijskih i državnih organa, odbila da štampa list. Upućena tužba za nadoknadu materijalne i nematerijalne štete nije uvrštena u redovnu proceduru, sudska rasprava nikada nije zakazana.
Ali, potom sledi mnogo jača i ozbiljnija represija vlasti kada se u više navrata zabranjuju studentski i omladinski listovi, odnosno pojedini njihovi brojevi, a urednici sudski gone, na primer, Vidici (1970, 1971) i Student (1971, 1972), odnosno list Filozofskog društva Srbije Filozofija (1972) ili kada režim odbija da registruje list Javnost (1980) koji je ispunjavao sve uslove za registraciju po tada važećem zakonu o informisanju. Ovaj list su pokrenuli istaknuti disidenti toga vremena Ljubomir Tadić, Nebojša Popov, Dobrica Ćosić, Svetozar Stojanović, Zoran Gavrilović, Lazar Trifunović, Vojislav Stojanović i Dušan Bošković. Zanimljivo je da su urednici ovih i sličnih listova neretko uspevali da nadmudre režim time što bi u žalbama na presudu, za koju su unapred znali da neće biti usvojena, pisali opširne eseje na temu slobode štampe navodeći brojne primere iz prakse demokratskih zemalja, pozivali se na prava i slobode građana koje je deklarativno propisivao i jugoslovenski ustav, i sl., čime su dovodili do očajanja poslušnike režima - tužioce i sudije. Cilj je bio da se, makar i u jednom žalbenom predlogu, sistematizuju argumenti protiv ograničavanja slobode štampe, da se javnosti pokaže stepen zavisnosti sudske vlasti od partijske i da se definitivno razotkrije bezakonje u ime tog i takvog vazalskog odnosa pravosuđa. Bezakonje se odražavalo i u zabranama filmova (na primer, "WR: Misterija organizma" Dušana Makavejeva iz 1972. koji je neformalno zabranio partijski aktiv Udruženja filmskih radnika Vojvodine sa obrazloženjem da film "omalovažava i diskredituje sve one kulturne, društveno-političke radnike i građane koji ne prihvataju ideje koje su štetne sa pozicija programa i politike Saveza komunista i sa gledišta društvenih interesa"), odnosno knjiga (roman Crveni kralj Ivana Ivanovića, 1972, Preispitivanje Mihajla Markovića, 1972, roman Predraga Čudića Ljudske slabosti, zbirka pesama Gojka Đoga Vunena vremena, 1981, sociološka analiza Nebojše Popova u knjizi Društveni sukobi - izazov sociologiji, 1983) u kojima se na umetnički, književni ili naučni način preslikava i analizira društvena stvarnost.
U svim ovim slučajevima vlast je ocenila da se radi o "neistinitom i zlonamernom prikazivanju prilika u društvu". Knjiga Nebojše Popova, koja neposredno istražuje i analizira dotad nedovoljno osvetljene događaje iz 1968. godine, iako štampana petnaest godina nakon njih, predstavljala je trn u oku režimu koji - lišen snažnog oslonca u ličnosti Josipa Broza Tita polako počinje da se urušava - ipak intuitivno oseća da mu najveća opasnost preti upravo od glavnih aktera tih zbivanja, ali i od njihovog eventualnog aktuelizovanja. Zato je knjiga Nebojše Popova "u celosti zabranjena" iako na procesu nije čitana!
Režim je naročito bio zaplašen mogućnošću gubitka sopstvenog monopola nad formiranjem javnog mnenja i javnosti. Posle pobune studenata 1968. godine, koja je smirena autoritetom samog Josipa Broza Tita, vlastima je postalo jasno da je jednom zauvek pređen prag koji razdvaja demokratsku opciju vladanja od potpune i temeljne kontrole političkog i društvenog života. Stoga je svako, čak i neformalno, udruživanje studenata, koje je ostajalo van kontrole oficijelnih organizacija, bivalo automatski proglašavano za "neprijateljsko", odnosno "usmereno na rušenje ustavnog poretka i socijalističkog samoupravnog sistema". Mnogobrojni montirani sudski procesi početkom sedamdesetih godina su najbolji dokaz za to. Na njima se zapravo sudilo, kako je to jedan od optuženih rekao, "buntovnom junu 1968".

Neodređenost zakonskih rešenja i široke mogućnosti za tumačenje pojedinih njihovih odredbi stvarale su pogodno tlo za režimska - olaka i prema potrebi - sumnjičenja neposlušnih građana da tobože rade protiv interesa naroda i države. Takođe i za puki
		privid da sudovi samo primenjuju načelo pravnog normativizma, odnosno da su granice slobode građana unutar granica prava i da ne mogu biti ni manje ni veće od te granice. Srđa Popović je u završnoj reči prilikom odbrane svojih branjenika lako dokazivao da se javna tužba često ne drži čak ni tog načela, već da optužuje ne na osnovu činjenica koje sankcioniše određeni zakon ma kako on bio nedemokratski i represivan, već da optužuje na osnovu iskonstruisanih "činjenica". To se obično postizalo torturom ili ucenjivanjem u istražnom postupku i po tom osnovu priznanjem okrivljenog ili, u slučaju da je okrivljeni odbijao da prizna delo, potkupljivanjem
Srđa Popović
svedoka optužbe. Konstruisanje slučaja se obično jasno odražavalo tokom glavnog pretresa i to pre svega u vrlo nekonzistentnoj optužbi prepunoj spornih mesta i svojevrsnih kontradikcija ili nepreciznosti. Mnoštvo takvih situacija srećemo u montiranim suđenjima studentskim liderima Vladimiru Mijanoviću 1970-71, i docnije u Vojnom sudu u Sarajevu 1974, Pavlušku Imširoviću, Jelki Kljajić i Milanu Nikoliću 1972, Ljiljani Mijanović 1973-74, književniku Dragoljubu Ignjatoviću 1974, sociologu Božidaru Jakšiću 1972-73, u istražnom postupku protiv Mihajla Mihajlova 1979-80 (koji je obustavljen jer se "okrivljeni nalazi u inostranstvu, u bekstvu"), Marku Veselici 1981, Vladimiru Šeksu 1981-83, Nebojši Popovu 1983. i "Beogradskoj šestorici" 1984-85.

Tako se mnoge optužnice za krivično delo "neprijateljske propagande", koje je u sebe inkorporiralo dva elementa "neistinito prikazivanje prilika u zemlji" i "zlonamernost", istovremeno baziraju na oba, iako je prvo objektivni element, a drugo subjektivni. Ovi elementi se stoga moraju nezavisno jedan od drugog dokazivati, jer je nedopustivo da se iz, na primer, prvog izvlači zaključak o automatskom postojanju drugog. A to je u optužnicama uvek bio slučaj. U primeru istovremeno više optuženih, kao što je to na primer proces Imširoviću, Kljajićevoj i Nikoliću iz 1971-72. ili "šestorici" iz 1984-85. godine, proizvoljnost optužnice se ogledala i u stavljanju svih krivičnih radnji svim optuženima, čak i kod radnji koje se po prirodi stvari ne mogu zajednički vršiti (na primer, primiti propagandni materijal na jednu poštansku adresu). Neodređenost optužnice kao posledica montaže slučaja izazivala je (pod)smeh u sudnici naročito kada bi je branilac Popović analizirao, rečenicu po rečenicu. Za publiku u sudnici kao i za sve trezvene pravnike rečenice u optužnici tipa: "optuženi su zajednički napisali..." (a ne: rasturali i upoznavali javnost, javno čitali i sl.) ne označavaju nikakvo krivično delo. Popović se zato duhovito obraća sudu i potpuno pravno trijumfuje: "To ne može biti delo. Pisati je dozvoljeno. Bilo šta. Dozvoljeno je sve pisati!"
Iako je ovakvom i množinom sličnih pravnih bravura branioca belodano dokazano da optužnica ne može sama po sebi biti dokaz, već da mora biti utemeljena na činjenicama, a ne na izmišljanjima i konstrukcijama, to za sud u tadašnjim uslovima i vremenima nije bilo od značaja. Optuženi su u gotovo svim slučajevima osuđivani. Pada u oči da su sudovi oštro i bez milosti kažnjavali svaku pomisao na političko udruživanje, čitanje i rasturanje proglasa sa "neprijateljskom sadržinom" (sa današnjeg aspekta ti tekstovi su izuzetno politički benigni i tiču se, na primer, tvrđenja da je "naša poljoprivreda primitivna, industrija nerentabilna i nekonkurentna" - Dragoljub Ignjatović, 1974, ili "da prestanemo sa uvozom američkog kapitala i izvozom naše radne snage na Zapad, kako ne bismo služili interesima američkog fašizma" - Vladimir Mijanović, 1970, i sl.). Presude prvostepenih sudova su za takva i slična dela obično bile između minimum jedne do maksimum devet godina strogog zatvora!
Ali, režim je otišao i dalje. I sâm Srđa Popović je zbog jedne svoje odbrane bio osuđen na godinu dana zatvora, a docnije mu je pod pritiskom međunarodne javnosti kazna smanjena pa je dobio uslovnu u trajanju od dve godine uz jednogodišnju zabranu bavljenja advokaturom. Bio je to jedinstven slučaj u modernoj Evropi druge polovine XX veka (ako isključimo neslobodne zemlje tadašnjeg socijalističkog lagera gde su se dešavale iste pa i gore stvari) da jedan advokat zbog odbrane na suđenju svom branjeniku bude i sam krivično gonjen!
Iako ova opsežna knjiga dokumenata ne predstavlja sve slučajeve političkih procesa u nekadašnjoj SFRJ, već se fokusira samo na one u kojima je kao branilac optuženih učestvovao sam autor (a u jednom slučaju, kako smo videli, i kao okrivljeni), ona ipak baca dovoljno svetla na jedan mračan period našeg pravosuđa u kojem su carevali ne samo ponizno lakejstvo i podaništvo nego - kako je to sjajno rekao stari pravnik, advokat dr Savo Strugar - i "neizmerna i ničim ograničena glupost".
Utešno je što se današnji nosioci pravosudnih funkcija javno zaklinju da će biti nezavisni od svake vlasti, te da će u skladu sa tužilačkom i sudijskom etikom pristupati svom odgovornom poslu. Tužno je, pak, što se niko od tužilaca, pa i sudija (na primer, unutar Društva sudija) nije setio da, kao građanin i lice koje poznaje sve pravne propise, pokrene inicijativu u javnosti za rehabilitaciju osuđenih na montiranim političkim procesima. Činjenica da u sudovima verovatno više ne postoje dokumenta sa ovih suđenja "jer su komisijski uništena u skladu sa odredbama sudskog poslovnika" (odgovor Okružnog suda u Beogradu priređivaču ove knjige Zoranu Pureševiću od 25. 04. 2002, videti str. 8) ne treba da ih obeshrabri; kopije presuda i žalbenih predloga kao i drugih dokumenata možda još uvek postoje kod onih koji se nadaju i željno čekaju da se sa njihovih imena skine neopravdano bačena ljaga. Zar nastanak knjige Srđe Popovića ne svedoči o tome?

Z. M.


	Ponovo pročitati	Ideje opšte istorije usmerene ka ostvarenju svetskog građanskog poretka

Republika