Povodom 200-godišnjice smrti I. Kanta

Ideje opšte istorije usmerene ka ostvarenju svetskog građanskog poretka*

Bez obzira na to što je naš pojam o slobodi volje metafizički usmeren, njene su pojave - ljudske radnje - isto kao i sva druga prirodna zbivanja određene opštim prirodnim zakonima. Istorija, koja se bavi pripovedanjem tih pojava, ma kako duboko da su skriveni njihovi uzroci, ipak pruža nadu da će, posmatrajući igru slobode ljudske volje u celini, moći da otkrije pravilnost u njenom toku i da će se na taj način ono što kod pojedinih subjekata zapažamo kao zamršeno i neregulisano, kod cele vrste ipak moći prepoznati kao trajan mada spor razvitak onoga čemu je prvobitno bila namenjena. Tako izgleda da brakovi, rađanja koja iz njih proističu i umiranja - pošto ljudska slobodna volja ima na njih toliki uticaj - ne podležu nikakvom pravilu po kome bi se njihov broj mogao unapred izračunati; pa ipak, godišnje tablice u velikim zemljama pokazuju da se i oni događaju po postojanim prirodnim zakonima, isto kao što i tako nepostojane vremenske prilike, čije se pojave pojedinačno ne mogu unapred odrediti, ipak u celini održavaju u ravnomernom neprekidnom toku rast biljaka, tok velikih reka i druge prirodne poduhvate. Ljudi pojedinci, pa čak i čitavi narodi retko misle o tome da oni, sledeći vlastitu svrhu svaki po svome nahođenju i često jedan protiv drugoga, neopaženo, kao vođeni nekom crvenom niti, slede nameru prirode i rade na njenom unapređenju, premda je ona njima samima nepoznata, a čak i da im je poznata ne bi im bilo baš mnogo stalo do nje.
Pošto ljudi kao celina u svojim nastojanjima ne postupaju samo instinktivno, kao životinje, a ipak ne ni kao umom obdareni građani sveta, po dogovorom utvrđenom planu, čini se da nije mogućna ni planska istorija o njima (kao npr. o pčelama i dabrovima). Čovek ne može da ne oseti izvesno negodovanje kad pogleda šta sve oni ne rade, i kako se sve ne ponašaju na velikoj svetskoj pozornici; i kada nađe da je, i pored mudrosti koja tu i tamo zasvetli u pojedinačnom, ipak na kraju u celini sve satkano iz gluposti, detinjaste sujete, često i iz detinjaste pakosti i rušilačkog nagona. I pri tom ne zna kakav pojam sebi da stvori o svojoj vrsti, toliko gordoj na svoje prednosti. Tu za filozofa nema drugog saveta osim da pokuša, pošto kod ljudi i njihove igre u celini ne može da pretpostavi nikakvu razumnu vlastitu svrhu, neće li otkriti neku prirodnu svrhu u tom besmislenom toku ljudske stvarnosti; svrhu koja bi omogućila da ta stvorenja koja postupaju bez vlastitog plana ipak imaju istoriju po određenom planu prirode. - Sad ćemo da vidimo hoće li nam poći za rukom da nađemo crvenu nit za jednu takvu istoriju, a onda ćemo prepustiti prirodi da stvori čoveka koji će biti u stanju da je prema njoj napiše. Priroda je tako stvorila jednoga Keplera koji je ekscentrične putanje planeta na neočekivan način podveo pod određene zakone; i jednog Newtona koji je te zakone objasnio jednim opštim prirodnim uzrokom.

Prvi stav

Sve prirodne obdarenosti jednog stvorenja određene su da se jednom potpuno i celishodno razviju. Za životinje to potvrđuje spoljašnje kao i unutrašnje, ili analitičko posmatranje. Organ koji ne služi za upotrebu, uređenje koje ne postiže svoju svrhu, predstavlja protivrečnost u teleološkoj nauci o prirodi. Jer ako napustimo to načelo, onda više nema zakonite prirode, nego je to priroda koja se nasumce poigrava, a bezizgledna slučajnost stupiće na mesto crvene niti uma.

Drugi stav

U čoveku (kao jedinom umom obdarenom stvorenju na zemlji) one prirodne obdarenosti koje su usmerene na upotrebu njegovog uma mogu se potpuno razviti samo u vrsti a ne u individui. Um u jednom stvorenju predstavlja moć da pravila i svrhu upotrebe svih svojih snaga proširi daleko iznad prirodnog nagona, i njegovi planovi nemaju granica. On sam, međutim, ne dela nagonski, njemu su potrebni pokušaji, vežba i pouka, kako bi postepeno napredovao od jednog stupnja saznanja ka drugom. Stoga bi svaki čovek morao neizmerno dugo živeti, da bi naučio kako da u potpunosti upotrebi sve svoje prirodne obdarenosti; ili, ako mu je priroda odredila samo kratkotrajan život (kao što stvarno i jeste), onda je potreban jedan možda nepregledan niz naraštaja koji će jedni drugima predavati svoju prosvećenost, da bi njene klice najzad u našoj vrsti doterale do onog stupnja razvitka koji potpuno odgovara svrsi prirode. A taj vremenski trenutak mora bar u čovekovoj ideji predstavljati cilj njegovih nastojanja, jer bi se inače prirodne obdarenosti većinom morale smatrati izlišnim i nekorisnim; a to bi isključilo sve praktične principe i time navelo na sumnju da priroda, čija mudrost u ocenjivanju svih ostalih tvorevina inače mora da služi kao načelo, jedino sa čovekom igra neku detinjastu igru.

Treći stav

Priroda je htela da čovek sve što izlazi iz okvira mehaničkog uređenja njegovog životinjskog bivstvovanja stvori potpuno sam iz sebe, i da ne stekne nikakvo drugo blaženstvo niti savršenstvo do ono koje je, oslobođen instinkta, sam sebi stvorio vlastitim umom. Priroda, naime, ne radi ništa suvišno, i ne troši rasipnički sredstva za svoje svrhe. Dajući čoveku um i slobodu volje koja se na umu zasniva, ona je time već jasno ukazala na svoju nameru u pogledu njegove opremljenosti. Čoveka, dakle, ne treba da vodi nagon, niti da ima stečeno znanje koje bi ga poučavalo; naprotiv, on treba sve da stvori sam iz sebe. Isključivo njegovo lično delo treba da bude pronalazak hrane, odeće, spoljašnja bezbednost i odbrana (za što mu nije dala ni rogove bika, ni kandže lava, ni čeljust psa, nego samo ruke); sva zadovoljstva koja život mogu učiniti prijatnim, sam njegov razum i razboritost, pa čak i dobrota njegove volje. Čini se da je ona tu uživala u svojoj najvećoj štedljivosti i da je životinjsku opremu odmerila tako skučeno i tako tačno, prema zahtevima najskromnijih potreba jednog početnog bivstvovanja, kao da je želela da kada se čovek jednoga dana svojim trudom bude izdigao iz najvećeg divljaštva do najveće spretnosti, unutrašnjeg savršenstva u načinu mišljenja, a time (ukoliko je to na zemlji mogućno) do blaženstva, zasluga za to bude samo njegova i da za to jedino sebi ima da zahvali, baš kao da joj je više bilo stalo do toga da on umom sam sebe ceni nego da se dobro oseća. Jer, takav tok ljudskih zbivanja prepun je tegoba koje očekuju čoveka. Međutim, izgleda da prirodi uopšte nije bilo stalo do toga da čovek dobro živi nego da svojim trudom dospe dotle da ga njegovo ponašanje učini dostojnim života i blagostanja. Čudno je pri tom što starije generacije kao da su svoj mukotrpan posao obavljale samo radi onih kasnijih, naime da bi njima pripremile stupanj sa kojeg bi ove mogle dalje da dižu zdanje koje priroda ima za svrhu; i što će samo one poslednje imati sreću da žive u zgradi na kojoj je radio (doduše bez vlastite namere) dugi niz njihovih predaka, bez mogućnosti da sam sudeluje u sreći koju je pripremao. Međutim, ma koliko to bilo zagonetno isto toliko je i potrebno, ako pretpostavimo da jedna životinjska vrsta treba da ima um i da kao klasa umom obdarenih bića, od kojih sva skupa umiru ali im je vrsta besmrtna, treba da ipak dospe do potpunog razvitka svojih obdarenosti.

Četvrti stav

tj. oseća razvitak svojih prirodnih obdarenosti. Ali u čoveku je prisutna i izrazita sklonost ka usamljivanju (izolaciji), jer on istovremeno u sebi sreće i nedruštvenu osobinu da želi da sve usmeri prema svom shvatanju, pa stoga odasvud očekuje otpor jer zna da je i on sam, sa svoje strane, sklon otporu protiv drugih. Taj otpor je ono što budi sve snage u čoveku, utiče da on
savlada svoju sklonost ka lenosti i da, gonjen častoljubljem, lakomošću i vlastoljubivošću, obezbedi sebi položaj među svojim bližnjima, koje baš ne mari, ali bez kojih ne može. I tu se sad javljaju prvi pravi koraci iz divljaštva ka kulturi koja je u stvari sadržana u društvenoj vrednosti čoveka; tu se postepeno razvijaju svi talenti, izgrađuje ukus, pa čak putem stalnog prosvećivanja udara se temelj jednom načinu mišljenja, koji sirovu prirodnu obdarenost da se proceni šta je moralno vremenom može da pretvori u određena praktična načela, a time i jedan patološki - iznuđen pristanak na društvo, najzad, u jednu moralnu celinu. Bez tih, po sebi, doduše, ne baš ljubaznih svojstava nedruštvenosti, iz kojih izbija otpor na koji svako mora da naiđe zbog svojih samoživih prohteva, svi bi talenti u idiličnom pastirskom životu, u savršenoj slozi, zadovoljstvu i uzajamnoj ljubavi, ostali večno skriveni u svojim začecima; ljudi, bezazleni kao ovce koje napasaju, teško da bi svom životu pribavili veću vrednost nego što je imaju te njihove domaće životinje; oni ne bi ispunili prazninu stvaranja u pogledu njihove svrhe kao umom obdarene prirode. Neka je, dakle, hvala prirodi za netrpeljivost, za surevnjivu takmičarsku sujetu, za nezajažljivu žudnju za imovinom, pa i za gospodarenjem! Bez njih bi sve vrsne prirodne obdarenosti u čovečanstvu večno ostale nerazvijene i uspavane. Čovek želi slogu; ali priroda bolje zna šta je dobro za njegovu vrstu: ona želi neslogu. On želi da živi udobno i zadovoljno; a priroda hoće da on iziđe iz te bezbrižnosti i dokonog zadovoljstva i uvali se u rad i tegobe, kako bi pronašao i sredstva da se opet mudro iz njih izvuče. Prirodne pokretačke snage za sve to, izvori nedruštvenosti i opšteg otpora - iz kojih izvire toliko zla, ali koji opet nagone da se napregnu nove snage, pa time i više razviju prirodne obdarenosti - odaju, dakle, svakako uređenje mudrog stvoritelja, a ne ruku nekog zlog duha koji je u njegovoj divnoj tvorevini ošljario ili je iz zavidljivosti pokvario.

Peti stav

Najveći problem za ljudsku vrstu, na čije rešenje je priroda nagoni, jeste da ostvari građansko društvo kojim će se upravljati prema opštem pravu. Pošto se samo u društvu, i to takvom čiji članovi imaju najveću slobodu i među kojima samim tim vlada i opšti međusobni antagonizam, ali koje ipak ima najtačnije određene i obezbeđene granice te slobode da bi ona mogla postojati uz slobodu drugih - pošto se samo u takvom društvu može u čovečanstvu ostvariti najviša svrha prirode (razvitak svih njenih zamisli), priroda želi da društvo tu svrhu, kao i sve svrhe njenog određenja, samo sebi pribavi. Znači da za ljudsku vrstu najviši zadatak prirode treba da bude društvo u kome postoji sloboda po spoljašnjim zakonima povezana u najvećoj mogućoj meri sa najsnažnijim pritiskom vlasti, odnosno jedan potpuno pravičan građanski poredak; jer priroda može da ostvari sve ostalo što je zamislila s našom vrstom samo rešenjem i izvršenjem ovoga zadatka. Čoveka koji je inače tako zanet neograničenom slobodom, nevolja prisiljava da stupi u takvo stanje prinude, i to nevolja najveća od svih; naime ona nevolja koju ljudi sami sebi uzajamno pričinjavaju, jer zbog svojih sklonosti ne mogu dugo postojati jedan kraj drugoga u divljoj slobodi. Međutim, u jednom takvom zabranu kakav predstavlja građanska zajednica upravo te sklonosti imaju kasnije najbolje dejstvo: kao što drvo u šumi, upravo time što svako pojedino teži da drugome oduzme vazduh i sunce, prisiljava ostala da to traže iznad sebe, pa stoga rastu lepo i uspravno, umesto da u slobodi i odvojena jedna od drugih šire po volji svoje grane i rastu kržljava, kriva i povijena. Sva kultura i umetnost koja krasi čovečanstvo, najlepši društveni poredak, plodovi su nedruštvenosti koja samu sebe prisiljava da se podvrgne stezi i da tako iznuđenom veštinom omogući da se potpuno razviju klice prirode.

Šesti stav

Ovaj problem je ujedno i najteži, i biće poslednji koji će ljudska vrsta rešiti. Teškoća koju i sama ideja o tom zadatku već predočava sastoji se u sledećem: čovek je životinja kojoj je, kad živi među ostalima u svojoj vrsti, potreban gospodar. Jer, on nesumnjivo zloupotrebljava slobodu u odnosu na druge sebi ravne, i mada kao razumno stvorenje želi zakon koji bi postavio granice slobodi svih, ipak ga njegova samoživa životinjska naklonost navodi da izuzme sebe gde god može. Potreban mu je, dakle, gospodar koji će slomiti njegovu volju i prisiliti ga da se povinuje jednoj opštevažećoj volji uz koju svako može da bude slobodan. Gde, međutim, da nađe tog gospodara? Nigde sem u ljudskoj vrsti. Ali i taj će isto tako biti životinja kojoj je potreban gospodar. Kako god bilo, dakle, da uradi ne može se sagledati kako će pronaći starešinu javne pravde koji će sam biti pravičan, bilo da ga traži u nekoj pojedinačnoj ličnosti ili u društvu mnogih za to odabranih lica. Jer, svaki od njih će uvek zloupotrebljavati svoju slobodu ako ne bude imao nad sobom nekoga koji će nad njim vršiti vlast prema zakonima. Vrhovni starešina, međutim, treba da bude sam po sebi pravičan, a ipak da bude čovek. Taj je zadatak otuda najteži od svih, pa je čak i njegovo potpuno rešenje nemogućno: iz tako krivog drveta, od kakvog je čovek napravljen, ne može se istesati ništa sasvim pravo. Nama je priroda stavila u zadatak da se samo približavamo toj ideji.1 Da će ona isto tako i poslednja biti sprovedena u delo, proizlazi još i iz sledećeg: za to su potrebni ispravni pojmovi o prirodi mogućeg državnog poretka, velika iskustva stečena tokom mnogih svetskih zbivanja, a uz sve to još i pripremljena dobra volja da se on prihvati; međutim, vrlo je teško da se odjednom steknu tri takve stvari, a ako se tako nešto i dogodi, to može biti samo vrlo kasno, posle mnogo uzaludnih pokušaja.

Sedmi stav

Osmi stav

dovoljno pouzdano da bi se iz opšteg načela sistematskog uređenja svemira i iz onog malo, što je do sada posmatrano, mogao izvesti zaključak da takav kružni put zaista postoji. Međutim, ljudska priroda nosi u sebi to da ne može ostati ravnodušna čak ni u
pogledu najudaljenije epohe koju će naša vrsta doživeti, samo ako je sa sigurnošću može očekivati. Posebno u našem slučaju to se utoliko manje može dogoditi, jer izgleda da bismo mi svojim vlastitim razumnim delanjem mogli ubrzati dolazak tog za naše potomke tako prijatnog trenutka. Zbog toga čak i slabi nagoveštaji njegovog približavanja postaju za nas veoma značajni. Sada se države već nalaze u jednom tako složenom međusobnom odnosu da nijedna ne može da popusti u unutrašnjoj kulturi a da pri tom ne smanji svoju moć i uticaj u odnosu na druge; tako čak i njihovi častoljubivi ciljevi prilično obezbeđuju ako ne napredak, a ono bar održavanje te svrhe prirode. I dalje: ni u građansku slobodu se sada više ne može dirati a da se od toga ne oseti šteta u svim privrednim delatnostima, posebno u trgovini, a time i
		Immanuel Kant, 1724-1804.

Deveti stav

Pokušaj da se na filozofski način obradi opšta istorija sveta prema planu prirode usmerenom na potpuno građansko ujedinjenje ljudske vrste mora se smatrati mogućnim pa čak i korisnim za tu svrhu prirode. Čudan je to, doduše, i naizgled besmislen poduhvat pisati istoriju na osnovu ideje kakav bi trebalo da bude svetski tok kad bi bio saobražen izvesnim razumnim svrhama; izgleda da bi se s takvom namerom mogao napisati samo roman. Ako, međutim, smemo pretpostaviti da priroda čak ni u igri ljudske slobode ne postupa bez plana i krajnje namere, ta ideja bi ipak mogla postati upotrebljiva; pa mada smo mi suviše kratkovidi da bismo prozreli tajni mehanizam njene tvorevine, ipak bi nam ta ideja mogla poslužiti kao crvena nit da agregat ljudskih radnji, koji je inače bez plana, bar u celini prikažemo kao sistem. Jer, ako pođemo od grčke istorije kao one koja nam je sačuvala svaku drugu stariju ili istovremenu, ili ih bar mora potvrditi;2 ako sve do u naše vreme pratimo njen uticaj na izgrađivanje i izobličavanje državnog tela rimskog naroda koji je progutao grčku državu, i uticaj tog naroda na varvare koji su njega opet razorili; a pri tom epizodno dodamo istoriju država drugih naroda onako kako je njihovo poznavanje postepeno doprlo do nas upravo preko tih prosvećenih nacija; otkrićemo pravilan tok u poboljšavanju državnog poretka u našem delu sveta (koji će verovatno jednog dana dati zakone svim ostalim). Ako zatim svuda obratimo pažnju samo na građanski poredak i njegove zakone, i na odnos među državama, u tom smislu što su oni dobrom koje su sadržavali neko vreme služili tome da narode (a sa njima i nauke i umetnosti) uzdižu i veličaju, a greškama u koje su padali da ih ponovo ruše, a ipak se uvek zadržala poneka klica prosvećenosti koju je svaka revolucija dalje razvijala i koja je pripremala sledeći, još viši stupanj poboljšanja: biće, kako ja verujem, otkrivena crvena nit koja neće poslužiti samo za objašnjenje tako zamršene igre svega što je ljudsko ili za političku veštinu predskazivanja budućih promena država (korist koju su ljudi već i inače izvlačili iz istorije, mada su je posmatrali kao nepovezano dejstvo neregulisane slobode!), nego će se i otvoriti (što se u osnovi neće moći očekivati ako se ne pretpostavi neki plan prirode) utešan pogled u budućnost, u kojoj će se ljudska vrsta predstaviti u dalekim vremenima kako se na kraju ipak svojim trudom uzdiže do stanja u kome će se potpuno razviti sve klice koje je priroda u nju stavila i ispuniti njeno određenje ovde, na ovome svetu. Takvo opravdanje prirode - ili bolje proviđenje - nije beznačajna pobuda da se odlučimo za posebno gledište sa koga ćemo posmatrati svet. Jer, šta vredi hvaliti divotu i mudrost stvaranja u carstvu prirode lišenom uma i savetovati da se posmatraju, ako onaj deo velike pozornice vrhovne mudrosti koji sadrži svrhu svega toga - istorija ljudskog roda - treba da ostane neprekidno pobijanje toga, a njen prizor će nas nagoniti da svoj pogled s njega skrećemo s negodovanjem i dovesti nas dotle da, izgubivši nadu da ćemo ikada u njemu naići na ispunjenu svrhu uma, očekujemo da ćemo je naći samo u nekom drugom svetu?
Tvrditi da ja sa takvom idejom o svetskoj istoriji, koja u izvesnoj meri ima a priori neku crvenu nit, želim da istisnem obradu prave, empirijski napisane istorije, bilo bi pogrešno tumačenje moje namere; ovo je samo ideja o tome šta bi jedan filozofski um (koji bi, uostalom, morao vrlo dobro poznavati istoriju) mogao još pokušati sa jednog drukčijeg stanovišta. Osim toga, opširnost, inače pohvalna, sa kojom danas ljudi pišu istoriju svoga vremena mora prirodno svakog dovesti u nedoumicu: kako će naši daleki potomci prihvatiti teret istorije koju ćemo im predati u nasleđe posle više vekova? Oni će bez sumnje istoriju najstarijih vremena, o kojima pisani spomenici za njih odavno više neće postojati, ceniti samo sa gledišta onoga što njih zanima; naime, po tome šta su narodi i vlade korisno ili štetno učinili za ostvarenje opštesvetskog građanskog poretka. A uzeti u obzir to, kao i častoljublje državnih poglavara i njihovih slugu i usmeriti ih na jedino sredstvo koje će sačuvati slavnu uspomenu na njih do u najudaljenija vremena, moglo bi da predstavlja malu pobudu za pokušaj da se napiše takva filozofska istorija.

* Iz: Immanuel Kant, Um i sloboda, Spisi iz filozofije istorije, prava i države, prevod Dušica Guteša, posebno izdanje časopisa Ideje, Beograd 1974, str. 29-40.
1 Uloga čoveka je, dakle, vrlo složena. Ne znamo kako stvar stoji sa stanovnicima drugih planeta i njihovom prirodom; međutim, ako budemo dobro obavili taj zadatak prirode, moći ćemo sebi polaskati da ćemo među svojim susedima u svetskom zdanju zauzeti dosta visok rang. Možda kod njih svaka individua u svom životu potpuno ispunjava svoje određenje. Kod nas je to drukčije: samo se vrsta može tome nadati.
2 Samo učena javnost, koja je trajala bez prekida od svoga početka do nas, može potvrditi staru istoriju. Ono što se nalazi van njenih okvira sve je terra incognita; a istorija naroda koji su živeli izvan nje može započeti samo od onog doba kada su se uključili u nju. To se sa jevrejskim narodom dogodilo u doba Ptolomeja sa grčkim prevodom Svetog pisma, bez kojeg bi se njihovim izolovanim obaveštenjima malo vere pridavalo. Od tada (ako je taj početak najpre dobro proučen) mogu se nadalje pratiti njihova pripovedanja. A tako je i sa svim ostalim narodima. Prvi list Thucydides-a (veli Hume) predstavlja jedini početak svake istorije.