Derogiranje sudske vlasti

Hoće li zločin i pljačka biti sankcionisani

Sudska vlast kao da se odrekla sebe same, svog digniteta i samopoštovanja pa, u jednom svom delu korumpirana od strane novih bogataša, a u drugom prestrašena pretnjama i ucenama, naprosto nije u stanju da presuđuje pljački i zločinu, dvema pošastima koje već deceniju i po vladaju Srbijom

Zlatoje Martinov

Kao dokaz za ove kvalifikacije izvanredan primer predstavljaju suđenja koja su u toku, a naročito suđenja Cvjetanu i (odbeglom) Demiroviću za ratne zločine počinjene 1999. godine na Kosovu, i Zvezdanu Jovanoviću i ostalima za ubistvo premijera Zorana Đinđića. U oba slučaja procesi teku sporo, neobično stidljivo i plašljivo vođeni od strane predsedavajućeg sudskog veća. Tok suđenja se odlikuje ne samo čestim prekidima, dovođenjem u sumnju postojećih i nedvosmislenih dokaza, odnosno pismenih priznanja optuženih u toku istražnog postupka, nego i nezakonitom opstrukcijom samog procesa od strane odbrane. Suđenje ubicama Zorana Đinđića je eklatantan primer za to. Advokati odbrane na ovom suđenju uveliko su prešli granicu zakonom dozvoljenih mogućnosti za odugovlačenje procesa i relativizaciju krivice svojih branjenika. Oni su, osokoljeni nedavnim izbornim rezultatima i opštim trendovima jačanja antidemokratskih snaga, počeli da se osiono i drsko obraćaju sudskom veću i sudiji predsedniku, da samovoljno napuštaju sudnicu u znak tobožnjeg protesta, da javno i bez ikakvih dokaza proglašavaju predsedavajućeg veća za "okorelog kriminalca" (glavni "argument" je to što je on, tako tvrdi Milena Arežina, po zlu čuveni sudija iz doba Slobodana Miloševića, "a to piše u novinama"), psuju i prete, i sve to sudije ćutke prihvataju umesto da oštro kazne one koji ometaju proces. Advokati odbrane, tako, uveliko i nesmetano prelaze granice svojih punomoćja, granice pristojnosti i elementarnog poštovanja suda. Sudija je ne samo u mogućnosti nego je i dužan da u zavisnosti od stepena ometanja suda i remećenja reda u sudnici na različite načine kazni aktere tih incidenata. Odgovornost advokata, razume se, ne postoji u smislu izbora strategije i instrumenata odbrane branjenika, ali javne pretnje tužiocu, sudiji, psovanje, napuštanje sudnice u znak protesta, izjave da se "ne priznaje ovakav sud i ovakav sudija" i sl., jesu tipičan primer omalovažavanja suda, a ne nekakve promišljene strategije odbrane. Za očito unapred dogovoreno skandalozno i samovoljno napuštanje sudnice od strane tima branilaca sud im je morao izreći kaznu oduzimanja punomoćja, a zatim da odmah imenuje nove branioce po službenoj dužnosti. Traženje izuzeća je normalan i dozvoljen institut koji stoji advokatima-braniocima na raspologanju kada se, između ostalog, iz ovog ili onog razloga želi dobiti i u vremenu, ali kada se kao obrazloženje navodi tobožnja "poznata kriminalna aktivnost" sudije koji vodi proces, a koja ničim nije utemeljena, onda je to u pravnom smislu reči uvreda suda jer sudija personifikuje sud. Zbog takvih uvreda se izgrednik, pa makar to bio i advokat odbrane, odstranjuje iz sudnice, a protiv njega se podnosi krivična prijava. Sudsko veće to nije uradilo, nevažno iz kojih razloga (strah za sopstveni život i živote članova porodice, ucene ili nečeg trećeg) i time je priznalo svoju nemoć. Za laičku javnost, pak, sve to predstavlja direktan šamar celokupnom pravosuđu, opravdavanje zločina, ruganje pravdi i ponovno uvođenje nekažnjenog etiketiranja kao stila ponašanja u javnom životu. Kamere beleže zadovoljne i cinične osmehe optuženih, na njihovim licima vidljiva je samo njima znana sigurnost da će ostati nekažnjeni; oni svakako smatraju da je sad najvažnije negirati sva priznanja data u istrazi i "sačekati dok ne pobede naši". Tu poruku im više nego očito svojim isto tako ciničnim osmehom i nimalo pokajničkim izrazom lica, svakoga dana iz haške sudnice šalje njihov nekadašnji šef i naredbodavac Slobodan Milošević. "Ne bojte se, ja sam heroj" kao da kaže, "a ako sam to ja onda ste to i vi jer ste radili u moje ime i po mom nalogu".
Advokati odbrane, ili barem većina njih, ne samo da su se uživeli u odbranu svojih branjenika preko mere koja prevazilazi dobar ukus (advokatima, znamo to, etika ne mora baš uvek da bude na srcu, mnogima su važniji visoki honorari i medijska pažnja) što, dakako, nije protivzakonito, nego su se na zaprepašćenje celokupne demokratske javnosti potpuno identifikovali sa zločincima koje brane, štaviše po njihovoj zapenušanosti izgleda kao da se tu ne radi o odbrani optuženih za najcrnje zločine nego o odbrani ideologije prethodnog režima!
Sud, međutim, malo šta čini da onemogući ovakva ponašanja koja derogiraju upravo vršenje sudske vlasti. A smisao postojanja i vršenja te vlasti je u uspostavljanju regularnog i stabilnog pravnog poretka. Kad kriminalci svih vrsta na sopstvenom suđenju vode glavnu reč, i optužuju čak i same sudije, onda se takva situacija ne može smatrati normalnom; država u kojoj se takve stvari dešavaju, još manje. Samo pravno uređena i pravno bezbedna država može pretendovati na sveukupan demokratski razvoj i ekonomski prosperitet. Sankcionisanje zločina je prvi i najneophodniji korak u tom pravcu.