Ubistvo vremena

U sadašnjost se bez velikih prepreka ušunjala teška prošlost vukući sa sobom zločine i zločince, laži i prevare, ubice i žrtve

U jednom eseju Mihail Epštajn je promovisao termin "hronocid" - ubistvo vremena. Autor je ovaj neologizam upotrebio kako bi kompletirao analizu revolucionarne sukcesije koja se odvijala u državama bivšeg Sovjetskog Saveza.
Ne pledirajući da podvrgnem analizi esej pomenutog autora, zadržala bih se na neobičnom terminu koji iz nevelikog ugla može da osvetli naša tragična lutanja kroz vremenska bespuća.
Na geografskim prostorima sada nepostojeće balkanske države jednom su njeni stanovnici izveli revoluciju posle koje su zarad imaginarne, nove i "svetle" budućnosti ubili prošlost. Poništili su javno sve društvene vrednosti i odnose, proglasivši ih reakcionarnim i dekadentnim. Ka budućnosti su pohrlili preko ruševina starog sistema koji su deklarativno obeležili kao mračan period u kojem je sve bilo loše postavljeno i u kojem je većini stanovnika bilo loše.
Budućnost, međutim, nije ispunila očekivanja većine, formula opšte sreće i blagostanja nije funkcionisala. Sistem je ušao u krizu koja nije prevaziđena korekcijom nefunkcionalnih elemenata, već su se ponovo javile rušilačke snage koje su u velikim gibanjima instinktivno osetile šansu da svoje ideje promovišu novom revolucijom. Revolucija je ovoga puta imala obrnuti smer. Sukob je nastao kako bi se ispravile nepravde prošlosti. Iz legendi, epova, nesrećne istorije, neosvećenih zločina, i neosveštenih mračnih poriva iracionalnih pojedinaca, koje su okupile plemenske vođe željne lakog i brzog osvajanja apsolutne vlasti, iskonstruisan je zločinački sistem kojim je u ljudima podsticano zlo i otkrivane najmračnije strane nesvesnih elemenata ličnosti. Oživljavani su principi krvi i tla, preko floskula o vekovnim ognjištima, kolevkama, i neosvećenim grobovima nevino stradalih srodnika. Oživljena prošlost ubijala je budućnost. Buđenjem upokojenih mitova i psiholoških atavizama nesvesnih sadržaja sadašnjost je izgubila značaj. Ona je postala sabirni centar za nebrojene žrtve koje su se našle u morbidnoj vremenskoj mašini koja je hronocid pretvorila u genocid.
Zločini nezamislive violentnosti i bestijalnosti odvijali su se pred očima začuđenog sveta koji nije mogao da razume odakle dolazi tolika mržnja i surovost koju su ispoljavali ljudi koji su koliko do juče živeli u međusobnim komunikacijama. Toliku količinu bezumlja moglo je da proizvede oživljeno davno ubijeno vreme koje je sa sobom donelo mračne tragove nezavršenih sukoba i neraščišćenih i pogrešno postavljenih relacija. Nosioci ondašnjih revolucionarnih ideja su žurili u budućnost i u žurbi su preskočili sadašnjost koja je u tadašnjim generacijama ostavila bolne nezarasle rane, preko kojih su kao otrov sipane ideje njihovih vođa, koje su silom potisnule prošlost i na mračnom i nesigurnom tlu postavile temelj budućnosti.
Poniženi i osramoćeni pred civilizacijom, izgubljeni u vremenu koje nije korespondiralo sa realnošću, egzistencijalno ugroženi, uplašeni da im ističe vreme u kojem bi mogli svoje jedine živote da provedu u miru i zadovoljstvu, stanovnici ovog geografskog regiona su ponovo krenuli u revoluciju, pozivajući se na civilizacijsko pravo na život i budućnost. Novoizabrani lideri su im obećali izgradnju sistema koji će biti kompatibilan sa vrednostima koje promoviše svetska zajednica i mirnu i nezanimljivu svakodnevicu, koja će sadržati rad, red, sklad i siguran put kojim bi se koračalo napred.
Pobednička zanesenost omogućila im je da zastanu i postave mere za sadašnjost. Teško nasleđe prošlosti zamaglilo je obrise sadašnjosti pa se apsurdna situacija igre s vremenom nastavila. U sadašnjost se bez velikih prepreka ušunjala teška prošlost vukući sa sobom zločine i zločince, laži i prevare, ubice i žrtve.
Prirodni zakoni su nalagali da se između vremena impregniranog nesrećom i vremena koje bi omeđilo sadašnjost postave jasne granice. One su bile neophodne da se mračno juče ne nastavi u danas, ali društveni zakoni su diktirali drugačija pravila. Novi ljudi deklarisani kao tim koji će kreirati formule koje će funkcionisati u budućnosti, ponovo su zaboravili da se stabilni socijalni obrasci mogu kreirati u sadašnjosti koja je očišćena od opskurnih sadržaja prošlosti. Zbog tog tragičnog previda sadašnjost je ostala veza vremenu, odjek prošlosti i virtuelni most ka imaginarnoj budućnosti. Ona nije dobila svoje obličje i sadržaj. Zbog toga je taj nedefinisani prostor polako ispunjavala prošlost čiji su sadržaji kao otrovna magma lako privukli nove ljude za novo vreme.
A onda je sve postalo staro. Novi ljudi su počeli da primenjuju obrasce iz prošlosti. Kao da je u njima postojao neki univerzalni večni psihološki zapis po kojem na ovom geografskom prostoru funkcionišu ljudi na vlasti. Taj zatomljeni zapis se očistio i zasvetleo spoznajom da su oni ti koji odlučuju, kreiraju i realizuju odluke u ime većine. Osećanje omnipotentnosti i svemoći neminovno je povuklo potrebu za posedovanjem koja se najpre zadovoljava prikupljanjem materijalnih vrednosti kao konkretizovana potvrda moći. Ovo iracionalno opijajuće osećanje odvaja osobe koje ga otkriju od realnosti i nastavlja da se nesmetano širi potencirajući potrebu za posedovanjem ne samo opipljivih već i metafizičkih kategorija i apstraktnih sadržaja oličenih kroz patološku zavisnost od moći i morbidnu potrebu za posedovanjem prošlosti, sadašnjosti i budućnosti, čime se otklanja u većini tinjajući strah od nestanka.
Iskorak iz realnosti predstavlja iskorak i iz sadašnjosti. Sadašnjost kod zaslepljenih prividnim osećanjem moći, i kod onih koji su im omogućili da se nađu u tom vanvremenskom stanju, dramatično se razlikuje. Većina je čvrsto etablirana u sadašnjosti, koja je mučna, teskobna, sirotinjska. Većina oseća svoju sadašnjost kao obmanu. Nada je zgasla. Većina se naoružava besom i netrpeljivošću prema onima kojima je verovala. Ponovo se funkcioniše na iracionalnom terenu i ponovo se razum povlači pred plimom negativnih osećanja većine, koja se preteći navlači preko sadašnjosti. Umišljeni moćnici iz svojih dislociranih ravni konstruišu sadašnjost prema sopstvenim merilima. Ona podseća na nevešto režirani performans koji im je nekim čudom podmetnut, a oni nisu imali dovoljno vremena da se za njegovo izvođenje pripreme, pa su primorani da ad hoc improvizuju i u hodu konstruišu sledeće poteze.
Jaz između dve ravni funkcionisanja je sve veći. U njegov prostor ponovo uleću jurodivi spasioci pozivajući se na sopstvena rešenja koja su davno sklepali za svaku priliku.
Većina se komeša i ćuti. Umišljeni moćnici neodmereno i neumereno govore. Vreme neumitno protiče odnoseći sa sobom komadiće svakodnevnih života.
Neodgovorno bi bilo da većina ponovo očekuje spasioce, ali bes koji joj magli razum mogao bi ponovo da probudi destrukciju koja bi vaskrsla pritajene i maskirane kreature koje su donedavno nemilosrdno ubijale vreme. Ostaje nada da okruženje ove nezrele državne tvorevine tako nešto neće dozvoliti.