|
Evropski genije je izgleda iscrpljen
posle zamornog zadatka koji je obavio i, ako se napravi poređenje
sa prošlošću, primećuje se neosporni simptom osiromašenja stvaralačkog
fantazma, otupelost koja dolazi od uskosti profesionalnog duha
Evropa: prolog - epilog
Evropska kultura jeste modernost,
a modernost nije mrtva već veoma živa, dopadalo nam se to ili ne
Pero Mužijević
Red u neredu
Početak je avgusta 1998. U rodnom sam gradu, posle
sedam godina. Doputovao sam prethodne večeri, ali nisam otišao do
kuće, tamo gde smo živeli posle 1945, jer je stara porodična kuća
stradala u onom ratu. A onda su je srušili do temelja - "obnova"
se nije mogla odnositi na nju, bila je obrazac stare arhitekture,
rezidencija kajmakama za turske vladavine. Tu gde je bila nastao
je prazan prostor za "nešto". "Varvari uvek počinju
ispočetka", pisao je venecijanski humanista Ermolao Barbaro,
krajem XV veka. Imam fragmentarna, ali jasna sećanja na njene enterijere
i ta sećanja su trajala kroz komade nameštaja i stvari prenete u
drugu kuću. Videlo se da su fragmenti i u drukčijem rasporedu i
u drugom prostoru. Celinom s tim prostorom činio ih je dah topline
onih koji su među njima živeli. I tihi rad lara, čiju brigu nikakva
"buka i bes" ratova i promena ne može pomesti. Odlazim
sada tamo, tek u pozno poslepodne, pravdajući se sam sebi da je
to odlaganje zbog velike vrućine, a, u stvari, znam, to je zbog
zebnje da ne zateknem sliku koju sam u toku ovih sedam godina mnogo
puta video u snovima - ruinu, pustoš ili neke druge ljude u kući,
znači opet pustoš. Prilazim sa zadnje strane, od Neretve: veranda
je tu gde je uvek bila, dva okna vise, stakla razbijena. Krećem
uz stepenice, preko stepenica je greda, postavljena ili odnekud
doletela. Preskačem gredu, ali tu je sada frižider. Neko ga je poneo,
ali je bio malodušan, pa ga je ostavio na stepeništu. Ulaznih vrata
nema, pod u predsoblju prekriven šutom, malterom i prašinom, a onda
nešto što mi izgleda skoro nestvarno: polica s knjigama uz jedan
zid još je tu, i knjige su tu, portugalske i španske, nisu odnete,
nisu ni razbacane iz "pasjaluka". Prelazim hitro pogledom
preko njih - tu je moj Kamoinš, moj Sa de Miranda i najdraži španski
mistici Luis de Leon i San Huan de la Krus. Nikome, ako je skrenuo
pogled na policu, nije smetao Strani jezik; i pojam "stranog"
jezika se, očigledno, promenio na ovim prostorima. Strani jezik
nije više "tuđi" jezik: "tuđi" jezik je jezik
Drugoga, jezik čoveka druge nacije i drukčije vere.
U "kulturnoj revoluciji" koja se dogodila - a počne "revolucijom"
u kulturi i "novim" čitanjem prošlosti - svako od zajedničkog
jezika koristi onoliko koliko treba suženoj svesti, reduciranoj
na životni prostor koji smatra svojim, a taj prostor je, u horizontalnoj
ravni, isti i, pokazalo se, nedeljiv. Vertikale tu nema, ukoliko
zanemarimo da je i rupa neka vertikala: svako u svoju rupu može
propadati koliko hoće, ako to izabere, sve živeći u iluziji da se
uspinje.
Ni na sobi nema vrata, zapravo ima, izvaljena su iz šarki i leže
na podu. Stojim na pragu i gledam po sobi: strašno je, ali manje
strašno nego što sam čitao u snovima ovih sedam godina. Eksplozija
granate ovde imala je svoj "spontanitet", ako se tako
može nazvati energija koja je fizičkim načinima proizvela ovaj haos.
Jer ovde je sve letelo putanjama koje niko unapred nije mogao predvideti,
i ostalo tamo gde je palo. Pre toga je ovaj prostor imao svoj red,
a sada je tu "novi poredak". Gledam tu gomilu sa naslagama
šuta od probušenog plafona i ispucalih zidova, debele rečnike i
knjige, papire poispadale iz fascikli na sve strane, i pitam se
kako uneti smisao tu gde je zagospodario besmisao, gde naći nit
koja će me, kao Arijadnin konac, voditi do ponovnog osećanja celine
i celovitosti, a nje nema bez nekog unutarnjeg principa.
Odjednom, cvrkut koji me trgnu iz te odsutne prisutnosti: pomislio
sam, najpre, da je odnekud spolja, a onda shvatih da je tu, sasvim
blizu. Uletela je lasta, pa još jedna: kružile su iznad mene, oko
sobe i cvrkutale. Lako su mogle uleteti, nema nijednih vrata, nijednog
prozora: mogu slobodno proleteti kroz kuću, sa ulice na drugu stranu,
nad Neretvu, ali one nisu proletele, one kruže oko sobe suvereno,
one su u svom prostoru. Pogledah gore: u uglovima ispod plafona
dva gnezda, znači nastanile su se. Laste ne prave na svakoj kući
gnezdo, to sam znao, i kada prave čine to spolja, ispod streje:
lasta zna gde je dobrodošla, lasta pamti gde je bila, lasta se vraća.
Pričala mi je moja tetka jednom kako ih u rano proleće čeka, sedi
na verandi i čeka ih. "Dođu li, dok ti sediš na verandi?",
pitao sam je. Pogledala me je začuđeno, skoro malo uvređeno: "Pa
znaju da ih čekam, nekoliko dana prođe, a onda su tu, gnezda su
im spod verande". Verovao sam joj, mada je racionalno bilo
sasvim neobjašnjivo, verovao sam njenom osećanju života, njenom
načinu komunikacije sa svetom: animirala je stvari oko sebe i prema
njima se odnosila kao prema nekome s kim treba imati živ odnos,
jer je, očigledno, svaka stvar imala svoju priču, bila iz neke priče,
bila u nekoj priči, samo njoj znanoj, jer su neke stvari oko nje
bile starije od nje, s njom od kada zna za sebe. I kada ona kaže
da "laste znaju da ih čeka" zvuči uvrnuto, ali ona i ne
pomišlja da lasta koju čeka i koja dođe ne može biti ona ista koju
je čekala deset godina ranije, jer je lasta za nju uvek ona koju
poznaje, a ne vrsta.
I za Kitsa je glas slavuja koji jedne noći čuje onaj isti koji je
"jednog davnog popodneva čula Moabićanka Rut", kako to
tumači Borhes u eseju Kitsov slavuj
(Ogledalo zagonetki, Svetovi, Novi
Sad 1995, str. 97-101), koji odgovor nalazi u jednom metafizičkom
odlomku Šopenhauerovog Sveta kao volje
i predstave: "Iskreno se zapitajmo da li je ova prolećna
lasta drugačija od one prve laste, daleko u prošlosti, i da li se
zaista između njih dve desilo čudo da iz ništavila nastane nešto,
čudo koje se ponovilo milion puta, samo da bi mu se potpuno uništenje
isto toliko puta narugalo. Onaj koji me čuje kako tvrdim da je to
razigrano mače tamo, ono isto nestašno mače koje je skakutalo na
tom istom mestu pre tri stotine godina, može svašta da pomisli o
meni, ali je još luđe pomisliti da se u suštini radi o dva različita
mačeta". "Što će reći", kaže Borhes, "pojedinac
je na izvestan način i vrsta, a Kitsov slavuj je i Rutin slavuj".
Pa, sada, i o meni može ko god hoće da pomisli šta god hoće, ali
ja sam stvarno mislio da su laste koje kruže oko devastirane sobe
one iste koje je čekala moja tetka, jer zašto bi one, kad iz šuta
i prašine izvučem njenu cipelu, na primer, letele življe i niže,
i zacvrkutale veselije: pa neka je svet "volja i predstava",
neka nije ništa do "volja i predstava", ali let tih lasta
počeo je unositi smisao u prostor u kojem više ništa nije na mestu
na kojem je bilo kada sam poslednji put tu bio: iz haosa stvari
i iz isprevrtanih i izlomljenih predmeta pomaljao se kosmos. Da
bi ga izneo odavde, moram ga uneti: predmeti su počeli postajati
priče, a priče - copula mundi.
Pomeram dasku koja je tu odnekud pala: ispod knjiga Gesta
Berling Selme Lagerlef ("Kadok" biblioteka, Valjevo,
pred Božić ratne 1944. godine). Otac me vodi u knjižaru da mi kupi
knjigu na dar, a knjižara je u redu dućana prema mestu na kojem
su posečeni Aleksa i Ilija i preko kojeg sam svaki dan prelazio
da bih stigao do škole. Do knjižare je gvožđarska radnja čiji se
vlasnik zove Gođevac. Mislio sam da je to neka greška: prirodno
mi je bilo da se čovek koji prodaje predmete od gvožđa zove Gvožđevac.
"Kako učiš?", pita me knjižar dok stojim uz bank. "Dobro
uči", čujem oca. "E, kad dobro učiš sad ću ja tebi pokloniti
jednu knjigu." Tako je u moje ruke dospela knjiga neobičnog
naziva: 300 čuda. U njoj su bile
opisane sve čudne stvari na belom svetu - od sedam svetskih čuda
starog sveta pa dalje, neobične zemlje, gradovi i mora, sve do čuda
prirode - čudnih životinja i biljaka. Moja fascinacija postala su
Uskršnja ostrva: poželeo sam da jednom stignem tamo. Kada imaš cilj,
shvatio sam kasnije, cilj dalek, nasred debelog mora, sve ti dođe
usput (sem kada voliš), sve usputne stanice su relativizovane, nikakva
doktrina i ideja ne može ti ništa, jer su one pored puta, jer ti
si krenuo na Uskršnja ostrva. A ona su čežnja za otvorenim horizontom,
ona su radoznalost i nespokoj, i nelagoda zbog dugog stajanja: klice
tog nomadskog u devetogodišnjem dečaku probudio je dobri valjevski
knjižar Nikolić. Bilo je poodavno, ima skoro šezdeset godina, ali
nisam zaboravio kako se zvao.
Evo i svetog Nikole, licem okrenutog prema prašnjavom podu. Morao
je preleteti celu sobu sa suprotnog zida na kojem je stajao da bi
se našao tu gde je sada. Okrećem ikonu i brišem prašinu najpre tamo
gde je, s leve strane, u pozadini, jedro, moje prvo jedro u životu.
Kao dečak gasio sam svetlo kada je, pred praznik, upaljeno kandilo
i, sedeći u mraku, dugo gledao igre senki koje je na zidovima stvaralo
treperenje plamena žiška. "Što sediš u mraku?", pita tetka
kada otvori vrata. "Vidiš da je blesav", čujem najstarijeg
brata. Sada linije na zidovima ne igraju i ne prave čudesne oblike:
to su sada naprsline i pukotine, nepomične. Odlučujem da je dosta
za prvu posetu ovoj destruktivnoj reartikulaciji "doma svog"
(Pogledaj dom svoj, anđele T. Vulfa
čitao sam u ovoj sobi, negde na prvoj godini studija).
Napolju se lagano navlači sumrak. Laste su se uvukle u gnezda, oglašavaju
se tiho i sve ređe. Pokušavam da podignem vrata sa poda da bih nekako
zaštitio ulaz u sobu; teška su, uspevam samo da ih okrenem. Ugledam
očev kačket, mlaz topline. Mica! Tako je govorio za kačket, imao
je sposobnost, blagotvornu, da se raduje malim, običnim stvarima
i da, nepogrešivo, kroz male stvari, vidi "pravo stanje"
velikih. "Kupio sam micu, dobro mi stoji", pisao je u
jednom pismu kada sam bio na trećoj godini studija: bilo je u tim
rečima dobrohotnog podsmeha i sebi i epohi.
Ispod vrata je Dejton dočekalo i nekoliko brojeva Praxisa,
negde okolo u ovom kršu moraju biti i ostali. Pomislih: jesu li
naši "kritičari svega postojećeg", koje smo čitali i voleli,
jer su značili neko kretanje, bili "upitani" nad stvarima,
jesu li imali stvarnu predstavu (znali "pravo stanje stvari")
o tome šta sve postoji u ovoj sada nesrećnoj zemlji, jesu li njihove
rasprave podigle ijedan kamen ispod kojeg je klupko zmija? Ili je,
ipak, to bila samo Arkadija u zaustavljenom pejzažu, dve himere,
jedna prema drugoj, jedna protiv druge, ona koju zastupa i brani
zvanična politička teorija i druga koju elaborira "kritička"
misao, dok je stvarni život, i naročito potencijalni iz tog stvarnog,
bio negde drugde?
Tresem prašinu s mice i kažem u sebi: "Stara krtice... (kao
Hamlet na zidini elsinforskog dvorca duhu očevom), ti ćeš sa mnom".
Podignem jedan Lettre internationale,
otvorim, odmah na početku: Agnes Heller, Evropa.
Epilog? Pogledam po sobi, pročitaću
tekst večeras, kontekst imam, stvarni, za razmišljanje o epilogu
istorije ili epilogu u istoriji. Je li ono Bernar-Anri Levi rekao
da je Evropa umrla u Sarajevu? Ovde nije ili nije još: čuvaju je
laste.
Uzajamno dejstvo modernosti i
Evrope
Da pogledamo sada, iz blizine, iz odmaknute blizine,
šta nam kaže taj tekst Agneš Heler.1
"Evropska kultura je, možda, najkraća u celokupnoj Istoriji;
takav je bar utisak koji ostavlja", kaže autorka na samom početku.
"Jer kultura i svest o kulturi idu uporedo. Svest o jednoj
kulturi zahteva identifikovanje prohodnosti te kulture, angažovanje
u odnosu na dati način života i uverenje da je taj način života
superioran nad drugima", nastavlja ona i dodaje da su svi ti
uslovi sjedinjeni, na primer, u analizama grčke kulture: jezgro
helenizma bila je Grčka, tekstovi koji su čitani bili su tekstovi
Homera i drugih grčkih klasika, a oni koji nisu praktikovali gimnastiku
smatrani su varvarima. Na sličan način, središte evropske kulture
jeste Evropa, ali se javlja pitanje od kada se govori o "evropskoj
kulturi", ko su oni što o tome govore i u kom smislu to govore.
"Tek u XVIII veku formira se identitet specifično evropski",
smatra A. Heler. U to vreme, i sheme modernosti dobile su, takođe,
svoju definitivnu formu. XVIII vek karakterišu posebne transformacije
društvenog života i jedna politička imaginacija, a ishod je bio
njihovo spajanje koje ih je uzajamno jačalo sve dok nije dostignuta
tačka s koje nije moglo biti vraćanja. Koncept Evrope ili Zapada
precizno je označavao tu socio-političku dinamiku, ili tu "imaginarnu
instituciju od socijalnog značaja, ili tu istorijsku svest, ili
tu formu radikalno novog diskursa - malo je važna paradigma koja
se koristi, jer je reč o istoj stvari". I tu je, onda, odmah
središnja ideja koju Agneš Heler elaborira u celom svom spisu, jer
ta ideja je stvarna tema: to je ideja modernosti. "Modernost,
tvorevina same Evrope, jeste ono što je stvorilo Evropu (podv.
A. H.) i u tome ne treba videti samo paradoks", kaže. Dakle,
dejstvovanje je uzajamno: Evropa je stvorila modernost, ali je,
sa svoje strane, modernost stvarala Evropu. Evropski identitet,
misli Helerova, nije bio prirodan u onom smislu u kojem se može
govoriti o grčkom, rimskom ili jevrejskom identitetu.
Povodom Evrope i njene istorije ne može se govoriti, odista, da
je nastala u jedan mah. Evropa, koja je dala ime kontinentu, pripada
grčkoj mitologiji; stanovnici kontinenta identifikovali su se kao
hrišćani i to, u toku dugog vremena, kao katolički hrišćani. Njihov
urbs bio je Jerusalim, u kojem
je živeo i umro Mesija, isto toliko koliko i Rim, centar hrišćanstva.
Politički, oni su sebe videli kao naslednike rimskog carstva, i
dok su imali zajednički jezik taj jezik je bio latinski, a kad su
prestali da se služe tim jezikom, izgubili su ono što je lingua
franca. XVI i XVII vek nije obeležavalo sjedinjavanje ili
integracija pod imenom "Evrope", niti je postojalo univerzalističko
poimanje čovečanstva; naprotiv, ti vekovi obeleženi su nastankom
i brzim uspostavljanjem diversifikacije i diferencijacije. Jedinstveno
hrišćanstvo zamenile su brojne hrišćanske vere, a započele su da
se javljaju nacije; izbijali su nacionalni i verski ratovi, koji
su desetkovali i izdelili čitav region. Otkriveni su bili, i naseljavani,
novi kontinenti, pojavila su se nova politička i ekonomska iskustva
i različite političke institucije. "To je, upravo, izgleda,
bio onaj pluralizam ili ona raznovrsnost iskustva i stilova života
što je porodila jednu dovoljnu različitost formi, koja je pokrenula
udruživanje tih formi u jedan jedinstven pokret koji je nazvan 'modernost'.
'Moderno' je stvarno postalo zajednički imenitelj za mnogostruko",
kaže A. Heler. Novi svet modernosti, onaj koji je nastao kombinovanjem
iskustava, otkrića i raznih ideja, bio je nazvan "Evropom"
ili "Zapadom" tek od početka XVIII veka, pa je, u tom
smislu, "projekat 'Evropa' lišen korena. Jer od samog svog
stvaranja, to je bio projekat. Modernost je okrenuta prema budućnosti,
baš kao i kolektivni imaginarijum modernih evropskih nacija".
Po Helerovoj, dalje, ne postoji kulturni identitet bez istorije,
i projekt nazvan "Evropa" ili "Zapad" zahteva
jednu kulturnu pozadinu, jednu sasvim novu kulturnu mitologiju.
Ta mitologija, nužno, ne može biti političkog karaktera iz više
razloga, a glavni je taj što Zapad, projekat "Evropa",
nikada ranije nije bio ustanovljen kao politički entitet, koji bi
svima nametnuo određene političke dužnosti ili obaveze: ako se utopijska
ideja o Sjedinjenim Državama Evrope i javila relativno kasno ona
je brzo bila ugušena nacionalizmom. Političke ideologije morale
su da učvršćuju nacionalni identitet, a ne zapadni ili evropski.
Religiozne mitologije, takođe, nisu mogle ništa, jer su imale korene
u ne-evropskoj tradiciji: one su mogle da konsoliduju jedan potpuno
novi imaginarijum samo ako su se stavljale u službu nacionalnih
mitologija. Evropski identitet ili identitet Zapada, kaže A. H.,
postao je vidljiv preko jednog ne-entiteta: evropski genije ili
duh zamislio je, projektovao, pa, dakle, i stvorio pojam čovečanstva,
kao što je stvorio i druge univerzalne pojmove, poput umetnosti
i kulture. Ako je čovečanstvo jedno, svako živi unutar jedne
kulture (posebnog tipa), stvara jednu
umetnost (posebnog tipa). Evropska, zapadna tradicija je, dakle,
bila stvarana retrospektivno. Srednjovekovne
katedrale, renesansni gradovi, sakralni oratorijumi i profani soneti
kodifikovani su i raspoređeni jedni do drugih, kao manifestacije
jednog entiteta nazvanog "Evropa" ili "Zapad".
Istorija je bila ispričana kao istorija sveta, postala je holistička
priča čijim je poslednjim poglavljem, pretendovanom "novom
erom", smatrana istorija Evrope.
Hegelov trijumf je, smatra A. Heler, što je izmislio najplauzibilniji
scenario: istorija sveta bila bi smenjivanje događaja, u toku kojeg
je svaka kultura davala svoj doprinos evoluciji, da bi najzad iščezla
i ustupila mesto nekoj drugoj, i ova sukcesivna događanja išla su
samo u jednom pravcu: u pravcu napredovanja ka slobodi. Moderna
kultura bila bi ostvarenje slobode za sve - kulminantna tačka i
konačan rezultat istorije sveta. Hegelov scenario nije, međutim,
potpuno evolucionistički. Napredak je uvek praćen gubicima; stare
vrednosti su iščezavale i nekadašnji heroizam danas ne postoji.
A pošto napredak kao svoje merilo ima razum i slobodu, i pošto je
zapadno-evropska kultura najracionalnija i najslobodnija od svih,
nekorisno je upoređivati gubitke i dobitke: ono što je izgubljeno
bez vrednosti je.
"Evropa je", kaže A. Heler, "živela u miru sa svojim
identitetom samo u toku jednog veka, a, i pored izvesnih suprotnih
tendencija, XIX vek je, u celini, bio
vek evropske kulture (podv. A. H.). Modernost - alias Zapad,
alias Evropa - imao je tada poverenje u sebe. Ono što se može nazvati
'evropskom kulturom' širilo se uglavnom u periodu između napoleonovskih
ratova i početka Prvog svetskog rata. A evropski genije, koji je
stvorio jedan novi socio-kulturni i politički okvir bez presedana
pokazivao je znakove iscrpljenosti posle jednog tako obimnog zadatka".
XX vek, dakle, započinje pričom o sutonu Zapada. U sve većem broju
Evropljani počinju svoju kulturu gledati kao civilizaciju jednog
novog varvarstva. Sva velika obećanja XVIII veka, progresi znanja,
tehnologije i slobode, javljaju se sada kao izvori opasnosti isto
toliko koliko i kao manifestacije dekadencije. Totalitarni sistemi
proizašli iz zapadne kulture izgledalo je da potvrđuju najmračnije
dijagnoze i predviđanja.
Projekat modernosti, tvorevina evropskog genija, bio je suštinski
okrenut ka budućnosti, pa je, stoga, i socijalni imaginarijum okrenut
budućnosti. Fundamentalni kredo postalo je verovanje u progres,
a taj progres je izgledao beskonačan. Sliku beskonačnog progresa
prati slika akumulacije; pošto svi tipovi znanja i iskustva nisu
kumulativni, evropska imaginacija se okrenula prema onima koji su
to bili, kao u domenu prirodnih nauka i tehnologije. "Tehnološka
imaginacija, to jest traganje za znanjem kako raditi i težnja ka
jednom kumulativnom objektivu jedan je od temelja moderne civilizacije",
smatra Helerova.
Središnji i najvažniji deo razmišljanja A. Heler o modernosti kao
Evropi, ili o Evropi i Zapadu kao modernosti, inspirisan je idejom
Kolingvuda, koji je "s velikom pronicljivošću", kako Helerova
ističe, uočio da i iskustvo u sferi upravljanja, takođe, može biti
kumulativno. Moderni ljudi su započeli da praktikuju potpuno nove
forme vladanja i ponašanja u javnim poslovima. Trebalo je malo vremena
da bi se uspostavile one novatorske forme vladanja kao što su ustavna
monarhija, liberalna demokratija, totalitarna demokratija (jakobinizam),
čisti i prosti totalitarizam, i začuđujući broj njihovih varijanti.
"Moderne države su lišene organskih korena. One su proizvod
jednog tipa upravljanja i procesa učenja u službi jednog mentaliteta
koji je usredsređen na rešavanje problema", kaže A. Heler i
dodaje: "Posle epohe kada su Grci izmislili polis (grad-državu)
nikada nije razvijeno toliko energije i ingenioznosti da bi se stvorile
institucije koje regulišu koegzistenciju i saradnju među ljudima.
Ova nova stvaralačka energija mogla je, štaviše, biti investirana
da bi se institucionalizovala sloboda na jednom do tada nepoznatom
nivou". Grčka demokratija, rimska republika, slobode u slobodnim
srednjovekovnim gradovima, stari parlamenti, sve te organizacije
pružale su poseban model, mogle su biti kombinovane i predstavljati
predmet eksperimentisanja. Tako je političko nasleđe bilo inkorporirano
u onaj identitet koji se zove "evropska kultura"; u moderni
su otvorili put ka spajanju izvesnih individualnih sloboda i organa
kolektivnog odlučivanja, stvorenih upravo radi tog posebnog cilja.
Uporedo sa akumulacijom tehnološkog znanja i iskustva u veštini
upravljanja išla je akumulacija bogatstva, s jedne strane, i siromaštva,
s druge. Zapadnu ili evropsku kulturu obeležavaju tri procesa akumulacije
i otkrićâ: industrijalizacija, kapitalizam i ponašanje u javnim
poslovima modernih nacija. Ta tri procesa su se mogla širiti i oni
više nisu isključivo evropski. "Treba dodati", kaže Helerova,
"da totalitarizam, moć apsolutne kontrole, predstavlja izum
evropski isto toliko koliko i liberalna demokratija... S ove tačke
gledišta, zapadna ili evropska imaginacija je bila predominantna
univerzalistička snaga". Etno-centrizam i anti-etnocentrizam,
braća blizanci jedne efemerne zapadne tradicije (kako smatra A.
H.), nisu se javljali u ovoj optici kao proste kontradikcije ili
kao suprotne tendencije. Evropski univerzalizam, u apsolutnom scenariju,
pokazao se kao realistički projekat, jer je obuhvatao sve nacije
sveta u jedan univerzum koji se modernizuje. Na sličan način, relativizam
je takođe postao jedan realistički stav: ustanovilo se da moderni
projekat ponekad nema nikakvog dejstva na izvesne kulturne tradicije
i da je mogao biti spojen s bilo kojom kulturom. U krajnjoj analizi,
različite kulture su sve slične, jer ako nijedna od njih ne može
da se odupre pobedničkoj snazi akumulacije, svaka ima mogućnost
da ostane nepromenjena, a da, ipak, učestvuje u procesu akumulacije.
"Kumulativni fantazam, slika širom otvorenog horizonta jednog
novog sveta bez granica, prožima misao, kreativnost i zahteve Zapada
kroz sve njegove pore. Svakog dana treba stvoriti nešto novo...",
kaže A. H., osvrćući se na pojave do kojih dovodi potreba i nagon
za modernošću u umetnosti i filozofiji. Ali njen središnji interes
je sfera društva i politike. "Iako moralnost nije kumulativna,
etički stav to može biti", kaže ona, i podseća na misao kojom
je Kant izrazio nadu da će jednom biti ustanovljene institucije
u okviru kojih će, čak i rasa đavola, morati da se ponaša korektno.
"Etika, a još posebnije politička etika, javlja se u dva kumulativna
aspekta. Izvlačenje pouke iz neuspeha izvesnih institucija, pa stvaranje
novih ili lečenje nedovoljnosti starih može biti kumulativno; isto
važi i kada je reč o učenju korektnom ponašanju." Moderni svet
se pokazao veoma kreativan u pogledu izuma institucija.
XIX vek, vek zapadno-evropske kulture, izmislio je liberalnu demokratiju,
opšte pravo glasa, sindikate, političke stranke i još mnogo drugih
stvari. Nikada, pre modernosti (napominje A. H.) niže klase nisu
doprinosile modeliranju svog sopstvenog života, osim u formi molbi
ili žestoke pobune. Klasne borbe, koje su harale velikim vekom Evrope,
imale su, kao neočekivanu posledicu, to da je, posle njih, znanje
u sferi institucija i etike beležilo jednu neospornu težnju ka akumulaciji
u svim društvenim slojevima.
"Postoji, ipak", kaže Helerova, "jedna unutarnja
kontradikcija između dva aspekta akumulacije iskustva u domenu institucija.
Stalno izmišljanje novih, ili reformisanje onih koje već postoje,
ide uporedo s jednim kumulativnim imaginarijumom, usmerenim ka budućnosti.
Ali navika da se deluje u duhu institucija koje već postoje zahteva
jednu drukčiju sposobnost akumulacije; ova druga sposobnost može
se naći u suprotnosti sa prvom. Nužno je priznati (prepoznati) stabilnost
(postojanost) izvesnim institucijama i prihvatiti da su one nedodirljive,
da čine ugaoni kamen političkog života. U okviru modernosti",
podvlači A. Heler, "jedine institucije koje treba da budu stabilizovane
jesu one koje omogućavaju akumuliranje političkog iskustva, kao
odgovor na permanentne apele za većom socijalnom i političkom pravdom.
Među političkim formama koje je izmislila modernost, ona što spaja
liberalizam i demokratiju jedina je koja može odgovoriti takvim
očekivanjima".
Vek između američke i Francuske revolucije i kraja Prvog svetskog
rata izmislio je izvesne forme liberalne demokratije, ali ih nije
generalizovao, čak ni u Evropi. Razdirana podelama i klasnim borbama,
Evropa je još jednom postala bojno polje nacija, ali na jednom stepenu
bez presedana. Nove institucije su se pokazale krhkim u tom smislu
što nisu pružale jednu etiku i jedan javni moral, i što se nisu
oslanjale na tradiciju. Zbog ove fundamentalne krhkosti, odsustvo
institucionalizovane slobode ih je pomelo. Akumulacija znanja je
i dalje nastavljena, kao i akumulacija bogatstva, iskustva totalitarizma
i tehnologijâ rata.
Kao što je to osećao Ortega i Gaset, evropska civilizacija je skrenula
u varvarstvo i tog evropskog varvarstva se konačno oslobodila uz
presudnu pomoć ne-evropskih snaga. Kumulativna imaginacija se raširila
po svetu i modernost nije više isključivo evropska. "Danas,
tehnološka imaginacija cveta uglavnom na obalama Pacifika, a Evropljani
su počeli da izvlače političke pouke iz jedne od svojih prvih modernih
tvorevina, Sjedinjenih Država", kaže A. H.
Odgovor na pitanje da li smo progresisti ili dekadentni je u funkciji
kriterijuma koje svako ima kada je reč o progresu ili regresiji.
Ako se progres odmerava prema normama akumulacije, nema nikakve
sumnje da je progres u Evropi trajao veoma dugo: Zapadna i Srednja
Evropa su neosporno bogatije nego što su to bile i, što je važnije,
raspodela bogatstva postala je ravnopravnija. Socijalna država,
koja je tvorevina socijaldemokratije, proširila je našu viziju akumulacije,
jer uključuje i nivo života prilikom procenjivanja: izvestan stepen
siromaštva je socijalni fenomen koji se ne može tolerisati.
S izuzetkom izvesnog broja zemalja, liberalne demokratije raznih
tipova, od kojih su neke još mlade i krhke, počele su da puštaju
korene: danas je skoro neverovatno da liberalne demokratije započinju
rat. Zapadna i Južna Evropa su izgleda sigurne od nacionalnih konflikata
koji bi mogli dovesti do destrukcije i novog varvarstva. Tradicionalni
nacionalni antagonizmi umekšani su i omogućena je saradnja među
nekada zavađenim narodima. Paralelno, i teorija dekadencije je,
takođe, oslonjena na više empirijskih elemenata. Evropski genije
je izgleda iscrpljen posle zamornog zadatka koji je obavio i, ako
se napravi poređenje sa prošlošću, primećuje se neosporni simptom
osiromašenja stvaralačkog fantazma, otupelost koja dolazi od uskosti
profesionalnog duha. Ali najočigledniji simptom jeste pucanje onoga
što je doskora bio univerzalni kumulativni fantazam, okrenut prema
budućnosti: izvan domena tehnologije, u Evropi više nema socijalnog
projekta usredsređenog na budućnost, niti je Evropa još mesto gde
se elaboriraju grandiozne ideje koje se tiču bolje budućnosti u
političkoj, socijalnoj ili nekoj drugoj sferi. Socio-politički progres
je skoro čak izložen podsmehu, primećuje Helerova, a onda dodaje:
"Stara Evropa liči na leš čija kosa i nokti - bogatstvo i kumulativno
znanje - nastavljaju i dalje da rastu, iako je sve ostalo mrtvo".
Bilo bi apsurdno reći, misli Agneš Heler, da u Evropi nema više
važne filosofske misli ili da ne nastaju važna umetnička dela, ali
uprkos tome što je tobožnja periferija, a ne više Evropa, koja je
smatrana centrom, stvara najinteresantniju literaturu, evropska
hegemonija u ovim domenima ostaje, ipak, neosporna.
Evropski narodi su, međutim, sada više privrženi čuvanju prošlosti
i negovanju tradicija (rekonstruišu se stari gradovi, stari dvorci
itd.), ali to što se s takvom skrupuloznošću obnavlja i čuva daleko
je od toga da bude prošlost Evrope, jer "ne zaboravimo, Evropa
kao idealan entitet bila je stvorena u XVIII veku... To što se ponovo
otkriva danas nisu zajednički koreni modernosti - izuma Evrope -
niti su to relikvije modernih nacija, već je pre nešto što je zaronjeno
dublje u vreme. Ne traga se za korenima drveta Evrope, jer ti koreni
nisu nikada postojali, a moderni Evropljani danas dolaze do svesti
da je evropska kultura, projektovana u daleku prošlost, bila mit
XIX veka. Možda je došao trenutak da se održi nadgrobno slovo, ali
pre nego što se pripremimo za takvo slovo, treba znati šta se sahranjuje
i ko je grobar".
Postoji mitologija koju je Evropa stvorila sama o sebi: Evropa,
jedan mladi kontinent, preuzela je zapregu od rimskog carstva koje
je iščezlo i stvorila svoju sopstvenu kulturu koja će se pokazati
najvažnijom u celokupnoj istoriji, i koja će dati različite grane.
Upravljajući svetom, ona ga je civilizovala i utisnula svoju sopstvenu
sliku drugim nacijama, plemenima i kontinentima. Stvorena od strane
Evrope, ova vizija će ubuduće biti obična mitologija, jer je oreol
istine imala zato što su ljudi u nju verovali. Prema tome, nadgrobno
slovo moramo pripremiti samo u onoj meri u kojoj potpisujemo ovakvu
istoriju. "Moćna Evropa, lider sveta, ne postoji više; Evropa,
izvor inspiracije za sve velike kulture, ispražnjena je od svoje
suštine. Neka počiva u miru!" - Ali može se ispričati i jedna
sasvim drukčija istorija i, ako se ta priča drži, onda nema ničega
što treba sahraniti. "Jer entitet koji je izgledao kao da leži
na samrtnom odru nije se ugasio zato što nije nikada ni živeo. Ono
što žurimo da sahranimo ima drugo ime: reč je o modernosti. Evropska
kultura jeste modernost, a modernost
nije mrtva, već veoma živa, dopadalo nam se to ili ne. Ceo svet
uči se danas na onome što je Evropa praktikovala sa toliko uspeha
jedan vek... Nijedna kultura se nije širila tako brzo, niti je bila
tako lako usvajana kao zajednička evropska kultura, iz prostog razloga
što je to bila kultura bez kulture."
Čak ako se dodaju jedne drugima, drži A. Heler, evropske kulture
ne daju evropsku kulturu. Reč je, u stvari, o kulturama u suprotnosti,
u konkurenciji ili, ponekada, o kulturama koje se uzajamno ne poznaju.
Postoji italijanska muzika i nemačka muzika; postoji firentinsko
slikarstvo i venecijansko slikarstvo, ali ne postoji evropska muzika
i evropsko slikarstvo. Ne postoji evropski teatar, ali postoji Šekspir
i klasična tragedija. Ne postoji evropski roman, ali postoji engleski
roman, francuski roman i ruski roman - jer čak ni kultura XIX veka
nije postala evropska kultura.
"Modernost, koja je evropska kultura par
excellence nije spremna da bude sahranjena", kaže A.
H. "U samoj Evropi ona se udobno instalirala. Fundamentalna
podela rada, stratifikovano društvo koje počiva na konfliktnim interesima,
ali je i bez klasa, jedna Država sposobna da bude korporativistička,
a da pri tom bude demokratskija nego što je ikada bila: to su odrednice
tog instaliranja. Osećanje smrti modernosti koje prožima takvo (to)
stanje stvari proizlazi iz činjenice da je modernost
već razvila svoje kategorije (podv. A. H.). Ona je još u
pokretu, ali ne prelazi svoje granice.
Dinamika ekspanzije Evrope ima pauzu, jer je sada postavljen novi
okvir, a drugi noviji se još ne ukazuje na horizontu. Izvesni Evropljani
ovu situaciju nazivaju 'post-istorijom', ali taj termin nije prikladan.
Savremena Evropa smešta se posle Istorije samo u onoj meri u kojoj
se mitologija o evropskom identitetu uzme kao nesumnjiva stvar,
kad se deli uverenje da je modernost najviša tačka koja se mogla
dostići i apogej duge istorije entiteta Evropa. Pošto se nalazimo
posle ove istorije, mi smo takođe u Istoriji-posle", kaže A.
H. Modernost je, dakle, prosto definisala svoje granice. "Ako
modernost nije mrtva", kaže Helerova, "treba zaustaviti
grobare: nema nikakvog tela koje treba pokopati. Da li se onda,
pre, nalazimo pred epilogom? Epilog nije isto što i nadgrobno slovo;
epilog dolazi posle raspleta komada. Ostaje li vremena da se napiše
epilog? Teško je odrediti kada se jedan komad istorijskog teatra
približava svom kraju i kada započinje drugi. Da li je slavni 18-ti
Brimer epilog ili prolog?" - pita A. Heler. "Sve zavisi
od istorije koju hoćemo da ispričamo. Savremena zapadna Evropa je,
izgleda, mesto gde je najvažnija dramska radnja završena. Modernost
je tu bila stvorena, prošla je kroz konvulzije i sada je, izgleda,
imobilizovana. Ipak, postistorija ostaje pogrešan termin, jer se
tako istorija obeležava kao nagli upad
jednog novog diskursa, jednog tipa radikalno nove imaginacije."
Takva istorija je, međutim, "revolucionarna", kaže A.
H. citirajući Belu Kuna: to nije normalna istorija. "Jer normalna
istorija je, takođe, Istorija: ne treba brkati usporavanje i zaustavljanje...
Evropski narod je, možda, star, ali Evropa je još mlada. Evropska
kultura još uvek ima mogućnosti da se razvija. Po prvi put u istoriji
kontinenta, nacije Evrope nisu više u ratu, ne preduzimaju više
osvajanja i više ne traže ekspanziju svojih teritorija. Za njih
je tradicija Drugog prestala da bude odbojna, da bi postala privlačna...
Ono što se u tekstu označava kao mogućna "nova evropska kultura",
naglašava A. H., ne znači fuziju kulturâ, gde gubici odnose prevagu
nad dobicima, već pre jednu novu laičku kulturu u okviru koje lokalne
i nacionalne kulture mogu da prosperiraju. Ta autentična nova evropska
kultura ne sadrži, nužno, kaže A. H., "obećanje sreće",
ne implicira rađanje nekog novog Šekspira ili nekog novog Mocarta.
"Ni napori, ni ingenioznost, ni volje ljudskih bića, ne mogu
dovesti do one srećne konstelacije, nužne da bi se pojavio genije,
taj 'miljenik prirode', kako kaže Kant. Ali ono što jedan novi evropski
okvir obećava, to je isticanje građanske vrline, ukusa, edukacije
čula, civilnosti i civilnog društva, urbaniteta, radosti, plemenitosti,
formi života prožetih dostojanstvom i senzibilitetom za prirodu...
Štaviše, ono što ovde tvrdimo povodom jedne nove evropske kulture
primenjuje se na sasvim novi kulturni okvir koji bi se mogao formirati.
Ne može se pisati prolog za jedan san", završava Agneš Heler,
"san je suviše subjektivan da bi mogao da se potčini nekom
konvencionalnom žanru. Ali oni koji dele evropski san nisu u mogućnosti
da zamisle epilog. Još je mogućno da njihov san postane stvarnost".
Linija razvoja zbivanja
Gustom tekstu, koji smo do sada pratili, može se,
svakako, prići iz različitih pravaca, ali najispravniji i zato najprihvatljiviji
čini se onaj koji vodi boljem i preciznijem razumevanju, pre bilo
kakvog osporavanja: tekst prati liniju razvoja zbivanja koja A.
Heler smatra dominantnim na putu ka Evropi kakva je u trenutku kada
spis nastaje, naime ka Evropi kada je ona, po mišljenju autorke,
kao "modernost", "već razvila svoje kategorije",
"definisala svoje granice", kada je postala "mesto
gde je, izgleda, najvažnija dramska radnja završena", zbog
čega neki govore o "post-istoriji" Evrope, a A. Heler
problematizuje ideju o "epilogu".
Treba, najpre, iz blizine pogledati ideju o "modernosti kao
tvorevini same Evrope", koja je, sa svoje strane, stvarala
Evropu, treba se osvrnuti na mišljenje da je "svet modernosti"
nazvan Evropom ili Zapadom tek od početka XVIII veka i, naročito,
na stav da je, zbog toga, "projekat-Evropa" lišen korena.
Kada se tako gleda ispada da je ideja Evrope nastala u nekom istorijskom
vakuumu, a u istoriji, kao što se zna, praznine nema. Mogu nam se
ne dopadati pojedini segmenti istorije, ali oni jesu bili, jesu
postojali, nastali iz nečega i prešli u nešto. Promene postoje,
čak brze, nagle, oštre, neočekivane na površini, ali dole, ispod,
oštrih demarkacionih linija, koje bi od segmenata činile sasvim
odvojene i međusobno nezavisne homogene celine, ne može biti. Ideja
Evrope je posebno jaka i izgleda spasonosna u vreme nacističkog
varvarstva i nacionalne isključivosti kojoj se može suprotstaviti
samo evropski duh i saradnja među narodima. Hajsingin ideal epohe
(posle renesanse) jeste, upravo, XVIII vek (kada se rađa "modernost"
kao Evropa i Evropa kao "modernost", po A. Heler), jer
je, po Hajsingi, tada postojala filosofska ideja "jednog zajedničkog
čovečanstva i prava ljudi, etička potreba za skladom i mirom, svest
o zajedničkoj civilizaciji...; svi ovi pojmovi i sva ova osećanja
živi su i čine da poželimo jedno istinsko jedinstvo ovog starog
dela sveta koji je naš. Kao Evropljani duhom, mi smo, naročito,
direktni naslednici XVIII veka i humanizma. Budimo ponosni na to.2
Hajsingin XVIII vek jeste ideal, ali pretnja pada u varvarstvo,
koja se tridesetih godina XX veka nadnela nad Evropom, toliko je
jaka da nam taj ideal, u takvom okruženju, liči na evaziju, jer
ne može biti realizovan kao program, iako ostaje kao program evropskog
jedinstva. Zanimljivo je, i signifikativno, da se, u isto vreme,
kada Hajsinga piše o XVIII veku kao idealu, dakle u atmosferi varvarstva
zahuktalog prema ratu i teritorijalnoj ekspanziji, kada najbolji
umovi (H. Ortega i Gaset, B. Kroče, J. Hajsinga, Ž. Benda, T. Man,
Ž. Mariten, E. Kasirer, E. Panofski i dr.) snažno zastupaju ideju
Evrope kao brane nacionalističkoj isključivosti i uskogrudosti,
pojavljuje briljantna studija Pola Azara Kriza
evropske svesti, 1680-1715.3
Dakle, u vreme najveće krize evropske svesti u XX veku, pojavljuje
se opsežna studija o krizi evropske svesti u periodu 1680-1715,
izazvanoj situacijom među evropskim državama, kada se najboljim
umovima nameće ideja o Evropi kao zajedničkoj domovini evropskih
naroda i zajedničkoj sudbini. U Azarovoj studiji može se pronaći
horizontalni i vertikalni kontekst ideja koje su mogle biti povod
za A. Heler da govori o "modernosti kao Evropi" i "Evropi
kao modernosti". - "Trideset pet godina intelektualnog
života Evrope (1680-1715), koje je bilo nemogućno iseći u vremenu,
a da se ne vodi računa o godinama koje su sledile i, još više, o
onima koje su prethodile... Trebalo je razarati staru zgradu, koja
je loše sklanjala veliku ljudsku porodicu, i prvi zadatak je bio
rad na demoliranju. Drugi je bio rad na rekonstrukciji i na pripremanju
temelja budućeg rada" (P. H., str. IV-V). "U obeležjima
ovog rada", kaže Azar, "može se bez muke prepoznati duh
XVIII veka... Njegova bitna svojstva su se manifestovala mnogo ranije
nego što se obično veruje; ... skoro sve ideje koje su izgledale
revolucionarne oko 1760, ili čak oko 1789, bile su izražene već
oko 1680. Tada se dogodila kriza u evropskoj svesti; između renesanse,
od koje direktno proističe, i Francuske revolucije, koju priprema,
nema ništa važnije u istoriji ideja. Jednu civilizaciju utemeljenu
na ideji dužnosti, dužnosti prema Bogu, dužnosti prema vladaru,
'novi filosofi' pokušali su da zamene jednom civilizacijom utemeljenom
na ideji prava: prava individualne svesti, prava na kritiku, prava
razuma, prava čoveka i građanina" (P. H., IV-V). Šta je Evropa
u to vreme, pita Azar da bi pokazao pozadinu krize svesti i ideje
o organizovanju Evrope kao zajednice. Zemlja sukoba i ljubomora,
ogorčenja i bolova, svakakvih zapreka i barijera, na kojima se traže
pasoši i naplaćuju dažbine; postavljaju se sve moguće prepreke bratskoj
komunikaciji, a granice se svaki čas pomeraju i menjaju, prateći
osvajanja; geografi i ne stignu da nacrtaju nove karte, a one već
ne važe. I što je najgore: Evropa je pomama suseda koji se biju,
rivaliteti, opšti rat. Mirovni ugovori dovode samo do kratkotrajnih
primirja, mir nije ništa drugo do nostalgija, narodi su iscrpljeni,
a rat se nastavlja, vojske svakog proleća izlaze na bojno polje.
Opat Sen-Pjer piše: "Razmišljajući o surovostima, ubistvima,
nasiljima, požarima i drugim raznim pustošenjima koje prouzrokuje
rat, ... dao sam se na istraživanje je li rat apsolutno neizlečivo
zlo i je li sasvim nemoguće stvoriti trajni mir..."4
Učinimo mir trajnim, kaže Sen-Pjer i predlaže mere koje će najrazumniji
Evropljani predlagati i ubuduće, i koje će tek u današnje vreme
u okviru evropske zajednice dobijati praktične realizacije: suvereni
treba da potpišu ugovor kojim se, i u ime svojih naslednika, odriču
svih teritorijalnih pretenzija; vojne snage treba ograničiti i ubuduće
se mora znati njihov tačan broj. Ako, ipak, izbije neki konflikt,
arbitriraće Unija, a po potrebi Unija će stupiti u rat sa vladarom
koji odbija da se pokorava njenim uredbama i sudu koji ona formuliše.
Stalno telo - kongres, sastavljeno od opunomoćenika - zasedaće u
jednom slobodnom i neutralnom gradu (Utreht, Ženeva). "Organizujući
sa preciznošću utopista", kaže Azar, "svaki brižljivi
detalj svog sna, on (Sen-Pjer) se opija jednom rečju koja za njega
izgleda ispunjava sve nade, rečju evropski:
evropski tribunal, evropska sila, evropska republika. Neka ga poslušaju
i Evropa će, umesto bojno polje, postati Društvo". Sen-Pjer
se obraća za pomoć Lajbnicu, već ostarelom šampionu borbe za pacifizam
i traži saradnju, a ovaj mu sa melanholijom odgovara da je volja
ono što ljudima nedostaje najviše da bi se oslobodili bezbrojnih
zala. Ali u uznemirenim zemljama tih decenija ne čuju se samo krici
i žaljenja, kaže Azar: "Čuje se malo-pomalo himna koja se uzdiže
da bi se proslavile zasluge jedne Evrope kojoj niko u svetu nije
ravan po snazi, inteligenciji, sjaju..." (str. 285). Evropa
je i "misao koja se nikada ne zadovoljava. Bez milosti prema
samoj sebi, ona nikada ne prestaje da sledi dva traganja: jedno,
za srećom; drugo, koje joj je neophodnije i draže, za istinom. Tek
što je pronašla stanje koje izgleda da odgovara ovom dvostrukom
zahtevu, ona uočava, ona zna da je to još uvek samo provizorno,
samo relativno; i ona iznova strastveno započinje istraživanje koje
je njena slava i njena muka" (str. 287). Tako se ispod privida
mira kreće ka drugoj istini, drugoj sreći, a oni nemirni, radoznali,
najpre napadani, progonjeni, skrivani, sada stvaraju otvoreno i
postaju slavni. "Takva je kriza svesti kojoj smo prisustvovali
između XVII i XVIII veka" (str. 288-289). Ova kritička misao
svoju snagu i smelost izvlači iz dubine vekova, "... ali nema
sumnje iz renesanse. Između renesanse i epohe koju izučavamo srodnost
je neosporna... Isto poverenje u ljudsko, samo u ljudsko, omeđuje
sve realnosti, razrešava sve probleme... i zadržava sve nade..."
(str. 289). "Ove teške godine, ove redne i časne godine, kada
je svako zagledan u najdublji deo svoje duše, ... kada nema nikoga
ko ne zna da je reč o jednom odlučnom tumačenju života; kao da prisustvujemo
drugoj renesansi" (str. 289).
Sjajna, obimna studija Pola Azara poslužila je, kao što je, nadam
se, očigledno, da se potraži rešenje za problem epiloga jedne istorijske
dramske radnje, jednog komada "istorijskog teatra", kako
kaže A. Heler. Ako je "modernost kao Evropa" (ili "Evropa
kao modernost") nastala tek početkom XVIII veka, onda je u
pitanju prolog jednog komada "istorijskog teatra", onda
su decenije koje prethode tom početku epilog nekog istorijskog zbitija
koje se već desilo. Ali Azar iscrpno pokazuje da nije tako: on podvlači
da su u periodu koji prethodi (1680-1715) prisutne sve bitne karakteristike
XVIII veka, štaviše, svi mentalni stavovi,
a to je ono što određuje modernost, isti su oni koji karakterišu
period 1760. do 1789, dakle oni koji su neposredno pripremali Francusku
revoluciju: onda su te tri i po decenije prolog u ono što će se
zbivati u XVIII veku, uključujući i revoluciju. Te decenije nisu
ni epilog istorijskog zbivanja koje neposredno prethodi, jer predstavljaju
revitalizaciju ideja i osećanja sveta renesanse, moćnog prologa
u evropskoj civilizaciji, koji na intelektualnom i moralnom planu
traje sve do Francuske revolucije, a ona na političkom i socijalnom
planu dovršava težnju oslobodilačke ideje i osećanja slobode za
čoveka i građanina uopšte, revolucije koja je, dakle, prolog od
svetsko-istorijskog značaja. Evropa kao "modernost", dakle,
ima svoje korene, a i sama A. Heler kaže da je dosta toga od političkog
nasleđa inkorporirano u istorijski rad modernosti, čije bitno svojstvo
proizlazi iz večitog nemira Evrope, iz stalnog traganja za srećom
i istinom, iz stalnog nezadovoljstva onim što je otkriveno i postignuto,
iz one čežnje za otvorenim horizontom i plovidbom, koja je vukla
njene moreplovce. Ona je okrenuta prema budućnosti, a ne prošlosti,
kojom se, ipak, koristi. (Govoreći o sve jačem interesovanju za
renesansu, pre više godina sam pisao: "Da li je to samo istorijska
kontemplacija ili to humanizam naše stare i uvek mlade Evrope, preko
svog kritičkog dela, strasno i angažovano traga za sopstvenim korenima,
za sopstvenom svežinom, za sopstvenim osloncem, za tačkom o koju
se može odupreti, iz koje može da započne ispitivanje svog istorijskog
puta, sebe kakav je danas?"5
Sem u domenu tehnologije, skreće pažnju A. Heler, u Evropi više
nema univerzalnog kumulativnog fantazma, okrenutog budućnosti, ne
stvaraju se grandiozne ideje u političkoj ili socijalnoj sferi,
okrenute budućnosti. "Savremena zapadna Evropa je, izgleda,
mesto gde je najvažnija dramska radnja završena", kaže A. Heler.
Modernost je razvila svoje kategorije i odredila svoje granice;
dinamika njenog rada je drukčija i taj rad je i dalje usmeren na
usavršavanje institucija i u sferi političkog morala, dakle u sferi
upravljanja, kako kaže A. Heler, usvajajući ideju Kolingvuda (Robin
Džordž Kolingvud, engleski istoričar, filosof i arheolog, 1889-1943;
u velikoj meri se oslanjao na filosofiju istorije Benedeta Kročea,
s kojim je bio u ličnom prijateljstvu; bilo bi svakako zanimljivo
istražiti taj odnos, kao i, preko Kročea, Kolingvudov odnos prema
filosofiji istorije Đanbatista Vika, ali ta tema je izvan okvira
razmatranja koje se, u ovom tekstu, preduzima). Modernost, kada
je reč o akumuliranju političkog iskustva, mora biti usmerena na
stvaranje onih političkih formi i onih institucija koje u najvećoj
meri odgovaraju zahtevima za većom socijalnom i političkom pravdom:
takve institucije, kada su stvorene, moraju biti učvršćivane kao
"ugaoni kamen političkog života". Takvim očekivanjima
odgovaraju one političke forme "koje spajaju liberalizam i
demokratiju", koje su par excellence
evropske. Epilog, znači, ne treba pisati, jer to zbivanje je stalno
otvoreno: ono sada više nije burna dramatična istorija zakovitlana
nekom "grandioznom idejom", koja očekuje rasplet. Liberalne
i demokratske institucije, koje brinu o socijalnoj i političkoj
pravdi, treba da budu evropski identitet i temelj evropskog patriotizma.
Jednom su, devedesetih godina XX veka, liberalne i demokratske institucije
bile slabe i neoprezne, i zaskočilo ih je varvarstvo, "radikalno
zlo", najveće u istoriji Evrope. Jedino poštovanje političkih
standarda evropskog života, zasnovano na političkom moralu, koji
je u razumevanju i poštovanju tuđe istorije, i u brizi o Drugome
kao o sebi, može omogućiti onaj fascinantan dijalog evropskih kultura
i duhovnosti kojem treba težiti. Modernost, dakle, kao borba protiv
nacionalističkih uskogrudosti i netrpeljivosti, koje mogu proizaći,
uvek je prolog. Modernost je prošla, kaže A. Heler, kroz brojne
konvulzije i sada je, po njoj, imobilizovana. Konvulzije podrazumevaju
zastajanja, neuspehe i posrtanja. Ali ona je rezultat političke
volje, onakve kakvu je svojevremeno priželjkivao Lajbnic, kao neophodan
preduslov za stvaranje Evrope.
Iz varvarstva nacizma i fašizma, i Drugog svetskog rata, Evropa
je izvukla pouke i nastala je i razvija se čvrstom političkom voljom
koja ju je dovela do tačke s koje ne može biti povratka. Ta politička
volja je iza konsolidacije i usavršavanja institucija - na putu
ka onom Kantovom idealu institucija u okviru kojih će i "rasa
đavola morati da se ponaša korektno". Lajbnic je, u poslednjim
decenijama XVII veka, sanjao univerzalni jezik kojim bi svi ljudi
mogli da se sporazumevaju. A njegov mlađi savremenik Đanbatista
Viko celog života misli jednu sveobuhvatnu misao i piše jednu knjigu:
Principi nove nauke o opštoj prirodi nacija.6
U prvim decenijama XVIII veka, dakle, u vreme početka "modernosti"
kao Evrope, u svom Napulju, daleko od evropskih centara filosofske
misli, usamljen i nepriznat, Viko želi da raširi svoju "novu
nauku" i zato njenu prvu verziju (1725) posvećuje svim univerzitetima
u Evropi da bi skrenuo pažnju na svoje delo i njegovu plodotvornost
i novinu u tumačenju ljudske istorije. Međutim, u metodološkom smislu,
njegovo učenje da je priroda svih naroda zajednička, opšta, i da
svaki narod prolazi, u svom razvitku, kroz iste faze i stupnjeve,
može biti veoma plodonosno, s gledišta stanja modernosti posebno,
jer pomaže da se u svakoj partikularnoj situaciji prepozna mesto
i položaj naroda u odnosu na varvarstvo, u okviru ciklusa koji započinje
varvarstvom osećanja da bi kada dođe do varvarstva mišljenja ponovo
pao u varvarstvo i tako morao da ponovi ciklus. Jedan od aksioma
u Novoj nauci glasi: "Priroda
stvari nije ništa drugo do nastajanje tih stvari u izvesnim vremenima
i na određene načine, i uvek kada su oni (ti načini) takvi i te
stvari se, prema tome, rađaju takve, a ne drukčije". Pad u
varvarstvo, dakle, nije fatalnost i nije strogo determinisan u okviru
ciklusa koji se ponavlja, jer se može preduprediti
uz pomoć "građanske razboritosti", koja je u sposobnosti
utvrđivanja "pravog stanja stvari".7
Jer pad u varvarstvo se događa kada su, zbog odsustva razboritosti,
stvoreni i omogućeni načini na koje varvarstvo nastaje. Do odsustva
razboritosti dovodi "varvarstvo mišljenja", koje ide uz
varvarski mentalitet, lišen morala: "varvarsko mišljenje"
je zloupotreba razuma, kada ljudi misle samo na sopstvene interese,
slede svoje kaprice, izazivaju krvave ratove, pretvaraju gradove
u šume, a šume postaju pribežišta, nasrću na dobra i živote drugih
ljudi: to je put pada u varvarstvo, ovog puta u varvarstvo osećanja,
gde je razum sveden na najmanju meru i gde vladaju samo instinkti.
Razboritost, to jest poznavanje "prave prirode stvari",
od odlučujućeg je značaja za predviđanje pada. Nova
nauka nije istorijsko delo, već rasprava o metodima, elementima
i principima "opšte prirode nacija", na raznim mestima,
u razna vremena i u pojedinim situacijama. Toj "novoj nauci"
je, u stvari, namenjeno da funkcioniše u sinhronijskoj ravni i da
rekonstrukcijom dijahronijskih struktura, pomaže "političkom
filosofu" da odgonetne pravi smisao i značenje svake pojedine
situacije i svake pojedinačne pojave. Tako ta nauka može da pomogne
kod utvrđivanja stanja institucija i načinâ i mogućnosti njihovog
usavršavanja.
Objavljivanje ovog ogleda
je prema projektu "Put Srbije k miru i demokratiji" koji
Republika realizuje u saradnji s
Fondacijom »Hajnrih Bel«
1
Europe. Epilogue?, Lettre internationale,
No. 18, automne 1988.
2 Videti: Pero Mužijević,
J. Hajsinga ili o dezinfekciji pojmova,
"Prometej", Novi Sad 1995, str. 108.
3 P. Hazard, La
crise de la conscience europpéenne, 1680-1715, T. I-II, Paris
1935.
4 Chastel de Saint-Pierre,
Memoires pour rendre la paix perpétuelle
en Europe, Cologne, 1712; v. P. H. str. 280.
5 Videti u: Pero
Mužijević, "Neki aspekti metodologije proučavanja renesanse",
Delo, Beograd, g. XII, br. 8-9,
10).
6 Principi
di una scienza nuova d´ intorno alla comune natura delle nazioni,
1725 i 1744.
7 Videti: Pero Mužijević,
"O de-varvarizaciji", Republika,
br. 294-295, 1-31. oktobar 2002, str. 29-36.
|
