U martu ove godine navršava se deset godina od atentata na premijera Zorana Đinđića. Uz sve mane koje je nesumnjivo kao čovek i kao političar posedovao, uz sve pogreške koje je tokom dvogodišnjeg vršenja vlasti načinio, Đinđić će ostati u srpskoj

istoriji zapamćen kao političar koji je kao retko ko u Srba tokom XX veka imao istinski državnički format. Nepokolebljivo je sledio svoju viziju o Srbiji kao modernoj evropskoj državi zasnovanoj na demokratiji i uređenom pravnom poretku. Verovao je u istinu da u politici zasnovanoj na zlu imamo posla sa organizovanim zlom i da je stoga potrebno u korenu sprečavati i same nagoveštaje takve politike. Tvrdio je, jer je dobro znao, da se u svakoj samodržačkoj vlasti iza tobože moralizatorskih imperativa neretko kriju zle namere. Protivljenje organizovanom, državnom zlu koštalo je, međutim, Zorana Đinđića života. Nije uzalud Mihail Bulgakov nakon hapšenja u Staljinovim progonima tridesetih godina prošloga veka sumorno zaključio da se u „autoritarnoj politici od ljudi zahteva da budu tiši od reke i niži od trave.“ Ne znam da li je ubijeni srpski premijer znao za tu Bulgakovljevu misao, ali čitav svoj kratki život, surovo presečen mecima atentatora, posvetio je borbi protiv takve i slične vrste ponižavanja ljudi i čitavog društva. I kako bi to besmrtni Marcijal u svojim epigramima rekao, Đinđić je „požurio svoj život, mira mu nije dala žudnja za budućnošću.“ Nažalost, i nakon deset godina, mi još uvek bez mnogo uspeha tragamo za njom.