Republika - Glasilo gradjanskog samooslobadjanja

Fabrike su opustele, neke su pretvorene u građevinsko zemljište, oprema je rasprodata ili bačena u staro gvožđe. To se naziva deindustrijalizacijom, ali je njeno pravo ime pljačka. Za uzvrat, povećan je broj narodnih kuhinja (kakvo ponižavajuće mesto za „nebeski narod“). Novopečeni dobrotvori, često oni koji ne plaćaju doprinose za zdravstveno i penzijsko osiguranje za ono malo zaposlenih, doniraju novac za te kuhinje. To im je, valjda, jeftinije nego da plaćaju obaveze državi, koja im onda, kao donatorima, gleda kroz prste. Drugi dobrotvori učestvuju u našim najnovijim bitkama – bitkama za bebe, pošto su prethodno uništili njihove roditelje... I na kraju dolazimo do čiste metafizike, uzvišenih osećanja, emotivnih momenata i ordena za zasluge. Sva ta pompa zbog navodne brige o siromašnima, napuštenoj ili tek rođenoj deci, nabavci novca za lečenje, gradnji kuća za porodice s mnogo dece, više liči na prosjačku operu nego na milosrđe. Bertold Breht je aktuelniji nego ikad.
Postoje ljudi koji imaju ideje o organizovanju da bi vratili ili sačuvali dostojanstvo. Oni su, međutim, gurnuti na margine života. Svedoci smo ovih dana drame malih porodičnih firmi koje propadaju zbog prekograničnog šverca, tako da bez prihoda ostaju i porodice i oni koji su bili zaposleni u tim firmama. Država dopušta crnu ekonomiju, ali ona je za jedne izvor zarade, a za druge, koji su se organizovali makar na nivou porodece, pretnja nestankom. Radnici koji su organizovani u pokretu Ravnopravnost i Pokretu za slobodu malo koga interesuju. Oni postavljaju temeljna pitanja oporavka uništene ekonomije i prava na život, ali to su neprijatna pitanja koje političke partije ne zanimaju. Ta se pitanja ili ne uklapaju u neoliberalni koncept donosilaca odluka ili predstavljaju opasnost za ono što nazivamo upravljanje haosom. Paradigmatičan je slučaj zrenjaninskog pokreta Ravnopravnost koji okuplja radnike Jugoremedije, i koji je nastao iz potrebe da se fabrika sačuva od propasti. Pokret je čak ušao i u lokalni parlament, a na republičkom nivou pokušao je da pronađe partnera radi organizovanog zastupanja radničkih pitanja, akcionarstva, privatizacije i poštovanja privatne svojine. Izgledalo je da je taj partner tek formirana Socijaldemokratska partija Srbije Rasima Ljajića. Ali već na osnivačkoj skupštini predstavniku Ravnopravnosti nije dopušteno da govori. Posle se ispostavilo, kako je nedavno rekla Vesna Pešić, da je ta partija mamac za članstvo koje će kasnije biti uvučeno u neku predizbornu koaliciju sa većom strankom. Tako je umesto artikulacije izvršena strangulacija /gušenje/ glasova, jer remete unapred zamišljenu harmoniju. I danas se potvrđuje da su najbolje organizovani oni koji ne prihvataju nikakvo društveno organizovanje.
Nova vlast čiju okosnicu čine naprednjaci i socijalisti usvojila je „evropsku agendu“ kao svoj najveći ulog za obećanje o boljem životu i promenama u Srbiji. Ali, desio se paradoks. Vladajućim strankama, posebno SNS-u raste rejting, ali je poverenje građana u Evropsku uniju palo na najniži stepen. Da li će biti moguće uspostaviti neku političku ravnotežu između „prometejskog“ uzleta vlasti ka Evropi i sunovrata građana koji za to krive Evropu? Ovde se Evropi još ne zaboravlja bombardovanje, a njena ekonomska kriza vidi se kao krivac za sopstvene nedaće. U takvom doživljaju Evrope političari u stvari traže alibi kako bi izbegli neprijatna suočavanja zbog sopstvenih pogrešnih poteza, naročito u oblasti privatizacije i nekažnjavanja zločina i pljačke. Srbija jeste poražena, ali nema političara koji će smoći hrabrost da javnosti objasne ne samo uzroke poraza nego i da kažu zašto je oporavak nedopustivo spor. Razorni nacionalizam za vreme Miloševića i njegova ratna privreda nisu više dovoljna objašnjenja. Više od toga, političari bi morali da kažu šta se to dešava sada, i kako su se ta dva zla iz Miloševićeve ere transformisala u antikulturu i tajkunsku privatizaciju, koje su takođe svojevrsni rat protiv nacije.

Nedavno je Srbija obeležila Dan državnosti. Mogao bi to da bude i dan ravnodušnosti. Umesto da se građanima ponudi realna životna perspektiva, njima se na taj dan nude slavna prošlost i Sretenjski ustav. Važeći ustav na tim patetičnim i tužnim proslavama niko ne pominje, kao da ga nema. A ko bi se usudio da ga spomene, kada bi se odmah rodila asocijacija na preambulu o Kosovu i premijerovu ciničnu, ali istinitu opasku da onaj ko hoće da se prošeta Kosovom, može da uzme ustav pod mišku, pa neka se uveri da li će mu to pomoći.
Srbija se uvezala u čvor koji je napet do pucanja. Pomenuti primeri navedeni su da bi se videlo kako u državi nije bilo konsenzusa ni o privatizaciji, inače se ne bi svela na pljačku, ni o kažnjavanju zločina Tako se i suočavamo sa apsurdnom odlukom Ustavnog suda koji se posle decenije setio da je porodicama dvojice stradalih vojnika u kasarni Karaš uskraćeno pravo na odbranu i život, pa im se određuje po 5.000 evra za nematerijalnu naknadu! Osim DOS-ovog Ugovora s narodom koji je izigran, nije bilo temeljnog konsenzusa ni o pravcu ekonomskog razvoja, ni o Evropi, ni o ustavu. I Srbija je, kao nekada Jugoslavija, rezultat dogovora vrhova partija i pojedinih lidera i privatne inicijative raznih ministara gde će se i šta investirati i ko će biti investitor. Umesto državnih dobili smo privatne strategije u stilu „ja i moj prijatelj emir od...dogovorili smo se“. Zabrinjavajuće je i upozorenje zaštitnika ljudskih prava da 30 odsto institucija i pojedinaca u vlasti krši zakone, etičke norme i ljudska prava. Za obične ljude stanje u državi je nepodnošljivo, jer nemaju sigurnost, a za stručnjake stanje je bezustavno. Glasovi u prilog promeni ustava su sve češći, ali i tu je opet nametnut teži put, jer je zakon, koji je propisivao blaže uslove za njegovu promenu Ustavni sud proglasio neustavnim. Pregovori o Kosovu i našem budućem evropskom putu otvorili su front za napade za kršenje ustava. DSS-u, tom strasnom ustavobranitelju, nije smetalo što je u ustavu potpuno nezaštićena ostala javna, privatna i društvena svojina, što je tokom privatizacije iskorišćeno za nezapamćenu pljačku. U takvim okolnostima i odredba da je život čoveka neprikosnoven je najobičnija fraza, ali ni to nije smetalo moralizatorima iz DSS-a. Ništa sem preambule o Kosovu u ustavu za tu stranku nema značaj.
Pravnici su podeljeni oko značaja preambule o Kosovu. Jedni smatraju da je ona samo svečana izjava i da nema normativni karakter, drugi je pak smatraju normom. Prvi su ipak uvereni da će vlast naći rešenje u prilog odbrani onog što se bude dogovorilo o Kosovu, jer je „život složeniji od prava“. Uostalom, Srbija ne bi bila jedina zemlja u tranziciji u kojoj su ustavni sudovi kao oni u Mađarskoj i Sloveniji ispoljilili takozvani sudijski aktivizam dajući takvo tumačenje ustava koje je omogućilo da se tranzicioni proces ne zaglavi u ustavnim formulacijama. Takva rešenja su dvosekli mač i iz opasne pozicije može se izaći samo promenom ustava. Međutim, ni jedna stranka do sada, bilo da je na vlasti ili u opoziciji, nije pokazivala da joj smetaju bezustavno stanje i fasadne institucije, jer je samo moć vlasti ono u šta se uzdaju. Teško je verovati da će Evropa želeti da nas primi sa jednim nakaradnim ustavom koji ne garantuje osnovna prava, tako da će to pitanje doći na red. A pošto ni tada neće moći da se reši bez nas, bolje je da o jednom novom i savremenijem ustavu koji bi doneo stabilnost, stručna i široka javnost počnu da razmišljaju dok ne bude kasno i ne čekajući da nas drugi teraju da obavimo taj posao.