Republika - Glasilo gradjanskog samooslobadjanja

Raspisali se i raspričali novinari kao nikada do sada. Na naslovnim stranama pisanih i udarnim vestima elektronskih medija skandali i afere. Glavni akter je premijer vlade i ministar unutrašnjih poslova. Najpre je „naivno“ uleteo u priču sa lascivnim sadržajem, izrežiranu kao skrivena kamera, da bi ga dočekala ozbiljnija i manje zabavna u kojoj je direktno povezan sa poznatim narko bosom i njegovim saradnicima, koje namerava da uhapsi.
Vesti se množe, nezaustavljivo lete u etar, sudaraju se i postaju na izgled, sve teže za premijera vlade.
Neupućenima, kojima bi u nedostatku ozbiljnijih sadržaja, ovakve vesti skrenule pažnju, moglo bi da se učini da će u Srbiji neprekidna mala društvena gibanja da se kondenzuju u ozbiljan, turbulentni događaj, koji će najpre rezultirati padom vlade, a zatim, posledično, izborima i novim kombinacijama na političkoj sceni. Ovakav scenario ne predviđaju poznavaoci prilika u haotičnom, devastiranom i aporičnom srpskom državnom sistemu. Kompetentni analitičari, amateri, kafanski teoretičari i prestonični „dobro obavešteni krugovi“, svaki sa sopstenih nivoa, dobili su dovoljno materijala da kombinuju deliće za novu „slagalicu“ budućih društvenih događanja. Kreatori ove, kao i svih prethodnih, a svakako i budućih afera, znaju zašto su je kreirali i plasirali, i verovatno imaju viziju pravaca njenog kretanja. Scenaristi, izvođači i kontrolori socijalne i političke dinamike eksponirani u ličnostima društvenog pseudoestablišmenta imaju sopstvenu logiku, filozofiju i ideologiju koju su usvajali od prethodnika, usavršavajući i prilagođavajući je sebi i svojima. Aksiomi njihove prakse profani su i predvidivi. Društvene funkcije se shvataju kao neogranična prava sa minimumom obaveza i minornim odgovornostima. Temeljno značenje ovog postulata etablirano u različitim vremenskim i istorijskim konceptima produkovalo je specifični mentalni sklop u koji su se, kao i ram za sliku, ugrađivali nametnuti ili izabrani predstavnici građana. Istorijski događaji koji su dramatično menjali sisteme vrednosti i ekonomske odnose, neizgrađeni elementi društvene kontrole, nerazvijena svest većine o neophodnosti interaktivnog delovanja na zajedničkim društvenim ciljevima i razvijena autoritarna svest kod respektabilnog broja građana omogućili su da se razvije i održi patološki obrazac koji je regulisao odnose državnih funkcionera prema društvenom položaju koji zauzimaju i građanima koje predstavljaju. Društveni obrasci kao dinamička kategorija podložni su promenama diktiranim stanjem u socijalnim sistemima. Ovu činjenicu su prenebregli predstavnici aktuelnog političkog establišmenta pa su, umesto da aktivno učestvuju u praćenju prirodnih kretanja, počeli da ih zaustavljaju. Takvim aktivnostima uslovili su da se ekonomski, edukativni, vrednosni i širi društveni sistemi zaustave u rastu i razvoju, a zatim potpadnu pod procese devastacije i destrukcije.
Dezintegrativni društveni procesi su u državnom tkivu Srbije poprimili epidemiološke razmere sa metastazičnim posledicama. Svaka kreativnist je zamrla, proizvodnja materijslnih dobara posustaje, društveni odnosi su u stanju hibernacije, socijalna patologija je u usponu, propadanje biološke supstance društva je sve izraženije, duhovno, materijalno i moralno siromaštvo ubrzava rast. Uznapredovale patološke relacije brišu integrativnu funkciju države kao konektivnog sistema omogućavajući podsistemima da se privremeno eksponiraju kao kvazi autonomni. U takvom socijalnom kontekstu svaka organizovana grupa, od bandi huligana do sindikalnih organizacija uslovno je jača od države .Njihova nominalna snaga, međutim, nema nikakvog značaja, jer ne poseduju definisane ciljeve koji bi bili prepoznati kao potrebe većine. Nasumična i privremena poplava autonomne snage privremeno organizovanih grupa ima ulogu dekontaminacije od nagomilanih frustracija ili odlaganja suočavanja sa suštinom sveprisutne propasti.

Sličnih vrednosnih konotacija je izrežirana afera u državnom vrhu.
Vikom, dimom i maglom proizvođači ovakvog diskursa skrivaju svoju bezidejnost, nemoć i nespremnost da se susretnu sa zastrašujućim stanjem u državi koju nominalno vode.
U aktuelnoj vremenskoj ravni sve je ogoljeno i ostavljeno na vetrometini neumoljivih socijalnih i prirodnih zakona koji su decenijama izbegavani i zanemarivani.
Na političkoj sceni nema pozicije i opozicije. Višedecenijski prvaci scene izgledaju kao brodolomnici na nesigurnom, na brzinu sklepanom splavu, kojim se poigravaju talasi uzburkanog svetskog društvenog okeana. U iščekivanju sigurne luke ili bezbednog broda, trude se da ne poremete krhku ravnotežu koju su uspostavili zauzimanjen određenog mesta na splavu. Pad jednog od njih mogao bi da povuče i druge. Najsigurnije je ne praviti grube i nagle pokrete već se prilagođavati zadatom kretanju. Dok vlada bura treba galamiti i skretati pažnju na sebe i ako postoje mogućnosti omalovažiti i diskreditovati onog do sebe. Zakoni opstanka i nastavka političkih igara ne predviđaju da se ličnost u ulozi premijera i ministra policije menja ali predviđaju da se počne sa odmeravanjem snaga zauzimanjem startnih pozicija za sledeće izbore.
Zbog toga su premijer Dačić i prvi potpredsednik Vučić, „osvedočeni borac protiv korupcije“ i „tajkunskog terora“ izašli su na virtuelni srednjovekovni viteški turnir. Oklope su uglačali do visokog sjaja ali su u boj krenuli oružjem od papira.
Prvom potpredsedniku je stalo da bude najpopularnija ličnost, i dok ne dobije dozvolu da još nekog poznatog i bogatog optuži da je „opljačkao narod“ proba da premijera ostavi što dalje iza sebe. Izbori mu ni najmanje nisu potrebni jer zna da i ako njegova partija bude najbolje plasirana, neće imati dovoljan broj poslanika da samostalno organizuje vlast. Biće mu potreban partner i ponovo može da se dogodi da se u toj ulozi nađe aktuelni premijer. On treba samo da izgubi popularnost, kako ne bi planirao da se na sledećim izborima kandiduje za predsednika republike. Na tu funkciju računa potpredsednik i želi što čistiju startnu poziciju. Premijer mu je potreban da završi započete pregovore sa premijerom Kosova. Ako slučajno Evropska unija odredi datum za pregovore potpredsednik će uspeh prepisati sebi, a ako bude negodovanja kod profesionalnih patriota i ekstremista zbog izgubljene „svete srpske zemlje“ lako će za taj „poraz“ da optuži premijera. Premijeru je potrebno da ostane premijer jer zna da se ovde afere pamte nekoliko dana i da trenutni pad popularnosti neće uticati na njegov rejting kada dođe vreme za izbore. U međuvremenu će nastaviti dijalog sa kosovskim premijerom i uhapsiti ponekog kriminalca. Možda će otkriti ili proizvesti neku novu aferu u kojoj će on biti glavna ovog puta pozitivna ličnost. Pripadnici narko kartela će uvek biti pogodni da se protiv njih pokrene neka akcija. Trenutno povezivanje njegovog imena sa ovom opskurnom grupacijom ga ne brine. Svakako da je razgovarao sa nekima od njih, i ne samo on, a ko je još u takvom statusu premijer najbolje zna. Postoje i druge mogućnosti koje će otkriti i znati da iskoristi. Zbog toga neće podnositi ostavku niti menjati aktuelnu društvenu poziciju. Priče ma kakvog sadržaja bile, korisne su jer ga drže budnim i čine opreznim. Za sada se ništa neće promeniti a budućnost je kao i uvek neizvesna. Građani će ćutati u očekivanju da im bude još gore. Ništa ih više ne može iznenaditi.