Republika - Glasilo gradjanskog samooslobadjanja

Svet je nov, višepolarni jer nema blokova, ali u tom svetu Rusija treba da određuje put razvoja. On to i Srbiji preporučuje uz napomenu da je Rusija sa V. Putinom izabrala put evroazijskih integracija i to bi Srbiji bilo najbolje. Ono u Srbiji godine 2.000-te bilo je „katastrofalno“ jer je Srbija odbacila Miloševića i tako se unazadila. Drugim rečima sada je jedino rešenje vojvoda Toma N. koga general hvali bezmalo kao spasioca Srbije. „Nije nikom jasno – naglašava general – zašto Srbija po svaku cenu hoće u EU“. General L. Rešetnjikov je još precizniji u svojim dijagnozama. To što Srbija hoće u EU njemu nije jasno i pita se zbog čega se naša zemlja „ukrcava na brod koji tone“. Taj pijani brod je Evropa koju Rusi ne vole. Oduševio je general mnoge u Srbiji ali naravno nije sve – vladika bački preosvećeni Irinej u beogradskom „Pečatu“ slično i bezmalo na isti način razmišlja. Nije ni čudno jer i on veruje u pravoslavnu

civilizaciju. Odnosno u jedinstvo pravoslavnih naroda kojima se Rusija nudi kao predvodnik. U laičkoj sferi to bi značilo ne Evropi, ne Rimu i ne Zapadu, već da Rusiji koja je „legendarni Treći i poslednji Rim”. U sferi političke odluke to bi značilo da se recimo naša zemlja jasno odredi, a to nije lako i jednostavno. Aktuelni režim pod koalicijom SNS i SPS se koleba i čas je za Rusiju, čas odlučno za EU. U Beogradu je jasno ko je za Rusiju i evroazijski put integracija, a ko je za EU koja – to naglašavaju – alternativu nema. Ovih dana se jedan analitičar političkih zbivanja u tom smislu oglasio – neki Slobodan A. – jednom mišlju koja dosta govori o tome kuda ćemo i kako ćemo. „Zavisni smo od briselske droge“ kazao je on. A predstavlja se kao nezavisni analitičar. Znači, razume se u zavisnost svake vrste pa i političke. On je zavisan od ideološkog kruga oko časopisa Nova srpska politička misao koji okuplja evroskeptike i antievropejce kakvi su DSS među partijama i recimo SANU te SPC, uz dobar deo takozvane elite. Ni u tom krugu nije sve jasno u smislu crno-belog ali je vrh države uveren
		Prvi papa koji se povukao: Sv. Celestin

da EU „nema alternativu“. Poreklom uglavnom iz radikalskog političkog šinjela vrhuška na čelu Srbije ide sada drugim putem – bar nas tako uveravaju – i sve čini da se dobije datum za početak pregovora o ulasku u EU.
Znaci na srpskoj političkoj sceni nisu nimalo jenostavni za čitanje; izjave zvaničnika se menjaju iz dana u dan.
Bilo je reči i najava da će Srbija pod Tadićem potpisati dokument o strateškom partnerstvu sa Rusijom, ali do toga nije došlo. Aktuelni šef države Toma N. je odmah nakon izbora to i najavio, ali za sada ništa od toga i nije izvesno da li će do toga doći. Ova ponuda generala L. Rešetnjikova u sadašnjem momentu je upućena vidi se kome – ali ni tu nismo sigurni kako će stvari krenuti. Pregovori sa Prištinom idu u jasnom smeru i nailaze na odobravanje u EU i na Zapadu. Jednostavnije rečeno, Srbija stoji negde između, jer još nema izjave s vrha koja bi bila decidirana. U tom smislu su očekivanja sa svih strana velika, a u javnosti srpskoj posebno. Borba među stranačkim prvacima je sve žešća i puna neizvesnosti pa se u ovom trenutku ništa pouzdano reći ne može. Ali kako vreme odmiče Srbija će morati da se odredi - istraživanja pokazuju da broj onih koji se izjašnjavaju za i protiv nije stalan, već promenljiv.

Od Memoranduma SPC o Kosovu i Metohiji iz 2003, znamo kakav je stav SPC o Kosovu, to je srpski Jerusalim a to je određivalo i politiku Vlade u Beogradu. Kada su pregovori s Prištinom krenuli i kada je postalo jasno u svemu da je to i uslov za EU. Tu se nešto počelo menjati ako je suditi po nekim glasovima iz Crkve. Prilikom nedavne posete Kosovu krajem januara i to u samom Prizrenu, patrijarh srpski Irinej je izgovorio neke neočekivane reči – one ulivaju nadu da se nešto kreće. Do sada takvih reči i nije bilo i ovde vidimo kao neki znak – „Ja bih se molio Gospodu da se to vreme ponovo vrati i da Srbi i Albanci žive zajedno kao braća na ovim blagoslovenim prostorima“. Ovo deluje razumno i uliva nadu ako tako bude a SPC ima vekovno iskustvo s tim – Crkva u svim vremenima i u svim okolnostima „sarađuje sa postojećim vlastima“. U besedi je patrijarh još pomenuo da je put pomirenja neizbežan. Još ne znamo kakav je stav drugih u episkopatu ali ovaj znak valja zabeležiti, a kakvih otpora može biti u Crkvi i u državi ne znamo odnosno znamo da toga ima, ali put nade i pomirenja je uvek dobar put.

Papa Benedikt XVI je upravo okončao svoj osmogodišnji pontifikat ostavkom koja je neopoziva po definiciji. To nije ostavka nekog premijera u nekoj Vladi to je ostavka čoveka koji nema pravo na ostavku. Papa rimski je Vicarius Christi odnosno namesnik Božiji na zemlji. On je nepogrešiv po doktrini vere od 1870. Grom je pogodio baziliku sv. Petra u Rimu, a jedan je vredni novinar iz agencije ANSA to i snimio. Grom je pogodio i vaskoliki svet i komentari se ne stišavaju. Nije to uistinu obična ostavka, to je papski čin. Stižu pohvale odlazećem papi za hrabrost i te pohvale svi delimo. Ali iza svega stoje i drugi, dublji razlozi o kojima ćemo kratko. Od Drugog vatikanskog koncila traje potraga za novim oblikom papinstva. J. Racinger - odlazeći papa Benedikt XVI, i njegov dugogodišnji prijatelj, katolički sveštenik i teolog Hans Küng, decenijama se spore. I drugi to čine. Jedni mu zameraju, i to konzervativci, da je prebrzo išao stazom aggiornamenta odnosno otvaranja za svet, drugi pak – liberalniji deo u episkopatu – da je ostao tvrdokorni konzervativac.
Odlični rezime o ovom sporu napisao je Hans Küng u prevodu na naš jezik i on u beogradskoj „Republici“ u prevodu doktora Mile Babića, čeka na objavljivanje.
Doktor M. Babić je iguman katoličkog samostana u Sarajevu i vredelo bi posebno sada pročitati razloge velikog teologa Hans Künga koji je zajedno s odlazećim papom Benediktom XVI bio jedan od arhitekata Drugog vatikanskog koncila. Držimo da samo u tom kontekstu treba čitati ovaj papski čin. Samo bi to moglo biti neko umirenje za buru koja se podigla i koja zahvata hrišćansku ekumenu.