U skladu sa mislima Raimonda Arona, što se vrlo duboko uklapa i u opšti stav Zorana Đinđića, navešću i sledeću ideju o postojanju mnoštva puteva do istine, ali i Aronovo upozorenje da „Istorijski događaji imaju sve što je potrebno da se pretvore u mitologiju...pripisujući ih volji neke ličnosti ili grupa...“1
Za delatnost Zorana Đinđića, i kao filozofa i kao političara, bilo je upravo stalno traganje za novim putevima i istinama „...posredovanjem teorije i pokreta... u cilju rasvetljavanja teorijsko-praktične geneze savremenog društva“.2 A to pretpostavlja da socijalna teorija mora biti shvaćena kao neka vrsta „svesti socijalnog pokreta“ (16), sa naglašavanjem da se utemeljenje teorije vrši putem prakse.
Može se na osnovu kratkotrajne filozofsko/državničke prakse Zorana Đinđića tvrditi da je svesrdno nastojao da utemelji socijalnu teoriju nasuprot mitologiji, kao realno ostvarljiv proces putem socijalne kritike kao teorije okrenute budućnosti – što je pravi smisao utopije, kao realno predvidivog programa društvenog razvoja, o čemu je pisao Ernst Bloch u delu Princip nade. Budući da Đinđić nije bio samo visokoumni intelektualac, on je zahtevao ...“prekoračivanje puke teorijske perspektive socijalnog saznanja...udruživanjem naučnog i kritičkog momenta... to jest, „...da se na radikalan način stavi u pitanje konstituisanje jednog istorijskog društvenog oblika života...takozvanog građanskog društva (iz navedenog predgovora Arona, str.25 i 26). Ali tome dodaje: bez pojma „istinitog života“ („dobrog života“) socijalna teorija nije u stanju da svoj predmet – društvo – podvrgne kritici (27), što je u flagrantnoj suprotnosti sa postmodernom tezom o „value free“ teoriji i nauci. A taj stav zaoštrava sledećim iskazom: „U kontekstu krize ’nauka’ nužnim načinom postaje ’kritika’ „ (aludirajući na Marksov stav iz Ranih radova, iako je navedeni citat iz knjige koja je izašla još 1987.godine). Pri tom Đinđić skreće pažnju da istorijske promene treba da se rukovode emancipacijom, ali ne putem revolucija, nego na osnovu evolutivnog kretanja koje se temelji na istraženim mogućnostima.
Dakle, politička emancipacija nije samo jedan od oblika oslobođenja – piše Đinđić, nego je ona i proklamovani fundament građanskog društva (Isto, 47).3 Koliko je filozofija Zorana Đinđića bila njegov putokaz za državničku politiku dokazuje kratak period njegove vladavine u Srbiji posle 5 Oktobra 2000. goldine. Da filozofija Zorana Đinđića nije bila dogmatska, već razvojno-istraživačka govore njegove misli o sebi: „Ja se celog svog života opredeljujem. Život je naročito u poslu i politici, stalni proces donošenja odluka i preuzimanja odgovornosti. Međutim, ljudi to ne žele...Budim ih iz sna, a oni ne vide da ih neko budi iz tog sna.“4
Đinđić se i u državnj politici rukovodio svatanjem principa „dobre filozofije“, što je pregnantno

iskazao u svojim delima kada je pisao: „Za razliku od racionalnosti svojstvene praksi svakodnevng života, nučna racionalnolst...pretenduje na važenje koje nadmašuje individualnost odeđene situacije i potencijalno se može univerzalizovati....umesto kontinuiranog proširenja polja obuhvaćenog saznanjem u jednom zauvek fiksiranim pricipima, imamo konkurenciju različitih rešenja...tendenciju ka tome da se spor različitih koncepcija interpretira kao spor različitih slika sveta...“ (navedena knjiga 1987. str.32). Taj stav potkrepljuje zahtevom za“radikalnom sumnjom“ i „propitivanjem vlastitih pretpostavki“, odnosno, „da se znanja epohe stave pod kritičku proveru“ (33). Ovakvi stavovi potvrđuju Platonovu misao da samo filozof može biti dobar vladalac,
		Inkvizicija u Palermu na Siciliji, održana 6. aprila 1724.

jer utemeljujući socijalu kritiku u političkoj nauci se otvra mogućnost „...dokazivanja postavke o o fundamentalnoj krizi novog veka...“ i politika na taj način nastupa kao teorija emancipacije“ (35). Đinđić, dakle, pretpostavlja da „u pojmu krize može biti utemeljen vlastiti projekt njenog pozitivnog životnog rešavanja – ukoliko nastupa kao teorija emancipacije (36). On se poziva na Marksovo shvatanje da se „...empirijski svet danas nalazi u krizi zbog toga što negira vlastite pretpostavke.“ (39) – što se u 21. veku u potpunosti potvrđuje, budući da grandiozna tehnološka dostignuća ugrožavaju opstanak ljudskog života, u službi pervertitane jednodimenzionalne ekonomske/profitne stvarnosti potrošačkog društva.
Može se bez preterivanja reći da je Zoran Đinđić bio vizionar, koji se pridružio najpoznatijim savremenim filozofima-humanistima: Pjeru Burdijeu, I.Volernstinu, Korneliusu Kastoriadisu, Džozefu Stiglicu, kada je u pitanju razumevanja šta se događa u savremenom društvu i kako iskoristiti njegove prednosti, ne prepustivši se bekstvu od problema. Nasuprot „totaitarnom komunizmu“ i „socijalno neutemeljenoj subjektivnosti“ neoliberalnog posesivnog individualizma, Zoran Đinđić smatra da „objektivna logika istorije neumitno vodi ostvarenju
emancipovanog društva...“ ako zadovolji zahteve koje socijalna kritika sama sebi postavlja.“
Zvuči takođe veoma savremeno Đinđićevo shvatanje „krize u potenciji“, s obzirom na današnje mogućnosti zadovoljavanja ljudskih potreba kada se postavi pitanje: da li je kapitalizam jedini mogući oblik modernog društva. Stoga Đinđić postavlja ključno pitanje: kako bi konkretno izgledalo društvo koje bi svesno afirmisalo normativne pretpostavke društvenosti? (179).
Tako je pisao Zoran Đinđić – filozof. Da li se njegov pristup menja kada postane državnik? Ne odustajući od svojih filozofskih pretpostavki Đinđić kao državnik na prvo mesto stavlja tezu ...da za uspeh svakog posla mora da postoji plan, da se tačno zna šta se hoće, ne da se eksperimentiše, iako nam je to nacionalna osobina...“ Uz to ide socijalna politika: ...da vam ne umre pacijent dok traje operacija.“5 Njegova politika se hranila zdravim optimizmom – sa naglaskom na tome da ne možemo napredovati ako smo ostali u 19-20. veku „i čekamo ako nam ovde ne bude dobro da se tamo vratimo.“ (Isto, str.37). Ali je stalno isticao da nije zadovoljan brzinom promena, jer još nije uključen dovoljan broj ljudi, od kojih se još mnogi posmatraju kao posmatrači.6 Zoran Đinđić nije težio popularizaciji svoje politke, već je otvoreno ukazivao na teškoće sa kojima se borio i što je bilo logično u periodu tranzicije, ističući „bolne rezove“ koji se moraju prevladati „bez odgovarajuće anestezije“...“jer nema bezbolnih reformi, kao što nema bezbolnog porođaja.“ (44). A aktivnost vlade shvatao je u doslovno demokratskom smislu obezbeđivanja aktivnog učešća građana u političkom procesu. O tome on piše: „Lokalna vlast u gradovima i opštinama naše republike treba da bude servis građana...“ Loša vlast je to „...da u našoj zemlji ne postoji tradicija da predstavnici vlasti služe građanima, pa se dešava da je vlast mehanizam koji funkcioniše po inerciji.“ (Isto, str.53). Međutim, on je ukazivao na anomaliju da su radnici dužni da proizvode automobile po evropskim standardima, „a političari mogu da budu po afto-azijskim standardima.“ (59).
Đinđić je bio svestan da postoji jedna dimenzija intelektualnog nihilizma“, što ljudima onemogućuje da vide ono što je pozitivno, a što nastaje sporo i nedovoljno prodorno; zato s pravom konstatuje da „još nismo srušili most koji nas povezuje sa katastrofalnom prošlošću i da je još uvek moguć pad unazad“ (70). A u istraživanjima to se sve više potvrđivalo posle atentata na prvog demokratski izabranog premijera.
Sumnje u skretanje sa puta demokratskih reformi sve su se više obistnjavale za vreme njegovih naslednika – suprotno njegovom propagiranju oslobađana od „ideološkog mraka“.o uspostavljanju nezavisnosti sudstva; o tome da smo ...načeli organizovani kapital, ali nijedna krupna riba nije još privedena pravdi...“(91), što se sve više potvrđivalo posle ubistva Zorana Đinđića.7 Umesno je u kontekstu 2013. godine postaviti putanje: da li je hapšenjem Miškovića doista počeo proces “privođenja pravdi” o čemu je pisao Đinđić još 2001.godine?
Realnost Đinđića kao političara potvrđivala se njegovom svakodnevnom praktičnom delatnošću, koju je i sam stavljao pokad-kad u sumnju, pišući: “Nije garantovano da smo sad

osvojili demokratiju, da imamo reforme i da se krećemo ka Evropi” (2002). Na slogan “Srbija je na dobrom putu” Zoran odgovara: “…Istorijska je šansa, možemo da uspemo (ali) imamo veliki rizik da ne uspemo.” Zoran Đinđić je kao političar veoma dobro razumeo “duh našeg naroda”, kritikujući uobičajeno shvatanje, da kada pozove ljude da nešto urade, oni pitaju: protiv koga? A on odgovara: za sebe, konstatujući da je tada ljude teže okupiti nego kada se ujedine protiv nekog drugog (Metafore, 117). Dakle, Đinđić ne upućuje kritiku samo bivšim vlastima, već je svestan i udela naroda u kočenju demokratskih
		Gustav Dore: Neofiti

procesa, stalno upozoravajući na potrebu sveobuhvatnih promena: “Svi na javnoj sceni moraju da shvate da nije sve dozvoljeno, da niko samom činjenicom da je negde izabran nije turski beg i da može da radi šta hoće.” (Isto, 129). A aludirajući na politiku Koštunice piše:”Koštunicu je strana štampa posle 5. oktobra nazvala ‘ubicom džinova’. Međutim, baš kao u bajci, problem nastaje kada se junak vrati iz bitke sa džinom i počne da traži ruku princeze i pola kraljevstva.” (135).
Činjenica je da je Đinđić bio svestan od prvog trenutka stvaranja nove vlade u kojoj je dosta članova “davalo autogolove”, ali je sama konstrukcija DOS-a bila protivrečna i bilo je teško stati na put eroziji demokratskog projekta, koji je dolazio iz kabineta Vojislava Koštunice. Đinđić je na to reagovao sledećim rečima: “Doveli smo truta na vlast koji sada ide samo po Srbiji i kritikuje dok pčele radilice vredno rade.” Dakle, bio je svestan te neproduktivne kohabitacije, ali zahvaljujući dosta jakom premodernom/nacionalističkom nasleđu iz Miloševićevog režima, verovatno je procenio da je rizično da se brzo i oštro uhvati u koštac sa snagama koje su vukle unazad; možda čak naivno verujući da će “pčele radilice” biti u stanju da prevaziđu “sile mraka”. Iako je bio svestan (u poređenju sa sudbunom Vuka Karadžića): “kako kod nas prolaze reformatori, da su neshvaćeni od većine u vreme najznačajnijeg delovanja, poštovani u svetu, ali kod kuće slavljeni uglavnom posthumno.”8
Prema Dušanu Kovačeviću Đinđić je “…bio 20. godina ispred vremena u kojem je živeo…doživeo je sudbinu onih koji su išli ispred svog vremena – koji su bili skraćeni za glavu zato što su se uzdigli iznad proseka.” (komentar u Metaforama. Str.168.).
Đinđić se kritički (stvaralački) odnosio prema Marksovoj teoriji, zamerajući mu, pre svega, što “ne tematizuje institucionalno osiguranje enancipacije”, ne svodeći kritiku na “lažno pitanje o odgovornosti teorije za lošu praksu”, što je uobičajena tema ostalih kritičara.9 Stoga je predmet njegove politike bio upravo da postavi institucionalni temelj za sveobuhvatnu demokratsku praksu, što je, svakako bio pregolem zadatak na ruševinama i onih postignuća koji su ostvareni u bivšoj Jugoslaviji i sve jačem utvrđenju teokratske vlasti za vreme Slobodana Miloševića; i u uslovima nekoherentne kohabitacije bivših opozicionih partija koje su sačinjavale DOS.
Kada analiziramo sadašnje događaje u Srbiji deset godina posle pogibije Zorana Đinđića, koje i građani ocenjuju kao “kretanje kola unazad”, nužno je ozbiljno se zapitati: da li je žrtva Zorana Đinđića bila uzaludna i da li će Srbija moći povratiti snage za nove teške borbe dekonstrukcije nove autoritarnosti u cilju uspostavljanja socijalne pravde?
Možda je moguće na to suštinsko pitanje odgovoriti sledećim razmišljanjem Andre Žida: “Ima onih koji žele da poboljšaju ljude, a ima onih koji smatraju da to nije moguće bez poboljšanja uslova njihovog života. Ali se čini da jedno ne ide bez drugog, a ne zna se sa čime početi.”10
U stvari, moglo bi se reći da je osnovni problem u Srbiji danas što ni sami građani ne shvataju svoju odgovornost u teškom vremenu preobrazbe iz vekovima održavanih autoritarnih sistema u jedno novo komplikovano i često kontradiktorno demokratsko društvo, na šta je konstantno upozoravao Zoran Đinđić, ne nudeći bajku o novom životu, već realno ukazujući na teškoće na koje nailazimo. Međutim, on je upozoravao da društveno odgovorni akteri sve manje rade na poboljšanju uslova života stanovništva, stavljajući sopstvenu korist kao cilj i povećanje sopstvene moći na račun prosperiteta društva. Đinđić je bio svestan toga da socijalna teorija mora biti “socijalna kritika okrenuta budućnosti” (Isto, str.19,23), odnosno, udruživanje naučnog i kritilkog momenta, jer u kontekstu krize “nauka nužnim načinom postaje kritika” (26.27). U ovoj rečenici sažeto je osnovno uputstvo socijalnoj nauci današnjeg vremena.
Da li je Zoran Đinđić uvek bio kritičan u ostvarenju svoga programa i izboru svojih saradnika to ostaje kao problem za razmatranje, ali u poređenju sa svim političarima koji su posle 2000. godine došli na vlast, može se tvrditi da je on donosio mnogo više nade u mogućnost stvaranja demokratskog poretka, za razliku od većine drugih članova DOS-a koji su nastavljali nacionalističku i desničarsku politiku i manje ili više bili udruženi sa Legijom i comp. koji su podrivali demokratsku politiku Zorana Đinđića, a verovatno predstavljali i “političku pozadinu” njegovog ubistva.
Kada se imaju u vidu te okolnosti, tada se mnogo bolje shvata šta je Zoran predstavljao za budućnost demokratske Srbije. I šta je Srbija izgubila, a mogla je ostvariti da je program Zorana Đinđića imao šansu da se ostvari.11
Da je naša pogubna osobina kratko pamćenje dokazuje sadašnje vreme možda najozbiljnije krize, kada ne samo jedan broj građana, već i intelektrualaca, koji su dužni da svoje procene zasnivaju na ozbiljnim istraživanjima, porede sadašnju “rešenost vlade” da stvari “dovede u red” poput Đinđića. Stoga se nameće ozbiljan zahtev da se vreme u kojem su se na vlast vratili mnogi iz Miloševićevog ešalona istraži strogo naučnim metodama, a ne da se o njemu rezonuje na osnovu efemernih pojedinačnih postupaka, koje je vremenski mnogo zakasnilo i može se s pravom sumnjati da li vodi ozbiljnim promenama, ili je više u funkciji promovisanja politike nove vlade i rušenja postojećih potencijala u nekim demokratskim strankama.