Srbija februara 2003: Zemlja po kojoj lutaju veterani rata u kome zvanično niko nije učestvovao, zemlja koja je mukotrpno započela izvršavanje svoje obaveze prema Haškom tribunalu isporučivanjem osumnjičenih za ratne zločine o kojima gotovo niko ne želi ni da razgovara, zemlja koju kontrolišu različite službe i jedinice nastale tokom prethodne decenije koje premijer pokušava da rasformira, dok se predsedniku čini kako je to baš dobro i kako ih treba podržati da „u svojim radnim odelima i sa svojom radnom opremom“ ucenjuju premijera, zemlja u kojoj se u toj istoj deceniji izvestan broj ljudi obogatio pod sumnjivim okolnostima, zemlja sa parlamentom u kome sede poslušnici koji na dati znak bez pogovora glasaju onako kako im je rečeno, zemlja u kojoj je tokom devedesetih godina pravosudni sistem do kraja politizovan, zemlja u kojoj je spisku sumnjivih privatizacija započetih u vreme Miloševića pridodata još po neka, zemlja sa nasleđenim sistemom korupcije o kome počinje da se razgovara, zemlja u kojoj se nastavlja partokratsko upravljanje javnim preduzećima, zemlja čiji građani stoje u beskonačnim redovima pred ambasadama ne bi li dobili dozvolu da malo zavire izvan granica, za koje se baš i ne zna tačno gde su.
Srbija februara 2013: Zemlja protiv koje veterani rata vode spor pred međunarodnim sudom u Strazburu koji izgleda zna da je rata ipak bilo, zemlja u kojoj više nema ljudi sa spiska Haškog tribunala, ali u kojoj i dalje niko nije ozbiljno progovorio o zločinima koji su počinjeni i odgovornosti koja se za to mora snositi, zemlja koju i dalje kontrolišu različite službe i jedinice

koje niko i ne pomišlja da rasformira već se trudi da ih privuče na svoju stranu, zemlja sa istim onim ljudima koji su, u međuvremenu, svoje sumnjivo bogatstvo drastično uvećali, zemlja sa parlamentom u kome i dalje sede poslušnici koji na dati znak bez pogovora glasaju onako kako im je rečeno, zemlja u kojoj je reforma pravosuđa do kraja obesmislila i sam pojam pravosudnog sistema, zemlja čiji je spisak sumnjivih privatizacija mnogostruko duži, zemlja potopljena u korupciju iz koje svi obećavaju izlaz koji se ne nazire, zemlja sa partokratskim upravljanjem javnim preduzećima, zemlja čiji građani mogu slobodno da putuju, ali i dalje ne znaju gde su granice njihove zemlje. Čak i letimičan pogled na ova dva spiska govori o tome da je Srbija bila i ostala jedna potpuno razgrađena zemlja. Ima li razlike? O da, i to velike. Srbija je februara 2003. bila zemlja u kojoj se osećao dah proleća koje uliva nadu da počinje novi život. Srbija je imala premijera zagledanog u budućnost, premijera koji je imao viziju i ambiciju da je ostvari, i koji je bio duboko svestan da to zavisi od nas samih. Širio je optimizam da je sve moguće, apelujući da se ne delimo prebrojavajući prijatelje i neprijatelje, već da se ujedinimo i uradimo nešto zajedno za sebe i zemlju u kojoj živimo. Obećao nam je da ćemo se sresti u budućnosti i tu
		Bosch Hieronymus: Hrist nosi krst

nas je naizgled izneverio, a zapravo nije. Jer njegova budućnost je brutalno uništena jednim mučkim pucnjem poznatog izvršioca i nepoznatog nalogodavca, a naša je polako ubijana tokom dugih deset godina. I tako smo se nažalost ipak sreli, deset godina kasnije, u Srbiji 2013., zemlji u kojoj vlada duboka zima i u kojoj je neverica u budućnost tolika da su mitovi iz prošlosti jedina tema, zemlji u kojoj vlast neprekidno ponavlja šta „nikada i nikada neće“, ali se već čitavu deceniju ne razgovara o tome šta se hoće, šta je moguće i kako do toga stići.
I to je ta ključna razlika, to je zapravo praznina koja je nastala nestankom jednog čoveka. Tog 12. marta 2003. godine u Srbiji nije ubijen samo premijer. Sa njim je ubijena i vizija Srbije kao jedne uređene zemlje koju je moguće stvoriti. Nikada nećemo saznati da li bismo zajedno sa Zoranom Đinđićem uspeli u tom naumu, ali je izvesno da smo lišeni njegove energije ostali da tumaramo po razvalinama. U međuvremenu su stasale čitave generacije mladih ljudi koji nisu imali ni priliku da steknu svest o tome da se u politiku ne ulazi zbog sopstvenih interesa već zarad vizije u čije ostvarenje je potrebno nesebično uložiti energiju i hrabrost. Ono što smo imali prilike da vidimo na političkoj sceni u proteklih deset godina obesmišljava svako licitiranje imenima ljudi na vlasti ili u opoziciji koji bi mogli biti naslednici Zorana Đinđića. Baklju nade koju je on zapalio niko nije bio spreman da ponese. Dozvolili su da se ugasi u mulju bezobalne pohlepe i bahatosti.
Srbija 2013. ne treba da traga za vođom koji bi je vratio u 2003. Srbija mora da krene još jedanput od početka. Jednu uređenu zemlju ne čini vođa, ma kakav on bio, već sistem dobro ustrojenih institucija koje će štititi interese svakog pojedinca, u koje svaki građanin veruje i koje prepoznaje kao garanta ostvarenja kako opštih tako i svojih ličnih interesa. Građani Srbije moraju da povedu dijalog o tome kako treba da izgleda država u kojoj žele da žive, koji sistem vrednosti u njoj mora da vlada, kakvo ponašanje će biti prihvaćeno, a šta ni pod kojim uslovima neće biti dozvoljeno. Definisanje tako dogovorenog sistema Ustavom koji ne bi bio donet u tajnosti preko noći i ne bi bio izglasan na sumnjivom referendumu ponovo bi probudilo i ambiciju i energiju neophodnu da se do postavljenog cilja stigne. Čini mi se da je to zapravo legat Zorana Đinđića. Ako propustimo da to razumemo i ostanemo zagledani u mit o našoj slavnoj prošlosti nećemo se zaista ni sa kim više sresti u budućnosti. Priča o Srbiji postaće samo priča o jednoj zemlji koja nije umela, htela ili mogla da stvori pristojno društvo.

	Srbijanka Turajlić