Republika - Glasilo gradjanskog samooslobadjanja

Desetogodišnja drama Jugoremedije i sličnih preduzeća nije priča o izdvojnim slučajevima. To je priča koje ima širi sociološki i socijalni značaj koji ostaje zasenčen medijskom pažnjom o policijskim istragama nad nekim tajkunima i bankama. Buka koja se pritom proizvodi kao da je namerna. Ali to je opasno poigravanje strastima ljudi koji su gubitnici tranzicije i koji lako postaju humus na kojem niču totalitarne ideologije. Da li će Evropa hteti takvu Srbiju i kakva je to Evropa u koju bi ulazak jedne takve države bio moguć? Zašto vlasti u Srbiji uporno neguju dogmu o privatizaciji u kojoj vlasnik dobija sve, a radnici i mali akcionari, mada suvlasnici, gube sve? Slučaj Jugoremedije je paradigmatičan zato što se na primeru desetogodišnje uporne borbe radnika da sačuvaju i unaprede svoje preduzeće jasno vide uništavajući mehanizmi koje država primenjuje u privatizaciji, i koji bi, da nije bilo radničkog otpora, bili zatrpani ruševinama novih propalih preduzeća. Umesto da te mehanizme tretiramo kao neku vrstu usuda privatizacije, pogledajmo iz čega se oni sastoje.
Sociolog Nebojša Popov je podsetio da je Republika podržala nalog iz EU da se istraže slučajevi loše privatizacije, i u jednom trenutku činilo se da i ostali mediji imaju isto interesovanje. Ono je iznenada nestalo i Republika je ostala usamljena i marginalizovana, ali nije odustala. Od većine medija razlikuje se po tome što ne prihvata kao dovoljno obećanje države da će sprovesti istragu. Istraga umesto istraživanja uzroka neuspešne privatizacije jasno ukazuje na policijski karakter te delatnosti koju su možda najbolje osetili autori plakata u stilu poternica i Večernje novosti koje su i samog Popova stavile uz lik tajkuna Jovice Stefanovića Ninija.
Za 10 godina borbe, Jugoremedija je ušla u peti čin drame o opstanku, ali se još ne zna kako će se završiti, rekao je Popov podsećajući da je rvi čin započeo prodajom Jugoremedije

„kontroverznom biznismenu“ sa poternice Interpola, drugi čin drame protekao je u trogodišnjem otporu radnika, nasilju privatne i državne policije i žandarmerije, hapšenju i otpuštanju radnika. U trećem činu raskida se ugovor o privatizaciji, a radnici se vraćaju na posao i aniraju posledice pljačke. Četvrti čin počinje podizanjem kredita i ulaganjima u rekonstrukciju i u otvaranje radnih mesta. I sve to čine radnici kao vlasnici 58 odsto akcija, dok je država kao manjinski vlasnik /42%/ sve vreme pasivna u pomoći, ali aktivna u
		Konferencija za štampu održana je u sali NUNS-a, u organizaciji „Republike”

opstrukciji napora za revitalizaciju preduzeća. Pritisci države da se renovirana firma proda uneli su rascep među akcionare, među kojima su oni u penziji, na nagovor manjinskog akcionara, države, postali zainteresovani za prodaju akcija, a ne za radna mesta. Da bi sačuvali preduzeće, radnici osnivaju organizaciju Ravnopravnost i ulaze u lokalni parlament. Priključuju se i tada osnovanoj Socijaldemokratskoj partiji u nadi da će ona artikulisati radničke interese, ali se ispostavilo da je glavna uloga te stranke da bude „hajkač na glasače za veće stranke“. Istovremeno, pokušaji samih radnika iz više preduzeća da se udruže (Trudbenik, Srbolek i drugi) ostali su bez veće snage. Za peti čin drame karakterističan je još veći pritisak države da se Jugormedija proda i žestoka kampanja dela akcionara zaintereovanih za prodaju protiv kolega koji su firmu spasli. Slede hapšenja i satanizacija Zdravka Deurića i Milane Zlokas, Deuriću su oduzeta tri mala stana koja nemaju nikakve veze sa njegovim radom u firmi,

sramota je naneta i otrovna kampanja još traje. Prema oceni Nebojše Popova, nastavak policijske istrage odgovara određenim slojevima i u vlasti i u društvu. „To je ono što je Vilhelm Rajh nazvao novim oblicima totalitarizma, koji počiva na malom čoveku i duhovnoj kugi koja znači odricanje od smisla života i podređivanje sili koja zadovoljava samo neki interes obespravljenih.“ Popov je s tim u vezi napomenuo da se u širokim krugovima ističe kako policijska istraga i hapšenje zadovoljava potrebu za pravdom i da su tim činom na neki način kompenzovani. Tačno je da oni koji nisu osiromašeni, koji su bogatstvo i moć stekli pljačkom treba da budu kažnjeni. Ali u kom pravcu će stvari
		Nebojša Popov .

krenuti dalje, za Srbiju ostaje otvoreno pitanje. Jugoremedija može imati različita finala – bankrot, reorganizaciju, prodaju dela ili cele firme, ali ono što je bitno jeste da nema odgovora da li je Srbija uopšte zainteresovana za opstanak farmaceutske industrije i preduzeća kao Jugoremedija, Srbolek i druga. Popov je konstatovao da Srbija nije zainteresovana za opstanak farmaceutske industrija, a da nikako nije zainteresovana da se izmeni dogma u koncepciji privatizacije prema kojoj je najbolje prodati firme inokosnim privatnicima, domaćim ili stranim, koji imaju neograničena ovlašćenja, pri čemu nikakvu ulogu nemaju ni radnici ni mali akcionari kao suvlasnici. Naglasio je da antagonizam nije neophodan i da je moguća saradnja između radnika i države, ali da prema onome kako se postupa, ta opcija ne dolazi u obzir.

Žurba da se Deurić kazni, apsurdno oduzimanje stanova i ubrzani stečaj nije ništa drugo do pokušaj da se uništi subjekt tužbe protiv države za opstrukciju i novčano obeštećenje od 111 milona evra koji bi mogli da budu uloženi u sanaciju, izbegne bankrot preduzeća i otvori put razvoju. Time bi bila uklonjena dogma da je jedino ispravno prodati preduzeće nekom gazdi. Ne znamo šta će se dogoditi, ali znamo da istraga, poternice i gorljivi zahtevi za obračun sa „drugima“ ne obećavaju dobro, a još se manje vidi kako bi kazne uticale na ispravljanje grešaka i kako bi se otvorio put da se izađe iz slepih ulica privatizacije.
Pred dirigovanim javnim mnjenjem koje se oduševljava ispoljavanjem neograničene moći funkcionera prema kojima ovakav obračun sa korupcijom ubrzava put Srbije ka Evropi, ostaje skrajnuto pitanje da li Evropa ima koristi od ulaska takve Srbije, i ko ima u Srbiji korist od ulaska u EU i u kakvu EU. Redukuju se ideje liberalizma koje su u Srbiji postojale u njenoj kulturnoj i poliičkoj istoriji kao i one koje danas postoje u Evropi, i sve se svodi na neoliberalizam na kome insistira ne samo deo političkog nego i policijskog aparata. Ali nije reč samo o sadašnjosti, nego i o odnosu prema prošlosti Evrope. Promišljanje o tome da li postoji podudarnost između njene prošlosti i ovdašnjih dinamika koje nisu vidljive jer su potisnute policijskom histerijom pokazalo bi da je i u Evropi bilo giljotina i fašizma. Mnogi su imali utisak da je Musolini pobedio mafiiju u njenom srcu, na Siciliji, ali znamo kako je prošao Musolini i kako se mafija regenerisala iza paravana fašizma. U nekim oblicima fašizam se regeneriše kao „izborni totalitarizam“, jer izbori u Srbiji sve više liče na pretnju kažnjavanjem nego na racionalnu soluciju da se ne upropasti ono što postoji, a to je farmaceuska industrija i Jugoremedija, jer one mogu biti oslonac razvoja ne samo privrede nego i cele zemlje, rekao je Popov.

Zdravko Deurić, nekadašnji predvodnik radničke borbe u Jugoremediji, zatim i njen (nekadašnji) direktor, verovatno je najprogonjenija ličnost u Srbiji. Ipak o njemu ne treba govoriti u prošlom vremenu, jer radnička borba nije završena i pred njim i njegovim saborcima ima još posla. Deurić je tek nedavno pročitao izjavu predsednika države Tomislava Nikolića od 1. avgusta da je borba protiv korupcije počela hapšenjem četiri radnika Jugoremedije. Šest meseci je prošlo od hapšenja, a protiv Deurića nije podignuta optužnica i on se pita gde je

njegovo mesto u korupciji koja je ostavila toliko ljudi bez rada i imovine. Šta su gresi ne samo Zdravkovi nego i radnika i akcionara? Najpre, uspeli su da organizuju skupštinu akcionara i potvrde svoju većinu uprkos promeni zakona zbog koje svaki akcionar mora da plati 500 dinara za ovlašćenje lica koje će ga zastupati. Država je prihodovala 20 hiljada evra od radničkih potpisa, ali nije uspela da postane većinski vlasnik. Drugi greh je tužba koju su akcionari Jugoremedije aprila 2012. podneli protiv države tražeći odštetu za štetu nanetu preduzeću od 111 miliona evra. Odmah posle toga Deurić je optužen
		Zdravko Deurić .

za krađu i izložen medijskom odstrelu. Premijer Dačić je najavio ispitivanje privatizacije, ali ne na način na koji je ukazivala Verica Barać, nego kao ispitivanje poslovanja. U žiži će, dakle biti pojedinci, i Zdravko Deurić se među tim pojedincima prepoznao. Ni traga preispitivanju najodgovornijih za privaizaciju, a to su nekadašnji ministar Aleksandar Vlahović, direktor Akcijskog fonda Aleksandar Gračanac i Vida Uzelac, direktorka Centralnog registra . Oni, koji su oštetili Trudbenik, Srbolek i stotine firmi, ostali su nedodirljivi, rekao je Deurić. Bivši ministar trgovine Dušan Petrović 18 meseci nije hteo da potpiše zahtev Jugoremedije o odmrzavanju cena lekova, a u međuvremenu su kursne razlike po osnovu uvoza sirovina uništile zaradu. Posle promene vlasti, Ministarstvo zdravlja je pod uticajem SPS-a. Isti poverioci koji su uništili Srbolek sada su u Jugoremediji i oni preuzimaju tržište lekova. Zato postoji bojazan da bi Jugoremedija mogla opet da padne u ruke nekom novom Niniju.
Akcionari zahetvaju da se promeni stečajni sudija Pajtašev koji je omogućio da „kontroverzni biznismen“ Jovica Stefanović Nini, raniji vlasnik, sprovede sve nezakonite odluke, koje su kasnije u sudu u Beogradu oborene. Pajtašev ima mrlju u karijeri, jer je bio suspendovan dve godine. Deurić je ukazao na blisku povezanost sudija i stečaja u zrenjaninskim fabrikama, a jedan od primera je i Šinvoz koji je poklonjen vlasniku sa kojim je raskinut ugovor o privatizaciji, ali mu je ipak pripao kao povericu, posle „reorganizacije“. Na taj način uništeno je 700 radnih mesta i vlasništvo akcionara. Deurić smatra da se država sveti zbog tužbe koja je podneta protiv nje, jer ne može da dopusti da se neki radnici i akcionari bore za pravo na život i svojinu, pa se u Jugoremediji razmišlja o podnošenju tužbe Međunarodnom sudu za ljudska prava u Strazburu. Za Jugoremediju nema šest miliona evra da se pokrene proizvodnja i isplate dobavljači i radničke plate. Umesto toga, proglašen je stečaj, a 460 radnika poslato na biro rada, zaključio je Deurić.
Branislav Markuš koji predvodi pokret Ravnopravnost podsetio je da se ročište po tužbi protiv države nastavlja 14. marta, a da je u međuvremenu neko Farmalogistu u koji su preneti lekovi iz Jugoremedije, dao dozvolu da prodaje sve one lekove čija je prodaja Jugoremdiji bila zabranjena. Markuš smatra da SPS odlučuje o stvarima koje su u nadležnosti Agencije za lekove i da ta partija odlučuje čak i umesto Ministarstva zdravlja. Oni na svaki način pokazuju silnu želju da unište Penfarmu, rekao je Markuš.

Saga o Jugoremediji se nastavlja. Jugoremedija je izbegla bankrot, pošto se pokazalo da su ukupna potraživanja poverilaca mnogo niža od granice posle koje se proglašava bankrotstvo. Na ročištu su bili radnici akcionari i dobavljači iz zemlje i inostranstva /Švajcarska i Turska/ sa kojima Jugoremedija posluje decenijama.
U međuvremenu proširena je istraga protiv Zdravka Deurića zbog neplaćenog poreza u visini od 90. 000 evra. Deurić je, po tumačenju finansijske policije, mašine koje su u Penfarmu prenete iz Juoremedije nije preneo kao tehnološku celinu, pa je zato bio obavezan da plati PDV. Međutim, upravo je pogon Penfarme i izgrađen da bi se tamo smestile mašine kao tehnološka celina za proizvodnju lekova za kardiovaskularne bolesti, jer lekovite vrste nisu smeli da se proizvode u Jugoremediji. Deurić ističe da je kao osnov za „utaju poreza“ uzeta vrednost mašina koje su procenili zvanični državni organi, pa se sada postavlja pitanje na čemu se zasnivala optužba da je on lažno predstavljao vrednost mašina, zbog čega je avgusta uhapšen i proveo 32 dana u zatvoru. On smatra da policija mora na svaki način da opravda izjavu predsednika Nikolića da je borba protiv korupcije počela hapšenjem u Jugoremediji.
Deurić je podneo žalbu Ustavnom sudu Srbije zbog toga što su mu privremeno oduzeta tri mala stana (ukupno 68m2) s obrazloženjem da su stečena kriminalnim radnjama. Posle žalbe, Viši sud u Zrenjaninu ukinuo je prvostepeno rešenje i vratio predmet istražnom sudiji na ponovno odlučivanje. Istražni sudija, naime, nije utvrdio da imovina proitsiče iz krivičnog dela, nije utvrdio da postoji nesrazmera između vrednosti imovine i prihoda porodice i nije obrazložio koje su to okolnosti koje ukazuju da u toku daljeg suđenja ta imovina neće moći da bude oduzeta. Sada država uzima od mene kiriju za te stanove, rekao je Deurić.


	O.R.