Američki predsednik Barak Obama predložio je ambiciozan unutrašnjepolitički program za svoj drugi mandat, koji istovremeno ignoriše uočljive spoljnopolitičke probleme, kao što su nestabilnost, nasilje i otvoreni ratovi u Siriji, Egiptu i Tunisu ili tajno korišćenje bespilotnih letilica za ubijanje osumnjičenih terorista.
Ovo je predstavljalo dobru vest za većinu Amerikanaca, umornih od deceniju dugih ratova u Iraku i Avganistanu i nepoverljivih prema bilo kakvim drugim vojnim avanturama "čizme na terenu". U stvari, prvi veliki aplauz se zaorio kada je Obama najavio povlačenje jos 34.000 borbenih trupa iz Avganistana do kraja godine.
EVOKACIJA: Ovaj prvi Obamin govor o stanju nacije od reizbora u novembru, evocirao je Ruzvelta iz ‘32 i '36, iz vremena Velike depresije, samo bez socijaldemokratske retorike. Dobro promišljena odluka, pošto bi svaki "liberalni" govor podstakao desničarske optužbe za socijalizam.
Ali, taj govor je bio uznemirujući i za zagovornike stezanja državnog kaiša i za one koji zahtevaju veću transparentnost vladinih aktivnosti protiv terorista. I, svakako, on je malo ponudio Evropljanima primoranim da prihvate mere štednje kako bi održali svoje ekonomije. O Srbiji da ne govorimo.
Obama je strogo ukorio Severnu Koreju zbog nedavnog, Hirošimi ravnog, podzemnog nuklearnog testa i upozorio Iran da odustane od svoje potrage za bombom. Obećao je da će da saradjuje sa Rusijom na smanjenju nuklearnog arsenala u svetu, i najavio značajnije državno finansiranje tehnologije za borbu protiv sajber rata i hakerisanja banaka, industrije i istraživačkih ustanova.
Medjutim, svako zainteresovan za pospremanje fiskalne kuće SAD, mogao bi da kaže da je Obamin govor ignorisao neke upadljive realnosti domaće finansijske slike. Da, privreda zaista radi bolje: stambena izgradnja se povećala, baš kao i prodaja kuća i automobila. Sa druge strane, nezaposlenost lebdi na sedam procenata, a ukupan rast u 2012. godini bio je ispod dva odsto. Još problematičnije je što američki javni dug sada iznosi oko 11, 7 triliona dolara, odnosno 74% od BDP. Strani investitori drže 5,3 triliona (48 odsto) tog duga, a Japan i Kina su najveći poverioci sa po 1,1 trilion dolara.
Ma kako da se analizira, Obamin govor je bio direktan šamar republikanskim insistiranjima za manje vlade i manje javne potrošnje. Pre svega govor je sadržao odlučno “ne” republikanaskoj rešenosti da uravnoteže savezni budžet rezovima socijalnih programa, naročito zdravstvenog osiguranja za one preko 65 godina i potrošnje za sektor obrazovanja. Iako uz naklon drastičnim planovima štednje donetim u Velikoj Britaniji, predsednik je istakao da “smanjenje deficita nije ekonomski plan”. Ovim je Obama nagovestio plan da država potroši više kako bi se otvorila nova radna mesta, i nadu da će to dati dodatni zamah ekonomskom rastu.
OSLONAC DRUŠTVA : U vreme kada jaz u prihodima izmedju bogatih i siromašnih nikada nije bio veći, predsednik je pozvao gradjane da mu pomognu da progura programe koji bi “podigli stepenike ka srednjoj klasi”. Zatražio je od Kongresa da podrži njegov novi program za zapošljavanje, izrekavši u jednom trenutku: "Jasno je da mi ne možemo da popravimo sve, ali moramo da delujemo." Bilo je i pomirljivih reči upućenih republikancima, recimo ovaj citat iz govora koji je predsednik Kenedi održao pre 51 godinu: "Ustav nas ne čini konkurentima za vlast, vec partnerima za napredak.
Kada je Obama počeo da govori, slušaoci su bili neuobičajeno mirni. Nije bilo opipljivog uzbudjenja, niti unutrašnje energije iz vremena njegovog prvog govora pre četiri godine. Dvorana je delovala kao izduvani balon.
Ali, obećanje novog vladinog novca programu za popravku nekih 77.000 oronulih mostova, za rečne brane i drugu infrastrukturu, digao je na noge zakonodavce sa obe strane politickog spektra. Američki putevi i nasipi su trošni već decenijama, rekao je predsednik, navodeći izvestaj Američkog društva gradjevinskih inženjera iz 2012 godine. Program popravke bi se prvo usredsredio na pet najugroženijih američkih gradova, rekao je on, dodajući da bi ti graditeljski napori vratili velike poslodavce kao sto su Caterpillar i Apple nazad u SAD, i učinili ponovo zemlju konkurentnom sa Kinom.
Problem je, medjutim, što predsednik nije dao nikakve naznake o tome kako, ili ko će da platiti za ovaj "popravni" program.
U najpopularnije delove njegove litanije o domaćim inicijativama spada obećanje o podizanju minimalne nadnice na devet dolara po satu, uz reči: "Niko ko radi puno radno vreme ne bi trebalo da živi u siromaštvu”- (ispod 14,500 dolara za četvoročlanu porodicu). Druge interesantne ideje odnosile su se na obećanja da će da smanji troškove univerzitetskog obrazovanja, kao i da ubrza put do državljanstva za 11 miliona ljudi koji su u zemlju ušli ilegalno, i rade u sivoj ekonomiji.
Pošto republikanci umeju da čitaju izborne listiće, oni znaju da moraju - ma kako nerado - da sebi privuku gradjane koji nisu belci, naročito one latinsko-američkog porekla. Ti ljudi glasali su u ogromnoj vecini za Obamin reizbor u novembru prošle godine, a čine i većinu ilegalne radne snage. To je bio i jedan od razloga da republikanci odluče da Amerikanac kubanskog porekla Marko Rubio, demokrata sa Floride, komentariše Obamin govor. Makar se i držali za noseve, republikanci će glasati za ubrzanje puta do državljanstva, ako gaje nade da ikada ponovo osvoje Belu kuću.
VIZIJA SIGURNOSTI : Na temu o povećanju zaposlenosti lako su se nakalemile teme o potrošnji energije i klimatskim promenama. Predsednik je rekao da je sektor čiste energije potencijalno najveći izvor novih radnih mesta. Onda je oštro ukorio neverne Tome koji sumnjaju u naučne rezultate koji pokazuju uzročnu vezu izmedju zagadjenja okoline i katastrofalnih vremenskih nepogoda - suša, ogromnih požara i oluja kao što je ona što je letos opustošila severoistočnu obalu SAD. Pomenuo je da su se najtoplijih 12 godina, otkako su počela redovna merenja, desila u zadnjih 50 godina. Najvažnija postavka ovog dela govora bila je da prosvećena politika u odnosu na zdravlje okoline ne mora da znači ekonomsko zaostajanje. Čisti automobili i čiste termoelektrane ne znače gubitak radnih mesta.
Ma kako Obamin govor s vremena na vreme podsećao na ustajale ostatke kampanje iz 2012, njegovi završni trenuci svakako nisu bili razočaranje. Tek se u tom delu govora oslobodila sva njegova emotivna i uzvišena retorika. Pokazujući na red sedišta pored Mišel Obame, on je oči slušalaca okrenuo prema roditeljima tinejdžerke Hadije Pendelton (15), ubijene u čikaskom parku samo tri nedelje pošto je ponosno predstavljala svoju školu u orkestru na predsedničkoj inauguraciji. Pozvao je onda Kongres da zabrani jurišno oruzje, ograniči prodaju pancirnih metaka, kao i da usvoji daleko strožija pravila za provere kupaca oružja, čak i za privatnu trgovinu izmedju dva suseda. Rekao je da će on, ukoliko Kongres ne reaguje donošenjem novog zakona o oružju, iskoristiti sva izvršna ovlašćenja koje mu ustav dozvoljava.
Predsednik je tada počeo u stihu da priziva sećanja na Amerikanace ubijene ili osakaćene vatrenim oružjem tokom protekle decenije, dajući svakom od njih "glas" za usvajanje zakona o ograničenju privatnog vlasništva oružja. "Roditelji Hadije Pendelton zaslužuju glas. Gabi Gifords (kongresmenka iz Arizone pogodjena u glavu 2011) zaslužuje glas. Porodice iz Njutauna, Konektikat (ubijeno 20 dece i šest nastavnika) zaslužuju glas. Predsednik je nastavio da nabraja - Aurora, Kolorado (12 mrtvih i 58 povredjenih), Virdžinijski Tehnički Univerzitet (32 poginula, 17 povredjenih) i jos nekoliko scena haosa i smrti od vatrenog oružja. Bilo je to nekoliko izuzetno potresnih minuta. Nije bilo osobe medju prisutnim zakonodavcima koja je ostala ravnodušna.
Sada ostaje da narod obznani svoju volju veoma moćnom lobiju proizvodjača i vlasnika oružja. A to neće nikako biti lako.